ISTORIJA RACUNARA

ISTORIJA RACUNARA

Uvod

Uticaj revolucije informacija na naše društvo i industriju je ogroman. U sve veæoj želji da kontrolišemo sopstvenu sudbinu mi ne želimo samo da shvatimo trenutnu tehnologiju nego i da provirimo u prošlost kako bismo prepoznali trendove koji nam mogu omoguæiti da predvidimo neke elemente buduænosti. Gledanje u nazad da bi se otkrile paralele i analogije sa modernom tehnologijom može obezbediti osnove za razvoj standarda po kojima možemo proceniti izvodljivost i potencijal tekuæe ili predložene aktivnosti. Ali mi takoðe imamo oseæaj odgovornosti za oèuvanje dostignuæa naših prethodnika kroz uspostavljanje arhiva i muzeja uz oèekivanje da æe zadovoljstvo otkrivanja prevaziæi profitabilnost puke istorijske apstrakcije.

Rane godine

U ranim danima kalkulacija je bila potrebna onda kada je trebalo izvestiti o individualnim ili grupnim postupcima, pogotovo u vezi sa održanjem inventara (grupe ovaca) ili usklaðivanjem finansija. Ranije su ljudi raèunali poreðenjem jednog skupa objekata sa drugim (kamenje i ovce). Operacije dodavanja i oduzimanja bile su jednostavno operacije dodavanja ili oduzimanja grupa objekata na gomilu kamenja ili šljunka koja je služila za raèunanje. Prve table za raèunanje zvale su se abaci i nisu samo stvorile ovaj metod raèunanja nego su i uvele koncept pozicionog oznaèavanja, koji i danas koristimo. Sledeæi logièni korak bilo je pravljenje prvog 'personalnog kalkulatora' - abakus (engl. abacus) -- koji koristi isti koncept, da jedan skup objekta zamenjuje drugi skup, ali i koncept da jedan objekat zamenjuje kolekciju objekata -- poziciono oznaèavanje. Ovaj odnos jedan prema jedan nastavio se kroz mnoga stoleæa, èak i kada su prvi kalkulatori koristili poziciju rupe na krugu da bi oznaèili broj -- kao kod telefona koji ima kružni brojèanik. Iako su ove mašine èesto imale simbol broja ugraviran pored rupa za biranje, korisnik nije morao da zna vezu izmeðu simbola i njihovih numerièkih vrednosti.

Proces raèunanja postao je proces manipulacije simbolima tek kada je proces raèunanja i aritmetike postao apstraktniji, pa su razlièitim grupama dodeljeni simbolièki prikazi, a rezultati su se mogli zapisati na 'medijumu za skladištenje', kao što su bili papirus ili glina.

Delovi raèunara (ukljuèujuæi i softver) prikupljali su se kroz mnoga stoleæa, a veliki broj ljudi pridodao je ponešto. Jedan od onih koji godinama nisu bili prepoznati jeste Muhammad ibn Musa Al'Khowarizmi, taškentski sveštenik koji je u dvanaestom veku razvio koncept pisanog procesa koji treba slediti da bi se postigao neki cilj i objavio knjigu koja je tom konceptu dala njegovo moderno ime -- algoritam.

Abakus je mehanièko pomagalo koje se koristi za raèunanje. Na standardnom abakusu može se sabirati, oduzimati, deliti i množiti.

Konstrukcija i anatomija

Detalj konstrukcije - Dve drvene kuglice u gornjem delu, štapiæi i gredica.

Abakus je obièno sastavljen od razlièitih vrsta tvrdog drveta i može biti razlièitih dimenzija. Njegov okvir ima niz vertikalnih štapiæa po kojima brojne drvene kuglice mogu slobodno da klize. Horizontalna gredica deli okvir na dva dela, gornji i donji.

Osnove

Raèunanje se obavlja postavljanjem abakusa položeno na sto ili u krilo i premeštanjem drvenih kuglica prstima jedne ruke.

Svaka drvena kuglica na gornjem delu ima vrednost 5; svaka kuglica u donjem delu ima vrednost 1. Smatra se da su kuglice uraèunate kad su pomerene prema gredici koja razdvaja dva dela.

Krajnja desna kolona je kolona jedinica; sledeæa kolona na levo je kolona desetica, pa zatim kolona stotina itd. Nakon što je u donjem delu uraèunato 5 kuglica rezultat se 'prenosi' na gornji deo; nakon što su obe kuglice u gornjem delu uraèunate, rezultat (10) prenosi se na sledeæu kolonu sleva. Raèunanja sa pokretnim zarezom vrše se tako što se obeleži mesto izmeðu dve kolone kao decimalni zarez, pa svi redovi zdesna predstavljaju decimale, a svi redovi sleva cele brojeve.

Evolucija suan-pana

Na svakom štapiæu klasièni kineski abakus (suan-pan) ima dve kuglice u gornjem delu, a pet kuglica u donjem; takav abakus se naziva i abakus 2/5.

Stil 2/5 nije se menjao do 1850. g., kada se pojavio abakus 1/5 (jedna kuglica u gornjem, a pet kuglica u donjem delu). Tridesetih se pojavio abakus 1/4 (soroban), stil koji danas ima prvenstvo, a proizvodi se u Japanu. Modeli 1/5 danas su uopšte retki, a modeli 2/5 retki su izvan Kine (osim u kineskim zajednicama u severnoj Americi i drugde).

Uporedite kineski, japanski i asteèki abakus (3 apleta).

Tehnika

Za postizanju veštine na abakusu važan je pravilan rad prstiju. Na kineskom abakusu se za manipulisanje kuglicama koriste palac, kažiprst i srednji prst.

