Angmar

Veščevo kraljevstvo Angmar u severnom delu Maglenih Planina uzdiglo se u 1300. godini Trećcg Doba Sunca. Njegova prestonica bio je Karn Dum, a naseljavali su ga Orci i varvarski Brđani Etenskih močvara. Njegov vladar se zvao Veštac-kralj od Angmara, ali to je u stvari bio Gospodar Nazgula i glavni sluga Saurona, Mračnog Gospodara. Veštac-kralj je vladao skoro 700 godina i stalno ratovao protiv Dunedainskog Kraljevstva severa u Arnoru. Arnor je konačno razoren godine 1974, a 1975. udružena vojska Ljudi Gondora i Vilenjaka porazila je vojsku Vešca-kralja u Bici kod Fornosta, a zatim nastavila, dok nije opustošila celo kraljevstvo Angmar.

Ankalagon

Zmaj od Angbanda. Ankalagon je bio prvi i najveći od Krilatih Zmajeva. Nazvan Ankalagon Crni, odgajen je u Jamama Angbanda od strane Morgota Mračnog Neprijatelja u Prvom Dobu Sunca. Samo njegovo ime značilo je 'nasrćuće čeljusti' i kad je po prvi put pušten u svet u Velikoj Bici njegovo ogromno oblič je je zaklonilo svetlost sunca. Izvesno vreme izgledalo je kao da će Ankalagon i njegove legije Krilatih Vatrenih zmajeva nadvladati Valare, ali su u kritičnom trenutku divovski Orlovi i Earendil Moreplovac u svom čarobnom letećem brodu stupili u boj i ubili Ankalagona Crnog. Zmajeva težina bila je toliko velika da su, kada je pao, kule Tangorodrima razorene, a ogromne Jame Angbanda su se smrskale pod njim.

Apanonar

Kad se sunce prvi put uzdiglo na Ardi i njegova svetlost zasjala u zemIji Hildorien u istočnoj Srednjoj Zemlji, pojavila se rasa smrtnih bića. Bila je to rasa Ljudi koji su takođe nazvani Apanonar, što znači 'posle-rođeni', jer nisu bili prvi narod koji govori koji je došao na Ardu. Vilenjaci, Patuljci, Enti i opake rase Orka i Trola bili su na Svetu već mnogo Doba pre no što su stigli Ljudi.

Aragorn I

Dunedainski poglavica Arnora. Pošto je Veštac-kralj Angmara uništio Severno Kraljevstvo Dunedaina godine 1974. Trećeg Doba, naslednici ovog izgubljenog kraljevstva bili su odonda poznati kao Poglavari Dunedaina, a bilo ih je šesnaest. Peti je bio Aragorn I. Malo je zabeleženo o tim mračnim danima, izuzev da su ga, pošto je vladao osam godina kao Poglavar, 2327. ubili vukovi u Erijadoru.

Aragorn II

Dunedainski poglavar Arnora. U vreme Rata Prstena, Aragorn II bio je šesnaesti i poslednji poglavar Dunedaina. Rođen je godine 2931. Trećeg Doba, a podizao ga je Elrond Poluvilenjak u Rivendelu. Kad je Aragornu bilo dvadesel godina upoznao se s Elrondovom ćerkom Aruenom, i ovaj par se zaljubio jedno u drugo. Medutim, Elrond nije hteo da dozvoli ovaj brak dok Aragorn ne postane zakoniti kralj Arnora i Gondora. Da bi ovo ostvario, Aragorn je putovao nadaleko i borio se za prava Slobodnih Naroda. Išao je pod mnogim imenima: Tengel, Ehtelion, Torongil, Vilinkamen, Elesar i Strajder (Krakatilo). Kao gospodar Dunedaina, Ara-gorn je bio blagosloven životnim vekom trostruko dužim od drugih Ljudi. 2956. sreo je Gandalfa Čarobnjaka i oni su postali prijatelji i saveznici. 3018. došao je u Bri gde se upoznao s Hobitom Nosiocem Prstena, Frodorn Baginsom, i u Rivendelu je postao jedan od Družine Prstena. Pošto je Gandalf stradao od Balroga u Moriji, Aragorn je postao vođa Družine. U ratu Prstena Aragorn je igrao istaknutu ulogu u razbijanju i teranju u beg Sauronove vojske kod Rogburga. On je komandovao Mrtvim Ljudima Dunheroa i zarobio flotu kod Pelargira. Njegov dolazak s novim saveznicima u Bici na Pelenorskim poljima spasao je Gondor, i on je zapovedao Vojskom Zapada kod Crne Kapije Mordora. Posle rata je Aragorn postao Kralj Elesar ('Vilinkamen') Ponovo Ujedinjenog Kraljevstva i oženio se Aruenom. Tokom sledećeg veka njegove vladavine, Aragorn je proširio svoje kraljevstvo do najzapadnijih predela Srednje Zemlje. Sa Aruenom je imao nekoliko kćeri i jednog sina, Eldariona. Posle Aragornove smrti 120. godine Četvrtog Doba njegov sin je postao kralj Ponovo Ujedinjenog Kraljevstva i vladao dugo i uspešno.

