EVROPSKA CENTRALNA BANKA

Struktura centralne banke

EVROPSKI MONETARNI SISTEM

EMS je počeo da funkcioniše 1979 i prestao da postoji 31.12.1998, kada je nastala EMU.

EMS se sastojao iz dve institucije:

ERM – Exchange Rate Mechanism (mehanizam deviznih kurseva)

ECU European Currency Unit(evropska novcana jedinica)

ERM je predstavljao” adjustabile peg “system(poput bw sistema)-zemlje učesnice ERMa određivale su zvaničan kurs(centralni kurs) za sve svoje valute I raspon u kojem je bilo moguće slobodno fluktuiranje oko utvrđenog centralnog kursa

Ovaj rapon je bio u granicama od +2,5 %do –2,5%(italija+/- 6%).U avgustu 1993 spred je proširen na +/- 15%.

U momentu kada je argina dostignuta ,centralne banke onih valuta koje su učestvovale u probujanju margine,bile su u obavezi da intervenišu,I tako odžavaju kurs unutar zadatiha margina.Takva pojava nazivala se MARGINALNA INTERVENCIJA.

Zemlje su takođe mogle da odluče o promeni pariteta sopstvenih valuta.

ECU- je predstavljao korpu valuta svih zemalja koje su članice EMSa(što je predstavljalo veću grupu nego zemlje članice ERMa;uključivale su sve članice EU osim Austrije,Finske,Švedske)

Vrednost ECUa valute I (ECU kurs valute I) se definisao na sledeći način:

ECU i=S j a j S ji

• Gde j predstavlja iznos valute j u korpi; S ji je cena valute j u jedinicama valute i (bilateralni kurs razmene)
• 1.1.1999. ECU je pretvoren u EURO po kursu 1ECU=1 EURO.

TRANZICIJA KA MONETARNOJ UNIJI

U decembru 1991. čelnici država članica Evropske Unije potpisali su istorijski sporazum u holandskom gradu Maastrichtu (Mastrihu).

Mastrihski sporazum predstavljao je strategiju razvoja ka monetarnoj uniji u Evropi I temeljio se na dva principa:

Prvi – tranzicija ka monetarnoj unij u Evropi je viđena kao postupni process,koji će trajati narednih nekoliko god.

Drugi – ulazak u Uniju je uslovljen ispunjenjem odgovarajućih kriterijuma konvergencije.

SPORAZUM U MASTRIHU

Sporazum je definisao tri faze u procesu ka EMU:

1. Zemlje EMSa su ukinule postojeću kontrolu kretanja kapitala;monetarna saradnja među CB EMSa je ojačana(počinje 1 jula 1990.traje do 31.12.1993)

2. EMI( evropski monetarni institut)je osnovan kao nova institucija I delovao je samo u toku ove faze I bio je kao predhodnik ECB ,ograničenih f-ja,uglavnom orjentisan ka jačanju monetarne saradnje između nacionalhih CB (počinje 1.jan.1994 do 31. dec.1998.)

3. poslednja faza-od 1. jan 1999.kursevi između nacionalnih valuta su neopozivo fiksirani.ECB štampa euro,koji postaje samostalna valuta. Tranzicija ka ovoj završnoj fazi monetarne unije je napravljena na osnovu odgovarajuceg broja kriterijuma konvergencije.

Zemlje se mogu priključiti EMU samo ako:

1. njihova inflacija nije viša od 1.5% nego prosek inflacije u tri zemlje sa najnižom stopom inflacije u EMS;
2. njihova kamatna stopa na dugoročne zajmove nije viša od 2% u odnosu na prosek u posmatrane tri zemlje sa najnižom stopom inflacije;
3. priključila se mehanizmu deviznih kurseva u EMSu(ERM) I nije imala devalvaciju domaće valute tokom predhodne 2 god;
4. deficit budžeta njihove vlade nije veći od 3% u odnosu na GDO;
5. njihov javni dug ne prelazi 60% GDPa

U maju 1998.doneta ja odluka da je 11 EU- članica ,zadovoljilo ove kriterijume (Austrija. Nemačka, Belgija, Finske, Irska, Holandija, Luksemburg, Portugal, Spanija, Francuska, Italija).

Grčka nije zadovoljila!

Švedska,Danska,Engleska su odlučile da ostanu van “EURO LAND” bez obzira što su ispunile sve uslove tj kriterijume.

Druga i treća faza bile su podeljene u tri podfaze:

Od 1. jan.1999 do 31.dec 2001-nacionalne valute su I dalje bile korišćene uporedo sa eurom,po nepopozivo fiksnim unapred utvrđenim paritetima.Euro nije još uvek postojao kao moneta!

Od 1.jan do 1. jula 2002. euro će zameniti nacionalne valute,koje gube svoj pravni I monetarni status.

Od 1 jula 2002 euro postaje jedinstvena valuta kojom upravlja jedna centralna banka –ECB.

OD 1999. nacionalne CB nisu prestale da postoje ,one su deo EURO SISTEMA.

EVROPSKA CENTRALNA BANKA

Posleratni period je poznat po postojanju dva modela centralnih banaka:

ANGLO-FRANCUSKI MODEL

• osojanje nekoliko ciljeva(npr.cenovna stabilnost,visoka stopa zaposlenosti,finansijska…)
• politička zavisnost centralne banke (odluke vezane za monetarnu politiku su morale biti odobrene od strane vlada)

NEMAČKI MODEL

• cenovna stabilnost je jedini cilj
• vodeći princip je poltička ezavisnost (sve odluke je donosika CB bez mešanja političara i vlasti)

NEZAVISNOST I ODGOVORNOST ECB

Sporazum u Mastrihu dao je mandat ECB da održava cenovnu stabilnost, ali i da stabilizuje proizvodnju i nivo zaposlenosti, a da bi dostigla te ciljeve morala je biti politički nezavisna

Stepen odgovornosti ECB je manji nego kod FEDa zahvaljujući činjenici da je predsedavajući FEDa odgovoran Kongresu,koji može menjati ststut FEDa , ali predsednik ECB ne mora,jer Evropski Parlament nema moć da samostalno promeni statut ECB.

***OSNOVNI POJMVI VEZANI ZA ECB***

ECB – Centralna monetarna vlast u Franfurtu koja nadgleda monetarnu politiku u oblasti euro zone.

NCB (nacionalne centralne banke) – Centralne banke EU, koje su predhodile monetarnoj uniji.

ESCB ( evropski system centralnih banaka) – ECB plus NCB svi zemalja u EU, uključujući i one koje nisu članice monetarne unije.

EURO SISTEM – ECB plus NCB pripadajućih zemalja-oni se brinu o ciljevima i zadacima centralnog bankarstva u euro zoni

EURO ZONA – Zemlje koje korist euro valutu

ECB Izvršni odbor – Telo sa 6 članova sa sedištem u Frankfurtu koje nadgleda delovanje ECB.

VLADAJUĆI SAVET – Komitet od 18 članova koje sprovodi monetarnu politiku u euro zoni

EURO – Valuta koju koriste članice EMU.

ECB –INSTITUCIONALNI OKVIR

Monetarna politika je poverena EURO SISTEMU,koji se sastoji od:

ECB

NCB(svih zemalja članica EU koje pripadaju EMU)

Upravljačku strukturu EURO SISTEMA čine:

Izvršni odbor – Čine ga Predsednik,Potpredsednik i 4 Direktora ECB. Oni imaju mandat od 8 god. (bez mogućnosti reizbora)

Izvršni odbor

primenjuje monetarnu politiku

daje instrukcije NCBma

ima uticaj na donošenje odluka u Vladajućem Savetu

Vladajući Savet-sačinjen od 6 članova Izvršnog odbora i guvernera 12 nacionalnih centralnih banaka (NCB)

Vladajući Savet je osnovno telo koje donosi odluke u EURO SISTEMU:

donosi odluke u vezi sa:kamatnom stopom,obaveznim rezarvama,obezbeđenje likvidnosti sistema

formuliše monetarnu politiku

sastaje se svake dve nedelje u Frankfurtu( svaki član ima 1 glas-ali odluke se donose konsenzusom,interes EURO YONE kao celine)

KONTROLA BANAKA I FINANSIJSKA STABILNOST U EURO SISTEMU

HOME COUNTRY CONTROL – princip kod kojeg je odgovornost za superviziju banaka poverena vlastima zemlje gde banka ima centralu.Na primer,odgovornost za kontrolu Deutche Banke imaju nemački nadzorni organi,i to se odnosi i na filijale D.Banke u Francuskoj,Italiji…

HOST COUNTRY RESPONSIBILITY – princip kod kojeg je domaćin odgovoran za finansijsku stabilnost na sopstvenom tržištu. Na primer francuske monetarne vlasti su odgovorne za održavanje stabilnosti bankarskog sistema koji posluje na tlu Francuske.

ECB – STRATEGIJA MONETARNE POLITIKE

Primarni cili ECB trebalo bi da je održavanje cenovne stabilnosti! ECB bi trebalo da uključi i ciljeve kao što su:održivi i neinflatorni rast privrede

V.Savet je od 1.jan 1999. pripremio strategiju monetarne politike orijentisanu ka stabilnosti,koja se sastoji iz dva dela:

numeričke definicije cenovne stabilnosti

V.Savet je objavio svoju nameru da će u buduće imati slobodniji pristup i pogled na buduće cene, u kojem će novac igrati glavnu ulogu.

V.Savet ECB je definisao cenovnu stabilnost kao inflaciju kaoja ne prelazui stopu od 2%, mereno rastom potrošačkih cena u euro zoni – HICP-index nazvan(harmonized index of consumer prices – harmonizovan indes potrošačkih cena), što je slično američkom CPI.

HICP – je prosečna inflacija tražnje u svim zemljama EMU, merena veličinom rasta njihovih bruto domaćih proizvoda.

INSTRUMENTI MONETARNE POLITIKE U EURO SISTEMU

ECB koristi tri tipa instrumenata monetarne politike:

operacije na otvorenom tržištu

finansijske olakšice(kreditne linije)

minimalne obavezne reserve

operacije na otvorenom tržištu

ONOT su najvažniji instrument monetarne politike ECB

Predstavljaju prodaju i kupovinu HOV sa ciljem povećanja ili smanjenja likvidnosti novčanog tržišta.

