POJAM I CILJ CENTRALNE BANKE

POJAM I CILJ CENTRALNE BANKE

CB u funkciji monetarne suverenosti – da bi neka država bila kompletna, treba da ima monetarni suverenitet. To znači da ona treba da upravlja novčanim tokovima koji imaju veze sa njom i treba da ima nacionalnu valutu.

CB je institucija koju su državni organi ovlastili da bude nosilac monetarne vlasti u toj državi. Ona tu vlast sprovodi kreirajući i primenjujući odgovarajuću kreditno-monetarnu politiku.

Prva CB koja je nastala u svetu bila je CB Kraljevine Švedske (1656).

Najveći broj teoretičara se slaže u tvrdnji da bez CB bankarski sistem jedne zemlje ne može realno postojati. Nasuprot njima, predstavnici Čikaške škole (Fridman) lansirali su tzv. free banking theory, u kojoj kažu da je u ambijentu perfektnog tržišnog mehanizma CB izlišna. Ali, ova se teorija ne primenjuje u praksi, jer je tržište mehanizam koji vodi u anarhiju ukoliko nije kontrolisano. Da nema centralnih banaka, poslovne banke bi se dogovarale o kamatnim stopama koje će diktirati. Takođe, PB-e bi u tom slučaju spekulativno uticale na tražnju za domaćim novcem kontrolišući tako devizni kurs. To bi bilo nedopustivo. U budućnosti bi CB-e trebalo više da primenjuju tržišnije instrumente (npr. operacije na otvorenom tržištu), nego one manje tržišne (npr. primarni novac).

Cilj CB kao eksponenta države

Cilj CB je da ostvaruje makroekonomske ciljeve i to:

Da ostvaruje INTERNU ravnotežu. U tom smislu ona treba da:

• Maksimizira GDP, tj. GNP.tj. maksimizacija društvenog proizvoda uz ostvarivanje maksimalne (pune) zaposlenosti privrednih kapaciteta i stabilnost cena

Razlika između GNP i GDP: GNP uzima u obzir proizvod koga naši subjekti ostvare radeći i sa inostranstvom i radeći u zemlji, dok GDP podrazumeva samo proizvod koga naši subjekti ostvare radeći u zemlji. GNP>GDP.

• Stabilizuje cene. Preduzeća i stanovništvo (realni sektor) nema šta da traže u CB. CB im ne sme odobravati kredite, a pogotovo ne po uslovima koji su povoljniji od tržišnih, jer na taj način doprinosi lošoj alokaciji resursa, tolerisanju nerentabilnosti i distorziji cena. Npr. ako je tržišna kamatna stopa 7%, a CB metalcima daje kredite po godišnjoj kamatnoj stopi od 1%, mnogi će početi da se bave ovom delatnošću da bi dobili povoljnije kredite. Čak i ako nerentabilno posluju, ostvarivaće dobitak, jer skoro džabe dobijaju kredit. Konačno, tako će metalski proizvodi imati nerealno niske cene, što dovodi do toga da ćemo imati poremećene odnose među cenama različitih proizvoda. Realni sektor sme dobijati kredite samo preko PB. PB treba same da odlučuju kome će odobravati kredite i pod kojim kamatnim stopama.

Da ostvaruje EKSTERNU ravnotežu. U tom smislu CB treba da:

• Poveća solventnost i likvidnost zemlje prema inostranstvu.
• Obezbedi stabilnost razmene sa inostranstvom (uravnoteži platni, devizni i obračunski bilans).
• Stvori stabilnost nacionalne valute (stabilan devizni kurs).

Funkcije CB

Monetarna politika je oblik sistemskog usmeravanja privrednih tokova i procesa, preko uticaja na monetarni sektor, uz korišćenje niza instrumenata monetarne politike.

Najvažniji ciljevi monetarne politike su:

Visoka (puna) zaposlenost;

Ekonomski rast;

Stabilnost cena;

Stabilnost kamatnih stopa;

Stabilnost finansijskih tržišta;

Stabilnost deviznih tržišta.

