MEĐUNARODNI MONETARNI FOND (IMF)

_{MEĐUNARODNI MONETARNI FOND (IMF)}

Pred IMF postavljeni su sledeći zadaci:

• Da obezbedi da države Članice imaju čvrste devizne kurseve nacionalnih valuta
• Da obezbedi nesmetan protok kapitala iz zemlje u zemlju
• Da unapređuje svetsku trgovinu
• Da priskače u pomoć zemljama članicama kada ove imaju probleme sa deficitom platnog bilansa i sl.

Do 1971. godine bilo je prisutno tzv. zlatno važenje. Do tada su $ i zlato bili u čvrstom paritetu (mogao si da doneseš u banku određenu količinu $ i da zauzvrat dobiješ određenu količinu zlata).

Do te godine IMF je insistirao na čvrstim i stabilnim deviznim kursevima koji su vezani za $.

Svaka članica IMF-a koja je želela da devalvira nacionalnu valutu za više od 1-3% morala je da vodi duge konsultacije sa IMF-om i dobije dozvolu od IMF-a za to. Na taj način IMF je sprečavao valutni damping (sprečavao je članice da koriste politiku osiromašenja suseda). Do te 1971. godine ozbiljnije devalvacije bile su veoma retke.

1975. godine dolazi do 'Niksonove devalvacije“ dolara. Prestaje da postoji zlatno važenje. Smiconijanskim dilom (tačnije jamajčanskim amandmanom) svakoj članici je dozvoljeno:

• Da sama bira model deviznog kursa koji će primeniti
• Da sama odredi denominator ($, zlato i sl.)
• Da u skladu sa ciljevima svoje makroekonomske politike sama tj. bez konsultacija sa IMF-om vrši devalvacije (depresijacije) nacionalne valute.

Svaka zemlja članica uplaćuje odredjenu kvotu IMF-u i to 25% u zlatu ili $, a ostatak u domicijalnoj valuti.

Uz pomoć kredita od IBRD-a SFRJ je izgradila: Auto put 'Bratstvo-jedinstvo', Jadransku magistralu, Hidroelektranu 'Bajina Bašta', prugu Sarajevo-Ploče. Za SFRJ su bili veoma značajni i krediti ^„Morava 1' i 'Morava 2' koji su bili iskorišćeni u Šumadiji i to za razvoj poljoprivrede. Za SFRJ su od kredita koje je dobila od IBRD-a od izuzetnog značaja bili i 'SAL 1' i 'SAL 2'. 'SAL 1' i 'SAL 2' su interesantni po tome što nisu dati po projektnom principu, već za opšterazvojne potrebe (suprotno principima IBRD-a). To su bili srednjeročni krediti koji su nam dati za strukturno prilagodjavanje.

'SAL l' smo dobili 1983. godine. Njegov iznos je bio 275 miliona $. Dat je sa rokom otplate 15 godina i grace periodom od 5 godina. Išao je preko Beogradske banke uz garanciju SFRJ. Pare od 'SAL 1' date su našim firmama (Zastava, IMR i sl.) za uvoz repromaterijala.

'SAL 2' nam je odobren 1990. godine.

Inače, prvi kredit koga je ne po projektnom principu, već za opšterazvojne potrebe IBRD ikada odobrio, dobila je Turska i to 1981. godine.

Pred raspad SFRJ, IBRD nam je obećao i kredit za rekonstrukciju putne mreže, ali taj kredit SFRJ nikada nije dobila.

PROCEDURA ODOBRAVANJA KREDITA

Sastoji se iz sledećih 6 faza:

Identifikacija projekta Identifikaciju projekta vrši vlada zemlje tražioca kredita.

Priprema projekta U ovoj fazi se sagledavaju tehnički, ekonomski i finansijski
aspekti projekta. Misija IBRD-a dolazi u datu zemlju. Sagledava kako će realizacija
datog projekta uticati na razvoj date regije i sl. Misija IBRD-a se zadržava u datoj
zemlji jednu do dve godine. Posle tog perioda, misija IBRD-a se povlači. Nakon toga
IBRD pravi predlog kako dati projekt treba da izgleda. Pri pravljenju tog predloga,
IBRD angažuje odgovarajuće agencije UN-a (UNIDO, UNESCO i sl.). Od svake od
tih agencija UN-a IBRD traži odgovarajuće mišljenje. Priprema ide na teret države.

3) Ocena projekta U ovoj fazi, IBRD vrši:

a)      Tehničko-tehnološku ocenu projekta (ocenu izvodljivosti)

b)     Ekonomsku ocenu projekta (cost-benefit analizu)

c)      Finansijsku ocenu projekta (ocenu finansijskih izvora iz kojih će se projekt
finansirati). Ovde se ocenjuje da li će se vršiti direktno finansiranje
(realizaciju celog projekta finansira IBRD) ili kofinansiranje (realizaciju
projekta finansira delom IBRD, a delom vlada date zemlje).

Donošenje ovih ocena traje 3-4 nedelje.