Osnovna tehnika koju koristi ECB su suprotne transakcije koristeći ponude – takozvane glavne operacije refinansiranja

Glavna odlika koju V.Savet donosi jeste visina kamatne stope koje će se koristiti kod opreacija refinansiranja

Povećanje ili smanjenje kamatna stope na operacije refinansiranja, utiče na formiranje tržišne kamatne stope, i naknadno utiče na likvidnost tržišta.

2. finansijske olakšice (kreditne linije)

Ove olakšice imaju za cilj da obezbede i apsorbuju tzv. “overnight” likvidnost. Banke mogu da koriste zajmove od NCBa tzv. marginalne olakšice da obezbede dnevnu likvidnost.

V.Savet fiksira kamatnu stopu za te vrste zajmova i banke mogu pozajmljivati iz ivih fondova,bez ograničenja ukoliko obezbede odgovarajući kolateral

Banke takođe mogu koristiti depozitne olakšice tako što deponuju sredstva na dnevnoj bazi (svoje viškove likvidnosti) ova kamatma stopa predstavlja osnovu za tržište dnevne likvidnosti i na nju se oslanjaju sve kamatne stope.

Promenom kamatnih stopa, na gore pomenute olakšice Savet utiče na strukturu kratkoročnih kamatnih stopa.

3. minimalne obavezne reserve

Utvrđivanjem i uvođenjem obaveznih rezervi, ECB može uticati na uslove na novčanim tržištu – povećanje rezervi dovodi do povećanja nelikvidnosti i ima uticaja na smanjenje količine novca u opticaju.

Korišćenje ovog instrumenta je promovisano od strane Bundesbanke, ali je veoma negodovano od strane poslovnih banaka koje smatraju da im ova mera oduzima konkurentsku moć i poziciju u odnosu na inostrane banke, koje ne podležu obaveznim rezervama (npr. britanska)

Može se donekle očekivati da će ECB smanjiti ili izbeći upotrebu ovog instrumenta, kao veoma rogidnog.

Instrumenti CB

Jedna od funkcija CB je kreiranje novcane mase (volumen i struktura) i to sprovodi sa poslovnim bankama kroz instrumente kreditno-monetarne politike.Uz pomoć instrumenata, CB stvara odgovarajući monetarni ambijent koji podupire ostvarenje interne i eksterne ravnoteže. U instrumente spadaju:

Operacije na otvorenom trzistu

Eskontna stopa

Primarni novac i proces monetarne multiplikacije

Stopa obaveznih rezervi

Direktivne mere

Moralni apeli

Specijalni depoziti

Monetarne i devizne rezerve zemlje

Rediskontne operacije

1) OPERACIJE NA OTVORENOM TRŽIŠTU

ONOT su najtržišniji instrument kojim CB utiče na monetarne prilike u zemlji. Obilato ga koriste CB-e zemalja koje imaju veoma razvijenu finansijsku infrastrukturu. Da bi CB jedne zemlje uspešno sprovodila ONOT, finansijsko tržište te zemlje mora imati odgovarajuću dubinu (broj modaliteta HoV) i širinu (vrednost prometa HoV). ONOT je metod regulisanja kreditnog potencijala banakai novcane mase koje CB vrsi kupovinom ili prodajom HoV tj. deviza (deviznih stokova). ONOT je najelegantniji tip instrumenta koji primenjije CB. One tangiraju nivo i strukturu novcane mase, devizni kurs i cenu finansijskih resursa. Karakteristicni monetarni agregati idu od M₁ do M₅ pa cak i do M₆. Za nas je karakteristican M₁ sto znaci gotovina plus depoziti po vidjenju (avista). Ovaj monetarni agregat nije svojstven danasnjim privredama, pojavljuje se u izuzetno nerazvijenim privrednim strukturama kao sto je nasa. Monetarni agregati su razliciti novcani tokovi koji se pojavljuju u privredi. Skup monetarnih agregata zove se aktivan novac u privredi, tj. novcana masa i nju treba da kontrolise CB. Komplexna uloga CB svodi se na kreiranje novcane mase u pogledu njene strukture, kolicine i kvaliteta i ona to sprovodi kroz instrumente. Hard currency znaci braniti privredu od udara iz okruzenja putem fixnog deviznog kursa. Taj kurs se brani fiskalnom i monetarnom politikom. Fiksirani devizni kurs je monetarno sidro. Bitno je da CB drzi odabranu velicinu na realnom nivou, da se stara o svom deviznom kursu. Osiromasiti drustvo kroz deflaciju, tako sto cemo ga braniti putem donacija i parama iz od stanovnistva. Mi imamo suficit budzeta, a privreda nam se raspada, fiskalna politika nema veze sa CB niti je njen cilj da odrzava stabilnost deviznog kursa. CB treba da odrzava dinamicku stabilnost deviznog kursa, a ne staticnu, trenutnu (bez obzira na sve). Osnovna duznost jeste da izjednaci cene, podstakne izvoz.

Da bi se sprovodile ONOT moraju postojati institucionalne pretpostavke, to je vid sprovodjenja kreditno-monetarne politike, on je najposteniji i karakteristican je za najrazvijenije privredne strukture. Nacionalno trziste mora da ima kriticnu dubinu i sirinu. CB intervenise drzavnim HoV i ona ne treba da bude garant isplate, cak je i kontraproduktivno, garant treba da bude Ministarstvo finansija. Bitno je da CB ne intervenise na sekundarnom trzistu zato sto bi ona diktirala uslove, a uslove treba da diktira trziste.

Operacijama na otvorenom tržištu može se uticati na:

nivo i strukturu novčane mase

devizni kurs nacionalne valute

cenu finansijskih resursa

ONOT CB sprovodi delujući na dva segmenta:

1) devizno trziste,

2) trziste kratkorocnih HoV, tziste novca i trziste kapitala.

Sistem je u neravnoteži: precenjen devizni kurs, pritisak na devalvaciju, deficit platnog bilansa, višak domaćeg novca (U>I), kamatne stope

Kada valuta devalvira, moneta slabi – odgovara izvoznicima, podstice se izvoz; nas β koeficijent (koeficijen uvozne zavisnosti) je 68% sto znaci da na svaki proizvedeni dinar 0,68 dinara je uvezeno.

DEVALVACIJA - izvoz↑ , uvoz↓, inflacija (povecana kolicina novca na trzistu)

Kako reaguje segment deviznog tržišta?

CB izbacuje stok deviza,a povlači domaći novac. Prodaje devize. (restriktivna monetarna politika). Rezultat: višak se smanjuje, finansiramo deficit iz rezervi CB, pritisak na devalvaciju se smanjuje, jer se dinari povlače iz opticaja, dinar postaje skuplji, ređi. Kamatne stope su niske, uravnotežavamo devizni kurs.

Sve ovo vodi ka RECESIJI, TJ. NEMA PARA, NEMA ZAPOSLENOSTI, NEMA INVESTIRANJA

• COST PUSH – inflacija troškova, recesiona. Stvaraju se zalihe. Ugrađena je u same troškove proizvodnje, raste cena goriva, pa automatski rastu i cene proizvoda. Inflacija koja prerasta u HIPERINFLACIJU.
• DEMAND PULL – inflacija tražnje. Rast finalnih cena (inflacija koja se može regulisati)

Na segmentu tržišta kratkorocnih HoV i tržišta novca, CB interveniše operišući pre svega sa kratkoročnim državnim HoV. CB ne treba da bude garant tih HoV (garant tih HoV treba da bude ministarstvo finansija). CB mora te operacije da vrši na sekundarnom tržištu kratkoročnih HoV. Dakle, CB te operacije obavlja ne kroz emisiju kratkorošnih HoV, već operišući sa kratkoročnim državnim HoV koje su već u opticaju. ZAŠTO? Da CB ne bi fingirala cenu kratkoročnih HoV. Tržište, a ne CB, treba da odredi cenu. CB samo treba da se u tu cenu uklopi. CB operacije na otvorenom tržištu može obavljati i operišući sa kratkorocnim HoV same CB-e. (što je ređi slučaj).

ZAŠTO CB NE SME OPERACIJE NA OTVORENOM TRŽIŠTU DA OBAVLJA OPERIŠUĆI SA DUGOROČNIM HoV? Jer se operisanjem sa dugoročnim HoV (akcije, dugoročne obveznice i sl.) utiče na investicionu aktivnost. Ona treba samo da kontroliše novčanu masu. Novčana masa ne obuhvata kapital (iz kapitala se vrši investiranje).

Zadatak: Imam deficit platnog bilansa. Prevelika mi je novčana masa (M1=G+D), tj. imam višak dinara, a manjak deviza. Na mene kao CB se vrši pritisak da devalviram dinar. Šta da radim na svakom od ova dva segmenta?

Segment deviznog tržišta. Prodam određeni stok deviza. Poslovne banke kupujući ih od mene kao od CB-e, daju mi dinare. Ja kao CB te dinare uzimam i povlačim. Depoziti poslovnih banaka se smanjuju. Kreditni potencijal PB se smanjuje. Novčana masa mi se redukuje. Dinar postaje redak i skup. Kamatne stope na dinarske kredite rastu. Izvoz pada, uvoz raste. Iščezavaju pritisci za devalvacijom dinara. Ali, ovako sam izazvala recesione efekte (investicije su sve manje, kao i uposlenost kapaciteta).

Protiv recesije se borim pomoću tzv. sterilišuće intervencije (tu podrazumevamo kontrameru CB kojom se ublažavaju recesioni ili inflatorni efekti uzrokovani prethodnom, tj. nesterilišućom intervencijom CB). Kupim određeni stok deviza od poslovnih banaka. Od njih uzimam devize. Dajem im dinare. Dinarski depoziti poslovnih banaka rastu. Kreditni potencijal PB raste. Novčana masa raste. Dinar postaje čest i jeftin (kamatne stope na dinarske kredite padaju). Izvoz raste, uvoz pada.

