DEVIZNO TRŽIŠTE

DEVIZNO TRŽIŠTE

Devizno tržište je deo finansijskog tržišta, kome se trguje devizama i deviznim pravima, a na njemu se formiraju devizni kursevi između različitih valuta.

Ova podela na tržište novca i devizno tržište se kod nas gubi. U anglosaksonskoj literaturi se devizno tržište i tržište novca identifikuju. U manje razvijenim ekonomijama ova dva segmenta su razdvojena, čak i fizički- ranije kod nas u bankama.

Nekada je devizno tržište regulisalo posebno zakonodavstvo.

Kod nas je još uvek kontrolisani (dirigovani) devizni kurs i devizno tržište ima dosta zakonskih ograničenja.

Novčano tržište se deli na dinare i kratkoročne HoV.

Postoji dve upotrebe pojma valuta: valute su inostrani novac, ali je zato datum valute tačan datum kada nešto dospeva na naplatu. Datum valute može biti 2 sata, 48 sati, 15 dana itd. 48 sati je regularno vreme transferisanja novca na račun (jer banka drži devize na zbirnom računu u inostranstvu), tu se na računaju neradni dani. Međutim, kada je valuta 15 dana onda se računaju i neradni dani tj. oni se uključuju u tih 15 dana. Devize su prava, potraživanja na inostrana sredstva plaćanja koja su isto vreme na našem računu.

Devizno tržište je nekad bilo fizičko mesto gde su se sučeljavale ponuda i tražnja. Devizne berze su deo finansijske istorije. Danas je devizno tržište prostor, ono radi 24 časa pomoću informacionih tehnologija. Dileri više ne komuniciraju između sebe, sve ide preko ekrana tako da devizno tržište sada predstavlja jedan globalni prostor u kome se može imati pristup bilo kojoj banci ili parabankarskoj instituciji koja se bavi kupovinom/prodajom deviza 24 sata dnevno. Tu se može i kladiti na kretanje parova valuta.

Dva osnovna devizna tržišta, kao i kod drugih roba, jesu: trenutno (spot) i terminsko tržište. Na trenutnom tržištu razmena deviza se vrši po kursu na dan prebacivanja valute sa računa na račun. Na terminskom tržištu devizni kurs je utvrđen pre prebacivanja valute sa računa na račun. U terminskim poslovima taj vremenski raskorak može biti 30 dana, 90 dana, 6 meseci, pa i celu godinu.

Ukoliko odnos kurseva bude takav da se po isteku terminskog ugovora ostvari zarada u odnosu na trenutak kada je zaključen terminski ugovor, onda se kaže da je ostvarena terminska premija; ukoliko se na ovom poslu ostvari gubitak, onda se kaže da je ostvaren terminski gubitak.

Na deviznom trzištu se uglavnom rade:

1. komercijalne transakcije – ako se devize kupuju bez posebne najave one se  kupuju na spotu i tu se one isplaćuju na 48 sati
2. zaštitne ili spekulativne transakcije – ako se devize kupuju na termin (mesec, 60, 90 dana), to se radi zbog hedžinga, zaštite od menjanja deviznog kursa ili zbog planova da se zaradi na toj promeni kursa

Terminske transakcije ne moraju da budu duže od spot, to samo znači da je određen tačan dan.

Obeležja i značaj deviznog tržišta

Devizno tržište je deo finansijskog tržišta na kome se vrši kupovina i prodaja stranih sredstava plaćanja, usklađuje njihova ponuda i tražnja i utvrđuju njihovi intervalutarni kursevi. Javilo se usled nepostojanja svetskog novca, kao mehanizam zamene nacionalnog novca u valute drugih zemalja i obratno, u cilju odvijanja međunarodnog platnog prometa.

Usklađivanje funkcija ponude i tražnje na navedenom tržištu ne retko se obavlja na autoritativan način, stavljanjem pod kontrolu priliva i odliva stranih sredstava plaćanja, zbog toga što u njima, po postojećem deviznom kursu nacionalne valute vlada oskudica.

Usled činjenice da se formiranje cena i distribucija inostranih sredstava plaćanja ne žele prepustiti slobodnoj igri tržišnih faktora ponude i tražnje, razlikujemo različite tipove deviznih tržišta sa manjim ili većim stepenom administrativnog regulisanja od strane centralnih monetarnih vlasti i vlade.

Devizno tržište ima 3 funkcije:

informativnu,

distributivnu,

funkciju alociranja finansijskih resursa u nacionalnim i međunarodnim okvirima.

Informativna funkcija devizno tržište našu banku informiše o kursnoj listi svaki dan. Obračunski, srednji kurs oficijalno ga daje centralna banka. Ako je kurs fluktuirajući onda centralna banka dobija informaciju o kursu a poslovne banke zadržavaju pravo da formiraju svoje kupovne i prodajne kurseve. Sa deviznog kursa dobijaju se informacije o intervalutarnim odnosima, i daje predviđanja o kretanju kursa. Sa informacijama koje dobijamo od banaka kod kojih smo komitenti možemo da sprečimo valutni rizik.

Distributivna funkcija raspodeljivanje deviza između banaka, firmi,

Alokativna funkcija seljenje kapitala iz sektora u sektor ili u druge zemlje jer kurs ne omogućava rentabilno poslovanje. Pr. jak dinar destimuliše izvoz pa može doći do izmeštanja fabrika i izliva kapitala iz zemlje.

Poseban značaj za međunarodno poslovanje ima alokativna funkcija, koja isključuje pravilo (praksu) prisutno na tržištima sa nerazvijenom infrastrukturom - da se akumulacija najčešće reinvestira u grane iz kojih potiče.

Razvijeno devizno tržište omogućava objedinjavanje akumulacije (domaće i strane) različitih vrsta delatnosti i njeno usmeravanje u najprofitabilnije investicione programe u međunarodnim razmerama. Identifikovanjem, mobilisanjem i distribucijom finansijskih viškova, sektora privrede i štednje stanovništva, devizno tržište aktivno učestvuje u profiliranju optimalne privredne strukture i njenom uključivanju u međunarodne privredne i razvojne tokove.

Negativni odnos razmene  _______________

Vrste deviznih tržišta

Devizna tržišta se klasifikuju prema:

mestu,

vremenu trajanja transakcije,

institucionalnom statusu,

stepenu administrativnog regulisanja (prisutnosti) centralnih monetarnih vlasti i vlade.

Prema stepenu prisustva monetarnih vlasti devizna tržišta se dele na regulisana (gde je velika prisutnost monetarnih vlasti, centralne banke i države) i neregulisana.

Prema mestu (prostorno određenje) razlikujemo sledeće vidove tržišta:

lokalna

nacionalna

internacionalna

Prema vremenu trajanja transakcije razlikujemo dve grupe tržišta:

SPOT (plaćanje po viđenju) i

terminska tržišta

Prema institucionalnom statusu razlikujemo:

devizne berze

interbankarska devizna tržišta

različite derivate (hibride) prethodna dva modela i

crno devizno tržište

DEVIZNA BERZA

Predstavlja tradicionalni oblik deviznog tržišta. Najčešće se organizuje pri centralnoj banci ili u okviru lokalne berze efekata (HoV). Na njoj se svakodnevno sastaju predstavnici CB, predstavnici ovlašćenih komercijalnih banaka i ovlašćeni brokeri. Učesnici na deviznoj berzi u vrlo formalizovanom postupku, trguju inostranim sredstvima plaćanja i svakodnevno određuju kurseve glavnih svetskih valuta u odnosu na domaću valutu. Prisustvo CB, kao disponenta vlade, motivisano je podržavanjem i održavanjem nivoa deviznih kurseva nacionalne valute na željenom nivou.