Kuglice u donjem delu pomeraju se nagore palcem, a nadole kažiprstom. U nekim kalkulacijama koristi se srednji prst za pomeranje kuglica u gornjem delu.

Tehnika prstiju

Japanski priruènik objavljen 1954. g. pokazuje pravilan rad prstiju za pomeranje kuglica.

U japanskoj verziji koriste se samo kažiprst i palac. Kuglice se pomeraju nagore palcem, a nadole kažiprstom. Meðutim, odreðene kompleksne operacije zahtevaju da kažiprst pomera kuglice nagore; primer je dodavanje 3 na 8 (dodavanje broja tri se naziva Jian Chi Jia Shi što doslovno znaèi oduzimanje 7 dodavanje 10).

Ova Java verzija abakusa predstavlja ogranièenu simulaciju pravog ureðaja, jer je tehnika prstiju potpuno zamenjena mišem. Za postizanje efikasnosti i brzine raèunanja na pravom abakusu neophodna je stalna praksa.

Današnji abakus

Abakus i danas koriste vlasnici radnji u Aziji i 'kineskim èetvrtima' u severnoj Americi. Njegova upotreba se i dalje uèi u azijskim školama, što na zapadu, na žalost, nije sluèaj.

Jedna od praktiènih upotreba abakusa jeste da deca nauèe jednostavnu matematiku, a posebno množenje; abakus je odlièna zamena za uèenje tablice množenja na pamet, što deci predstavlja posebno težak zadatak. Abakus je odlièna alatka za uèenje drugih osnova numerièkih sistema, jer se lako prilagoðava bilo kojoj osnovi.

Slepa deca uèe da koriste abakus tamo gde bi deca sa normalnim vidom koristila papir i olovku za raèunanje

George Boole opisuje svoj sistem za simbolièko i logièko rasuðivanje koji kasnije postaje osnova za kompjuterski dizajn.

Osnovan je Amerièki Institut za elektrotehniku (AIEE); prva od organizacija koje æe se vremenom objediniti u IEEE 1963. godine.

Rastuæa populacija u Americi i zahtevi kongresa da se u svakom popisu postavlja više pitanja doveli su do toga da obrada podataka postaje sve duži proces. Procenjeno je da se podaci popisa 1890 neæe obraditi pre popisa 1900 ukoliko se nešto ne uèini na poboljšanju metodologije obrade. Herman Hollerith je pobedio na takmièenju za isporuku opreme za obradu podataka koja bi pomogla u obradi podataka amerièkog popisa 1890 i dalje je asisistirao u obradi popisa u mnogim zemljama širom sveta. Kompanija koju je osnovao, Hollerith Tabulating Company, je vremenom postala jedna od tri kompanije koje su èinile kompaniju Calculating-Tabulating-Recording (C-T-R) 1914, preimenovana u IBM 1924. Hollerith mašine su se prve pojavile na naslovnoj strani magazina.

Osnovan je Institut radio inženjera - druga od organizacija koje su se vremenom spojile u IEEE 1963. godine.

Babbage i Hollerith metodi digitalnog raèunarstva su se retko koristili u nauènim proraèunima iako su analogni ureðaji kao što je logaritmar bili u širokoj upotrebi naroèito u tehnièkim proraèunima. Vannevar Bush, MIT, je napravio veliki diferencijalni analizator sa dodatnim sposobnostima integracije i diferencijacije. Diferencijalni analizator kojeg je utemeljila Rockfeller fondacija je verovatno bio najveæi ureðaj za raèunanje na svetu 1930. godine.

Digitalno raèunanje je ponovo došlo do izražaja 1930. godine kad su brojni nauènici uvideli da je tehnologija došla do stadijuma da su dostupne sve neophodne komponente raèunara. Svaki je u svom domenu trebalo da izumi (ili možda 'ponovo izumi' nesvestan prethodnog rada Babbage-a) strukturu raèunara. Mada sada možemo da odredimo precizne datume kada je barem èetiri ponira prepoznalo kapacitete tehnologije, kad proðe još sto godina našim potomcima æe ovo izgledati kao jedan trenutak u vremenu kada su istovremeno nezavisni istraživaèi napravili raèunar.

Konrad Zuso u Berlinu, u Nemaèkoj razvio je svoj raèunar Z-1 u dnevnoj sobi svojih roditelja, relejni raèunar koji je koristio binarnu aritmetiku. 1938 je nastavio sa Z-2 uz pomoæ Helmuta Schreyer-a. Tokom drugog svetskog rata se obratio nemaèkoj vladi za pomoæ u graðenju mašina ali je odbijen jer bi duže trajalo da se njegov rad završi no što je vlada oèekivala da æe rat trajati. Pri kraju rata je pobegao u Hinterstein pa potom u Švajcarsku gde je rekonstruisao mašinu Z-4 na univerzitetu u Cirihu i osnovao raèunarsku kompaniju koja se vremenom pripojila koorporaciji Siemens.

Nedavno je nemaèki muzej u Minhenu rekonstruisao mašinu Z-1 kao centralni deo raèunarske izložbe. Zuse-ova mašina je sve do posle rata bila nepoznata izvan Nemaèke i mada imaju hronološki prioritet ipak imaju mali uticaj na sveukupni razvoj industrije.

John Vincent Atanasoff je sa John Berry-em razvio mašinu koju sada nazivamo ABC -- Atanasoff-Berry Computer -- na univerzitetu u Iowi, Amerika kao mašinu posebne namene za rešavanje skupova linearnih jednaèina u fizici. Verovatno najraniji primer elektronskog kalkulatora, ABC je razvio osnovne koncepte koji æe se pojaviti kasnije u 'modernim raèunarima' -- elektronsku aritmetièku jedinicu i regenerativnu, cikliènu memoriju.