Segment tržišta kratkoročnih HoV i tržišta novca. Prodam određeni stok kratkoročnih HoV. Poslovne banke kupujući ih od mene kao CB daju mi dinare. Ja kao CB te dinare uzimam i povlačim. Depoziti PB se smanjuju. Kreditni potencijal PB se smanjuje. Novčana masa mi se redukuje. Dinar postaje redak i skup (kamatne stope na dinarske kredite rastu). Izvoz pada. Uvoz raste. Iščezavaju pritisci za devalvacijom dinara. Ali, ovako sam izazvala recesione efekte. Protiv recesije se borim pomoću tzv. sterilišuće intervencije.

Kupim određeni stok kratkoročnih HoV od poslovnih banaka. Od njih uzimam kratkoročne HoV. Dajem im dinare. Dinarski depoziti poslovnih banaka rastu. Kreditni potencijal poslovnih banaka raste. Novčana masa raste. Dinar postaje čest i jeftin (kamatne stope na dinarske kredite padaju). Izvoz raste, uvoz pada.

Efekti ONOT

1) Uticaj na primarni novac

CB putem ONOT-a neposredno deluje na regulisanje kolicine novcane mase (kvantum primarnog novca) tako sto utice na kreditni potencijal i likvidnost PB. Kada u CB raste primarni novac, u PB raste kreditni potencijal (ekspanzivna politika). Kod restriktivne politike, u PB opada kreditni potencijal i opadaju krediti.

2) Uticaj na nivo kamatnoh stopa

• Kratkorocno deluje i na nivo kamatnih stopa.

Expanzivna monetarna politika Restriktivna monetarnarna politika

↓ ↓

CB kupuje HoV CB prodaje HoV

(u aktivi rast HoV) (u aktivi smanjenje HoV)

↓ ↓ Rast primarnog novca Smanjuje se novcana masa

(pasiva) (pasiva)

↓ ↓

PAD kamatnih stopa RAST kamatnih stopa (zato sto ima vise novca na trzistu)

Expanzivnom monetarnom politikom raste likvidnost banaka.

CB PB

Povećanje Rast prim. ↑ plasmani kreditni

HoV novca potencijal ↑

HoV↑ ΔH↑

Restriktivna monetarna politika

CB PB

Smanjenje Smanjenje prim. ↓ plasmani kreditni

HoV novca potencijal ↓

Ako CB stalno kupuje HoV onda vodi politiku javnog duga odnosno finansira budzetski deficit.

Ako je UVOZ > IZVOZA – DEFICIT – manjak deviza CB prodaje stokove deviza ili HoV dolazi do rasta HoV PB, a pada depozita smanjenje novcane mase visoke kamatne stope pritisak na jacanje domace valute.

Stalno jacanje valute koje vodi do jos veceg deficita CB mora nekako da spreci. Ona to radi sterilisucim intervencijama – kontra mera CB vodeci potpuno suprotnu monetarnu politiku tj. expanzivnu monetarnu politiku – dozirano ubacuje novac u privredu.

STERILISUCE I NESTERILISUCE INTERVENCIJE CENTRALNE BANKE

Pod sterilisucom intervencijom podrazumeva se kontra mera CB koja se sprovodi radi ublazavanuja recesionih ili inflatornih efekata. Postavlja se pitanje kako to izvesti, kako smanjiti recesione efekte – odgovor bi bio putem smanjenja obaveznih rezervi, pri cemu se smanjuje osnova i stopa OR. Medjutim nas interesuje finansijsko trziste.

Vrsi se simultana intervencija na 2 segmenta:

• Direktno – izbacujemo odredjeni stok stranog novca, cime vrsimo redukciju, tj. otapamo veliku traznju za devizama i gusimo spekulativnu traznjuzaa njima sracunatu na negativnim kursnim razlikama, topeci psiholoske efekte na rast deviznog kursa – ovi psiholoski efekti deluju tako sto uvek anticipiraju inflaciju i to ugradjuju u cenu. Znaci, negativnu traznju koja je psiholoski gurana, resavamo tako sto izbacimo devize na trziste, tako da ko hoce, moze da kupi.

• Simultano otkupljujemo odredjeni stok i vracamo drugim kanalima domaci novac direktno, ali dozirano u kreditni potencijal banaka, te tako sterilisemo, odnosno umanjujemo recesiju. Znaci, na jednom planu gusimo inflatorna ocekivanja, a na ovom drugom planu delujemo na funkciju rasta, ne dozvoljavamo pad zaposlenosti i investicija.

Sterilizacija mora biti odmerena, postepena, jer u slucaju da ne uspe intervencija na trzistima, inflatorna ocekivanja ce biti jos veca, kao i njihovo ugradjivanje u cene. Sterilizacija treba da postepeno potiskuje recesione efekte, da se ne otvori inflatorna spirala.

INSTITUCIONALNE PRETPOSTAVKE DA BI ONOT FUNKCIONISALE KAO ODGOVARAJUĆI INSTRUMENT MONETARNO-KREDITNE POLITIKE:

1. RAZVIJENO FINANSIJSKO TRŽIŠTE (nije dobar instrument u nerazvijenim ekonomijama).
• Širina - veliki broj HoV kojima se trguje na tržištu
• Dubina - veliki broj transaktora, tržišnih učesnika

1. CB se mora pojavljivati isključivo na sekundarnom tržištu da ne bi uticala na cenu HoV. Garant emisije HoV je Ministarstvo finansija, a ne CB. CB ne kupuje akcije (ne treba da ima vlasnicku funkciju), ona samo trguje kratkorocnim HoV i blagajnickim zapisima
2. Na primarnom trzistu nastupa Ministarstvo finansija koje regulise javni dug, a monetarnu politiku vodi CB (ako je nezavisna ne vodi politiku javnog duga) koja trguje drzavnim HoV ili emituje sopstvene HoV (blagajnicki zapisi).
3. Treba da postoji permanentna i jaka traznja za HoV – to se postize tako sto je kamata na te HoV priblizno ista ceni HoV sa istim rizikom. Treba da postoji stalna traznja na sekundarnom trzistu, kao i velika disperzija HoV odnosno da postoji veliki broj transatora koji trguju HoV.

2) ESKONTNA STOPA

Spada u indirektne mere monetarno kreditne politike jer se njen efekat vidi tek kasnije. Moze da bude mocno oruzije CB, ali ne mora.Cilj ES je da utice na formiranje novcane mase. ES je stopa po kojoj CB daje kredite PB (ona je cena primarnog novca). ES je minimalna kamatna stopa (PB realnom sektoru daju kredite po kamatnoj stopi koja je veća od eskontne). Ona utice tako sto, ukoliko povecamo ES poskupljujemo primarni novac, a kolicina novcane mase opada (zato sto se traznja za kreditima smanjuje). Kod nas je eskontna stopa realno negativna, jer je niža od stope rasta cena na malo (što nije dobro). ES sluzi kao referenca kada se izvesne HoV (cek ili menica) eskontuju (otkupljuju pre roka dospeca).

• REESKONT  je kada CB otkupljuje emitovane HoV po ES .

U slučaju kada CB vodi:

• Ekspanzivnu monetarnu politiku – snižavanju   se eskontne stope snižavaju se kamatne stope na kredite poslovnih banaka i time podstiče tražnja povećavaju se investicije i zaposlenost društveni proizvod raste povećanja tražnja za kreditima što utiče na štampanje novca i dovodi do inflacije ! 

• Restriktivnu monetarnu politiku - raste se eskontna stopa rastu kamatne stope smanjuje se tražnja za kreditima opadaju investicije i zaposlenost.

Eskontna stopa nije efikasan instrument monetarne politike u zemljama sa visokom inflacijom (tj. u nerazvijenim zemljama) !!! zato sto u njima postoji nelimitirana tražnja za kreditima sračunatim na dužničku (inflatornu) dobit (ne razmisljaju da ih vrate); eskontna stopa je realno negativna zbog visoke stope inflacije (primer je naša država).

KAKVA JE ES KOD NAS? DA LI JE MOCNO ORUZIJE?

Kod nas je eskontna stopa realno negativna (nominalno pozitivna) – 8.5% na godisnjem nivou, jer je niža od stope rasta cena na malo (što nije dobro).

Kada je INFLACIJA>ES, onda je ES realno negativna odnosno nominalno pozitivna.

• Eskontna stopa je pogodan instrument samo za CB razvijenih zemalja jer CB na taj način stimulise kredite, jer računa da će više zaraditi po osnovu rentabilnih programa investiranja.

Kada CB smanji eskontnu stopu, društveni proizvod raste. U fazi TAKE OFF-a (faza počinjanja privrednog razvoja), CB određuje nižu eskontnu stopu. To za sobom povlači jeftinije kreditne linije PB i realnog sektora. Javlja se sve više investicija. Raste društveni proizvod, pošto su krediti povoljniji, realni sektor traži sve više kredita. Štampa se novac. Rasparuju se kriva društvenog proizvoda i kriva nominalnog rasta nacionalnog proizvoda INFLACIJA. Ukoliko se to ne spreci preti opasnost od hiperinflacije i da se demand pull pretvori u cost push inflaciju. U take off fazi postoji deficit platnog bilansa.

Povecanjem ES moze da se smanji ovaj gep izmedju realnog i nominalnog drustvenog proozvoda, poskupljujemo novac, pa je priliv novca iz inostranstva veci i iz njega se finansira deficit platnog bilansa.

Kapitalni racun platnog bilansa – kroz njega finansiramo prethodno napravljen deficit

• Kako se CB bori protiv inflacije? Diže eskontnu stopu. To za sobom povlači skuplje kreditne linije. Kriva NP i DP se uparuju. Iščezava inflacija.

ES nije omiljeni instrument CB za nerazvijene zemlje koje imaju višu stopu inflacije. Zašto? U takvim zemljama vlada ne limitira tražnju za kreditima. (primer je naša država)

ES treba biti minimalna, jer se time inspirišu banke da daju povoljnije kredite.

ES je namenjena razvijenim zemljama, jer CB na taj način stimulise kredite, jer računa da će više zaraditi po osnovu rentabilnih programa investiranja.