Potreban devizni kurs CB održava intervencijama (kupovinom ili prodajom stranih valuta) iz deviznih rezervi. Ostale grupe učesnika na deviznu berzu dolaze sa otvorenim ponudama za kupovinu, odnosno prodaju stranih sredstava plaćanja, motivisani maksimiranjem funkcije dobiti (profita), svog, odnosno svojih klijenata. Devizni kursevi koji se zvanično utvrde na berzi datog dana, važe za sve ekonomske i finansijske transakcije sa elementom inostranosti do sledećeg sastanka. Devizna berza kao oblik neregulisanog tržišta je na zalasku. Sve više postaje deo istorije i ako je još uvek tradicionalno zastupljena u nekim evropskim finansijskim centrima.

INTERBANKARSKO DEVIZNO TRŽIŠTE

Oblik deviznog tržišta kome pripada budućnost jeste PROFESIONALNO INTERBANKARSKO DEVIZNO TRŽIŠTE. Na ovom tržištu nema centralnog mesta i radnog vremena. Trguje se dan i noć, dok se jedni centri zatvaraju, na drugom kraju sveta drugi se otvaraju i tek počinju sa radom, a devizni kursevi menjaju se iz sekunde u sekundu. Učesnici na ovom tipu deviznog tržišta nalaze se u kontinuiranom međusobnom kontaktu 24h dnevno-putem telefona, kompjuterizovanih terminala, teleksa i faksa. Trguje se konvertibilnim (razmenjivim) valutama (valute razvijenih zemalja). Dnevni promet po pojedinim centrima premašuje godišnje iznose GNP-a razvijenih zemalja. U prilog ovakvoj tvrdnji navodi se: Među najvažnijim deviznim centrima u svetu su London, Njujork, Tokio, Cirih i Frankfurt. Neto vrednost deviznog dilinga u navedenim centrima, u aprilu 1990. godine bila je $455 mld. dnevno. Najaktivniji bio je London sa prosečnim dnevnim prometom od $187 mld., sledi Njujork sa $129 mld., zatim Tokio, potom Cirih $115 mld.

CRNO DEVIZNO TRŽIŠTE

U nacionalnim privrednim sistemima u kojima, po postojećem deviznom kursu, vlada oskudica deviza, kao rezultat racionisanja oskudnog artikla javlja se paralelan (van institucionalni) tržišni mehanizam nazvan ¨crno tržište¨.

Povoljan ambijent za postojanje crnog tržišta otvaraju sledeća obeležja nacionalne ekonomije:

administrativno regulisanje deviznog kursa

promet zlata

promet stranih valuta

promet domaće valute preko granice

Administrativno regulisanje deviznog kursa: U zemlji najčešće postoji fiksni devizni Promet stranih valuta: Promet ovim vrednostima po pravilu je zabranjen. Njihov priliv se centralno evidentira i koncentriše na jednom mestu odakle se ona planski raspodeljuje po kriterijumima opštih interesa privrede. Privredni subjekti (izvoznici) stečene devize, po pravilu, moraju ustupati CB (ređe centralnom deviznom fondu). Eventualno je moguće, pravo delimičnog zadržavanja stečenih deviza za sopstvene uvozne potrebe ili slobodnu upotrebu-tzv. retencione kvote.

Promet domaće valute preko granice: Iznošenje domaće valute preko granice najčešće je zabranjeno, osim za neznatne iznose u turističke svrhe.

U navedenom ambijentu javlja se deficit inostranih sredstava plaćanja. Oskudica navedenog artikla prouzrokuje porast njegove cene iznad zvanično utvrđene veličine (zvanično utvrđeni devizni kurs), što ohrabruje nedozvoljeno trgovanje ovom robom.

Smatra se, da se tek na crnom tržištu, valutama trguje po njihovoj pravoj vrednosti. To ne mora da bude tačno:

• ovakva tržišta su ograničena što izaziva učestala pomeranja ponude i tražnje, uz hirovita kolebanja cena na njima,

• za njih je vezano postojanje riziko-premije što po pravilu prouzrokuje da crni devizni kurs bude na višem nivou od realnog.

Moguće je da crni devizni kursevi budu i niži od zvaničnih ili na istom nivou sa njima. To su kurs i, po pravilu, nacionalna valuta je precenjena. Propisano je da se po tom kursu moraju obavljati sve devizne transakcije, ali je moguće i postojanje drugih kurseva kroz sledeće oblike: VIŠESTRUKI (DIFERENCIJALNI) devizni kursevi; tolerisanje fluktuirajućih deviznih kurseva, isključivo za odrežene vrste transakcija (uzak segment slobodnog deviznog tržišta u zemlji).

Promet zlata: Najčešće je zabranjen promet zlatom. Propisi nalažu da se zlato u polugama, zlatni kovani novac i sirovo zlato moraju ustupati po zakonom propisanoj ceni koja odgovara zlatnom paritetu nacionalne valute. Nije redak slučaj da se zabranjuje čak i posedovanje takvog zlata. Takođe je zabranjeno i zaključivanje zlatnih klauzula. Proizvodnja zlata je posebno regulisana i kontrolisana.

obično periodi neposredno po uvođenju stabilizacionih programa, kada je devalvacijom zvanični devizni kurs nacionalne valute sveden na nivo realnog deviznog kursa (ili čak ispod njega). Taj nivo zvaničnog deviznog kursa centralna banka, sa pripremljenim nivoom i strukturom deviznih (monetarnih) rezervi, izvestan period, uspešno može braniti.

SIVO DEVIZNO TRŽIŠTE

Predstavlja segment slobodnog deviznog tržišta u sistemu regulisanog (dirigovanog) deviznog tržišta. To je oblik crnog tržišta koji je tolerisan od strane državnih autoriteta. Pojavljuje se u periodima koji neposredno prethode stabilizaciji nacionalne valute ili pokušaju prelaska na konvertibilnost. Svesno se dopušta postojanje ovakvog (nekontrolisanog) tržišta segmenta, da bi se lakše utvrdila realnost budućeg pariteta nacionalne valute (budući zvanični devizni kurs), odnosno potrebna stopa devalvacije (revalvacija je više teorijska mogućnost) nacionalne valute.

Prema stepenu administrativnog regulisanja centralnih monetarnih vlasti i vlade devizna tržišta se klasifikuju na: NEREGULISANA i REGULISANA devizna tržišta.

Termin ¨neregulisana¨ nije izraz za anarhične odnose na njima i nepostojanje reda i organizacije na ovakvom tipu deviznog tržišta, naprotiv. Termin samo ukazuje na minimalno prisustvo centralnih monetarnih vlasti i vlade (državnih autoriteta uopšte) u funkcionisanju ovih tržišnih mehanizama.

Devizna tržišta o kojima govorimo su tržišta razvijenih industrijskih zemalja. Zemlje se odlikuju relativno uravnoteženim spoljnim finansijama, konvertibilnom nacionalnom valutom, kao i razvijenom strukturom nacionalnog finansijskog tržišta.

Ugaoni kamen ovakvih tržišta je fluktuirajući devizni kurs, koji se formira kao rezultat slobodnog odnosa ponude i tražnje strane valute.

Devizni kursevi se formiraju na deviznom tržištu pod uticajem ponude i tražnje stranih valuta. Tražnja za inostranim valutama je odraz obaveza zemlje da izvrši određena plaćanja prema inostranstvu (potreban obim transfera nacionalne kupovne snage u inostranstvo).

Tražnja za devizama zavisi od velikog broja faktora, u prvom redu od cene, ali i od niza drugih momenata koji na posredan način mogu biti od uticaja, i može se izraziti:

q = D ( p, f1, f2, fn)

q iznos tražene ino-valute

p cena tražene ino-valute (devizni kurs)

f1, f2,fn – ostali faktori od kojih zavisi tražnja

Tražnja za ino-valutom kreće se inverzno sa njenom cenom.