Ako su mnogi od ovih ciljeva konzistentni, između nekih ipak postoji konfliktni odnos: stabilnost cena je često u konfliktu sa stabilnošću kamatnih stopa i punom zaposlenošću u kratkom roku trade-off između ciljeva

Monetarna politika je zapravo skup načela ,mera, intervencija i regulacija koje CB preduzima u određenom vremenskom periodu,najčešće na kratak rok od 12 meseci.

Monetarna politika može biti trojake prirode:

EXPANZIVNA – CB pušta više novca nego što je potrebno, a iz tog novca se ide u kratkoročne investicije koje mogu dovesti do rasta proizvodnje. Posledice i problem je pojava inflacije.

RESTRIKTIVNA – CB sprovodi mere da se ne pušta novac do nivoa stvarnih potreba, već se smatra da će sami subjekti isterati novac iz sive ekonomije. Problem je stagflacija tj.pojava rasta i cena i pada proizvodnje.

RAVNOTEŽNA – sadrži onaj repertoar mera koji drži novčanu masu na optimalnom nivou.

Strateške funkcije:

Sprovođenje odgovarajućih mera monetarno-kreditne politike putem kreiranja odgovarajuće novčane mase.

Sprovođenje mera kojjim se ostvaruje stabilnost bankarskog sistema. Najčešća od tih mera jeste sprovođenje dnevnog monitoringa banaka. Dnevni monitoring banaka podrazumeva da se svakodnevno nadgledaju pasiva i aktiva poslovnih banaka (izvori plasmana i sami plasmani). Dnevni monitoring banaka se deli na: interni (vrši ga menadžment same PB) i eksterni (vrši ga odgovarajući organ CB).

Sprovođenje mera kojima se održava stabilnost makrosistema, tj. ostvaruje stabilnost nacionalne valute.

Zajmodavac u krajnjoj instanci

Da bi sprečila bankarske krize da izmaknu kontroli CB obezbeđuje neophodna sredstva poslovnim bankama.

Bankarske i finansijske krize izazivaju naglu kontrakciju novčane mase i nanose veliku štetu privredi jer onemogućuju alokativnu funkciju finansijskih posrednika (banaka).

CB razvijenih zemalja ponašaju se kao zajmodavci u krajnjoj instanci i prema ostalim finansijskim institucijama (FED i LTCM).

Funkcija zajmodavca u krajnjoj instanci može dovesti do pojave moralnog hazarda.

Što je banka jača, moralni hazard je izraženiji.

Strategije centralne banke

• Optimalno vođena monetarna politika u svakoj privredi mora da vodi računa o opasnostima do kojih može da dovede preterana restriktivna ili preterana ekspanzivna politika, stoga ciljevi moraju biti dvojaki – dugoročni i kratkoročni.
• Centralna banka mora voditi računa u kojoj se fazi nalazi privreda i u skladu sa time voditi ekspanzivnu ili restriktivnu monetarnu politiku.
• U fazi take off-a CB će voditi ekspanzivnu monetarnu politiku koristeći svoje instrumente da poveća novčanu masu.
• U slučaju pregrejane konjukture, kada počinju da se javljaju inflatorne sekvence, CB će preći na restriktivnu monetarnu politiku.

FED i teroristički napad 2001.

Posle napada na New York 11. septembra 2001. potrebe finansijskog sistema za likvidnošću su naglo porasle. Da bi omogućio funkcionisanje sistema FED objavljuje da je diskontni prozor otvoren i dostupan svim institucijama da zadovolji njihove potrebe za likvidnošću. U toku te nedelje FED je preko diskontnog prozora obezbedio $45 milijardi – dvesta puta veći iznos od onog koji su banke koristile prethodne nedelje. Operacijama na otvorenom tržištu FED je ubacio u bankarski sistem dodatnih $80 milijardi. Ovim akcijama omogućio je nesmetano funkcionisanje finansijskog sistema u celini.

FED i panike banaka 1930.-1933.