CB pomocu ES utice na formiranje kratkorocnih kamatnih stopa da bi:

odbranila devizni kurs,

zato sto se trudi da da ublazi prenosenje soka sa novcanog na trziste kapitala,

da bi trziste kapitala bilo sto stabilnije.

SITUACIJE KADA CB POVECAVA ES:

Ukoliko dolazi do pogorsanja salda platnog bilansa (ako je on negativan) da bi finansirala deficit trgovinskog dela platnog bilansa;

Ukoliko postoji veliki pritisak na devizni kurs nacionalne valute (jeftin novac, gubi vrednost) da ne bi doslo do depresijacije novca, poskupljuje ga;

Ukoliko postoji opasnost od hiperinflacije jedan od ciljeva CB je stabilna ravnoteza, mora biti niska stopa inflacije i stabilne cene.

SITUACIJE KADA CB SMANJUJE ES:

• Kada zeli da pokrene privredu povecava nivo zaposlenosti ako je privreda u stanju deflacije (nedostatka novca), odnosno povecava investicije ako je privreda u stanju recesije. Tad postoji opasnost od tzv. bega kapitala iz zemlje jer su u inostranstvu vise kamatne stope.
• Osim interne ravnoteze CB treba da vodi racuna i o externoj ravnotezi, ceni domicialne valute na medjunarodnom trzistu.

PRIMARNI NOVAC I PROCES MONETARNE MULTIPLIKACIJE

Novac koji kreira CB naziva se primarni novac, jer se po tom osnovu prvi put javlja kao ziralni novac. Primarni novac nije staticna velicina i njen rast je stalno usmeren navise. Naravno, ova velicina se moze i povlaciti iz opticaja. Primarni novac se naziva i monetarnom bazom.

Primarna emisija se preko mera regulacije – npr. ponistenja novca, prilagodjava stvarnim potrebama na trzistu. Svaka CB moze da emituje koliko hoce novca, medjutim prevelika emisija dovodi do obezvredjenja novca i neka druga roba moze preuzeti njegovu funkciju, dok premala emisija dovodi do zastoja u proizvodnji. CB monetarnom politikom odredjije velicinu primarnog novcai moze da kontrolise nominalnu ponudu novca, dok realna kolicina novca zavisi i od kretanja cena. Nominalna traznja je traznja za nekom kolicinom dinara, a realna traznja je traznja izrazena u kolicini dobara koja se tim novcem moze kupiti. Traznja za novcem je trazna za realnim novcem. Sekundarna emisija se obavlja preko PB.

Primarni novac kao osnovu novcanog sistema cine:

gotovina – najvecim delom,

depoziti poslovnih banaka – obavezne i dobrovoljne rezerve.

Poslovi na osnovu kojih se emituje primarni novac su:

kreditiranje PB,

kreditiranje drzave (za finansiranje deficita),

otkup kratkorocnih HoV (menice, komercijalni zapisi),

otkup deviza (neto devizne transakcije).

Struktura primarnog novca očitava se u AKTIVI CB-e.

A BILANS STANJA P

1.krediti robnoj razmeni sa inostranstvom BASE MONEY

(neto efekat koji proizilazi iz stanja  1.gotovina

platnog bilansa) = 2.depozitni novac

2.krediti koje CB odobrava državi za  3.ziro racuni banaka(dobrovoljne OR)

pokrivanje deficita budžeta  4.OR (rezerve u slucaju nelikvidnosti)

3.kreditne linije koje CB odobrava PB

4.otkup kratkorocnih HoV

Primarni novac se nalazi u pasivi CB i čine ga gotov novac u opticaju i rezerve poslovnih banaka kod CB

B = G + R

B-primarni novac;

G-gotov novac u opticaju;

R-rezerve

• Primarna emisija je razlika između količine primarnog novca u trnutku t i t .(npr. ako je primarni novac u trenutku t₀ 30 mlrd din, a sada je(t₁), 50 milrd din primarna emisija je 20 milrd din)
• Veličina primarne emisije treba da bude u skladu sa rastom vrednosti društvenog proizvoda kako bi se izbegla inflacija ili nelikvidnost privrede.

Prevelika primarna emisija uzrokuje hiperinflaciju, a premala uzrokuje nelikvidnost privrede.

TOKOVI PRIMARNE EMISIJE:

AUTONOMNI TOK – vezuje se za jednu vrstu automatizma, rec je o deviznim transakcijama. Ovaj tok nastaje kada devizna sredstva dolaze na devizni racun PB, a sam priliv deviza znaci ukljucivanje privrede u svetsku razmenu. Ako se ova sredstva prodaju bankama, cine element deviznih rezervi. Ova sredstva treba da se monetizuju u domaci novac, a zatim se ustupaju onome ko poseduje preduzece koje je ustupilo te devize banci i tim novcem oni dalje posluju na domacem trzistu. Odliv deviza nastaje na osnovu obaveza domacih klijenata prema inostranstvu za robe, penzije i sl. Domaci subjekti ako nemaju deviza na racunima, oni moraju odredjenu sumu domicilnog novca pretvoriti u devize, te tako dolazi do ponistavanja domaceg novca. Ovaj tok moze znacajno da utice na emisiju domaceg novca.

KREDITNI TOK – kredit je osnovna forma pustanja primarnog novca. Ovaj tok cini CB prema dva sektora: PB i drzava. Za PB ovi krediti idu dalje u tri pravca:

Krediti za likvidnost – u roku od 30-60 dana daju se bankama koje su solventne, ali trenutno nelikvidne.

Selektivni krediti – ovo je deo kredota koji omogucava prioritetnim subjektima putem reeskonta ili refinansiranja, uvoz energenata, izvoz dela dobara u rokovima od 90 dana i deo izvoza kapitalnih dobara. Izvesni teoreticari ovo smatraju nepozeljnim.

Krediti za sanaciju – takodje su kratkorocni i aktiviraju se kada neka banka udje u teskoce strukture potencijala, iako je to premostivo u kratkom roku.

Krediti prema drzavi , kao drugi deo kreditnog toka primarne emisije, sluze za prikrivanje tzv. deficita budzeta. Razlozi za kreditiranje su dinamika priliva sredstava, kada se primenjuju kratkorocne intervencije CB. Postoje i hronicni slucajevi koji se prenose iz perioda u period i taj novac je vezan za aspekt potrosnje. Ovaj aspekt je veoma los i CB ne bi trebalo da odobrava ove kredite, jer taj deficit drzava treba da finansira novcem prikupljenim na finansijskom trzistu, kroz papire, medjutim drzava vrsi presiju na CB kako bi nabavili taj deo novca. Postoje odredbe po kojima CB ne moze odobriti vise od 20% za potrebe budzeta. CB bi trebalo da je potpuno nezavisna od vlade i njene politike i ta pozicija se moze sagledati sa aspekta: cena novca, rasta cena, rasta nezaposlenosti, izvoza/uvoza i sl. Sustina je sledeca: sto je pozicija CB nezavisnija, to su ovi parametri koji obezbedjuju stabilnost novca bolji, stabilniji.

DISKONTNI / ESKONTNI TOK – predstavlja tok operacija na otvorenom finansijskom trzistu. CB dozira novac svojim intervencijama na ovom trzistu. Ako je mnogo novca u opticaju, onda CB prodaje svoje papire bankarskom sektoru, oni dalje nude te papire uz atraktivnu kamatnu stopu, te se tako povlaci deo novca iz te visoke likvidnosti i ponistava se, a CB ima pokrice HoV. Ovde je opisana situacija u kojoj CB preko prodaje svojih ili drzavnih papira povlaci deo novca. U slucaju da je doslo do pada likvidnosti, taj pad treba nadoknaditi intervencijom CB, koja u ovom slucaju vrsi iskup HoV od PB, posebno blagajnickih i komercijalnih zapisa. Ovim iskupom, CB poslovnim bankama daje likvidni novac i obezbedjuje im likvidnost uz odgovarajuci diskont. Takodje, ovde je obezbedjena ravnoteza u domenu novca kroz emisiju.

Kreditni tok, odnosno kreditna forma primarne emisije je arbitrarna forma, jer zavisi od procene CB kome je novac potreban. Transakcija sa HoV, se smatra prigodnom jer je pre toga postojala neka transakcija sa novcem i to je pokriveno odredjenim papirom. Pored toga, upotreba HoV u tokovima primarne emisije je flexibilna forma, dok je kreditna vrlo rigidna jer se ne moze menjati rok dospeca i sl. HoV mozemo i izmiriti neke od obaveza prema drzavi, kao npr. neke poreze. Primarna emisija treba da se veze za autonomni i diskontni tok, a najmanje za kreditni.

Novčana masa i monetarni agregati

Novčana masa – odgovarajući mix monetarnih agregata – predstavlja aktivan novac u privredi. Novčana masa moze se posmatrati kroz dva koncepta.

Prema prvom, novčana masa obuhvata sve količine transakcionog novca (likvidna+finansijska sredstva) koji poseduju nebankarski subjekti.

Drugi koncept u sastav novčane mase uključuje sva likvidna finansijska sredstva koja se nalaze kod nebankarskih sektora.

Koncept transakcionog novca je osnova teorijskog koncepta novčane mase, pri čemu se polazi od funkcije novca kao sredstva prometa i placanja.

Da bi nešto bilo novčana masa trebalo bi da ima perfektan stepen korelacije sa rastom GDP-a.

CB može formirati novčanu masu kroz sledeće tokove:

1. Krediti poslovnim bankama – glavni ekspanzivni tok kojim se kreira novčana masa;
2. Efekti deviznih transakcija – između domaćih i stranih rezidenata

Monetarni agregati predstavljaju zbir svih novčanih tokova u privredi. Tradicionalno postoje 3 monetarna agregata:

1. Koncept instrumenata plaćanja (transakcionih instrumenata):

M₁ = G + D

G – gotovina kod nebankarskog sektora

D – depoziti po viđenju nebankarskih sektora kod poslovnih banaka.