Neregulisana devizna tržišta su, zbog ispoljenog najvećeg stepena konkurencije na njima najbliža teorijskim-perfektnim tržištima. U uslovima neregulisanih (znači nedirigovanih) deviznih tržišta, aktuelni devizni kurs približava se teorijskim kursu ravnoteže.

Međutim, ni neregulisana devizna tržišta nisu perfektan tržišni mehanizam (teorijski). Ni u najrazvijenijim industrijskim zemljama, nivo deviznog kursa se ne prepušta slobodnom odnosu ponude i tražnje.

Između ostalih subjekata, u okvirima neregulisanih tržišnih struktura, pojavljuju se CB koje svojim intervencijama podržavaju i odražavaju željeni (targetirani) nivo deviznog kursa. Intervencije CB na deviznim tržištima motivisane su ciljevima interne ravnoteže.

Bez obzira na ispoljena ograničenja, na deviznim, odnosno finansijskim tržištima razvijenih industrijskih zemalja, mora se istaći da je na njima prisutna puna sloboda sticanja i raspolaganja inostranim sredstvima plaćanja (depozitima, različitim vrstama ino-potraživanja, te HoV nominiranim na ino-valute) od strane svih subjekata, pa sa punim pravom ona mogu nositi epitet ¨neregulisana¨, koji nije ništa drugo do sinonim za SLOBODNI TRŽIŠNI MEHANIZAM.

Regulisana devizna tržišta karakteriše naglašeno prisustvo centralnih monetarnih vlasti i vlade na njima, koji na autoritativan način stavljaju pod kontrolu priliv i odliv deviza zbog toga što u njima, po postojećem deviznom kursu, vlada oskudica. Devizni priliv centralno se evidentira i po pravilu koncentriše na jednom mestu, odakle se potom vrši njegova planska raspodela po kriterijumima opštih interesa privrede.

Regulisana (dirigovana) devizna tržišta karakteristična su za zemlje bivšeg socijalističkog režima (zemlje u tranziciji), kao i za nerazvijeni svet.

Osnovno obeležje ovakvih ¨tržišnih¨ mehanizama jeste permanentno zaostajanje devizne ponude za potražnjom za njima.

Učesnici i vrste poslova na deviznom tržištu

Glavni učesnici na svim tipovima deviznih tržišta uglavnom su isti. Međutim, njihova uloga, pravila ponašanja, stepen izloženosti riziku, odgovornost, motivi i manevarski prostor (mogućnost manevrisanja uopšte) bitno se razlikuju u zavisnosti od tipa tržišta.

Posebno su uočljive razlike između neregulisanih i regulisanih deviznih tržišta. Obzirom da su profesionalna interbankarska tržišta iz grupe neregulisanih deviznih tržišta najbliža perfektnom tržišnom mehanizmu (devizni kurs determinišu kao realnu ekonomsku kategoriju), da se najveći deo prometa inostranih sredstava plaćanja obavlja upravo na njima i da zemlje bivšeg socijalističkog režima (zemlje u tranziciji), stidljivo, sličan tip pokušavaju instalirati kod sebe, više ne dovodeći u pitanje njihovu superiornost, predstavićemo aktere na ovom tipu tržišta.

Trgovina inostranim valutama na interbankarskom deviznom tržištu odvija se na dva nivoa:

1. Makroprodajni nivo popunjavaju komercijalne i centralne banke.

Komercijalne banke su glavni učesnici na interbankarskom deviznom tržištu, kao i na deviznim tržištima uopšte. Trgujući između sebe u velikoprodajnoj ravni one stvaraju i kreiraju interbankarski tip deviznog tržišta.

Centralne banke: uloga centralnih banaka od 1973. godine, nakon uvođenja fleksibilnih deviznih kurseva je znatno smanjena. U sistemu fiksnih deviznih kurseva centralne banke su redovno intervenisale na deviznim tržištima kako bi održale devizni kurs nacionalne valute u okviru njegovih gornjih i donjih intervencionih tačaka. Prelaskom na fluktuirajuće devizne kurseve prestaje i njihova obaveza intervencije. Zbog specifičnog značaja deviznog kursa, kako na eksternu, tako i na internu privrednu ravnotežu, centralne banke ni danas ne mogu biti indiferentne na kolebanje spoljne vrednosti nacionalne valute. One su, zapravo, vrlo prisutne na deviznim tržištima, prateći kretanja deviznih kurseva, spremne da svakog trenutka intervenišu u skladu sa ciljevima nacionalne ekonomske politike.

2. Maloprodajni nivo čine brokerske kuće i ostali participanti:

Brokerske kuće popunjavaju prvi ešalon maloprodajnog nivoa. One stvaraju dupli sistem veza, posredujući između sektora komercijalnog bankarstva i ostalih participanata u maloprodajnoj ravni, kao i između ostalih komercijalnih banaka.

Ostali participanti: u ovu grupu spadaju izvoznici, uvoznici, multinacionalne korporacije, različite vrste međunarodnih investitora i slično. U ovu grupaciju spada i sektor stanovništva kome su inostrane valute potrebne najčešće u svrhe turističkih putovanja.

Smatra se da učesnici deviznog tržišta obavljaju na njemu veliki broj različitih poslova, zavisno od motiva nastupa. Grubo, prema motivacionom kriterijumu, poslove možemo svrstati u četiri grupe:

• kupovina stranih valuta radi izmirenja legitimnih obaveza ino-poveriocima (ređe domaćim poveriocima),

• prodaja stranih valuta radi održavanja likvidnosti privrednog subjekta u zemlji i inostranstvu,

• kupovina stranih valuta radi dalje prodaje i prodaja stranih valuta radi nove kupovine, zbog zaštite od valutno-kursnog rizika i iz špekulativnih motiva,

• poslovi centralne banke motivisani održavanjem stabilnosti nacionalne valute.

OBELEŽJA I ZNAČAJ TRŽIŠTA NOVCA

Tržište novca predstavlja ambijent sučeljavanja ponude i tražnje za kratkoročnim hartijama od vrednosti. Na tržištu novca se trguje novcem i to na kratak rok, odnosno trguje se viškovima novca, kao rezultatom finansijske štednje, na strani ponude i nedostatkom finansijske štednje, sa strane tražnje. Zbog visoke likvidnosti i sigurnosti (niskog rizika) instrumenata (hartija) kojima se trguje, ove hartije predstavljaju najbliži supstitut novcu. Iz tog razloga je i samo tržište dobilo ime.

Tržište novca, kao segment finansijskog tržišta, predstavlja visoko specijalizovani oblik operacija kupovine i prodaje novca, ostalih likvidnih sredstava i kratkoročnih HoV.

Prema većini autora, novčano tržište segmentirano je na sledeće delove:

• tržišta žiralnog novca-gde se trguje depozitnim i žiralnim novcem
• kreditno tržište-gde se trguje kratkoročnim kreditima
• lombardno tržište-gde se trguje lombardnim kreditima
• eskontno tržište-vrši se eskont (otkup pre roka dospeća) i reeskont (kreditiranje takvog otkupa od strane CB) komercijalnih menica
• primarno i sekundarno tržište su tržišta kratkoročnih HoV na kojima se vrši njihovo emitovanje emisija i sekundarna trgovina
• tržište zlata i plemenitih metala

U osnovne funkcije tržišta novca spadaju:

mobilizaciona

alokaciona

deterministička

transmisiona

likvidonosna

Mobilizaciona funkcija ogleda se u prikupljanju viškova kratkoročne finansijske štednje čime se stvaraju potraživanja holdera viškova. S druge strane, mobilisana suficitarna finansijska sredstva se plasiraju subjektima sa deficitom kratkoročnih finansijskih resursa, što možemo prepoznati kao alokacionu funkciju.