Mada nije koristio praktiènu tehnologiju epohe, Alan Turing je razvio ideju 'univerzalne mašine' koja može da izvrši svaki algoritam koji se može opisati i koja predstavlja osnovu za koncept 'raèunarstva'. Verovatno je važnije to što su se njegove ideje razlikovale od ideja ljudi koji su rešavali aritmetièke probleme i što je uveo koncept 'simbolièke obrade'.

Stibitz

U Americi je još dvoje drugih ljudi razmatralo problem raèunanja: Howard Aiken na univerzitetu Harvard èiji je rad urodio plodom 1944. godine i George Stibitz u Bell Telephone Laboratories koji je prouèavao korišæenje telefonskih releja u aritmetici. On je prvi konstruisao aritmetièku jedinicu na relejni pogon 1937. godine (koju je kasnije nazvao Model-K pošto je napravljena na Kitchen stolu) i nakon tako skromnog poèetka napravio brojne relejne mašine koje su se koristile tokom drugog svetskog rata.

Jedan od glavnih problema u raèunarstvu u Bell Telephone Laboratories je bio domen kompleksnih brojeva. Stibitz-ov prvi potpun elektromagnetski relejni kalkulator rešio je problem i dato mu je ime Complex Number Calculator (kasnije Bell Labs Model 1). Godinu dana kasnije ova mašina je prva bila upotrebljena daljinski preko telefonskih linija pripremajuæi teren za povezivanje raèunara i sisteme komunikacije, deljenje vremena, i kasnije umrežavanje. U hodniku ispred sala za konferencije na godišnjoj konferenciji amerièkog matematièkog društva na koledžu Dartmouth instaliran je teleprinter i povezan sa Complex Number Calculator-om u New York-u. Meðu ljudima koji su iskoristili moguænost i probali sistem bili su Norbert Wiener i John Mauchly

S one strane Atlantika glavna potreba za podršku ratnim naporima bilo je dešifrovanje uhvaæenih poruka nemaèkih snaga. Za šifrovanje se u prvim godinama rata koristila ENIGMA, dizajnirana u SAD. Tim iz Bletchey Parka, koji se nalazi na pola puta izmeðu univerziteta Oxford i Cambridge, u kojem je bio i Alan Turing, izgradio je seriju mašina koje su dostigle vrhunac 1943. godine sa Colossusom.

Telephone Research Establisment pod komandom Tommy Flowersa (na slici sa desne strane, zajedno sa Sir Harry Hinsleyem, takoðe rukovodiocem u Bletchey Parku, koji je nedavno objavio memoare) isporuèio je decembra 1943. Colossus Mark I, a on je postao operativan 1944. Dešifrovanje poruka je pomoglo planiranje za dan D, kasnije te godine. Sledeæe mašine isporuèene su na vreme za iskrcavanje u Normandiji i igrale su znaèajnu ulogu u pobedi nad nacistièkom Nemaèkom. Postojanje Colossusa krilo se do 1970. godine, a algoritmi dešifrovanja su i dalje tajna. Turing i ostali su imali samo mali uticaj na razvoj britanskog raèunarstva nakon rata.

Flowers (sa desne strane)

Kopija Colossusa stoji sada u muzeju u Bletchey Parku u Engleskoj. U Americi je pokrenut slièan program u United States Naval Computing Machine Laboratory (USNCML) u Daytonu u državi Ohio, koji je koristio tehnologiju prenetu iz Bletchey Parka preuzet, a kasnije je nastavljeno u Wisconsin Avenue štabu National Security Agency (NSA). Pored pomoæi u razbijanju nemaèkih šifri, USNCML je radila i na japanskim šiframa. Nakon rata èlanovi ove grupe inženjera osnovali su društvo Electronic Research Associates (ERA) u Minneapolisu.

Rad na ENIAC-u, zapoèet 1943, vodio je John Brainer, dekan Moore School of Electronical Engineering na Univerzitetu Pennsylvania, zajedno sa Johnom Mauchlyjem i J. Presperom Eckertom, koji su bili zaduženi za implementaciju. Veza amerièke armije, u ime laboratorije Aberdeen Proving Ground (Ballistic Research Laboratory), bio je Herman Goldstine. Slike prikazuju Eckerta (levo) i Goldstinea (desno) kako drže aritmetièki deo iz ENIAC-a.

Drugi svetski rat

Potreba za raèunarstvom tokom Drugog svetskog rata postala je intenzivnija zbog iznenadnog naprednog razvoja brojnih artiljerijskih sredstava koja su trebala da se suprotstave sve boljim borbenim sredstvima kakav je avion. Stibitz je proširio svoje prenosive mašine ureðajima za praæenje i za navoðenje koji bi se prikljuèili na protivavionske topove, ali je glavni nedostatak bio dostupnost 'tabela za gaðanje' za poljsku i mornarièku artiljeriju. Stoga su rani amerièki ureðaji za raèunanje, kao što je Babbageova diferencijalna mašina, napravljeni da prave tabele, a ne da u realnom vremenu obavljaju raèunanje za rešavanje nauènih (ili vojnih) problema.