Koncept novčane mase M₁ zove se ¨koncept instrumenti plaćanja¨ i karakterističan je za najnerazvijenije privrede. Prema ovom konceptu, novčanu masu čine sve one količine transakcionog novca (gotovina+depoziti po viđenju) koji su u posedu nebankarskog sektora (privreda i stanovništvo).

Građani:

a)      tekući račun – dozvoljeni minus, obračuni plate (redovna primanja);

b)      ž-r – nema dozvoljenog minusa, prihodi po vanrednim aktivnostima.

Privredna lica:

a)      ž-r privrede – stanje dinarskih priliva ili odliva;

b)      Overdraft računi – minus po tekucem racunu.

2. Koncept instrumenata likvidnosti:

M₂ = M₁ + T = G + D + T

T – štedni depoziti po viđenju, štedni depoziti do godine dana, oročena sredstva da godine dana i kratkoročne HoV koje imaju perfektnu transferibilnost.

Koncept novčane mase M₂ zove se ¨koncept instrumenata likvidnosti¨. Prisutan je u zemljama koje imaju razvijenu dubinu i širinu finansijskog tržišta. U tim zemljama postoji ¨KAMATNA KULTURA¨. Realni sektor zna da višak novca može uložiti u novčane surogate i pritom zaraditi, a kad mu zatreba novac, lako ga može povratiti.

ULOGA BANKE (posmatrano u praksi): neoročeni depoziti su depoziti na srednji rok (teorija verovatnoće 50-70% da je to srednji rok). Devizna štednja je pretvorena u dužnike HoV; rast neograničenih depozita građana kada su došle ino-banke.

Najvecu korelativnu vezu sa rastom GDP-a ima M₂.

3. Koncept instrumenata solventnosti:

M₃ = M₂ + K = G + D + T + K

K – kapital (stok); sredstva rezervi preduzeća, pokrića po akreditivima, garancijama, datim kreditima.

Kapital ne spada ni u instrumente plaćanja, ni u instrumente likvidnosti. On predstavlja STOK, a ne TOK. Kapital je instrument solventnosti, iz kapitala se vrše investicije. CB ne treba da utiče na kapital.

M₃ nije novčana masa!!!!

Kod nas se treba opredeliti za M₁, a u zemljama sa razvijenim finansijskim tržištem za M₂. U zemljama sa razvijenim finansijskim tržištem nije moguće primeniti M₃, jer kapital ne treba da spada u novčanu masu.

Zašto je kod nas odgovarajući koncept M₁? Sem depozita po viđenju, mi nemamo druge depozite; nemamo dovoljno razvijeno finansijsko tržište.

NAŠA CB JE PROKLAMOVALA DA JE NAŠ KONCEPT M2

Teorijski koncepti formiranja novčane mase

Potreba da se kontroliše volumen novca je u funkciji robne ekonomije, jer nekontrolisani rast novčane mase dovodi do ekonomske nestabilnosti, inflatornih kretanja i pogoršanja platnobilansne situacije zemlje. Krajnji epilog takvog stanja izražava se u recesiji, rastu nezaposlenosti i niskoj akumulativnoj i reproduktivnoj sposobnosti privrede. Takav scenario mogucih ekonomskih kretanja upućuje centralnu banku da determiniše efikasan ravnotežni koncept novčane mase koji bi onemogućio pojave neekonomije u funkcionisanju finansijskog sistema.

CB ima centralnu ulogu u monetarno-kreditnom sistemu i treba da utiče na volumen i strukturu M; CB isključivo treba da kreira M rukovodeći se krivom agregatna ponude; Emisija – princip helikopterskog novca.

Ranije je CB imala samo emisionu funkciju i nije imala uticaj na fenomen inflacije. Danas ona ima stravičnu moć, CB preko monetarno-kreditne politike utiče na proizvodnju, na raspodelu sopstvenih komitenata, raspodelu inostranstva, na zaposlenost, privrednu aktivnost, GDP, GNP, na sve makroekonomske varijable, preko:

• primarnog novca;
• primarne emisije;
• novčane mase;
• novčanih agregata.

Dva suprotstavljena shvatanja:

• Monetaristi – monetarna politika,
• Neokejnzijanci – fiskalna politika.

Monetaristički (aktivistički) pristup – neprijateljski nastrojeni prema inflaciji;

Monetaristi imaju averziju prema inflaciji, ne tolerišu je; oni tvrde da nema potrebe da CB i država dejstvuju, jer nema inflacije. (CB ima autonomiju i ovakav sistem deluje deflatorno?) Oni su za čvrstu makroekonomsku politiku, za PLIVAJUĆI devizni kurs.

Ekstremni monetaristi idu u krajnost da CB postoji kao tržišna institucija, da postupa po potrebama tržišta, da bi izdejstvovala socijalnu funkciju. Ovaj pristup je nerealan, jer onda CB gleda samo svoj interes. Dati CB potpunu autonomiju u praksi je prerano. CB je jedna od glavnih stubova države i ona nikada nije, niti će ikada biti tržišna institucija. Ona treba da bude autonomna, ali treba da determiniše čvrstu monetarno-kreditnu politiku (krivu ponude za novcem), kontrolišući njen stabilan rast u vezi sa monetarnim agregatima (rast novčane mase ne sme da prouzrokuje inflaciju). Ovaj koncept guši privredu; malo inflacije je potrebno.

Kejnzijanski pristup – u centru je puna zaposlenost; CB ima pasivnu ulogu i treba da prati krivu agregatne tražnje. Kenzijanski koncept, nasuprot monetarističkom, ističe da je novac zavisna varijabla i da se formiranje novčane mase oslanja na visinu tražnje na kratak rok od strane nebankarskih sektora.

Ko je bio Džon Majnard Kejns? Student Kembridža, jedan od osnivača MM sistema nakon II svetskog rata, Englez, bio je protiv američke dominacije

Kenzijanski bum? Pomeranje krive tražnje na gore, što izaziva veću proizvodnju, nezaposlenost, investicije.

Elastična monetarna politika, deficit platnog bilansa, jeftin novac, pa nije imao averziju prema inflaciji.

Kenzijanizam je bitan za monetarno-kreditnu politiku. Ključno delo Kejnsa: ¨Opšta teorija kamatne zaposlenosti novca¨.

Kenzijanizam – kriva tražnje za novcem treba da determiniše novčanu masu. CB treba da poštuje potrebu za novcem, da upumpava dovoljnu količinu novca, da zadovolji potrebnu tražnju. Time bi se povećale investicije, zaposlenost, društveno ekonomski proizvod, sistem bi se pokrenuo, blagotvoran uticaj na privredu. Održanje stabilnosti cena stavljali su u drugi plan.

Suština Kenzijanske dogme i boom-a? Opšta teorija Kejnsa.

Kejns je prvi dao model kapitalističkih oblika organizovanja društveno ekonomskih odnosa i njegovog survavanja, prelaska u neki vid komunizma.

• Kenzijanci su smatrali da je novčana masa određena makroekonomska varijabla i da kriva tražnje za novcem treba da determiniše novčanu masu. CB treba sve to da reguliše i da zadovolji postojeću tražnju. Time bi se pokrenule investicije-zaposlenost raste, raste proizvodnja. Cilj stabilnosti cena ide u drugi plan (investicije bi se pokrenule tako što bi došlo do štampanja novca, došlo bi do privrednog rasta, porasla bi novčana ponuda i dolazi do faze take off-a).

• Neokenzijanci kažu  da je tražnja za novcem varijabla na koju CB ne može da utičev (endogeno određena varijabla). CB treba da kreira onoliko novca koliko je potrebno da se ta tražnja zadovolji. Važno je samo da se ostvari puna zaposlenost. Da bismo ostvarili taj cilj, možemo i kreirati novac i praviti deficit platnog bilansa. Prirodno, primena neokenzijanskih argumenata dovodi do pojave inflacije.

DISKONTNI SALTER (discount window)

Menica je nacin osiguravanja isplate, daje se kao garant da ce neko izvrsiti isplatu na odredjeni dan i moze da se uzme ranije sa manjom ES (to je cena uzimanja menice ranije). ES je parametar po kome se obracunava eskontna vrednost. Eskontna dobit (marza) je prihod od emitovanja menica.

Razlikujemo:

Korporativnu menicu – blokira sve racune kada ne dodje do isplate;

Licnu menicu – garantuje se svojom imovinom (pokretnom i nepokretnom).

Menica moze da bude i instrument kreditiranja. One se emituju za kratkorocne kredite; preduzeca emituju robne menice, PB ih uzme kao pokrice i daje ih CB koja ih reeskontuje (reotkupljuje). Cena tog reeskonta je ES. PB na ES dodaju razlicite vrste naknada i tako one zaradjuju. Ovaj proces se zove diskontni salter.

Dobra strana ovoga (ukoliko se vraca) sa gledista CB je to sto je ovo najbolji nacin za stvaranje neinflatornog novca; novac se emituje u proizvodnju, podizu se kapaciteti, raste zaposlenost, raste GDP.

Losa strana (ukoliko se ne vraca) je njihova reagibilnost, vise je novca u opticaju, CPI (consumer price index)raste, index cena rasta na malo T-bill, t_r, P_r opada – INFLACIJA, efekat vruceg novca! Preko monetarne multiplikacije inflacija postaje jos veca, a ne postoji mogucnost povlacenja novca iz opticaja.

Dakle:

Prva losa strana: neelasticnost, nereagibilnost, vremenski leg, nemogucnost brzog delanja; Druga losa strana: ne moze odmah da se kontrolise i ne moze da se kontrolise rentabilnost investicija.

Diskontni salter – iz brankarstva

CB može uticati na ponudu novca i putem odobravanje kredita privatnom sektoru. U nekim zemljama CB-e odobravaju kredite direktno nefinansijskim preduzećima, kao što to čine i privatnim poslovnim bankama. Poslovne banke mogu koristiti ove kredite: prvo, za obezbeđenje sredstava za kreditiranje klijenata i drugo, za prilagođavanje potrebne rezerve gotovog novca kada ove opadnu ispod željenog nivoa koji je propisala CB. Poslovna banka će porediti uslove pod kojima dobija kredite iz eskontnog prozora sa uslovima pod kojima može obezbediti dodatna sredstva iz alternativnih izvora. Ključni element, mada ne i jedini, pri donošenju odluka, jeste nivo eskontne stope u odnosu na druge kamatne stope.