Cene na tržištu novca se formiraju u interakcijskim procesima ponude i tražnje kratkoročnih finansijskih resursa kao i od očekivanog prinosa uz anticipirani rizik koji nosi dati novčani instrument.

Funkcija likvidnosti podrazumeva mogućnost ¨igrača¨ da u ravni novčanog tržišta u standardizovanom postupku, u vrlo kratkom roku, bez visokih transakcionih troškova transferišu instrumente tržišta novca u gotovinske ekvivalente. Funkcija likvidnosti ogleda se na sekundarnom tržištu i zavii od njegove širine i dubine, odnosno transferibilnosti. Zapaženiji promet hartijama snižava troškove konverzije instrumenata u gotovinu. Perfektno likvidna tržišta ¨guše¨ nagle fluktuacije cena instrumenata koje nastaju zbog privremenih neravnoteža ponude i tražnje za pojedinim kratkoročnim finansijskim instrumentima.

Informativna uloga tržišta novca došla je do punog izražaja u eri informacionih tehnologija, koje su omogućile pružanje blagovremenih informacija igračima o fluktuaciji cena finansijskih instrumenata, obimu njihove trgovine, kao i drugim relevantnim faktorima koji utiču na njihovu cenu.

U najvažnije učesnike na novčanom tržištu spadaju: CB, banke, kompanije, berzanski posrednici (dilerskog i brokerskog načina trgovine), država sa svojim institucijama, investicioni fondovi.

MESTO I ULOGA CB NA NOVČANOM TRŽIŠTU

CB je stožer bankarskog, odnosno monetarno-finansijskog sistema. Ona obavlja organizacionu, regulatornu i kontrolnu funkciju na novčanom tržištu.

Ciljevi CB su stabilan rast društvenog proizvoda i niska nezaposlenost. Najveći neprijatelj joj je inflacija. CB propisuje pravila koja su obavezujuća za sve učesnike na tržištu. Utiče na visinu kamatnih stopa, kreditni limit banaka i finansijskih institucija, količinu novca u opticaju i druge varijable. CB na novčanom tržištu vodi aktivnu politiku, dok na tržištu kapitala ima manji uticaj.

Ona propisuje visinu ESKONTNE STOPE, čime utiče na cenu novca. Eskontna stopa je minimalna kamatna stopa. Predstavlja ključni orijentir nivoa kamatnih stopa banaka ali i diskonta HoV. Ona je baza za sve ostale tržišne i komercijalne kamate. Njome CB utiče na ponudu i tražnju instrumenata na finansijskom tržištu.

Povećanjem eskontne stope dolazi do rasta kamatnih stopa, čime se smanjuje tražnja za kreditima i time i investicije i potrošnja, a dolazi do rasta štednje. Rast eskontne stope dovodi do poskupljenja novčane ponude CB (eskontnih kredita), što automatski dovodi do uzdržanosti banaka da svoje menične portfelje reeskontuju kod CB. Tako povećana eskontna stopa izaziva rast kamatnih stopa na dnevne i terminske kredite.

Politika niske eskontne stope naziva se i politika ¨jeftinog¨ novca. Sniženje eskontne stope ima za posledicu pojeftinjenje kredita CB sektoru banaka, što ima za posledicu jeftiniji dnevni i terminski novac i pad kamata. Visina eskontne stope mora biti realna u odnosu na ostale tržišne parametre koji se iskazuju na finansijskom tržištu.

Promenama visine eskontne stope CB utiče na visine kamata u okviru nacionalne ekonomije i time ima odlučujući uticaj na tražnju za novcem na tržištu novca, a time i na likvidnost makrosistema i stabilnost nacionalne novčane jedinice.

Jednostavnije: ↑ ES ↑KS ↓ INVESTICIJE i POTROŠNJA ↑ ŠTEDNJA

OBAVEZNE REZERVE predstavljaju oblik rezervi sredstava koje se deponuju kod CB. Banke su u obavezi da određeni deo sredstava drže na depozitima kod CB; na taj način se vrši kontrola nad kreditnim potencijalom banaka, a samim tim i novčanom masom.

Glavna funkcija obaveznih rezervi je uticaj na likvidnost banaka i kontrola njihovog kreditnog potencijala. Kada se želi smanjiti kreditna aktivnost, tada CB podiže stopu obavezne rezerve i imobiliše deo likvidnih sredstava banaka. Ako želi da podigne kreditnu aktivnost, CB će sniziti stopu i tako ojačati kreditni potencijal banaka. Zbog nerazvijenosti finansijskog tržišta i izuzetne efikasnosti ovog instrumenta, u tranzitornim ekonomijama obavezne rezerve predstavljaju ključni instrument indirektne kontrole novčane mase kroz redukovanje kreditnog potencijala poslovnih banaka, tj. kroz stabilizaciju MONETARNOG MULTIPLIKATORA, obzirom da su obavezne rezerve varijabla koja direktno utiče na visinu monetarnog multiplikatora: m = g+ 1 / r (1 + t) +g

Velike oscilacije OR u kratkom roku dovode do vrlo nestabilnih i visokih kamatnih stopa na novčanom tržištu, smanjenja kreditne aktivnosti, pada investicija, smanjenja GDP-a i zaposlenosti.

Što su tržišne strukture složenije i privreda razvijenija, OR se sve ređe koriste.

SPECIJALNI DEPOZITI su mera kratkoročne monetarne kontrole koja najdirektnije, preko redukcije kreditnog potencijala PB utiče na novčanu likvidnost domicijalnog tržišta novca. Imaju identično dejstvo kao OR, ali to NISU. Obračunavaju se na potpuno drugačiji način. Umesto da se obračunavaju kao procenat na postojeći depozitni stok, oni predstavljaju marginalnu veličinu i obračunavaju se na svaku dodatnu jedinicu porasta postojećeg nivoa depozita banke.

Stopa specijalnih depozita je marginalna veličina i primenjuje se na svaku novu jedinicu depozita. Dakle, obračun se vrši automatski u skladu sa prirastom depozitne baze PB, u cilju ograničenja ekspanzije bankarskih kredita.

Efekti na tržištu novca su vrlo neposredni obzirom da se ¨zamrzavanjem¨ još jednog dela aktive (ispumpavanjem i sterilizacijom dela transakcionog novca-M1) na štetu kreditnih linija i ostalih novčanih plasmana smanjuje likvidnost domicilnog novčanog tržišta (jednostavno mu se sužava kapacitet-tržište postaje pliće).

OPERACIJE NA OTVORENOM TRŽIŠTU

Podrazumevaju kupovinu i prodaju kratkoročnih državnih obveznica na finansijskom tržištu od strane CB. Kreiranje primarnog novca na osnovu kupovine HoV od strane CB znači povećanje kreditnog potencijala banaka, suprotno se dešava kod prodaje hartija, poništava se novac i smanjuje se kreditni potencijal banaka. Važan preduslov za efikasnost ovog instrumenta je razvijeno finansijsko tržište, odnosno postojanje tržišta novca kritične širine i dubine, što znači da mora postojati velika masa državnih obveznica sa različitim rokovima, kao i jaka ponuda i tražnja državnih obveznica i to nezavisno od neposredne aktivnosti CB.

Kupovinom državnih obveznica, CB povećava tražnju za njima i samim tim i njihovu cenu. Sa rastom cena obveznica, dolazi do pada njihovog prinosa, obzirom da su diskontne hartije. CB treba da se zadrži isključivo na segmentu novčanog tržišta, kontrolišući novčane instrumente, a ne kapital.