Prvi veliki automatski elektromehanièki kalkulator opšte namene je bio Harvard Mark I (tj. IBM Automatic Sequence Control Calculator [ASCC]). Njega je izumeo Howard Aiken krajem tridesetih godina, a implementirali su ga Hamilton, Lake i Durfee iz IBM-a. Mašina koju je sponzorisala amerièka mornarica trebalo je da izraèunava elemente matematièkih tabela i tabela za navigaciju; istu svrhu je imala Babbageova diferencijalna mašina. Aiken je posvetio svoje rane izveštaje Babbageu kada je saznao za deo diferencijalne mašine na Harvardu 1937. ASCC nije mašina sa skladištenim programom, nego ju je pokretala papirna traka sa instrukcijama.

Grace Murray Hopper je radila za Aikena na Harvardu juna 1944. i postala je treæi programer na raèunaru Mark I. Njena dva prethodnika, koje su tada nazivali 'koderima', bili su zastavnici Robert Campbell i Richard Bloch.

Grace Murray Hopper je radila u privremenoj zgradi iz Prvog svetskog rata na Univerzitetu Harvard. Na raèunaru Mark II ona je pronašla prvu raèunarsku bubu koja je nastradala od struje. Prilepila ju je na dnevnik raèunara i kad bi kasnije mašina stala (što se èesto dešavalo) rekli bi Howardu Aikenu da 'uklanjaju bube' (engl. debugging) iz raèunara. Prva buba i dalje postoji u National Museum of American History of the Smithsonian Institutions. Reè buba i koncept uklanjanja ranije je verovatno koristio Edison, ali se pretpostavlja kako je ovo prva potvrda da se taj pojam primenjuje na raèunare.

30. jun 1945: John von Neumann je napisao 'Prvu skicu izveštaja o EDVAC-u' koja je utrla put za arhitektonski dizajn nekoliko generacija raèunara; izveštaj nikad nije prevazišao stadijum skice, ali njegovi koautori (oèigledno ne i saradnici u pisanju) nisu nikad zvanièno imenovani. Arhitektonski stil je postao poznat kao 'von Neumannova arhitektura', a ovaj izvor za pojam 'uskladištenog programa' postao je diskutabilan. Eckert i Mauchly su tvrdili da su oni razmišljali o tome pre no što se Neumann pridružio veæ zapoèetom radu na univerzitetu Pennsylvania. Konrad Zuse je tvrdio kasnije da je i on razmišljao o tome još tridesetih godina

ENIAC je otkriven u Filadelfiji. ENIAC je predstavljao tek korak prema pravim raèunarima, za razliku od Babbagea, Eckert i Mauchly su završili konstrukciju, iako su znali da mašina nije baš reprezentativna tehnologija. ENIAC je programiran kroz ponovo povezivanje meðusobnih veza meðu razlièitim komponentama i imao je sposobnost paralelnog raèunanja. ENIAC je kasnije modifikovan u programsku mašinu za skladištenje, ali ne pre no što se tvrdilo da su druge mašine bile prvi raèunar.

1946 je bila godina u kojoj se desio prvi raèunarski sastanak, Univerzitet Pensilvanije je organizovao prvu seriju 'letnjih sastanaka' gde su svetski nauènici saznali ponešto o ENIAC-u i planovima za EDVAC. Meðu uèesnicima je bio Maurice Wilkes sa univerziteta u Kembridžu koji se vratio u Englesku da bi napravio EDSAC.

Kasnije te godine, Eckert i Mauchly zbog spora sa Univerzitetom u Pensilvaniji u vezi patenta napustili su univerzitet da bi uspostavili prvu raèunarsku kompaniju -- Electronic Control Corp. sa planom da izgrade Universal Automatic Computer (UNIVAC). Nakon mnogo kriza oni su izgradili BINAC za Northrup Aviation i preuzeti su od kompanije Remington-Rand pre no što je UNIVAC završen. U isto vreme je Electronic Research Associates (ERA) ujedinjen u Minneapolisu i preuzeo njihovo znanje o raèunarskim ureðajima da bi napravili liniju raèunara; kasnije je ERA takoðe spojena sa Remington-Rand.

Te iste godine je formairan AIEE komitet o raèunarskim ureðajima velike skale èiji je predsedavajuæi bio Charles Concordia (maj/jun 1946-49); ovaj komitet je bio preteèa IEEE Computer Society iz 1963 godine.

William Shockley, John Bardeen i Walter Brattain su izumeli ureðaj ' prenosni otpornik ', kasnije poznat kao tranzistor koji æe preinaèiti raèunar i dati mu pouzdanost koja se nije mogla postiæi vakumskim cevima.

Rad na programskom raèunaru za skladištenje se zbivao bar na èetiri lokacije -- na Univerzitetu u Pensilvaniji na konstrukciji EDSAC-a, na Princeton University na Institute for Advanced Study Machine (IAS) pod rukovodstvom John von Neumanna, na Cambridge University pod rukovodstvom Maurice Wilkesa i Univerzitetu u Manchesteru. Douglas Hartree je posetio razne lokacije u Americi i vratio se u Englesku da bi ubedio svoje kolege, Freddy Williamsa i Tom Kilburna da naprave raèunar. Max Newman, jedan od rukovodilaca istraživanja u Bletchey Parku je napravio Royal Society Computing Laboratory u Manchesteru i tražio je sredstva da bi napravio raèunar. 21. juna 1948 godine njihova prototip mašina 'Baby' je radila po prvi put; svet se zaista pomakao iz domena kalkulatora u domen raèunara. Williams, Kilburn i Newman su nastavili da grade mašinu pune skale koju su nazvali Manchester Mark I. Ferranti Corporation je preuzeo dizajn i zapoèeo liniju raèunara koji su bili jedna od glavnih komponenti britanske raèunarske industrije.