Aratari

Među Silama Arde su Valari, osmoro se zovu Aratar, 'uzvišeni'. Njihova moć nadaleko premašuje moć svih ostalih u Neumirućim Zemljama. Aratari su: Manve, Kralj Vetra i Varda, Kraljica Zvezda, koji oboje žive na Tanikvetilu u Ilmarinu, 'kući visokog vazduha'. Drugo dvoje, zvanih Aule Kovač i Mandos Čitač Sudbine, žive u holovima ispod zemlje, dok Javana, koja je Kraljica Zemlje, i Orome, Gospodar Šume, žive na otvorenom. Sledeći je Ulmo, Gospodar Voda, koji naseljava mora. Poslednji Aratar je Niena Naricaljka, čiji je dom velika kuća na zapadu sa koje ona gleda na Vrata Noći.

Arda

Visokovilenjačko ime za ceo svet onakav kako ga je Iluvatar zamislio i Valari oblikovali. On je uključivao i smrtne predele Srednje Zemlje i besmrtno kraljevstvo Neumirućih Zemalja.

Argonati

Bukvalno 'kraljevski kamenovi', ali takođe zvani Kapije Kraljeva ili Kapije Gondora, Argonati su bili par

Ariena

Maja, čuvarka Sunca. Sjajna Ariena bila je Maja, devičanski duh vatre, koja je nekad služila Vanu Večno mladu u vrtovima Valinora. Međutim, posle uništenja Drveća Svetlosti, Ariena je uzela jedini preostali plod Zlatnog Drveta i, u barci koju je iskovao Aule Kovač, nosila ga preko nebesa. Kao čuvarka i zaštitnica Sunca, Ariena je najomiljenija od svih duhova Majara među Smrtnim Ljudima.

Armenelos

Glavni grad Numenora, Armenelos je podignut na padinama Menel-tarme, najviše planine ostrvskog kraljevstva. Ponekadje nazivan i Armcnelos Zlatni, a u njemu se nalazio dvor kraljeva Numenora i mnogi od najlepših numenorskih hramova. Ovde je Sauron doveden u lancima i, iskoristivši svoju podmuklu zlobu, zaveo je i iskvario kralja, izazivajući propast Numenora.