Sada misija IBRD-a opet dolazi u datu zemlju i daje završne preporuke.

4) Izvršenje projekta IBRD daje kredit po stand by principu (principu počeka).

Naime, kredit se daje u tranšama. Naredna tranša se odobrava samo ako je prethodna tranša upotrebljena onako kako to IBRD zahteva. Ako korisnik kredita prekrši neki deo zahteva IBRD-a (npr, ne uvozi komponente iz zemlje iz koje je ugovoreno da uvozi i sl.), ne može da dobije narednu tranšu kredita. Odmah ide pod specijalni nadzor. U tom slučaju IBRD preporučuje IMF-u i Pariskom i Londonskom klubu da ne daju kredite datom korisniku kredita.

Sve vreme pristizanja narednih tranši kredita, administratori IBRD-a nadziru izvršenje projekta.

5) Prihvatanje projekta Prihvatanje projekta vrši zemlja u kojoj se dati projekt
realizuje, a nadzor vrši sama banka.

6) Naknadna ocena projekta Određeni broj godina nakon prihvatanja projekta, IBRD ocenjuje kakve efekte dati projekt odbacuje.

• IBRD  ima jak garancijski  potencijal. Članice  IBRD-a garantuju da će sredstva koja IBRD uzajmi i vratiti. IBRD emitovanjem i prodajom svojih obveznica prikuplja sredstva po ceni 5-5,7% godišnje. Sredstva plasira po ceni od 7,3% godišnje.

Šta finansira IBRD IBRD finansira projekte za koje nije zainteresovan privatni kapital. Finansira dugoročne investicije u infrastrukturu (puteve, luke, irigacione sisteme, i sl).

IBRD daje dugoročne kredite sa rokom otplate 20-ak godina, grace (poklonjenim) periodom od 3-5 godina i kamatnom stopom oko 7,3% godišnje. Krediti koje odobrava IBRD povoljniji su od komercijalnih kredita. IBRD ne otpisuje dugove svojim dužnicima.

IBRD davanjem kredita nekoj zemlji priprema teren u toj zemlji za dolazak transnacionalnih kompanija u nju (kroz strane direktne investicije i portfolio investicije). IBRD uglavnom daje kredit vladi date zemlje, ali može da da kredit nekoj poslovnoj banci ili bankarskom konzorcijumu u datoj zemlji (pod uslovom da za tu poslovnu banku ili konzorcijum banaka garantuje vlada i CB date zemlje).

Pored direktnog finansiranja (IBRD u potpunosti finansira realizaciju projekta), IBRD upražnjava i kofinansiranje (vlada zemlje tražioca kredita obezbedi deo sredstava za realizaciju projekta, a kredit od IBRD-a traži kako bi nabavila nedostajuća sredstva).

MODEL ODOBRAVANJA KREDITA I SREDSTAVA IBRD-a ZEMLJAMA U RAZVOJU

IBRD daje zajmove po projektnom principu. Daje namenske kredite za konkretan projekat (pre svega za projekte iz oblasti infrastrukture). IBRD finansira projekte za koje nije zainteresovan privatni kapital tj. projekte koji obezbedjuju nisku stopu dobiti, a imaju dug period otplate. Radi se o projektima iz oblasti energetike, poljoprivrede, saobraćaja i transporta, vodosnabdevanja i sl.

Do sredine 90-ih godina XX veka IBRD je dao kumulativni iznos kredita od 250 milijardi USD. Oko 60% od tih 250 milijardi USD otišlo je u sledeće zemlje: Meksiko, Indonezija, Indija, Brazil, Kina, Turska, Maroko, Tunis.

Kad IBRD da nekoj zemlji kredit, on joj obično nalaže da pare od tog kredita potroši na uvoz odredjenih komponenti, ali i to da te komponente uveze iz neke druge zemlje članice IBRD-a.

IBRD stimuliše lokalne firme da uzmu učešće u realizaciji projekta. Šta to konkretno znači? Npr. Meksiko dobije kredit za izgradnju hidroelektrane. Nju neko treba da izgradi. Jave se na tender meksička i jugoslovenska firma. Ako meksička firma ponudi do za 15% višu cenu od jugoslovenske firme, ona će, a ne jugoslovenska firma, dobiti posao.

IBRD daje kredite manje razvijenim i srednje razvijenim zemljama. 80-ih godina XX veka od IBRD-a su kredit mogle dobiti zemlje koje su imale GNP per capita najviše 2.620 USD. Sve zemlje koje su imale veći GNP per capita nisu mogle dobili kredit od IBRD-a.

SFRJ je jedan od osnivača IBRD-a. Imala je kvotu 0,3%. SFRJ je dobila čak 0,9% ukupnih kredita IBRD dao tokom svog postojanja (0,9% od 250 milijardi USD). SFRJ je zemlja koja je u odnosu na svoju veličinu i broj stanovnika imala srazmerno najviše koristi od IBRD. Zabluda je da smo mi loše koristili sredstva od kredita koje nam je IBRD odobrio (pošto IBRD daje kredite po projektima, a nikad neće dati kredit za projekat koji nije dobar).

