Aktivisticki pristup u prudencionoj kontroli

Aktivisticki pristup u prudencionoj kontroli

U SAD federalni nadzorni organi stvorili su 5 kategorija kapitalne adekvatnosti za poslovne banke u nameri da primene neodložne korektivne akcije kada banka postane neadekvatno kapitalizovana:

Nadkapitalisane – banka u ovoj kategoriji u SAD ima koeficijent odnosa ukupnog kapitala prema rizičnoj aktivi od najmanje 10% i koeficijent odnosa primarnog kapitala i rizične aktive od najmanje 6%; FED rado pristaje da ovakvim bankama da šira ovlašćenja i one plaćaju najnižu premiju za osiguranje depozita

Adekvatno kapitalizovane – banka u ovoj grupi u SAD ima koeficijent odnosa ukupnog kapitala prema rizičnoj aktivi od najmanje 8%, odnosno koeficijent odnosa primarnog kapitala i rizične aktive od najmanje 4%; ove banke uživaju ugled kod FED-a i plaćaju nisku premiju osiguranja

Neadekvatno kapitalisane – banka koja ne može da ispuni jedan ili više minimalnih zahteva da; dobijaju upozorenje prekinu sa isplatom dividendi i ograničenje pristupa diskontnom šalteru; moraju preispitati politiku rizičnosti plasmana i samostalno rekreirati svoj kapitalni stok

Značajno subkapitalisane – koeficijent odnosa ukupnog kapitala prema rizičnoj aktivi manji od 6% i koeficijent odnosa primarnog kapitala i rizične aktive ispod 3%; moraju da prilože program rekreiranja svog kapitalnog stoka i nalaže im se da pronađu jaku instituciju koja će ih fuzionisati

Kritično subkapitalisane – kod njih je koeficijent odnosa kapitala i ukupne aktive najviše 2%; odmah se ide na njihovu likvidaciju uz uvođenje administrativne uprave kako bi se minimizirala šteta

Kapital i ROE

• Bazična mera profitabilnosti banaka je prinos na imovinu ROA = neto profit po oporezivanju / imovina

• Za vlasnike banke pak najvažniji je prinos na akcijski kapital ROE = neto profit po oporezivanju / akcijski kapital

ROE = ROA*EM

EM – equity multiplier = imovina/akcijski kapital

• Za isti prinos na imovinu što je niži nivo kapitala banke viši je prinos na akcijski kapital
• Trade-off između sigurnosti i prinosa na akcijski kapital

Strategije upravljanja kapitalom

• Ukoliko je nivo kapitala banke viši od zahtevanog i željenog ona ima na raspolaganju 3 opcije da snizi nivo kapitala i poveća EM:

1. Može izvršiti reotkup dela sopstvenih akcija
2. Može isplaćivati veće dividende akcionarima, smanjujući na taj način zadržanu dobit
3. Može održati nivo kapitala konstantnim ali povećati aktivu davanjem novih kredita, kupovinom HoV ili izdavanjem CD-a

• Ukoliko pak nivo kapitala poslovne banke ne zadovoljava potrebne standarde, za poboljšanje kapitalne adekvatnosti banka ima na raspolaganju sledeće opcije:

1. Može povećati nivo kapitala novom emisijom akcija
2. Može smanjiti ili obustaviti isplaćivanje dividendi pri čemu se povećava zadržana dobit
3. Može zadržati nivo kapitala konstantnim, a smanjiti aktivu prodajom HoV i odobravanjem manjeg broja kredita

Kapitalna adekvatnost i bankarski sistem SR Jugoslavije

Bankarski sistem SR Jugoslavije karakterisali su: visoka koncentracija kredita, visoka ulaganja u neprinosnu aktivu, vrlo niska stopa povraćaja takvih kredita, permanentna nelikvidnost, izostanak štednje i kvalitetnih depozita.