Tokom “Velike Depresije” FED je bio potpuno pasivan i nije odigrao svoju ulogu Zajmodavca u krajnjoj instanci. U to vreme zvaničnici FED-a još uvek nisu shvatali negativni uticaj propadanja banaka na novčanu masu i ekonomsku aktivnost. Drugi razlog pasivnosti bila su politička neslaganja i borbe regionalnih banaka FED-a.

Zvaničnici FED-a posmatrali su propast banaka kao žalosnu posledicu lošeg menadžmenta i bankarske prakse ili kao neminovnu posledicu špekulativnih akcija ili kao posledicu, ali ne i uzrok finansijskog i ekonomskog kolapsa koji je bio u toku” – Friedman,Schwartz

Rutinske funkcije:

Emisiona funkcija

Emitovanjem i poništavanjem novca, CB napaja realni sektor optimalnom količinom novca.

CB je banka banaka. Dnevno daje kredite za likvidnost PB.

CB je okrenuta je poslovnom bankarstvu. U razvijenim zemljama CB nikada ne preskače poslovne banke. CB često drži račune poslovnih banka; na ovim računima poslovne banke drže obavezne rezerve ali i druge depozite. CB primarnim novcem napaja bankarski sektor kroz primarne kreditne linije, omogućavajući nesmetano funkcionisanje i likvidnost bankarskog sistema. Kamatna stopa po kojoj CB daje kredite poslovnim bankama je eskontna stopa

CB je banka države. Po potrebi kreditira državu.

Smatra se da je osnovna dužnost CB da obavlja bankarske poslove za državu tj. da bude “bankar države”. CB otvara i održava račune za državu, odnosno vladu i prima depozite od države. Obično se predviđa da CB postupa kao bankar za javna preduzeća i druge javne korporacije. Medijator odnosa CB i države je budžet. CB može davati kratkoročne zajmove državi za prevazilaženje trenutnih problema; ovi zajmovi ne bi smeli da prelaze 10% planiranih budžetskih prihoda. CB se pojavljuje i kao zastupnik države tj. izdaje hartije od vrednosti u ime i za račun državnog trezora.

Kontrolno-administrativna funkcija.(monitoring i supervizija)

CB vodi određenu statistiku o poslovima koje radi sa državom i poslovima koje radi sa PB. CB takođe vrši i odgovarajuću kontrolu koja se ne smatra dnevnim monitoringom. Funkcija kontrole banaka i drugih finansijskih institucija ima za cilj da obezbedi stabilan i finansijski zdrav nacionalni bankarski sistem, koji bi zadovoljio potrebe privrede u celini. Kontrola banaka se može podeliti na fazu prudencione ili prethodne kontrole i fazu kasnije kontrole. U fazi prudencione kontrole treba obezbediti saobraznost banke zahtevima koje postavljaju bankarski propisi u pogledu kapitala, kadrova i sl. CB izdaje licence poslovnim bankama koje prođu prudencionu kontrolu da bi mogle da posluju; postoje 3 vida ovlašćenja:

Malo;

Srednje;

Veliko.

U fazi kasnije kontrole predmet nadzora je poslovanje banke. CB kontroliše rad banaka za sve vreme postojanja, ukoliko loše rade – oduzima im ovlašćenje. Aktivan, svakodnevni monitoring – nadgledanje banaka u smislu postojanja određenog odnosa između dugoročnih obaveza i plasmana, aktive, rizične aktive i kapitala, Ukoliko poslovna banka malo poremeti standarde, dobija upozorenje od CB; ukoliko ih dramatično poremeti→ CB je stavlja pod specijalni nadzor. Važno je da se na vreme otkriju nepravilnosti u radu i poslovanju banke koje mogu proizvesti negativne posledice na sigurnost depozita i poljuljaju poverenje javnosti u bankarski sistem

CB i odnosi sa inostranstvom

Na međunarodnom planu najvažnije institucije sa kojima CB stupa u odnose su IMF, EBRD, IBRD, Za sve vrste kredita koje povlačimo od ovih institucija CB daje garancije u svoje ime i u ime države. CB mora održavati odnose i sa centralnim bankama drugih zemalja, jer je monetarna politika nacionalna stvar koja ima međunarodne implikacije. CB imaju značaj i kod funkcionisanja, odnosa i rada drugih regionalnih finansijskih i bankarskih organizacija.