VRSTE INSTRUMENATA NA TRŽIŠTU NOVCA

Na tržištu novca postoje diskontni i kamatni finansijski instrumenti. U diskontne hartije spadaju: državne obveznice, bankarski akcept, blagajnički i komercijalni zapisi, dok u kamatne hartije spadaju: depozitni certifikati, kratkoročne obveznice paradržavnih institucija i srednjeročne obveznice evrodolarskog tržišta.

Diskontne hartije se prodaju po ceni koja je niža od nominalne vrednosti, naznačene na hartiji, umanjene za diskont, tj. prinos koji je dogovoren. Holder ove hartije može čekati dospeće hartije, naplatiti je na dan dospeća kada mu se isplaćuje nominalna vrednost hartije ili je pre roka dospeća prodati uz diskont. Diskont (prinos) zavisi od mnogih faktora, ali najvažniji su rizik koji hartija nosi i rok dospeća. Iz tog razloga državne obveznice nose najmanji prinos, jer se smatra da gotovo ne nose rizik.

Kamatne hartije se prodaju po nominalnoj vrednosti, imaju određeni rok dospeća i nose kamatu koju dužnik plaća o dospeću sa glavnicom zajedno.

HoV na tržištu novca takođe se mogu klasifikovati i prema tipu emitenta (državni, bankarski i korporativni papiri).

U instrumente na tržištu novca spadaju:

kratkoročne državne obveznice

blagajnički zapisi

žiralni novac

depozitni certifikati

bankarski akcepti

komercijalni zapisi i

državni zapisi

KRATKOROČNE DRŽAVNE OBVEZNICE (T-BILS)

Predstavljaju instrument finansiranja budžetskog deficita iz realnih izvora, tj. KRATKOROČNU OBLIGACIJU DRŽAVNOG BUDŽETA. Deficit budžeta je realnost savremenih privreda i u razvijenim zemljema se oko 20% ukupnog budžeta finansira ovim instrumentom. Obveznice obezbeđuju prikupljanje sredstava za pokrivanje rashoda iz realnih izvora. One su oblik neinflatornog finansiranja državnih rashoda.

Rokovi dospeća kratkoročnih državnih obveznica su od 1, 3, 6 meseci do 1 godine. Radi se o diskontnim hartijama, što znači da se prodaju po nižoj ceni od nominalne, umanjene za diskont-prinos. Smatra se da ne nose rizik, obzirom da je država garant svojom poreskom snagom.

Da bi obveznice bile interesantne za potencijalne investitore, emitent (izdavalac( mora da predvidi plaćanje kamate nešto više od kamate na oročenu štednju.

Najniža prihvaćena cena, koja je istovremeno i najviši prihvaćeni prinos, naziva se granična cena.

ŽIRALNI NOVAC

Predstavlja novac koji se nalazi na računima banaka kod CB. Žiralni novac je sredstvo plaćanja, ali na međubankarskom tržištu dolazi do sučeljavanja ponude i tražnje za žiralnim novcem i tako se fromira cena viškova likvidnosti, kao i tržišna kamatna stopa. Navedene karakteristike daju žiralnom novcu odlike instrumenata tržišta novca, iako sam po sebi to i nije.

DEPOZITNI SERTIFIKATI

Depozitne sertifikate banke uvode kao kontra meru i njihova atraktivnost se ogleda u tome što nose tržišnu kamatnu stopu. Savremena bankarska praksa na njih gleda kao na oročeni depozit. Jednostavno ga nazivaju prenosivom potvrdom koja glasi na određenu novčanu sumu deponovanu u banci na određeni rok i po određenoj kamatnoj stopi. Smatra se da su vrlo prikladan finansijski instrument za upravljanje kamatnim rizicima poslovne banke. Izuzetno transferibilan tržišni materijal.

BANKARSKI AKCEPT

Bankarski akcept je menica koja je trasirana na banku i akceptirana od strane banke, kojom navedena banka preuzima neopozivu obavezu da plati holderu predviđeni iznos na dan dospeća. Vučena je od strane izvoznika u cilju obezbeđenja plaćanja. Ovom se hartijom finansira spoljna trgovina, tj. kreditira se izvoz. Predstavlja sredstvo obezbeđenja od rizika, odnosno transfer rizika sa izvoznika i uvoznika na njihove poslovne banke, kada se učesnici u spoljno trgovinskom poslu nedovoljno poznaju. Banka preuzima rizik za poznatog klijenta, obzirom da poznaje njegovu finansijsku snagu.

Mehanizam nastajanja bankarskog akcepta prema Miškin-u je sledeći:

banka uvoznika formira dokumentarni kareditiv kao sredstvo plaćanja spoljno trgovinske transakcije. U akreditivu stoji i obećanje od strane banke da će akceptirati menicu koju izvoznik vuče na uvoznika, kao obezbeđenje plaćanja robe date na kredit.

Kada izvoznik primi akreditiv on isporučuje robu i podnosi menicu na isplatu, uz dokumenta koja potvrđuju da je roba utovarena, kod svoje banke uz diskont.

Banka izvoznika zatim podnosi menicu, zajedno sa dokumentima o vlasništvu robe, banci uvoznika u inostranstvu, radi akceptiranja. Tako akceptirana menica se može podneti na isplatu odmah uz diskont, ili u roku dospeća.

Banka uvoznika isplaćuje dospelu menicu sredstvima koje je njen klijent (uvoznik) uplatio.

Prednosti bankarskog akcepta kao načina obezbeđenja plaćanja u međunarodnoj trgovini su višestruke. Mnoge transakcije se ne bi ostvarile jer se učesnici u trgovini ne bi osećali osigurano od neizvršenja obaveza druge strane.

Prednosti su sledeće:

izvoznik odmah naplaćuje robu. Ovo je posebno važno u situacijama kada roba dugo putuje do odredišta gde se preuzima,

izvoznik je osiguran od rizika promene deviznog kursa, pošto banka plaća u domaćoj valuti,

izvoznik ne mora da proverava platnu sposobnost uvoznika, jer banka uvoznika garantuje uredno plaćanje.

Akceptirana menica od strane banke uvoznika se može koristiti kao instrument tržišta novca i njom se može trgovati. Tržište bankarskih akcepata je dilersko tržište. Bankarski akcept je diskontna hartija, što znači da se otkupljuje uz diskont pre roka dospeća. Nosi nešto viši prinos od državnih kratkoročnih obveznica, jer nosi i veći rizik.

KOMERCIJALNI ZAPISI

Predstavlja papir ili zapis koji se određuje kao sopstvena menica preduzeća sa fiksnim rokom dospeća. Putem komercijalnog zapisa izdavaoc se obavezuje da će imaocu menice platiti nominalnu vrednost menice uvećanu za kamatu na dan dospeća, ali bez davanja ikakvog instrumenta obezbeđenja. Može glasiti ili na ime ili na donosioca.

Emituju se na maksimalni period od 270 dana.

Kao i T-bill, komercijalni zapis je tipično diskontna hartija, dakle investitor kupuje zapis po nižoj ceni od nominalne.

BLAGAJNIČKI ZAPISI

Blagajnički zapis koji emituje CB veoma je važan instrument monetarne politike. CB ga emituje sa ciljem regulisanja količine novca u opticaju i namenjen je prodaji poslovnim bankama, koje su članice tržišta novca. Kamata koju nosi zapis je najniža, gotovo identična kamati na državne obveznice. Za njihovu isplatu garantuje država i zato se smatra da ne nose rizik. Blagajnički zapis mogu emitovati i PB radi prikupljanja dodatnih likvidnih sredstava.

REPO ARANŽMAN

Aranžman o rekupovini (REPO) predstavlja pribavljanje kredita davanjem u zalog kratkoročnih HoV. Služi za rešavanje problema likvidnosti tj. premošćavanje. Repo ima formu trgovine hartijama, iako u stvari predstavlja davanje hartija u zalog. Za ove operacije najčešće se koriste državne hartije, zbog svoje sigurnosti. Suština je u tome da imamo dva vezana kupoprodajna ugovora, s jedne strane hartije isporučujemo promptno, a u isto vreme se otkupljuju na termin.