Eskontne operacije dovode do promena ponude primarnog novca. Ubačeni novac kroz eskontne prozore povećava obim primarnog novca za iznos odobrenih kredita. Ukoliko se poslovne banke zaduže za 90 miliona dinara kod CB, korišćenjem eskontnih prozora, aktiva CB se uvećava za 90 miliona na poziciji odobreni krediti finansijskom sektoru. Ponuda primarnog novca, kao deo pasive CB, povećana je za isti iznos za koliko su upumpani krediti PB.

Ovi tokovi se kod poslovnih banaka manifestuju kao porast aktive za 90 miliona dinara pod pozicijom odobreni krediti po osnovu kredita pribavljenih od CB. Istovremeno, obaveze PB su povećane za isti iznos, i to po osnovu zaduživanja kod CB. Koristeći eskontne prozore, CB ima snažno sredstvo uticaja na ponudu primarnog novca: ona može povećavati ili smanjivati eskontnu stopu i time uticati na obim korišćenja eskontnih prozora. Smanjivanje eskontne stope čini atraktivnim zaduživanje PB u eskontnim prozorima.

Da bi obezbedila kontrolu nad primarnim novcem, CB ponekad može kombinovati politiku ONOT, u cilju anuliranja monetarnih efekata proisteklih iz njenih operacija sa eskontnim prozorima. Pretpostavimo, npr. da su poslovne banke iznenada povećale nivo svoje zaduženosti po osnovu eskontnog prozora za 50 miliona dinara. Ukoliko ne želi, CB neće morati da poveća eskontnu stopu ili da uvede oštre limite na zaduživanje banaka, već će moći da poništi, tj. sterilizuje efekte povećanja eskontnih operacija preko prodaje obveznica na otvorenom tržištu, povlačeći iz opticaja 50 miliona dinara.

Proces monetarne multiplikacije

Monetarna multiplikacija se mora respektovati i u makroplaniranju monetarne mase. Bankarski subjekti kada prime primarni novac, iz tih sredstava mogu odobravati vise kredita u odnosu na nominalnu vrednost tog novca (1.000.000$ se moze plasirati i do 1.200.000$). Ovde je rec o depozitnom poslovanju: odobravamo sumu od milion dolara klijentu kao kredit, a taj klijent se ukljucuje i kao depozitni subjekt, 20% u vidu obavezne rezerve, i 800.000$ kao kreditni novac. Ovakav scenario je moguc u slucaju da depozitni novac miruje.

Emitovanje novca u vecem iznosu od nominalnog dela kojim banka raspolaze naziva se sekundarna emisija – radnja koja predstavlja uvecanje obima potencijala, dokle god inicijalnu sumu moramo da izsvojimo kao obavezne rezerve.

U sistemu monobanke, sve sto pustimo kroz kreditnu formu , ono se kroz depozit vraca banci. U slucaju kada imamo vise banaka, kada odobrimo kredit klijentu koji je depozitar kod druge banke, prestaje momenat multiplikacije. Tako da je za banku najisplativije da odobrava kredite svojim klijentima.

U sistemu monobanke, monetarni multiplikator dostize najvise 2.5 – dok u razudjenoj bankarskoj strukturi iznosi 1.2 – 1.5 ili maximalno 1.8.

Monetarni multiplikator (m) je pokazatelj novčane mase. Ako ubacim 1 dinar u privredu, a m =1,5 dinara, novčana masa se ne povećava za 1, već 1,5 dinar.

Na njegovu velicinu utice:

Odnos rezervi gotovog novca prema bankarskim depozitima (kontrolise NBS),

Odnos gotovog novca prema bankarskim depozitima (zavisi od poverenja bankarskih klijenata u monetarni sistem).

Multiplikator – globalni odnos novčane mase i primarne emisije

Za CB nije bitna visina m, već:

njegova stabilnost (kako ne bi došlo do variranja novčane mase)

njegova predvidljivost (kako bi CB mogla lako da reaguje na ONOT i na druge načine)

Kada se kofaktorske varijable t, r, g povećavaju, a one su obrnuto srazmerne m, inflacija se smanjuje. Od ove tri kofaktorske varijable, CB može da utiče jedino na r, i to samo delimično kontrolišući njen Vp.

U zemljama sa nerazvijenim finansijskim tržištem, CB uz pomoć visoke stope obaveznih rezervi i Vp utiče na krivu ponude i tako utiče i na m i M. Kod nas je stopa obaveznih rezervi 60%.

U zemljama sa razvijenim finansijskim tržištem, CB ne utiče visokom stopom obaveznih rezervi na krivu ponude i preko nje na m. U njima CB deluje na m preko krive tražnje (i to ONOT), utičući na m, utiče i na M.

Glavni instrument monetarno-kreditne politike, zemalja sa:

nerazvijenim finansijskim tržistima je STOPA OBAVEZNIH REZERVI

razvijenim finansijskim tržistima su ONOT.

CB može uticati na novčanu masu

• direktno – regulisanjem količine primarnog novca;
• indirektno – preko monetarnog multiplikatora.

M=m*B odnosno m=M/B

B=G+R 

R=r*(D+T)

G=g*D 

T=t*D

R= r*D+r*T = r*D+r*t*D = D*[r*(1+t)]

B= R+G = D*[r*(1+t)] + g*D = D*[r*(1+t)+g]

M=G+D = g*D+D = D*(1+g)

m= D*(1+g)/D*[r*(1+t)+g]

Nije nam toliko važna visina m, mnogo je važnija njegova stabilnost i prediktibilnost. Multiplikator predstavlja količinu novca koju je privreda uz poslovne banke u stanju da generiše uz primarnu emisiju CB. M je odredjen sa tri faktora: g,t,r. Ukoliko ovi faktorii rastu m se smanjuje.

CB može preduzimati dve grupe mera:

• Defanzivne – neutrališe već nastale promene
• Ofanzivne – nastoji da uskladi nivo novčane mase sa projektovanim potrebama ekonomije

4) STOPA OBAVEZNIH REZERVI

Obavezne rezerve su osnovni instrument monetarne politike CB. Karakteristične su za zemlje sa manje razvijenom infrastrukturom. Njima se vrlo lako reguliše devizni kurs; reguliše se odmah, frontalno. Utiče na volumen potrošnje, cenu kredita, količinu novca u opticaju. Obavezne rezerve PB predstavljaju smetnju. Moćan su instrument.

PB imaju 2 vrste rezervi:

Primarne (obavezne) rezerve. Zakonom se propisuje da svaka PB mora da ih drži kod CB. Stopu obaveznih rezervi propisuje guverner (kod nas je 60%). Zašto PB mora da drži obavezne rezerve kod CB? Ne zbog toga da bi njeni deponenti bili osigurani za slučaj da ta PB propadne. Zašto onda? Da bi bila obezbeđena dnevna likvidnost date PB. Sa slike vidimo da PB deo svog kreditnog potencijala (kod nas 50% avista depozita) preseljava u pasivu CB (na račun centralnih depozita). Tako smanjuje svoj kreditni potencijal. Stopa obaveznih rezervi primenjuje se samo na depozite po viđenju (avista, transakcione) koje u svojoj pasivi ima PB, ali ne i na kapital i na dugoročne depozite koje PB ima u svojoj pasivi. Taj iznos koji je PB na ime obaveznih rezervi prebacila u CB (kod nas je to 60% avista depozita) je za PB sterilisan. CB ne plaća PB na taj iznos nikakvu kamatu. Ali, ako stanje na Ž-R date PB bude negativno, data PB pod određenim uslovima može koristiti sredstva obavezne rezerve koje ima kod CB kako bi održala dnevnu likvidnost. Za to vreme dok je žiro-račun PB u minusu (ž-r PB ne sme biti u minusu duže od 48 sati) i dok PB koristi sredstva obaveznih rezervi, PB ne sme obavljati aktivne poslove (odobravati kredite, davati avale i sl.) Žiro-račun PB sme uleteti u minus samo u nekoliko navrata mesečno.

Sekundarne rezerve. Manje su bitne za nas. PB ih pravi kao sigurnosni bafer ukoliko se bavi nekim rizičnim poslom (npr. kreditira uvoz nafte). Daleko su veće od OR. PB ih može:

• držati na centralnom računu kod CB. Ovo rade PB u zemljama koje nemaju razvijeno finansijsko tržište.
• plasirati u novčane surogate (kratkoročne HoV koje su perfektno transferibilne u gotov novac). Ovo rade PB u zemljama koje imaju razvijeno finansijsko tržište.

Na ovaj način, sekundarne novčane rezerve donose PB odgovarajući prinos.

Sekundarne rezerve se drže kod CB, a ako je razvijeno tržiste onda u vidu portfolija HoV. Kao potporu primamih i sekundamih rezervi banka može da drži i bafere (bafer stok) u vidu portfolija kratkoročnih HoV koji je dnevno zamenljiv u gotov novac. To je instrument likvidnosti, a banka istovremeno i zaradjuje na njemu. Obaveznim rezervama CB kontroliše novčanu masu da bi regulisala inflaciju ograničava ovim instrumentom kreditni potencijal poslovne banke. U razvijenim ekonomijama CB putem OR reguliše monetami multiplikator

Prednosti OR su te da je ona moćan instrument u rukama CB i da nadoknaduju dnevnu likvidnost. Mane su što one predstavljaju skriveno oporezivanje poslovnih banaka iz koga se finansiraju budžetski deficiti. CB ne bi trebalo da putem OR kontrolise investicione aktivnosti, tj. da razbacuje pare tamo gde ona hoće, ali ona ima mogućnost da to radi putem OR.