Organizacioni oblici CB-a

CB se može javiti u nekom od sledećih tipova organizacione strukture:

Jedinstvena (unitarna) CB poštuje pravilo “Jedna država, jedna banka”. Odgovara državama jedinstvenog političkog uređenja (Bundesbank-a, monetarni Vatikan). Najekstremniji pojavni oblik jedinstvene (unitarne) CB je tzv. monobankarski sistem.

• Monobankarski sistem je egzistirao u SSSR i zemljama koje je SSSR kontrolisao (npr. Vijetnam). Kada je u nekoj zemlji prisutan monobankarski sistem, to znači da u njoj poslovne banke ne postoje. Postoji samo CB i njene afilijacije. Kod monobankarskog sistema Cbemituje novac i distribuira ga prema planu. Istinske unitarne CB-e prisutne su mahom u unitarnim državama, tj. državama koje su centralizovane. Kad u jednoj zemlji postoji istinska unitarna CB,to znači da je CB u njoj osnovana kao jedan pravni subjekt, tj. da se poštuje pravilo ¨jedna država-jedna CB¨. Ovako je organizovana Bundesbanka (iako je Nemalka zapravo federalna država). Ovako je bila organizovana i CB Kraljevine SHS.

CB složenog tipa – U jednoj zemlji postoji više banaka koje zajedno obavljaju funkcije CB-e. Jedna od tih banaka ima ulogu glavnog koordinatora koji treba da upravlja skupom banaka koje obavljaju funkcije CB-e. CB-e složenog tipa postoje u državama federativnog tipa koje su decentralizovane. Npr. ovako je organizovan Sistem federalnih rezervi. To je CB SAD-a. Ima 12 članica.

Nadnacionalna CB – Prevazilazi okvire pojedinih država. karakteristična za zemlje koje se nalaze u monetarnoj uniji (Evropska centralna banka). Nadnacionalna CB se sastoji od ogranaka koji se nalaze u svakoj članici monetarne unije. CB Evropske monetarne unije još uvek nije počela da funkcioniše u praksi. U praksi funkcioniše nadnacionalna CB Zapadnoafričke monetarne unije (Senegal, Togo, Obala Slonovače i sl.).

Vlasnički aspekti konstituisanja CB-a

CB može biti u:

• Privatnoj svojini – sve akcije CB-e u vlasništvu su privatnih vlasnika kapitala. Smatra se da će tako CB tržišnije raditi jer neće biti eksponent države. Ovo je jako retko. Pošto znamo da akcionari načelno imaju upravljačka prava, postavlja se pitanje zašto ovde akcionari ne bi upravljali CB-om tako što bi centralnoj banci nalagali da im ova kreira ogromnu dobit, a sve to na štetu cele privrede. Pa zato što su akcije CB zapravo preferencijalne. One svojim vlasnicima ne daju upravljačka prava, ali im nude visok i stabilan prinos. Specifičan oblik – FED.

• Mešovitoj svojini – deo akcija CB-e je u vlasništvu države, a deo u vlasništvu privatnih vlsnika kapitala. Do 1936. u strukturi kapitala CB dominirao je privatni kapital. Od te godine javlja se trend nacionalizacije CB. Danas su jako retke CB koje su u potpunosti ili najvećim delom u vlasništvu privatnih vlasnika kapitala (npr. Italija, Grčka, Južna Afrika). CB Japana je 45% u vlasništvu privatnih vlasnika kapitala.

• Državnoj svojini – sve akcije CB su u vlasništvu države.

Upravljanje u centralnim bankama

Upravljanje CB je po pravilu povereno guverneru. On predstavlja centralnu banku u javnosti. Guverner obično ima jednog ili više zamenika. Važnu ulogu u upravljanju CB ima i odbor direktora.