Kako su po privrednim granama bila raspoređena sredstva koja je na ime kredita od IBRD-a dobila SFRJ?

• saobraćaj (32%)
• poljoprivreda (28%)
• industrija (21%)
• energetika (14%)

Ovaj deo kvote u domicijalnoj valuti članica plaća tako što otvara određeni račun kod lMF.-a i zadužuje ga za odgovarajući iznos. Konkretno, SFRJ ne štampa dinare koje na irnc kvote ima kod IMF.

Visina kvote za neku članicu zavisi od njene moći. Npr. najveću kvotu uplaćuju SAD. Što neka zemlja uplaćuje veću kvotu, to ima pravo na više glasova u IMF-u i pravo da povuče više kredita od lMF-a;

SFRJ je uplatila 0,67% ukupnih kvota, a imala je 4,5% glasova.

1992. godine mi smo imali oko 600 miliona specijalnih prava vučenja {SDR-specijalna prava vučenja imaju ulogu da se vrednost drugih valuta iskazuje u njima; ne treba ih poistovećivati sa $; SDR su nešto kao rezervna obračunska valuta; vrednost SDR se određuje prema ponderisanoj korpi sačinjenoj od ključnih svetskih valuta). Dakle, mi smo svoju kvotu uplatili ovako: oko 150 miliona SDR u $, a oko 450 miliona SDR u dinarima).

Svaka zemlja članica koja traži kredit u iznosu do 25% svojih SDR, dobija ga bez problema. Dakle, SFRJ kad je tražila kredit do 150 miliona, dobijala ga je bez.problema (kod te tzv. 'zlatne tranše'nikad nema problema). Ukoliko zemlja hoće da uzme novu tranšu kredita (preko zlatne tranše),mora da prođe kroz odgovarajuću proceduru odobravanja koja je sve rigoroznija što je nacionalna valuta manje konvertibilna. Logika je jednostavna: što neka zemlja traži više kredita od IMF-a, procedura odobravanja kredita je rigoroznija.

Pored specijalnih prava vučenja postoje i redovna prava vučenja. Njih je najlakše objasniti na ovom primeru: Jugoslavija uveze naftu iz Rumunije. Uleti u deficit platnog bilansa. Uzme kredit od IMF-a u lejima koji su preračunati u SDR (ta se sredstva Jugoslaviji odobravaju sa računa kojega su Rumuni otvorili kod IMF-a i to sa onog njegovog 75%-nog dela na kome su zaduženi leji).

IMF odobrava 2 vrste kredita;

• Jednokratne
• Stand by – To su krediti na poček. Podrazumcvaju da članica prvo dobije jednu tranšu, pa kad IMF-ovi ljudi praćenjem ustanove da je svrsishodno upotrebljena, dobija drugu tranšu itd.

Da bi jedna zemlja dobila kredit od lMF-a, njena vlada mora napisati i potpisati pismo o namerama (letter of intention). U pismu o namerama.se navode:

• Analiza platnobilansne situacije
• Namena korišćenja sredstava kredita
• Obećanje da će biti vodjena restriktivna monetarna politika
• Obećanje da će biti stimulisan izvoz, a smanjen uvoz
• Obećanje da će biti vodjena agresivna fiskalna politika i da će budžet biti uravnotežen
• Obrazloženje kako će se obezbediti sredstva za vraćanje kredita i sl.

Kada vlada date zemlje pošalje letter of intention IMF-u, on obično traži da se to pismo doradi. Nakon dorade, IMF odobrava stand by kredit. Problem je u tome što ako data zemlja koja je poslala i potpisala letter of intention ispoštuje sve što je u njemu napisala, u njoj dolazi do drastičnog pada zaposlenosti. Sa Filipsove krive znamo da kada je nezaposlenost u nekoj zemlji veća od 7%, u njoj pada vlada. Zato se kaže da je IMF na osnovu letter of intention srušio više vlada nego Marks i Engels zajedno.

*

Kakve kredite daje IMF? IMF daje kratkoročne kredite za ispravljanje plntnobilansnih debalansa.

Od IMF-a nije moguće dobiti naročito veliki kredit. Npr. Jugoslavija je od osnivanja IMF-a od ove institucije dobila 4,5 milijardi USD na ime kredita. Ipak, za jednu zemlju je veoma bitno da dobije kredit od IMF-a, jer će to oraspoložiti članice Pariskog kluba i Londonskog kluba da daju kredite toj zemlji. IMF je nešto kao svetski SDK (služba društvenog knjigovodstva). Bori se za svetsku likvidnost.

IMF-om upravlja odbor guvernera (u tom odboru svaka članica ima po jednog predstavnika). Pored odbora guvernera je bitan je i odbor izvršnih direktora. Odbor izvršnih direktora ima 22 člana (od tih 22 člana 7 članova imenuju zemlje sa najvišom kvotom: SAD, Japan i sl).