Osim toga poslovne banke bile su veoma izložene kreditnom, kamatnom i devizno-kursnom riziku

Banka je, po zakonu, dužna da obim svog poslovanja usklađuje tako da ukupna rizična bilansna i vanbilansna aktiva budu pokrivene kapitalom banke u iznosu koji ne može biti manji od 8% rizične aktive

Ukupna bilansna suma i kapital nacionalnog bankarskog sektora

Kapital banaka sa dugoročnim rezervacijama činio je u proseku od 10 do 13% ukupne aktive, što bi impliciralo da su domaće poslovne banke nadkapitalisane

Razlozi su nažalost čisto tehničke prirode:

• Na određenim delovima aktive primenjeni ponderi rizika znatno su manji od realnih; na najveći deo rizičnih kredita primenjuju se pogrešni ponderi, čime se automatski potcenjuju i rezervacije za potencijalne gubitke
• Knjigovodstveni izveštaji o visini procenjenog kapitala, u uslovima imperfektnog tržišta kapitala, objektivno su nerealni, pa je kapital najčešće precenjen

Od precenjenog kapitala oduzimaju se potcenjene rezervacije za gubitke čime se “naduvava” brojilac u odnosu na dramatično potcenjeni imenilac.

Gotovo celokupan kapital poslovnih banaka nalazio se u dinarskom podbilansu; nesolidna valutna struktura čini ovu poziciju veoma krhkom i izloženom vrlo naglašenom inflatornom, odnosno devizno-kursnom riziku.Poslovne banke stoga vrše sterilizaciju kapitala kroz pretvaranje kapitalnog stoka u osnovna sredstva (u procentu koji prevazilazi 50%). To znači da je polovina kapiala sterilisana, dok se druga polovina nalazi u nepouzdanom obliku domaćeg novca.

Učešće velikih i najvećih mogućih kredita u kapitalu domaćih poslovnih banaka

Još jedan ozbiljan propust domaćeg bankarstva ogleda se u nedovoljnoj kapitalnoj pokrivenosti velikih i najvećih mogućih kredita. Pod velikim kreditom podrazumeva se kredit ili druga vrsta potraživanja koji su dati jednom zajmoprimcu, a veći su od 20% kapitala banke. Najvećim mogućim kreditom smatra se kredit ili druga vrsta potraživanja dati jednom zajmoprimcu koji ukupno iznose 30% od kapitala banke.Ukupan iznos velikih kredita i najvećih mogućih kredita ne može biti veći od 80% kapitala banke.

Stare i nove banke

Stare banke su banke osnovane pre donošenja Zakona o bankama i drugim finansijskim organizacijama; osnivači su privredni subjekti sa tradicionalnim vlasničkim oblikom. Nove banke formirane su kao akcionarska društva. Najveća razlika između starih i novih banaka uočava se kod koeficijenta adekvatnosti kapitala i koeficijenta najvećih mogućih kredita. Ovo se može objasniti većom rizičnošću plasmana starih banaka koja je direktno uslovljena strukturom njihovih komitenata, odnosno većom nezavisnošću novih banaka u odnosu na društvene strukture. Suština problema je u paradoksalnoj situaciji da najkrupniji akcionari banke vode politiku konstantnog obezvređivanja sopstvene imovine. Vlasnici banaka nisu zainteresovani za dividendu i kapitalnu dobit, već za dužničku dobit tj. dobijanje kredita po najboljim mogućim uslovima, što je često podrazumevalo negativne kamatne stope.

Nameće se zaključak da je sistem prilično nesolidno kapitalizovan.

ORGANIZACIONA STRUKTURA STARIH I NOVIH BANAKA

U staroj Jugoslaviji svi novcani tokovi bili su dopuna privrednim sistemima. Banke su se uklapale u makroekonomsku semu i sluzile su samo za novcanu distribuciju.

Monobankarski sistem

To znaci da su CB i PB jedna institucija. Sredinom 80ih UBB i Jugobanka su bile dve glavne banke koje su objedinjavale nacionalno bankarstvo. Pocetkom 90ih banke se prvi put osnivaju kao AD koje su imale i osnivacki i rezervni fond (a statutom mogu i drugi da se odrede).

Osnivacki fond – osnivaci unose sredstva koja ne mogu povlaciti (nepovratna sredstva), a dobijaju vlasnicka i upravljacka prava. Ta sredstva predstavljaju core capital iz koga se podizala osnova banke. U slucaju gubitaka, kada se iscrpe rezervni fondovi, iz njega su se pokrivali gubici.