Odbor direktora je zapravo štab koji upravlja CB. Ako je CB u državnom vlasništvu, članove odbora direktora postavlja predsednik države, zvanišnik vlade, parlament ili monarh. Ako je CB u privatnom vlasništvu, članove odbora direktora postavljaju akcionari. Odbori direktora odlučuju većinom glasova prisutnih članova. Ako je broj glasova paran, presuđuje glas predsedavajućeg. Odbor direktora pomaže guverneru u formulisanju kreditno-monetarne i devizne politike.

Upravljački odbor sprovodi odluke guvernera i odbora direktora, a obavlja i tekuće poslove.

Što CB neke zemlje ima veću autonomiju, to guverner, njegov zamenik, članovi odbora direktora i članovi upravljačkog odbora imaju duži mandat. Npr. guverner Bundesbanke i njegov zamenik se biraju na 8 godina bez prva opoziva sa mogućnošću reizbora.

Stepen autonomije Centralne banke

Autonomija CB se meri stepenom samostalnosti CB pri donošenju odluka iz oblasti kreditno-monetarne i devizne politike. CB različitih zamalja imaju različitu autonomiju. Što CB neke zemlje ima veću autonomiju, to vlada te zemlje može manje da se meša u donošenje odluka iz oblasti kreditno-monetarne i devizne politike i obratno. CB treba da ima relativno autonoman položaj. Ona treba da sarađuje sa vladom kada se odlučuje o kreditno-monetarnim pitanjima jer je devizno-monetarna politika sastavni deo ekonomske politike koja je od izuzetnog značaja za vladu. Autonomija CB se obezbeđuje na razne načine. Npr. u Bundesbank se guverner i njegov zamenik biraju na mandat od 8 godina bez mogućnosti opoziva. Kancelar ne može da ih smeni, a oni svojim merama mogu uvek da obore vladu. Što je autonomija CB neke zemlje veća, stopa inflacije je u toj zemlji po pravilu niža, a stopa zaposlenosti je u toj zemlji po pravilu veća.

Rezime

CB sa stanovišta autonomije stoga može biti:

• Zavisne CB imaju veoma mali stepen samostalnosti, njihove odluke su pod jakim uticajem vlade; one zapravo samo sprovode politiku vlade.
• Nezavisne CB nemaju apsolutnu autonomiju u odlučivanju, ali imaju mnogo veći stepen slobode.
• Nezavisne CB su uspešnije u borbi sa inflacijom i u stabilnim uslovima doprinose većoj zaposlenosti.

RAZLOZI ZA NEZAVISNOST CB:

• Najjači argument za nezavisnost CB je smanjivanje političkih pritisaka koji dovode do pojave inflacije;
• Monetarno-kreditna politika je isuviše značajna da bi se njome bavili političari koji najčešće nisu stručnjaci za tu oblast;
• Principal-agent problem.

RAZLOZI PROTIV NEZAVISNOSTI:

• Da li CB treba biti kontrolisana od strane elitne grupe koja nije odgovorna nikome? Problem smene rukovodstva CB.

Međunarodni aspekt bankarstva

BRETON-WOODSKI BLIZANCI

Već 1940. godine, američki državni sekretar Hol osnovao je Američki tehnički komitet čiji je vodja bio Henri Vajt. Taj komitet je 1941. godine počeo da razmišlja o osnivanju institucije koja će se baviti tehničkim aspektom ekonomskih pitanja. 1942. godine Engleska osniva svoj Tehnički komitet. Za njegovog vodju postavljen je Džon Kejns.

Amerikanci su se zalagali za to da se kroz zlatno važenje obezbede čvrsti devizni kursevi. To bi, po njima, dovelo do stabilizacije uslova u kojima se odvija međunarodno poslovanje, te do nesmetanog protoka kapitala iz zemlje u zemlju. Englezi su potencirali pitanja strukturnog razvoja svetske privrede.

Da bi se pomirila ova 2 različita koncepta, u Breton-Woodsu se 1944. godine sastaju 44 zemlje (medju njima i SFRJ) i osnivaju tzv. Breton-Woods blizance: IMF i 1BRJD. IMF i IBRD su dva komplementarna tela.