T.J. Watson Sr. se naljutio na Howard Aikena zbog nedostatka posveæenosti Atomatic Sequence Control Calculatoru [ASCC] (Harvard Mark I) i iznerviran uspehom ENIAC-a naruèio izgradnju Selective Sequence Control Computer-a (SSEC) za IBM. Iako to nije bio programerski raèunar za skladištenje, SSEC je bio prvi korak IBM-a od potpune posveæenosti tabulatorima sa bušenim karticama do sveta raèunara. Javne slike SSEC-a su modifikovane da ne bi sadržale kolone u mašinskoj sobi u IBM kancelarijama na Madison Avenue nakon što je Watson izrazio žaljenje što uopšte postoje!

Samo godinu dana nakon što je Manchester Baby postala prva operativna programska mašina za skladištenje na svetu, prvi elektronski digitalni programski raèunar velike skale za skladištenje, kompletno funkcionalan, razvio je Maurice Wilkes sa osobljem matematièke laboratorije na Cambridge univerzitetu. Nazvan je EDSAC (Electronic Delay Storage Automatic Computer); primarni sistem za skladištenje je bio skup živinih korita (cevi ispunjene živom) kroz koje je generisano i regenerisano akustièno pulsiranje predstavljalo bitove podataka. Wilkes je 1946 pohaðao letnju školu na Univerzitetu u Pensilvanija i vratio se kuæi sa osnovnim planovima za mašinu u mislima.

U Americi je NAtional Bureau of Standards poèeo rad na dve mašine. Bureau je bio odgovoran za realizovnje ugovora o isporuci UNIVAC-a Census Bureau ali je spoznao da nema dovoljne resurse za njegov rad. Pošto nisu imali veliki budžet Bureau je odluèio da se takmièi sa National Physical Laboratory (ekvivalent u Engleskoj) pa je stvorio sopstvene mašine. One su postavljene u istoènim i zapadnim centrima. Sam Alexander je preuzeo kontrolu razvoja SEAC-a (Standards Eastern Automatic Computer) dok je Harry Huskey (koji je napravio Pilot ACE u National Physical Laboratory [NPL], britanski ekvivalent NBS-a) vodio razvoj SWAC-a (Standards Western Automatic Computer).

1950'te

Pedesetih godina prošlog veka Professional Group on Electronic Computers of the Institute of Radio Engineers (Profesionalna grupa za elektronske raèunare Instituta radio inženjera) je postala organizacija sa mnogim elementima današnje organizacije Computer Society, znaèajno prihvatajuæi tehnièke i obrazovne komitete. Konferencije su bile najznaèajnije rane aktivnosti ove grupacije, ali su publikacije rapidno rasle sa nekih 1 800 uvodnih stranica tokom dekade. Pri kraju pedesetih PGEC je bila najveæa profesionalna grupa u IRE. Imala je 19 podružnica po Americi i 8 874 èlanova, ukljuèujuæi 8 179 stalnih èlanova, 679 studenata i 66 pridruženih èlanova.

Nakon drugog svetskog rata i svog rada u Betchley Parku, Alan Turing se pridružio upravi National Physical Laboratory u Teddingtonu, u Engleskoj, sa svojim planovima za pravljenje raèunara. Njegov projekat za Automatic Computing Engine (ACE) je završen 1947. godine, ali je direktor laboratorije dao zadatak konstrukcije fizièkom (Physics), a ne matematièkom (Mathematics) odeljenju gde se Turing nalazio. Usled toga je Turing napustio NPL da bi preuzeo mesto svog šefa u toku rata, Maxa Newmana na University of Manchester. Rad na prototipu mašine bazirane na Turingovim planovima je nazvan Pilot Ace, projekat je poèeo Harry Huskey 1948. godine i završio ga 1951. godine. Potpuna verzija je završena nekoliko godina kasnije u Department of Scentific and Industrial Research.

Jay Forrester, Bob Everett i drugi u MIT su zapoèeli rad na simulatoru za Air Force kasne 1946. godine, ali su se predomislili o upotrebi analognih tehnika i odluèili da koriste digitalnu obradu za prvi raèunar sa obradom u realnom vremenu - Whirlwind. Ovaj rad je takoðe dobro poznat za razvoju operativne (engl. core) magnetne memorije. Osnovni koncept za operativnu memoriju je patentirao An Wang sa Harvard University 1949. godine, ali je njegova tehnika ukljuèivala korišæenje jezgra na jednoj žici za formiranje linija kašnjenja. Projektom Whirlwind poèelo je korišæenje tehnike feritnih jezgara povezanih u matricu i tako je stvorena memorija sa direktnim pristupom.

Nakon pet godina rada i nekoliko verzija prve raèunarske kompanije koju su ustanovili Eckert i Mauchly, UNIVAC je isporuèen Census Bureau baš na vreme da bi se zapoèeo rad na desetogodišnjem popisu. Budžet je premašen, ali Remington-Rand Corporation se nadala da æe moæi da proizvede dovoljan broj kopija da bi nadokadnila svoje gubitke na fiksiranom ugovoru sa Vladom 1946. godine. Proizvedeno je 46 kopija.

Maurice Wilkes je ubrzo nakon završetka posla na EDSAC-u na Cambridge University uvideo da æe 'dobar deo ostatka (svog) života provesti u pronalaženju grešaka uprogramima'. Zajedno sa Stanley Gillom i David Wheelerom razvio je koncept podprograma u programima za pravljenje ponovo upotrebljivih modula; zajedno su napisali prvi udžbenik o 'Pripremi programa za elektronski digitalni raèunar', ('The Preparation of Programs for an Electronic Digital Computer', Addison-Wesley Publ. Co., New York, 1951). Formalizovani koncept razvoja softvera (koji nije dobio ime celu deceniju) je zapoèeo.