Rezervni fond – to je fond viska kapitala. Iz njega se alimentiraju otpisana nenaplacena potrazivanja (kamatni i kreditni rizik).

Organi

Skupstina akcionara – to su osnivaci, vlasnici (postoje vecinski i manjinski). Statutom i drugim aktima mogu se stiti i manjinski akcionari. Takodje, moze da se odredi minimalni broj akcija za prisustvovanje na skupstini. Skupstina se sastaje na godisnjim sastancima ili vanredno. Na sastancima se donosi statut akta poslovne politike, citaju se izvestaji o poslovanju, uspesima, rezultatima, promeni poslovne politike. Skupstina moze da likvidira banku ili da promeni statusnu formu.

Upravni odbor – to je kljucni operativni odbor. Formira se od predstavnika osnivaca (rukovodioci iz firmi osnivaca), a verifikuje ga skupstina. Zajedno sa generalnim direktorom kreirao je poslovnu politiku, donosio operativne odluke… Ima jako velika ovlascenja, daje predlog svega sto skupstina treba da usvoji.

Nadzorni odbor – trebalo je da daje izvestaje skupstini. Danas u nadzorni odbor sve vise ulaze ljudi od struke. On kontrolise rad organa upravljanja.

Generalni direktor – lice koje predstavlja banku. Predlagao ga je upravni odbor, a verifikovala ga je skupstina. Postavljao je clanove kreditnog odbora. On je bio zaduzen za strategije, kadrovsku politiku i operativne odluke. ’91/’92. banke su prebacene u AD i veliku moc imaju generalni direktori. Funkcija generalnog direktora se transformise. Zamenik direktora je postao izvrsni direktor.

Kreditni odbori – su bili sastavljeni od ljudi iz drustvenih struktura. Funkcionisali su republicki, regionalno.

Nekada su banke bile podeljene na mnogo sektora, npr. sektor privrede, aranzmana (direkcije za industriju, trgovinu, turizam, poljoprivredu), sektor odnosa sa stanovnistvom (postojale su direkcije u zavisnosti od proizvoda banke), sektor deviznih poslova (sada ne postoji!). Cak su se i u filijalama delili sektori ako su bile toliko razvijene.

Novi zakon o bankama

U novom zakonu u banci postoje:

• Upravni odbor – cetiri puta godisnje se sastaje;
• Izvrsni odbor;
• Odbor za pracenje poslovanja banke;
• Kreditni odbor;
• Odbor za upravljanje aktivom i pasivom (assets and liability management)
• Odbor za utvrdjivanje kamatnih stopa, tarifa i naknada za usluge;
• Odeljenje za kontrolu uskladjenosti poslovanja banke (compliance – kontrola pranja novca i da li banka posluje po zakonu);
• Odeljenje interne revizije

Depoziti

Predstavljaju deo finansijskog potencijala poslovne banke i oni su glavni izvor finansiranja i jedan od najstarijih izvora finansiranja ciji su koreni jos u starom Rimu i antickoj Grckoj.

DEPOZITI su sredstva nebankarskih sektora na racunima banaka koje je banka duzna da transferise po nalogu depozitara bez uslovljavanja.

U sustini, predstavjaju specificnu vrstu kredita datog banci. Na vecinu depozita placa se odredjena naknada (to proizilazi iz kreditnog karaktera depozita) u bankarstvu tradicionalano poznata kao kamatna stopa. Prirodno je da je ona niza od aktivne kamatne stope, jer na njihovoj razlici, banka upravo i stice prihod.

Na depozite se uglavnom placa kamata, i to pasivna, a razlika izmedju aktivne i pasivne kamatne stope je marza ( izmedju 2 i 4%).

Formiranje “kvalitetnog” depozitnog potencijala banke, kljucno je pitanje poslovne politike banke, obzirom da depoziti dominiraju u kompoziciji bankarskih izvora. Depoziti su glavni izvor bankarskih fondova i tekucih racuna za oko 90% ukupnih komercijalnih sredstava banke (90% depoziti, 2% ostali izvori, 8%kapital).