Arnor

Arnor je osnovao godine 3320. Drugog Doba Sunca Elendil Numenorejac, i bilo je to prvo kraljevstvo Dunedaina na Srednjoj Zemlji. Elendil je vladao u Arnoru kao Uzvišeni kralj Dunedaina, ali je poslao svoje sinove na jug da osnuju Gondor, kraljevstvo Dunedaina juga. Arnorova prva prestonica bio je Anuminas, na obalama jezera Evendim; do 861. Fornost je postao njegov najvažniji grad i prestonica. Te godine Arnor su na tri kraljevstva - Artedain, Kardolan i Rudaur - podelila tri sina Earendura, njegovog desetog kralja. Godine 1300. na severoistoku Arnora uzdiglo se zlo veštičje kraljevstvo Angmar. Tokom skoro sedam stotina godina Gospodar Nazgula, koji je bio poznat samo kao veštac-kralj, ratovao je protiv Dunedaina Arnora. Do 1409. kraljevstva Kardolan i Rudaur su uništena, ali Dunedaini Artedaina su nastavili da se bore sledećih šest vekova. Konačno, godine 1974, Artedian su opustošile legije Orka i varvarske horde Vešca-kralja. lako je loza njegovih kraljeva ostala neprekinuta u raštrkanim ostacima njegovog naroda, kraljevstvo Arnor je prestalo da postoji. Tek posle samog kraja Rata Prstena, kad je Aragorn, poslednji Poglavar, postao Uzvišeni Kralj svih Dunedaina, Arnor je povratio i ponovo uspostavio svoju nekadašnju moć i slavu.

Aruena

Vilinska princeza Rivendela. Aruena je bila ćerka Elronda Poluvilenjaka i Kraljice Kelebrijane. Rođena godine 241. Trećeg Doba Sunca, smatrana je najvećom lepoticom svog doba. Vilenjaci su je znali kao Večernju Zvezdu, a Ljudi često zvali Undomjela, ili 'večernja deva'. Skoro tri hiIjade godina ona je živela u Rivendelu i Lotlorijenu. 2951. srela se sa Aragornom, naslednikom Dunedainskih kraljevstava, i zaljubila se u njega. 2980. oni su se zaručili, ali Elrond je zabranio ovaj brak dok Aragorn ne postane kralj. Aragornovi podvizi u Ratu Prstena kao rezultat su imali ispunjenje Elrondovih uslova, i Aruena je postala Aragornova kraljica. Za Aruenu je to predstavljalo hrabar izbor, jer je tim brakom odabrala da podeli sudbinu konačnosti svih smrtnika.
Aruena Vilinska pnnceza Rivendela, Elrondova kćer jedinica, i najveća lepotica svog vremena. Verivši se za smrtnog poglavara Aragoma II, postalaje njegova kraljica kad je krunisan za Kralja Elesara. Rodila je Aragornu nekoliko kćeri i jednog sina, i oni su vladali srećno i uspešno sve do Aragornove smrti, godine 120. Četvrtog Doba. Sledeće godine Aruena se vratila u Lotlorijen gde je odabrala da umre na Kerin Amrotu, na mestu gde su se ona i Aragorn nekada venčali.

Asea Aranion

Iz zemlje Numenorejaca, biljka čarobnih isceliteljskih moći stigla je u Srednju Zemlju. Na visokovilenjačkom jeziku ova biljka je nazvana Asea Aranion, 'list kraljeva', zbog posebnih moći koje je posedovala u rukama kraljeva Numenora. Uobičajenije vilinska nauka je koristila sindarinsko ime Atelas, na svakodnevnom vestronskom jeziku Ljudi zvala se Kraljolist.

Atanatari

Od rase Ljudi bilo je onih koji su, u Prvom Dobu Sunca, pošli sa istoka Srednje Zemlje, otišli na zapad i sever i došli u kraljevstvo Belerijand gde su živeli Noldorski i Sindarski Vilenjaci. Noldori su nazvali te Ljude Atanatari, 'očevi Ljudi', mada je češće to ime preuzimalo sindarski oblik koji je glasio Edaini.

Ovi Ljudi su naučili velike veštine od mudrih Vilenjaka koji su nedavno bili došli iz Amana, Zemlje Svetlosti, a njih su podučavale Sile Arde, Valari i Majari, kojih su se Ljudi veoma plašili i poštovali ih kao bogove.

Tako su Atanatari zaisla bili očevi svoje rase, jer iako su kasnije drugi Ljudi dolazili sa istoka, gde su naučili mnogo od Tamnih Vilenjaka tih predela, njihovo znanje bilo je ništavno u poređenju sa onim što su naučili Atanatari od Kalakvendija. Iz tog razloga Atanatari su bili određeni da postanu učitelji celog svog naroda u Dobima Sunca koja će uslediti. Mnogo toga što se ubrajalo u veliko i uzvišeno u svim Ljudima ima svoj izvor u ovim precima.