Pitanje prinosa u ovom aranžmanu svakako je ključno. U standardnom modelu, interes predstavlja dogovorenu razliku između rekupovne i početne cene. Međutim, sve je češći slučaj da su cene identične, a da se danom obračuna isplaćuje iznos dogovorene interesne stope. Interesna stopa determinisana je aktuelnim događanjima na novčanom tržištu, kompetitivnim interesnim stopama na slične fondove i kvalitetom kolaterala. Pr. kada banka ima HoV u portfelju, ali je trenutno nelikvidna ona daje te HoV kao garanciju da će vratiti novac koji je pozajmila tj. ona posle vrši reotkup svojih HoV. Repo stopa je trenutno oko 16,5%.

Međubankarsko devizno tržište

Devizno tržište u SFR Jugoslaviji zvanično je počelo sa radom 08.03.1973.godine. Bilo je sastavljeno iz dva segmenta :

1. Međubankarskog sastanka jedinstvenog deviznog tržišta SFRJ,

2. neposrednog prometa deviza između ovlašćenih poslovnih banaka.

Međubankarski sastanak domaćeg deviznog tržišta, u vidu simulacije devizne berze, održavao se tri puta nedeljno u organizaciji Udruženja banaka SFR Jugoslavije. Učesnici međubankarskog sastanka bili su :

1. Narodna banka SFR Jugoslavije,

2. ovlašćene poslovne banke.

Trgovanje devizama odvijalo se bez ograničenja. Slobodnim suprotstavljanjem ponude i tražnje formirao se prosečni dnevni kurs nacionalne valute. U danima kada se nije održavao međubankarski sastanak, u neposrednom prometu između ovlašćenih banaka kao i za sve druge vrste deviznih transakcija, upotrebljavao se devizni kurs sa poslednjeg međubankarskog sastanka. Planirani nivo i stabilnost kursa dinara, kontinuirano je održavala federalna centralna banka kupoprodajnim intervencijama.

Za hitne slučajeve bilo je predviđeno da Savezna vlada preduzme momentalne mere. Ovako organizovan mehanizam, uglavnom je zadovoljavao ukupnu tražnju za devizama na domaćem tržištu, i kao takav, bez većih potresa funkcionisao do kraja 1970-tih.

Od 1980. godine prilike na nacionalnom deviznom tržištu se usložnjavaju. Međubankarski sastanak funkcioniše u uslovima permanentnog zaostajanja ponude deviza za njihovom efektivnom tražnjom, kao i stalnim pritiskom na ograničene nacionalne devizne rezerve. Domaće devizno tržište, sve više, poprima atribute regulisanog (dirigovanog) mehanizma. Zakon o deviznom poslovanju koji je stupio na snagu 01.01.1986.g. predvideo je dva načina rada domaćeg deviznog tržišta:

• rad u stabilnim uslovima,
• rad u uslovima poremećenih odnosa ponude i tražnje za devizama.

U uslovima uravnoteženog platnog bilansa i izbalansiranog odnosa ponude i tražnje za devizama, rad na Međubankarskom sastanku jedinstvenog deviznog tržišta SR Jugoslavije, kao i neposredno trgovanje devizama između ovlašćenih banaka, mogli su se neometano odvijati. Stanje veće i dugoročnije neuravnoteženosti ponude i tražnje za devizama uključivalo je obavezu Savezne vlade za uvođenjem mera za podsticanje izvoza i povećanje efektivnog deviznog priliva kao i mere smanjenja (ograničenja) tražnje za njima.

Ulaskom u poslednju deceniju stanje na domaćem deviznom tržištu postaje dramatično. Nesklad između zvaničnog i ravnotežnog odnosno realnog deviznog kursa nacionalne valute sve više je izražen, a nestašica deviza sve je veća. Međubankarski sastanak Jedinstvenog deviznog tržišta SR Jugoslavije sveo se na intervencije Narodne banke SR Jugoslavije samo za specijalne namene:

1. otplate ino-kredita,

2. uvoz lekova i sirovina za lekove,

3. saobraćaj sa inostranstvom,

4. uvoz neophodnih sirovina i repromaterijala koji se ne proizvode u zemlji.

Uvođenjenje sankcija Ujedinih nacija SR Jugoslaviji potpuno parališe rad domaćeg deviznog tržišta. Izvestan period gotovo da zamire bilo kakva zvanična trgovina.

U tom periodu, devizno tržište SR Jugoslavije funkcioniše, prvenstveno kroz instituciju Međubankarskog sastanka jedinstvenog deviznog tržišta SR Jugoslavije u organizaciji Narodne banke SR Jugoslavije. Zakon, takođe, dozvoljava funkcionisanje deviznog tržišta kroz transakcije između ovlašćenih banaka izvan međubankarskog sastanka (centralnog mesta), između ovlašćenih banaka i sektora privrede kao i transakcije sa sektorom stanovništva. Međutim, infrastruktura domaćeg deviznog tržišta izvan međubankarskog sastanka, zbog precenjenog zvaničnog deviznog kursa dinara, funkcioniše samo sporadično.

Noseći stub nacionalnog deviznog tržišta, svakako je Međubankarski sastanak jedinstvenog deviznog tržišta SR Jugoslavije (MBSJDTYU). To je vrsta simulacije devizne berze tradicionalnog tipa, u organizaciji NBYU. Članice MBSJDTYU su bile poslovne banke sa velikim ovlašćenjem i NBYU. Članice su se svakodnevno sastajale na tačno utvrđenom mestu (meeting place) u tačno utvrđeno vreme.

AKTUELNI TRENUTAK U FUNKCIONISANJU MEĐUBANKARSKOG DEVIZNOG TRŽIŠTA

Istorijat funkcionisanja međubankarskog deviznog tržišta kod nas uveliko je razmatran u mnogobrojnim publikacijama. Međutim, postavlja se pitanje: 'Kako stvari sada funkcionišu?'

Naime, sa političkim promenama neminovno je došlo i do određenih pomeranja u nacionalnom privrednom sistemu, a kao jednom od njegovih sastavnih delova i u sektoru domicilnog bankarstva. Međubankarsku trgovinu devizama koju su karakterisale konstantne varijacije u nacionalnim propisima kao i nepotpuno definisana pravila trgovanja u pogledu pristupa na Međubankarsko devizno tržište (MDT), polako zamenjuju bolje utemeljeni propisi u ovoj oblasti kao i osavremenjivanje trgovine u vidu sastanka u elektronskoj formi.

Međubankarski sastanak deviznog tržišta u elektronskoj formi je počeo sa radom 1. novembra 2002. godine. Svu softversku podršku i neophodnu elektronsku pripremu obavila je kompanija Reuters, svetski lider u softverskim finansijskim aplikacijama i podršci elektronskom načinu trgovanja.

Osnovna maska ove elektronske aplikacije izgleda ovako:

Slika 1.