Treæa mašina Howard Aikena, Mark III je predata Naval Surface Weapons Center, Dahlgren, Virginia marta 1951. Mark III je bio znaèajan jer je bio prva mašina pune skale koja je ukljuèivala doboš (engl. drum) memoriju iako je Aiken insistirao da se podaci i instrukcije èuvaju na posebnim (i dimenziono razlièitim) dobošima. Na naslovnoj strani magazina Time je bila slika Mark III koju je naslikao Artzybasheff; to je prvo pojavljivanje raèunara. Slika se sada nalazi na univerzitetu Harvard.

Grace Hopper, tada zaposlena u Remington-Rand i koja je radila na UNIVAC-u, uzela je koncept softvera koji se može ponovo koristiti u èlanku iz 1952 nazvanom 'Education of a Computer' (Proc. ACM Conference, ponovo štampan u Annals of the History of Computing Vol. 9, No.3-4, pp. 271-281) u kojem je opisala tehnike kojima se koristi raèunar za biranje (ili prevoðenje) prethodno napisanih segmenta kodova koji se objedinjuju u programe u skladu sa kodovima napisanim na jeziku visokog nivoa - opisujuæi tako koncept prevoðenja i koncept opšteg prevoðenja jezika. Sledeæih èetrdeset godina Hopper je bio predvodnik u razvoju lakih naèina rešavanja problema i nije se obazirao na sumnjivce koji su rekli da to 'ne može da se uradi'. Roðena je ideja 'automatskog programiranja'.

Krajem 1952. godine, UNIVAC je postao uobièajeno ime za raèunar, kao što su Hoover i Xerox postali sinonimi za usisivaèe i fotokopir mašine, èemu je delimièno doprinelo korišæenje UNIVAC-a u televizijskom programu u noæi predsednièkih izbora. Korišæenjem obiène tastature (konzole) u studiju, unošeni su rezultati glasanja koji su obraðivani na mašini u Remington-Rand fabrici u Filadelfiji. Sa samo 5% izbrojanih glasova UNIVAC je predvideo pobedu Eisenhowera, a iako je Charles Colinwood stalno tražio da 'UNIVAC kaže šta misli', CBS je tek posle ponoæi na istoènoj obali Amerike priznao da nije verovao predviðanjima i povukao rezultate programa koji su radili na UNIVAC-u. Izborne noæi na televiziji više nikad neæe biti iste, a UNIVAC je ustolièen kao glavni raèunar.

1952. godine John von Neumann je takoðe završio svoju verziju naslednika ENIAC-a na Insitute for Advanced Study na Princeton University

Sredinom prve 'policijske akcije' Ujedinjenih Nacija u Koreji, IBM je iskoristio priliku da doprinese ratnom naporu tako što je proizveo 'Odbrambeni Kalkulator' koji je zapravo bio njihov prvi ulazak u raèunarski biznis. IBM 'Type 701 EDPM' je bio rezultat ubeðenja T.J. Watsona Jr. da IBM treba da zakoraèi u ovo polje i njegovog ubeðivanja svog oca da raèunari neæe odmah uništiti biznis obrade kartica. Serija mašina 700, ukljuèujuæi 704, 709 i kasnije 7090 i 7094, dominirala je tržištem velikih raèunara tokom sledeæe decenije i doprinela da IBM tada iz pozadine doðe na prvo mesto.

Dok su mnogi univerziteti u Americi i ostalim zemljama proizvodili sopstvene raèunare, Cambridge University EDSAC se prvi komercijalizovao. Dalekovidom odlukom, kompanija od koje se ponajmanje oèekivalo da ima snažan interes za raèunare, J. Lyons & Company Ltd, inaèe snabdevaèa poslastièarnica i operatora 'èajdžinica' po Britaniji, uzela je EDSAC dizajn i konvertovala ga za sopstvene biznis aplikacije. Pod nazivom LEO (Lyons Electronic Office), zaokupio je pažnju kompanija sa sliènim potrebama poslovne obrade. Uspešnom realizacijom razvoja projekta za sopstvene potrebe, kompanija prerasta u novu raèunarsku kompaniju. LEO Computers Ltd je otkupila English Electric Company i zajedno su postali deo International Computers Ltd (ICL), glavnog proizvoðaèa britanskih raèunara 70'tih.

Otkako je 30'tih IBM proizveo seriju kalkulatora serije 600, koja je doprinela raznovrsnosti opreme za obradu kartica, bila je njegov glavni proizvod. Rani IBM raèunari (701 i 702) nisu bili kompatibilni sa opremom za bušene kartice ali je IBM Type 650 EDPM, prirodan produžetak serije 600, koristio iste periferijske ureðaje za obradu kartica pa je on bio kompatibilan za mnoge postojeæe IBM kupce. Decimalna mašina doboš memorije, 650-ca je prva koja je masovno proizvoðena iako IBM nije oèekivao da pusti seriju 1000 odmah nakon objavljivanja. Za mnoge univerzitete je to bio prvi raèunar, njegova atraktivnost je znatno poboljšana nuðenjem institucijama popusta od 60% za obrazovne raèunarske kurseve..

Sledeæi primer koji je postavio Grace Hopper i uspešnu implementaciju interpretatora digitalnog koda za IBM 701 nazvanog Speedcoding, John Backus je predložio razvoj programskog jezika koji æe omoguæiti korisnicima da izraze probleme pomoæu uobièajenih matematièkih formula -- koji je kasnije nazvan FORTRAN. Sastavljajuæi tim od istraživaèa iz IBM-a i korisnika, Backus je stalno verovao da æe im trebati 6 meseci da završe posao; kadgod ga je neko pitao kad æe sistem biti spreman on bi odgovarao 'za šest meseci'!