Modeli obračuna (formiranja) obaveznih rezervi

Model obračuna u konceptu M₁=G+D. Zemlje koje imaju ovaj koncept imaju nerazvijeno finansijsko tržište, pa CB u njima ne može da utiče na M operacijama na otvorenom tržištu. U ovim zemljama ni eskontna stopa nije moćan instrument, jer u njima vlada nelimitirana tražnja za kreditima. Ipak, CB ovih zemalja koriste eskontnu stopu i primarni novac kao instrumente kreditno-monetarne politike. Treba zapaziti da CB ovih zemalja koriste one instrumente kojima se utiče na krivu ponude. Zato je u njima stopa obaveznih rezervi glavni instrument, te je stoga u njima stopa obaveznih rezervi r_p izuzetno velika (kod nas je 60%). Kad CB povećava stopu OR r_p, novčana masa M se smanjuje, dinar postaje traženiji, kamatne stope rastu, dinar postaje jači u odnosu na druge valute (jača devizni kurs).

Model obračuna u konceptu M₂=G+D+T. Ovaj koncept primenjuju zemlje sa razvijenim finansijskim tržištem. U njima stopa obaveznih rezervi nije bitan instrument vođenja kreditno-monetarne politike. Zato je u njima sopa obaveznih rezervi veoma mala i sračunata na stabilizaciju monetarnog multiplikatora m i zaustavljanje kvazikomponovanja strukture monetarnih agregata. Nakon pada Bretton Woods sporazuma, došlo se do zaključka da je stopa obaveznih rezervi veoma skup instrument kreditno-monetarne politike. Zašto? PB mora da da deo svog kreditnog potencijala CB-i, a CB joj na ta sredstva ne plaća nikakvu kamatu. Ako je prisutna osetna stopa inflacije, inflacija PB obezvređuje ta sredstva koja joj se na ime obaveznih rezervi nalaze kod CB. Šta su onda PB počele da rade u uslovima inflacije? Počele su da prave tzv. supstitute depozita kako bi smanjile osnovu na koju se zaračunava stopa obaveznih rezervi. Šta sve spada u supstitute depozita?

• Oročeni depoziti sa mogućnošću brzog razoročenja Pošto on spada u oročene depozite, na njega se ne primenjuje stopa obaveznih rezervi. Tako je PB nasamarila CB. Sredstva koja PB daje CB na ime obaveznih rezervi se smanjuju. Tako se smanjuje regulatorna sposobnost CB. Kod oročenih depozita sa mogućnošću razoročenja deponent i dalje može odmah dobiti svoje pare kao kod a vista depozita. Kako? U ugovoru koga naprave PB i deponent, stoji klauzula koja daje pravo deponentu da u slučaju hitne potrebe može da razoroči depozit i uzme svoje pare (za slučaj da to učini, deponent plaća određeni penal poslovnoj banci).

• Overdraft računi Minus po tekucem racunu. Imamo pravo da ulazimo u minus kod te banke, ali prethodno je potrebno da najavimo banci. Ta usluga kosta 2-3, nekad i do 5% mesecno.

CB su na ove inovacije PB počele da odgovaraju tako što su počele da primenjuju stopu obaveznih rezervi ne samo na a vista depozite, već NA SVE DEPOZITE (i a vista i oročene) koje u svojoj pasivi imaju poslovne banke. CB su počele da naplaćuju istu stopu obaveznih rezervi i na a vista depozite i na oročene. r₁=r₂

Treći model je derivativ modela 2. Podrazumeva da se stopa obaveznih rezervi primenjuje i na a vista i na oročene depozite kod poslovnih banaka, ali da je stopa obaveznih rezervi za a vista depozite veća nego za oročene depozite.

r=r₁+r_{2 ,} r₁>r₂

Ovaj model obračuna obaveznih rezervi dobar je za zemlje koje se nalaze u fazi take off-a (na početku privrednog razvoja): Slovenija, Češka i sl. Stimuliše PB da drže oročene depozite, a znamo da se samo iz oročenih depozita sme vršiti investiranje. Zato ovaj model podstiče investiranje. Ovaj model ne diktira poslovnim bankama gde da investiraju, već ih samo podstiče da drže oročene, a ne a vista depozite i da investiraju.

Koncept brzine obrta depozita. Kod ovog koncepta osnovica za obračun depozita je najšira moguća, OR se obračunava na sve vrste depozita. Stope su diferencirane ne prema kategoriji ročnosti depozita nego je kategorizacija izvršena prema brzini obrta tih depozita. Depoziti kod različitih banaka imaju različit stepen obrta. Ukoliko je u banci A suma avista depozita više puta obrne nego što se ti depoziti obmu u banci B onda banka A ima veći koeficijent obrta i plaćaju veći iznos OR od banke B. Stope su kalkulativne bez obzira na vrstu depozita, banke plaćaju CB OR na bazi kalkulativne stope OR koja je determinisana različitim stepenom obrta. Kod stanovništva depoziti nisu tako frekventni kao kod malih i srednjih preduzeća jer one sve što zarade u toku jednog dana to iskoriste da bi plaćali svoje dospele obaveze. Ovaj koncept se primenjuje zato što banka koja ima najveći koeficijent obrta može najvise da utiče na novčanu masu i zato CB mora da ih kontroliše. OR deluju prociklično i anticiklično, ali to rade nenametljivo, homogeno, postepeno sa ostalim merama makroekonomske politike.

Kamatonosnost obaveznih rezervi

Nakon pada Bretton Woods sporazuma, svaka država ima pravo da samostalno formira devizni kurs. Od tada su se mnoge države suočile sa golemom inflacijom.

Rekli smo da PB na ime obavezne rezerve daje određeni deo svog kreditnog potencijala CB. Te su pare za PB sterilisane, jer CB PB za ta sredstva ne plaća nikakvu kamatu. U uslovima inflacije, PB čak doživljava gubitak na tim sredstvima koja je na ime obavezne rezerve premestila u pasivu CB.

Da bi minimizirale taj gubitak, PB su počele da beže u supstitute depozita (oročene depozite sa mogućnošću brzog razoročenja i overdraft računa. Odgovar centralnih banaka na taj potez bio je povećanje osnovice na koju se primenjuje stopa obaveznih rezervi (počela je da primenjuje stopu obaveznih rezervi i na a vista i na oročene depozite).

Centralne banke su optuživale da preko stope obavezne rezerve u uslovima inflacije zapravo oporezuje PB i da na taj način čine medveđu uslugu ne poslovnim bankama, već njenim klijentima, jer PB celu sumu koju gube na ovaj način prevaljuju na svoje klijente tako što smanjuju pasivne i povećavaju aktivne kamatne stope. CB su optuživane da su na ovaj način, pomoću stope obaveznih rezervi, u uslovima inflacije, finansirale deficite budžeta.

Tražio se model koji će obezbediti da PB usled dejstva inflacije ne gube na supstanci na tim sredstvima koja drže kod CB na ime obaveznih rezervi.

Postavilo se pitanje zašto CB ne bi honorarisala poslovnim bankama sredstva koja ove drže kod nje na ime obaveznih rezervi (plaćala im na njih neku kamatu).

Ima mnogo argumenata koji idu u prilog tome da CB zaista treba da poslovnim bankama honoriše sredstva koja ove drže kod nje.

Jedan od najavangardnijih stavova kaže da poslovne banke same treba da odluče koji nivo sredstava će držati kod CB na ime obaveznih rezervi, a ova treba da im plaća odgovarajuću kamatu na ta sredstva koja su deponovana kod nje.

Kada vlada uz pomoć CB pokušava da primarne kreditne linije skrene u željene sektore (razvoj poljuprivrede, izvozno orjentisani sektori), tada se OR ne upotrebljavaju nikad kao instrument investicione politike. CB neće direktno da nareduje gde da se sredstva plasiraju nego kaže u slučaju da investirate u poljuprivredu nivo tih plasmana biće opterećen nižom stopom OR. Na taj način mi smo poslovnim bankama dali mogućnost da po diferenciranim (nižim) kamatnim stopama kreditiraju te sektore. Ti jeftiniji krediti imaju negativnu posledicu na distorziju kamatnih stopa (različito vrednovanje finansijskih potencijala), distorziju cena, ne poštujemo kriterijume rentabilnosti i pravimo veštački konkurentnu proizvodnju. Time što smo omogućili niže cene ovom sektoru prelivamo više cene na druge sektore (neko u privredi mora da plati tu razliku) to je sektorsko prelivanje dohotka. Po privilegovanim uslovima dajemo mogućnost nekoj od grana da bude veštački konkurentna. Mi moramo da razvijamo jedan sektor na račun drugog. Sav višak dohotka je izvučen iz privrede i prelivan u prioritetne sektore (naša čuvena zastava, industrija). Poslovne banke su stavile primedbu CB na visinu OR i da se dohodak preliva iz sektora u sektor da bi krajnji teret snosilo stanovništvo.

Postavlja se hipoteza o nultim OR, da li poslovne banke hoće da drži OR kod CB ili da ih uopšte ne drži. Da se honoriše držanje OR. CB bi plaćala kamatnu stopu na OR, to bi trebalo da bude referntna stopa 60% od eskontne stope ili se uzimaju stope na kratkoročne državne HoV. '72 uvodi se kamata na OR. Kod nas je tada bila negativna kamatna stopa u takvim uslovima (vrlo naglašenim inflatornim tendencijama) mi smo imali komercijalnu kamatnu stopu od 12-13% na godišnjem nivou, eskontnu stopu od 4% godišnje i godišnju inflaciju od 100-500% godišnje, mi smo davali bankama 60% od eskontne stope na OR. Mi smo uveli tu kamatu 8 godina pre razvijenih zemalja.