FIKSING SASTANAK			FIKSING KURS		SASTANAK ZATVOREN
PRETHODNI FIKSING KURS			OBIM TRGOVINE
INTERVENCIJA NBJ			INTERVENCIJA NBJ			Potencijalni
KUPOVINA			PRODAJA			KURS	VREME
BANKA	IZNOS	KURS	BANKA	IZNOS	KURS
MERIDIAN BANK AD NOVI SAD		AT BEST	NARODNA BANKA JUGOSLAVIJE
PRVA PREDUZETNICKA BANKA AD		AT BEST
YU GARANT BANKA AD BEOGRAD		AT BEST
ZEPTER BANKA AD BEOGRAD		AT BEST
ALCO BANKA AD BEOGRAD		AT BEST
NACIONALNA STEDIONICA BEOGRAD		AT BEST
NOVA BANKA AD BEOGRAD		AT BEST
MICRO FINANCE BANKA AD BEOGRAD		AT BEST
TRUST BANKA AD BEOGRAD		AT BEST
JUGOSLOVENSKA BANKA AD BEOGRAD		AT BEST
VOJVODJANSKA BANKA AD NOVI SAD		AT BEST
SOCIETE GENERALE YUGOSLAV BANK
DELTA BANKA AD BEOGRAD
HVB BANKA JUGOSLAVIJA
RAIFFEISENBANK JUGOSLAVIJA AD
UKUPNO:			UKUPNO:

Izvor: Međubankarski sastanak deviznog tržišta NBS, 20.01.2003.

Kao što se može uočiti na prvi pogled, aplikacija je veoma jednostavno dizajnirana, u nameri da se, pre svega, dobije na efikasnosti celokupnog sistema.

Poslovne banke su dužne da prijave NBS potrebne iznose deviznih sredstava, što mogu učiniti na dva načina:

• elektronski, i to one banke koje su u poprečnoj vezi sa NBS, pri čemu su prijavljivanje dužne da završe do 11:30h,
• putem e-mail-a, pri čemu se prijavljivanje može obavljati samo do 10h

Takođe, postoje i dve vrste obrasca prijave:

elektronska (Slika 3.)

prijava koja se šalje putem e-mail-a (Slika 2.)

Slika 2

Slika 3.

Ukoliko se prijava za kupovinu/prodaju šalje putem e-mail-a mora se dobiti potvrda NBS da je prijava primljena, u suprotnom prijava nije validna.

Ovde se sasvim racionalno može postaviti sledeće pitanje: 'Koliko poslovnih banaka u Srbiji poseduje ovakvu vrstu elektronske veze sa NBS?' Može se slobodno reći da odgovor nije baš afirmativan, pogotovo što, prema nekim procenama, oko 1/3 poslovnih banaka je povezana sa NBS preko Reuters-ove veze.

Ako određena poslovna banka želi da prisustvuje fiksing sastanku Međubankarskog deviznog tržišta (MDT), mora ispunjavati nekoliko formalnih uslova:

• Na sastanku MDT-a mogu učestvovati samo ovlašćene banke[6] (Ovde treba istaći da u skladu sa novim zakonom o deviznom poslovanju iz 2002. godine važi nova podela na banke i ovlašćene banke-prestala da važi stara podela na banke sa malim, srednjim i velikim ovlašćenjem);
• Ovlašćene banke dužne su da NBS svakodnevno, isključivo do 10h, dostavljaju sledeće izveštaje[7]:
• za prethodni radni dan

dnevni izveštaj o pokazatelju deviznog rizika ovlašćene banke,

- deviznu poziciju ovlašćene banke, odnosno banke,

- izveštaj o ukupnoj kupoprodaji deviza i efektivnog stranog novca od rezidenata i nerezidenata,

- izveštaj o realizovanoj neposrednoj prodaji deviza i efektivnog stranog novca drugoj ovlašćenoj banci, odnosno banci.

za tekući dan

- kursne liste za devize i efektivni strani novac

Za dostavljanje kursnih lista treba napomenuti da su ovde moguće dve varijante, i to:

o       dostavljanje sopstvene kursne liste za taj dan,

o       preuzimanje kursne liste NBS od prethodnog dana koja važi za taj dan.

Ukoliko poslovna banka ne dostavi odgovarajuće izveštaje ili joj je pokazatelj deviznog rizika veći od 30%, a prijavila se na MDT, NBS je bez pogovora isključuje sa sastanka.

Od svih navedenih pokazatelja posebno je interesantan pokazatelj deviznog rizika- PDR za koji je rečeno da ne može biti veći od 30%. Pod pokazateljem deviznog rizika podrzumeva se odnos ukupne rizične devizne pozicije banke i kapitala banke, izražen u procentima.[8] Pod ukupnom rizičnom deviznom pozicijom banke podrazumeva se zbir otvorenih neto deviznih pozicija banke po svim valutama i plemenitim metalima (dugih i kratkih). Pod otvorenom neto deviznom pozicijom podrazumeva se razlika između potraživanja i obaveza banke u jednoj stranoj valuti ili plemenitom metalu i može biti:

• otvorena duga pozicija, ako je vrednost potraživanja banke u određenoj stranoj valuti veća od vrednosti njenih obaveza u istoj valuti;
• otvorena kratka pozicija, ako je vrednost potraživanja banke u određenoj stranoj valuti manja od vrednosti njenih obaveza u istoj valuti

Naime, ovaj, kao i ostali izveštaji moraju biti dostavljeni NBS do 10h svakog radnog dana. Ukoliko poslovna banka prelazi rizik od 30% ne može učestvovati na fixing sastanku MDT-a samo tog radnog dana. Takođe, na banke koje u neposrednoj međubankarskoj trgovini prodaju ili kupuju devize od banaka ili ovlašćenih banaka koje imaju PDR veći od 30%, primenjuje se kaznena odredba prema kojoj ni banka kupac ni banka prodavac ne mogu učestvovati u trgovini na međubankarskom sastanku narednih 5 radnih dana u kojima im je usklađen PDR, računajući od prvog dana usklađenosti.

Ove, kao i druge odredbe o ponašanju banaka u pogledu deviznog rizika sadržane su u Odluci NBS o uslovima i načinu rada deviznog tržišta od 17.03.2003. godine.

Ovom novom Odlukom je predviđen daleko rigorozniji tretman ovlašćenih banaka u nastupu na MDT. Zašto?

Može se reći da se pozadina priče nalazi u nastupu kapitalno jačih banaka koje svojom snagom i veličinom sebi omogućavaju daleko veći manevarski prostor, što nedvosmisleno implicira veće iznose traženih deviznih sredstava u odnosu na domicilne banke. Ilustracije radi, na fiksing sastanku održanom 5. marta 2003. godine, gde je zabeležena značajna tražnja za devizama, banke sa ino-predznakom su prijavile značajan iznos deviznih sredstava, dok su preostale banke koje su se pojavile na tržištu toga dana tražile aproksimativno 10% od ukupnog iznosa. Sastanak je završen intervencijom[10] NBS u celokupnom iznosu traženih sredstava. Može se primetiti da su sve banke toga dana izašle na sastanak sa AT BEST kotacijom.

AT BEST kotacija podrazumeva da poslovna banka koja se ovako pojavi na tržištu može u trgovini menjati samo količinu traženih deviza, s tim što minimalni 'lot' može iznositi € 50.000 i poslovna banka ne može odustati od traženih deviznih sredstava. Ukoliko banka izađe na Sastanak sa određenom kotacijom, može menjati kako iznos ( naviše ili naniže), tako i kotaciju (naviše ili naniže). Ako poslovna banka ne upari svoju kotaciju sa kotacijom NBS u drugom krugu trgovine na sastanku, ili za vreme poslednjeg poziva, smatra se da je odustala od trgovine na tržištu.

Samim zatvaranjem sastanka i formiranjem kursa trgovina nije završena. NBS i poslovna banka dužne sa da razmene SWIFT poruke MT 299 čime se potvrđuje punovažnost obavljene finansijske transakcije.

Međutim, želeli bismo ovom prilikom da istaknemo još nekoliko činjenica u vezi sa PDR-om i njegovim tretmanom.

U prvih nekoliko dana po objavljivanju Odluke NBS 17.03.2003. godine bilo je predviđeno da se lista banaka koje imaju PDR veći od 30% ili koje nisu dostavile izveštaj NBS o visini PDR-a objavljuje na zvaničnom web-sajtu NBS. Ova informacija je trebalo da bude publikovana svakog radnog dana do 11h. Postavlja se pitanje: 'Do čega su ovako javno publikovane informacije mogle da dovedu?'