Dok je John von Neumann radio na IAS mašini, paralelno su tekli projekti pravljenja kopija u drugim institucijama. Da bi osigurala konformnost, Princeton grupa je uzela fotografije detalja konstrukcije IAS mašine i poslala ih sa beleškama drugim proizvoðaèima. U Los Alamos National Laboratory je Nick Metroplois pravio MANIAC, University of Illinois je pravio ILLIAC, a u Rand Corporationu Willis Ware je pravio JOHNNIAC. U martu 1954 JOHNNIAC je pušten i njime je rukovodio Keith Uncapher kasnije prvi èovek novo formirane asocijacije IEEE Computer Group, kasnije nazvanom Computer Society. 1994 Willis Wareu je uruèena povelja IEEE Computer Society Pioneer Award za njegov rad na JOHNNIAC-u. Novoformirana National Science Foundation (NSF) je dozvolila da John van Neumann nastavi da radi na raèunarstvu, i to je bila Fondacijina prva podrška iz niza univerzitetske podrške razvoju raèunarstva.

Manje od deset godina nakon otkrivanja ENIAC-a, ideja o raèunarstvu velike skale koju je sadržao ENIAC promenila se u koncept 'superraèunarstva'. IBM je poèeo rad na doprinosu nacionalnom naporu proizvoðenjem mašine koja je obeæavala 100 puta brži rad od najbrže mašine na svetu. Ova mašina je trebala da proširi trenutni nivo sofisticiranosti razvojne tehnologije pa je nazvana STRETCH. Kad je STRETCH napokon isporuèen 1960 naznaèena cena je morala da bude snižena jer nije dostignuta ciljna brzina. Iste godine IBM je predstavio raèunar 704 èiji je principijelni arhitekt bio Gene Amdahl koji je 90'tih osnovao sopstvenu kompaniju za proizvodnju superraèunara. 704 se odlikovala time da je bila prva komercijalna mašina sa hardverom za rad u tzv. pokretnom zarezu i mogla je da radi približnom brzinom od 5 kFLOPS-a.

Brojni kupci su se udružili i oformili prve grupe korisnika da bi razmenjivali iskustva i programe i u isto vreme se predstavili kao jedinstveni naspram proizvoðaèa. Korisnici (velikih) IBM mašina oformili su grupu SHARE (nije skraæenica ali je èesto naznaèena kao 'Society to Help Allieve Redundant Effort') a korisnici UNIVAC-a grupu USE. Raèunarstvo nisu više oblikovale samo raèunarske kompanije.

Sperry-Rand, naslednik Remington-Randa, koji je i dalje održavao UNIVAC Division, napravio je superraèunar za potrebe Lawrence Livermore National Laboratory (LLNL), koji je nazvan LARC (Livermore Automatic Research Computer). U Engleskoj je takoðe zapoèet rad na projektu superraèunara. Projekat Atlas su zajednièki zapoèeli University of Manchestera i Ferranti Ltd-a, sa Tom Kilburnom na èelu.

Ne zaboravljajuæi da je svrha raèunara da reše problem, John McCarthy i Marvin Minsky su organizovali konferenciju na Dartmouth College-u, uz pomoæ Rockefeller Foundation, o konceptu veštaèke inteligencije. Zakljuèak ove konferencije je bio da æe doæi do razvoja veštaèke inteligencije, što se nije ostvarilo u nekoliko narednih godina

Rani raèunari su imali malu unutrašnju i sporu spoljašnju memoriju jer su se oslanjali na magnetnu traku. Vremenom je unutrašnja memorija poboljšana na magnetnu doboš pa na memoriju sa magnetnim jezgrima. Sledeæi logièan korak bila je disk memorija sa pokretnim glavama za èitanje/pisanje da bi obezbedila sposobnost poludirektnog pristupa i kapacitet skladištenja koji odgovara magnetnoj traci. IBM 305 RAMAC je bio prvi sistem sa memorijskim diskom.

Nakon tri godine rada Backus i njegove kolege su isporuèili FORTRAN programski prevodilac za IBM 704, a odmah zatim su naišli na prvu poruku o greški – nedostaje zarez u izraèunatoj GO TO naredbi. Herbert Bright iz Westinghouse u Pittsburghu primio je neoznaèen paket od 2000 kartica i utvrdio da je to dugo oèekivani prevodilac, a zatim napravio prvi korisnièki program – zajedno sa greškom. Svet programskih jezika je napredovao od oblasti u kojoj su samo obuèeni programeri mogli da završe projekat, do oblasti u kojoj su oni koji imaju probleme mogli sami da izraze svoja rešenja.

Pronalazak tranzistora u drugoj polovini 40-tih otvorio je eru moderne elektronike korišæenja  »elektrona u èvrstim telima« i napuštanje, mada na vrhuncu moæi, staromodne elektronske vakuumske cevi koja koristi 'elektrone u vakumu'. 1958, Jack St. Clair Kilby je zaèeo i dokazao svoju ideju integrisanja tranzistora sa otpornicima i kondenzatorima na jednom poluprovodnièkom èipu, koji je monolitsko integrisano kolo (IC). Njegova ideja monolitskog IC, zajedno sa planarnom tehnologijom Dr. Jean Hoernija i Robert Noyceovom idejom 'o izolaciji spoja' za planarna vezivanja, uèvršæuje veliki progres današnjeg poluprovodnièkog IC i mikroelektronike koja je bazirana na njemu. Tehnologija je omoguæila inovacije mnogobrojnih aplikacija u raèunarima i komunikacijama, koje su dramatièno promenile naš stil života.