Ucesce depozita u pasivi je visoko - izmedju 70 i 90%, danas se situacija menja, sve se vise razvija finansijsko trziste i sve se manje ulazu sredstva, vrsi se kalkulacija ulaganja.

Najstariji depozitni oblik su DEPOZITI PO VIDJENJU(a vista depoziti) – predstavljaju najlikvidniju aktivu, ili ne nose nikakvu kamatu, ili veoma nisku.Nalaze se na transakcionim racunima nebankarskih sektora i banke su duzne da ih dnevno isplacuju odnosno transferisu prema nalogu vlasnika depozita. Banke ih prikupljaju zbog poboljsanja sopstvene likvidnosti i zbog rekreiranja (obnavljanja) kratkorocnog kreditnog potencijala. Odredjeni su:

stopom rasta primarnog novca,

potrebom drzanja rezervi likvidnosti realnog sektora,

modelom obracuna obaveznih rezervi CB,

nivoom kamatne stope u odnosu sa dva instrumenta sa istim nivoom rizika,

sklonost drzanja gotovine nebankarskih sektora.

U nerazvijenim finansijskim strukturama sam nivo i struktura depozita su pod velikim uticajem trzisnih rizika, a pre svega pod uticajem stope inflacije i rizika deviznog kursa. Ide se da se ucesce ovih depozita smanjuje i da se oni ulazu u najlikvidnije HoV.

OROCENI I STEDNI DEPOZITI

Predstavljaju kvalitetniji deo strukture bankarskih izvora.razlika medju njima je u osobinama strednih depozita koji se lako mogu konvertovati u gotov novac.

Stedni depoziti su dugorocni, losije su strukture od orocenih i nose manju kamatnu stopu, a oroceni depoziti (depoziti na otvorenim racunima/open account time deposits/, depozitni certifikati(CD) i oroceni stedni depoziti) su najkvalitetniji izbor bankarskog sektora, iz njih se generisu investicije i nose, samim tim, najvecu kamatu. Rast orocenih depozita doprinosi stabilnosti bilansa banke, formiranju osnove za odobravanje investicionih kredita i uravnotezenju ponude i traznje dugorocnih sredstava.

Sto se tice sektorske strukture, najpovoljnija sektorska struktura – sektor privrede cini minimum 50%, domacinstvo 25-30%, finansijske institucije 8% i ostalo izmedju 12 i 17%. Kod nas je ucesce samih depozita u ukupnoj pasivi 30%, jako je losa valutna i rocna struktura, a i sektorska.

Depoziti su bili u dinarima 1990-ih, realna vrednost bila obezvredjena, a ono sto je bilo prikazano u devizama, 99% je bila stara devizna stednja. Po rocnoj strukturi preovladavaju depoziti po vidjenju 75%.

Deo izvora u pasivi nisu bili pravi depoziti, nego su svi koji su uzimali kredite morali da stave depozit.Ucesce privrede je bilo jako nisko, jer je citav sistem bio nelikvidan, vladalo je nepoverenje u banke.

Finansijski potencijal odnosno celokupna bilansna pasiva jugoslovenskog poslovnog bankarstva su bili vrlo nesolidno strukturirani u pogledu kvaliteta depozita.

Analiza stanja depozitnog potencijala poslovnog bankarstva SR Jugoslavije

Ucesca depozita u finansijskom potencijalu

Primecuje se da je ucesce ukupnih depozita u ukupnoj bilansnoj pasivi odnosno ukupnim sredstima (finansijski potencijal) nacionalnog bankarstva, znatno ispod pozeljnog ucesca depozita u bankarskim sistemima privreda razvijenih finansijskih struktura (krece se oko 29%, a treba da bude oko 90%).

Depozitni blok domaceg bankarstva je suboptimalan i u pogledu valutne strukture.

Valutna struktura depozita

Depoziti po vidjenju su stavka koja u pasivi pokazuje relativno visok procenat ucesca (21,4%). Razdvajanjem ucesca na devizni i dinarski deo primecujemo da se 74% (15,8%) odnosi na devizne depozite po vidjenju. Gotovo celokupan devizni podbilans depozita po vidjenju (3.418 mil.din.) pripada starim bankama (tacnije 99%). Bez sumnje radi se o staroj deviznoj stednji deponovanoj kod Narodne banke SR Jugoslavije. Sa stanovista poslovnih banaka ovi depoziti su “sterilizovani” na neodredjeni rok, tacnije radi se o nekamatonosnoj aktivi.