Pranje kvazibudžetskog deficita kroz ukidanje obaveznih rezervi

Pre nekoliko godina, Mirko Marjanović je kao jedan od ciljeva svoje vlade postavio uravnoteženje budžeta. U to vreme imali smo jako mnogo ljudi koji su samo fiktivno zaposleni, a zapravo nezaposleni. Oni nisu dolazili na posao i nisu ništa radili. Ipak, dobijali su neku platu. Novac za isplatu plata ¨zaposlenim neradnicima¨ nisu mogla obezbediti njihova matična preduzeća, jer su bila u katastrofalnom položaju: Plate je trebalo da im budu isplaćivane iz budžeta. Suma koja je trebalo da bude davana iz budžeta za tu namenu, bila je ogromna. U takvim uslovima, budžet Srbije nije mogao biti uravnotežen. Ali on je bio uravnotežen, jer plate nisu isplaćivane iz budžeta. Naime, državnim PB (Investbanka i sl.) naloženo je od strane NBJ da preduzećima u kojima su radili ¨zaposlenim neradnicima¨ (Zastava i sl.) daju kredite po kamatnoj stopi od 12% do 15% godišnje (u to vreme NBJ je emitovala obveznice sa kamatnom stopom 300% godišnje. Direktori državnih preduzeća su svojim izjavama obećavali da će pare od tih kredita biti uložene u rentabilne projekte. Ali, pare od tih kredita su naravno potrošene za isplatu plata ¨zaposlenim neradnicima¨.

Velike državne banke su kumulirale ogroman minusni saldo (kvazibudžetski deficit). Trebalo ga je neutralisati. Ukinuta je stopa obaveznih rezervi.

To je pomoglo velikim državnim poslovnim bankama da ispeglaju svoj minusni saldo, ali je tako NBJ ostala bez svog najmoćnijeg instrumenta kreditno-monetarne politike. Ubrzo, NBJ uvodi nezapamćeno visoku stopu obaveznih rezervi. Nije trebalo to da uradi. Trebalo je da se plate ¨zaposlenim neradnicima¨ isplate iz budžeta. Budžet bi bio u deficitu. Trebalo je tada da se prizna inflacija i da se izvrši devalvacija dinara.

5) DIREKTIVNE MERE

Primenjuju se u nerazvijenim zemljama.Direktivne mere su instrument monetarne kontrole, a ne instrument monetarne politike (monetarna politika podrazumeva usmeravanje ekonomskih procesa ekonomskim merama, a monetarna kontrola podrazumeva nasilno usmeravanje ekonomskih procesa).Ovde se CB javlja kao arbitar i govori sta se sme, a sta se ne smei grubo krsi trzisna pravila.

Direktivne mere CB mogu biti:

• Kvantitativne - Limitiranje kreditnih plasmana poslovnih banaka. Ako zelimo da ogranicimo kreditni potencijal banaka, radili smo to na strani pasive (putem OR). Ovde se to radi direktno u aktivi i kaze se da banka te velicine moze da investira do togo iznosa i vise ne! To se radi da bi se presekla inflacija da se smanji kreditna expanzija i ukine jeftin novac. Da se ne limitiraju ti krediti nego da se odredi u kojoj oblasti sme da se investira i to je drugi nacin limitiranja.

a)      Npr. CB kaže Komercijalnoj banci:¨Ne smeš davati kredite metalcima, već samo poljoprivrednicima¨.

b)      Npr. CB kaže Komercijalnoj banci:¨Možeš davati kredite maksimalno do iznosa 10.000.000 dinara¨. Ovakvu meru CB primenjuje kada želi da smanji ogromnu (nelimitiranu) tražnju za kreditima.

• Kvalitativne - Plafoniranje depozitnih (pasivnih) kamatnih stopa. Ako CB utvrdi pasivnu kamatnu stopu na nivou koji je realno negativan (niži od stope inflacije), ona stimuliše deponente da prestanu da drže klasične depozite (avista i oročene) kod PB i da pređu u novčane surogate (kratkoročne HoV koje su perfektno transferibilne u gotovinu). Ovo je uradila CB SAD-a krajem 70.-ih godina XX veka kada je uvela plafonirane depozitne KS da bi izvrsile preusmeravanje transakcionih sredstava iz bankarskih institucija na u parabankarske institucije. Oterali su novac tako sto su smanjili velicinu KS ispod trzisne. To se radi ukoliko dolazi do nerentabilnih investicija.

6) MORALNI APELI

Ovaj instrument kreditno-monetarne politike koriste CB razvijenih tržišnih privreda. Npr. u uslovima pregrejane privredne konjukture CB uputi moralni apel PB kojim ih poziva da se uzdrže od prekomernog investiranja i prevelikih pasivnih i aktivnih kamatnih stopa, te da pooštre uslove odobravanja kredita. PB će u kratkom roku poštovati moralni apel, ukoliko njegovo poštovanje dramatično ne ugrožava njihovo poslovanje.

7) SPECIJALNI DEPOZITI

Specijalni depoziti su posebna vrsta depozita kojae PB ima obavezu da izdvaja na specijalnim racunima kod CB. PB na osnovu propisa CB, specijalne depozite iz svoje aktive prebacuju u pasivu CB. Volumen specijalnih depozita propisuje CB.

CB PB

↑ │ ↑

│ │ │

│ │ │ │

└──────────────────┘ └──────┘

R = r₁ + r₂ + r_s

↓

UKUPNE REZERVE PB =

PRIMARNE REZERVE+SEKUNDARNE REZERVE+SPECIJALNI DEPOZITI

Za PB su SD nametnuti plasmani koje ona ne može izbeći. CB uglavnom plaća neku kamatnu stopu PB na SD, ali to ne mora uvek da bude. Za CB ovo predstavlja obavezu prema PB.

CB uvodi SD kada ima višak novca u privredi (i to M raste, došlo je do nadinvestiranja, kriva realnog i kriva nominalnog rasta su rasparene). Tada CB uvodi SD kako bi smanjila kreditni potencijal PB. Novčana masa se smanjuje, dinar više vredi, kamatne stope postaju veće, inflacija se smanjuje. Kada se privreda stabilizuje i svi parametri imaju zadovoljavajuci nivo dolazi do ukidanja ovog instrumenta.

U slučaju da imamo premalo novca (privreda je u fazi depresije, M opada, nema investiranja) CB vraća SD PB. Kreira se kreditni potencijal, volumen kredita raste, kamatna stopa pada, privreda ulazi u fazu privrednog rasta.

Razlika između obaveznih rezervi i specijalnih depozita

CB drži SD ograničen vremenski period (dok se trziste ne stabilizuje), dok OR nemaju odredjeno trajanje (uvek postoje – cak i kad su 0% i tada postoje).

Stopa SD se ne primenjuje na određeni volumen, već na određeni rast depozita. Na prirast ne obuhvata obračunsku masu (osnovicu) koja je obuhvaćena obaveznim rezervama. Ta stopa je veća što je veći rast depozita, a teži se ka usporavanju rasta depozita. Drugim recima, SD se obracunavaju na rast depozita (obracunavaju se na svaki novi dinar), a ne na zateceno stanje.

SD su uglavnom kamatonosni dok OR uglavnom nisu.

8) MONETARNE I DEVIZNE REZERVE

U čemu je razlika između monetarnih i deviznih rezervi?

Devizne rezerve se sastoje samo od deviza. Devize su sve vrste potraživanja u stranom novcu (po osnovu inkasa, bonova, štednih naloga i sl.)

Monetarne rezerve su šireg karaktera. Pored deviza, njih sačinjavaju:

• monetarno zlato pohranjeno u trezorima,
• konvertibilne valute (njihovi depoziti),
• korpe valuta (currency baskets),
• HoV nominirane na ino valute,
• Neto poverilačka pozicija date zemlje kod IMF-a,
• Keš koji se nalazi u trezorima (čini mali deo monetarnih rezervi),
• Egzotične valute (npr. u njih spada to da mi kao zemlja imamo u valutama Iraka, Devičanskih ostrva i sl. Ograničenog su vremenskog i teritorijalnog važenja),
• Pozitivna salda na klirinškim računima (npr. svojevremeno ih je imala SFRJ u poslovanju sa SSSR-om. Ograničenog su vremenskog i teritorijalnog važenja).

Monetarne rezerve su sredstva koja su pod kontrolom vlade i centralnih monetarnih vlasti. Hiperlikvidne su (sredstva na prvi poziv). Zato za njih kažemo da su instrument kreditno-monetarne politike. Pošto su monetarne rezerve hiperlikvidna sredstva, ne mogu ići u investicije.

Džon Kejns kaže da monetarne rezerve imaju 3 uloge:

Održavaju ravnotežu platnog bilansa. Danas se ova uloga smatra perifernom. Misli se da je glupo držati ogromne monetarne rezerve samo zato da bi intervencijom iz njih mogao platni bilans biti permanentno održavan u ravnoteži. Nije strašno ako je platni bilans ponekad i u deficitu. Npr. Danska je poznata po gajenju svinja. Od januara do oktobra, kad se svinje tove, Danska uvozi ogromne količine kukuruza, koncentrata i sl. Zato im je platni bilans kratkoročno u deficitu. U oktobru, kad se svinje pokolju, a meso izveze, Danska beleži ogroman devizni priliv i pegla deficit platnog bilansa. Zato joj nisu potrebne ogromne monetarne rezerve.

Daju potporu deviznom kursu nacionalne valute. Ako je ostvaren deficit deviznog bilansa, gubi se poverenje u nacionalnu valutu. Da bi u tom slučaju odbranila devizni kurs nacionalne valute, CB date zemlje interveniše iz monetarnih rezervi.

Pomažu datoj zemlji da se odbrani od udara iz okruženja. Npr. svojevremeno, u vreme naftnog šoka, velike monetarne rezerve pomogle su Japanu da ne padne na kolena.

Kolike monetarne rezerve treba da budu?

Faktori koji determinišu veličinu monetarnih rezervi su sledeće:

• Saldo platnog bilansa. Što je deficit platnog bilansa veći, monetarne rezerve treba da su veće,
• Stabilnost nacionalnog novca (model i visina deviznog kursa). Što je stabilnost nacionalnog novca manja, treba imati veće monetarne rezerve.
• Veličina i kvalitet ekonomije. Što jedna država ima veću i kvalitetniju ekonomiju, ima lakši pristup određenim institucijama. Te institucije joj finansijski pomažu da otkloni određeni problem, pa joj trebaju manje monetarne rezerve. Npr. Nemačka ima veliku i kvalitetnu ekonomiju. Ako naiđe na neki problem (npr. ostvari deficit platnog bilansa), lako će dobiti zajam od međunarodnih finansijskih insitucija i tako prevazići taj problem. Zato Nemačka ne mora imati ogromne monetarne rezerve.