Originalni razvoj koji je poèeo sa projektom Whirlwind postao je realnost 1958. godine sa instalacijom sistema SAGE za vazdušnu odbranu na McGuire AFB u NJ. Prvi efikasni sistem kontrole vazdušnog saobraæaja postao je operativan za severno istoènu Ameriku.

Tada tek osnovana korporacija Control Data Corporation pod voðstvom William Norrisa je dala doprinos tržištu superraèunara sa potpuno tranzistorizovanim raèunarom --CDC 1604 --Seymour Cray je bio glavni arhitekt.

U meðuvremenu, nastavljajuæi svoj rad u razvoju veštaèke inteligencije, John McCarthy je razvio koncepte programskog jezika LISP za obradu nizova simbola, tj. nenumerièki procesni jezik. Naredne generacije studenata su promenile znaèenje jezika LISP, što je skraæenica za LISt Processing, u 'Lots of Idiotic, Silly Parentheses'.

Dok je u mnogim kompanijama postojao pomak ka superraèunarima, IBM je objavio moguænost mašina velièine dva stola za male korisnike -- IBM 1401 za poslovne korisnike i IBM 1620 za nauènike. Mašina 1401 je postala najpopularnija mašina za obradu poslovnih podataka, a mašina 1620 je za mnoge studente bila prvo raèunarsko iskustvo na malim univerzitetima i srednjim školama. Obe mašine su uvele znakovno orijentisanu glavnu memoriju od 20-40k bajta u kojoj granice 'reèi' može programer da definiše da bi obezbedio 'neogranièenu preciznost'. Obe mašine su imale aritmetièku jedinicu koja je koristila tabelu pretraživanja umesto binarnih sabiraèa. Prvobitno je IBM nameravao da mašinu 1620 nazove kao CADET, ali kad je ovo prevedeno u 'Can't Add, Doesn't Even Try' (Ne može da sabere, èak ni ne pokušava) odustali su od tog imena.

Nakon nekoliko godina rada General Electric Corporation je isporuèila 32 ERMA (Electronic Recording Machine --Accounting), raèunarski sistem za Bank of America u Kaliforniji da bi spasila bankarsku industriju od poplave rastuæeg broja èekova koje je koristila rastuæa klijentela. Zasnovan na SRI dizajnu, ERMA sistem je koristio Magnetic Ink Character Recognition (MICR) kao sredsvo za dobijanje podataka sa èekova i uveo sistem za obradu èekova kojeg nisu plašila dokumenta koja nisu bila primitivna. Bankarska industrija je automatizovana i otvarala je puteve za nove naèine poslovanja ukljuèujuæi ATM (bankomati) i elektronsko personalno bankarstvo. Sa druge strane, to je bio bitan dogaðaj u istoriji proizvodnje raèunara u GE koji, izuzev razvijanja profitabilne linije mašina za NCR (NCR 304), nikada nije dostigao status koji se mogao oèekivati od takvog finansijskog džina.

1960-te

PGEC servisi u ranim šesdesetim su bili skoro isti kao u kasnim pedesetim iako se poveæavao broj konferencija i stranica u struènim èasopisima. Meðutim, 1961. godine, voðstvo PGEC je poèelo da razmatra stvaranje tehnièkih komiteta. Ovi komiteti su trebali da obezbede više foruma za posebna interesovanja i u isto vreme da smanje da zainteresovani formiraju odvojene IRE grupe i da  razdvoje oblast. U maju 1962. godine, prvi od ovih komiteta, komitet za logiku i teoriju prekidaèa, odobrio je zajednièki rad sa komitetom AIEE koji je veæ funkcionisao.

Istovremeno, nastavljeni su planovi na udruživanju IRE i AIEE. IRE-AIEE su se udružili u Institute of Electrical and Electronics Engineers (IEEE) na nivou rukovodstva 1963. godine. PGEC je tada postao Professional Technical Group on Electronic Computers, a odmah potom Computer Group. Poèetkom 1963. godine, grupa je zapoèela rad sa Administrative Committee koji je ukljuèivao ljude iz PGEC i AIEE CDC. Konaèno udruživanje je završeno u aprilu 1964. godine.

Jula 1966. godine preduzet je važan korak sa prvim dvomeseènim izdanjem Computer Group News, koji je sadržao vesti o grupi i industriji, primenjene èlanke i uputstva za rad, vodiè za raèunarsku literaturu, i mnogo raèunarskih èlanaka. Arhivski materijali su bili dostupni za profesionalce iz struke po nominalnoj ceni.

Computer Group News je otvorio vrata za mnoge magazine u udruženju, kao i u IEEE. Takoðe, bio je važan i na drugi naèin. Sa izdanjem prvog magazina, Computer Group je zaposlila i rukovodila radnicima koji su bili zaposleni puno radno vreme u podruèju Los Angelesa za podršku izdavaštvu i druge administrativne aktivnosti. Computer Group je bila prva IEEE grupa koja je zaposlila svoje ljude, i to je bio glavni faktor razvoja društva.

1968. godine, IEEE Transactions on Computers je postao meseèno izdanje. Broj periodièno objavljenih stranica je narastao na skoro 9,700 u struènim publikacijama i oko 640 u Computer Group News. Broj èlanova je narastao na 16 862, ukljuèujuæi 4 200 studenata i 158 pridruženih èlanova. Dekada je završena sa 41 sekcijom.