Objava ovih informacija na navedeni način je trajala prvih nekoliko dana, da bi se nakon toga informacije prosleđivale bankama interno putem Reuters-ove poprečne veze ili putem e-mail-a. Zašto?

Prema zapažanjima kolega zaposlenih u poslovnim bankama, javno objavljivanje ovakve informacije prouzrokovalo je da klijenti banaka delom počnu da povlače svoje naloge za kupovinu deviza, pa čak i da izmeštaju deo svojih depozita u druge, 'bonitetnije' banke. Pretpostavlja se da je ovo jedan od razloga internog, međubankarskog prosleđivanja informacija, kako bi se 'uzburkano more' smirilo i da se ne bi poljuljalo poverenje u poslovne banke.

Ovde se posebno razmatra mesec mart 2003. godine zato što je karakterističan iz nekoliko razloga:

• Doneta su nova pravila ponašanja u vidu Odluke o uslovima i načinu rada deviznog tržišta

Mart mesec predstavlja kraj prvog kvartala u godini što je, tradicionalno, vreme kada se 'zatvara' veliki broj plaćanja prema inostranstvu, pogotovo za energente (struja, nafta, gas, itd.)

Iz tog razloga daćemo pregled prvih 10 banaka po obimu kupovine na MDT sa njihovim ponašanjem pre i posle 17.03.2003. godine.

Slika 4.

Od ukupne tražnje za devizama na MDT u martu mesecu, 36.75% obima je obavljeno do 17.03.2003. dok je 63.25% trgovine obavljeno u periodu od 17.03.-31.03.2003. godine.

Radi bolje ilustracije sledi pregled prvih 10 banaka po obimu kupovine na MDT:

Slika 5.

U cilju boljeg poređenja prikazaćemo procentualna učešća u kupovini između tzv. bloka domaćih banaka i banaka sa većinskim stranim kapitalom.

Slika 6.

U aprilu je taj odnos iznosio 53.31% prema 46.69%, dok je u maju bio 62.76% prema 37.24% domaće banke-strane banke respektivno.

PROMENE U NIVOU DEVIZNOG KURSA

Svakako da jedno od aktuelnih i gorućih pitanja naše akademske i privredne javnosti predstavlja modalitet utvrđivanja i nivo deviznog kursa. Mnogo je različitih tumačenja ovog problema. Mišljenja se kreću od neravnotežnog kursa evra u odnosu na dinar, do sasvim prihvatljivog nivoa za nacionalni bankarski i privredni sistem. Kako pomiriti ove dve krajnosti?

Situaciju na domaćem deviznom tržištu karakteriše permanentno naglašena tražnja za devizama, u odnosu na stranu ponude koja biva zapostavljena od poslovnih banaka, te se na njoj pojavljuje uglavnom NBS, pri čemu ističemo da ova formulacija važi isključivo za elektronsko trgovanje na MDT. Ovakvu situaciju uslovljava, pre svega, struktura nacionalnog privrednog sistema koju karakteriše veoma visoka uvozna zavisnost, inkompatibilnost domaće privrede u odnosu na ino-okruženje kao i nekonkurentnost u okviru potencijalnih izvoznih artikala koji bi se mogli plasirati na tržište Evropske Unije.

U takvim okolnostima logično je bilo očekivati pomeranje kursa evra naviše u odnosu na dinar. Srednji kurs evra je 01.11.2002. godine iznosio YUM 61,1400 da bi svoj maksimum od YUM 66.2187 dostigao 19.05.2003. godine, a sa 30.06.2003. godine iznosio je YUM 64,5819.

Tih dana zabeležena je sledeća tražnja na MDT:

01.11.2002. – oko € 8 mil.

19.05.2003. - oko € 11 mil.

30.06.2003. – oko € 3 mil.

Realna situacija bi bila kada bi veća tražnja za devizama uslovljavala i viši nivo deviznog kursa, ukoliko bi se samo posmatrala kretanja na domaćem tržištu.

Međutim, centralna banka je dužna da uvažava međunarodna tržišna kretanja i intervalutarne odnose, te da na taj način vrši ukrštanja kurseva. Naročit značaj u ovom kontekstu ima odnos EUR/USD, pogotovo zbog toga što je zabeležen pad američkog dolara u intervalu od 1€=0,8623$ (27.02.2002.) do maksimalnih 1€=1,1932$ (27.05.2003.). Navedenu tvrdnju najbolje ilustruje sledeći prikaz:

Slika 7.

Navedeni podaci govore u prilog činjenici da NBS ima veoma veliki uticaj na iznos deviznog kursa, a u skladu sa proklamovanim ciljevima monetarne politike. Iako poslovne banke mogu da utiču na kurs evra, napominjemo da samo određeni broj poslovnih banaka, kao što je rečeno na početku ovoga rada, poseduje Reuters-ovu poprečnu vezu, čime je omogućeno davanje kotacija i promptno reagovanje na promene koje vrši NBS tokom međubankarskog sastanka. Ostale banke se opredeljuju za AT BEST varijantu, čime se prihvata kurs sa zatvaranja sastanka.

U vezi sa tim ilustrativan je podatak da, iako je zabeležen drastičan pad prometa na MDT tokom juna meseca 2003. godine, nije došlo do pada deviznog kursa (podaci u Tabeli 1. upoređuju se u procentualnom iznosu u odnosu na polazni mesec mart=100%).

Tabela 1.

Iz svega prezentiranog se može izvući zaključak da se poslovne banke, iako je jun mesec kraj drugog kvartala, sve više opredeljuju za međubankarsku trgovinu devizama.

ZAKLJUČAK

Šta se može očekivati u budućnosti?

Vrlo je verovatno da će u narednom periodu doći do slabljenja trgovine sa NBS I do potpunog prelaska trgovine devizama u međubankarske tokove. Regulisano devizno tržište bi trebalo da ustupi precizno definisanim pravilima međubankarskog trgovanja. U prilog tome govori i saopštenje NBS od 09.07.2003. godine u kome se govori o daljem unapređenju instrumenata monetarne politike i razvoju finansijskog tržišta.

U planu su sledeće aktivnosti:

• novi sistem aukcija koji organizuje NBS,
• novi sistem kreditnih i depozitnih olakšica,
• razvoj repo tržišta hartija od vrednosti,
• razvoj međubankarskog tržišta novca.

Novim sistemom aukcija NBS će samostalno organizovati direktne aukcijske prodaje sopstvenih hartija od vrednosti. Planira se elektronsko trgovanje, kako sistemom primarne, tako i sistemom sekundarne prodaje blagajničkih zapisa. Kreditne i depozitne olakšice podrazumevaju dobijanje kredita za likvidnost po osnovu zaloge prvoklasnih hartija od vrednosti.

U skladu sa opredeljenjem za prelazak na indirektne instrumente monetarnog regulisanja jeste i započinjanje repo operacija za koje će biti korišćeni blagajnički zapisi NBS, državni zapisi Republike Srbije i obveznice stare devizne štednje. Kreiranjem jedinstvenog informacionog sistema planira se da do kraja godine počne sa radom međubankarsko tržište novca. Na njemu bi se odvijala trgovina žiralnim novcem između banaka i formirala reperna kamatna stopa za sprovođenje mera monetarne-kreditne politike.

Sve ovo što je do sada pobrojano trebalo bi da doprinese razvoju finansijskog tržišta i sprovođenju monetarne politike indirektnim merama, naročito sprovođenjem operacija na otvorenom tržištu.

Ostaje samo da se vidi kakav će biti budući izgled domicilnog finansijskog, a samim tim i deviznog tržišta.