Kratkorocni depoziti zauzimanu relativno mali prostor u pasivi (3,4%) od cega dinarski 1,6%, a devizni 1,8% od totala. Poreklo deviznih depozita potpuno je jasno.

Prirodno, radi se o deponovanoj deviznoj stednji kod Narodne banke SR Jugoslavije, ali ono sto zbunjuje jeste prisustvo kratkorocnih dinarskih depozita. Nazalost, prisustvo orocenih depozita nije posledica obnovljenog poverenja u poslovne banke, nego je rezultat prakse da se pri prodaji deviznih sredstava banke, odnosno odobravanju kredita komitentima, odredjeni dinarski iznos automatski pretvara u oroceni depozit kod banke koja je ustupila deviza odnosno odobrila kredit. Oroceni depozit (ili njegov deo) obicno predstavlja prikrivenu kamatnu stopu ili razliku izmedju zvanicne i trzisne cene deviznih sredstava (tzv. sticung). Redje, ovi depoziti predstavljaju i zastitu od visokog rizika nenaplativosti kredita.

Dugorocni depoziti su zastupljeni su zastupljeni sa 15,06% u ukupnoj bilansnoj aktivi. Gotovo u celokupnom iznosu nalaze se kod esalona starih banaka i ulaze u agregat deponovane devizne stednje banaka kod Narodne banke SRJ.

Ukupni depoziti u aktuelnom finansijskom potencijalu domacih banaka 1990-ih godina ucestvuju sa 30%, od toga na devizne depozite otpada oko 26%, a na dinarske samo 4%. Uopste od ukupne bankarske pasive vise od 77% je devizna pasiva, sto znaci najvecim delom imobilizovana. Aktivni deo pasive mogli bi biti sledeci depoziti: dinarski depoziti po vidjenju(5,6%), kratkorocni dinarski depoziti (1,6%), dugorocni dinarski depoziti (0,1%) i deo deviznih depozita (kratkorocnih i depozita po vidjenju) koji ne spadaju u agregat deponovane devizne stednje kod narodne banke SRJ, odnosno nisu blokirani nekim od vidova finansijskih sankcija prema SRJ. Aktivnom delu bi se mogli pridruziti jos fondovi banaka (kapital i dugorocne rezervacije 10,8%), ali samo jedan njihov deo, obzirom da su i oni mahom imobilisani.

Znaci, samo se nedge izmedju 15 i 20% od ukupnih sredstava u pasivi mogu smatrati potencijlno sposobnim za pretvaranje u kamatonosnu aktivu. Cinjenicom da se dinarski podbilans domacih banaka permanentno topi, dovodi se u pitanje identitet ovih finansijskih institucija jer su njihove tradicionalne funkcije suspendovane. Banke, u nedostatku kvalitetnih dinarskih depozita, vise ne mogu da vode aktivnu razvojnu politiku u privrednom sistemu. Najveci deo depozitnog potencijala sastavljen je iz deviznih depozita. Da su ovi depoziti zaista i devizna sredstva, ta cinjenica bi delovala vrlo afirmativno. Medjutim, to nisu prava sredstva, vec su fiktivne pozicije koje mnozenjem sa aktuelnim zvanicnim deviznim kursom dinara samo naduvavaju bilanse banaka. Tih sredstava kao stavrno raspolozivih izvora jednostavno nema.

Deponovana devizna sredstva banaka kod Narodne banke SRJ iznose 6.297 mil DEM i pokrivena su deviznim rezervama kod Narodne banke u iznosu od 3-5%, sto nije dovoljno devizno pokrice za aktiviranje sterilisanih depoizta, u stvari,ta sredstva predstavljaju obligaciju poslovnih banaka prema vlasnicima depozita, dok su fakticki (najvecim delom) dug Narodne banke SRJ prema poslovnim bankama za deponovanu deviznu stednju. Zakljucak je da su ovi depoziti apsolutno imobilni, prakticno na neodredjeni rok.