Atani

Od svih Ljudi u Prvom Dobu Sunca najmoćniji su bili Atani od Tri Kuće Vilin-prijatelja koji su živeii u Belerijandu. Čak i po merilima Eldara, podvizi ovih smrtnika za vreme Rata Dragulja bili su veliki. Mnogo od toga je ispričano u 'Kventa Silmarilionu', kako je Hurin ubio sedamdeset Trolova i izdržao mučenja Morgotova, kako je Hurin ubio Glaurunga, Oca Zmajeva, kako je Beren isekao Silmaril iz Morgotove krune, i kako je Earendil Moreplovac plovio nebom u svom brodu s draguljima. A preko Atanija Ljudi su se prvi put oplemenili mešanjem s vilinskom krvi, jer se tri puta u Prvom Dobu po jedan velikaš Atanija venčao s Vilinprincezom: Beren se venčao s Lutije-nom, Tuor se venčao s Idrilom i Earendil se venčao s Elvingom. Tako su Atani bili najplemenitiji i najjači od Ljudi, koji su stvarali moćna kraljevstva, i podučavali mnogo čemu što su naučili od Vilenjaka svoje potomke i neznatnije Ljude koji su došli kasnije.

Medutim, ime Atani su Ljudima Tri Kuće samo na kratko dali Noldori.

Njegovo pravo značenje je 'Drugo-rođeni', kako se zvala cela rasa smrtnika koji su se pojavili na istoku Srednje Zemlje. Jer kao što su Vilenjaci, koji su došli na svet u vreme Ponovnog paljenja Zvezda, nazvani Prvorođeni, tako su Ljudi, koji su došli u vreme Uzdizanja Sunca, nazvani Drugorođeni - Atani.

S vremenom, međutim, ime Atani je potpuno iščezlo, jer kvenijski jezik noldorskih Vilenjaka nije bio u širokoj upotrebi u Smrtnim Zemljama. Ljudi od Tri Kuće postali su Edaini na uobičajenijem sindarskom jeziku Sivih Vilenjaka, i pod tim imenom je ispričan veći deo priča o ovim Ijudima u izgubljenim zemljama Belerijanda.

Atelas

Među mnogim pričama u 'Crvenoj Knjizi Zapadne Međe' zabeležen je deo sivovilenjačkog stiha koji se odnosi na lekovitu biljku Atelas. Značenje stiha se s prohujalim Dobima izgubilo i postalo nerazumljivo za sve, osim za najmudrije od Ljudi, iako je do vremena Rata Prstena ona ostala narodni lek za lakše telesne boljke.

U strašnim danima tog rata Aragorn, sin Aratornov, koji je bio pravi potomak kraljeva Numenora odakle je poticaia ta čarobna šumska biljka, stigao je u kraljevstvo Gondor. Pripoveda se u pričama da je Aragorn,koji je imao isceliteljske ruke tih kraljeva, smrvio dugolistu biljku i bacio je u kazane kipuće vode i oslobodio njenu istinsku moć. Miomiris voćnjaka, hladnoća planinskog snega i svetlost drhtave zvezde prodirali su u mračne sobe gde su ležale žrtve zatrovanih rana i crne magije, sve dok se oni nisu ponovo pokrenuli oživevši i podmladivši se, a dugačak trans koji ih je držao pod svojim uticajem se prekinuo pre no što je stigao da ih dovede do nesrećne smrti.
Tako su Atelas Ljudi nazvali KraIjolist, 'list kraljeva', a to što ga je upotrebio jedan istinski kralj Numenora bio je znak da će uskoro doći kraj najvećem zlu, Mordoru, koji je bio pretnja svima koji su naseljavali Srednju Zemlju.

Aule

Valar zvani 'Kovač', ali takođe zvan Tvorac Planina, jer Aule je učinio više od svih Valara u Oblikovanju Arde. On je načinio Svetiljke Valara i iskovao barke koje drže Sunce i Mesec. Aule je majstor svih zanata i izumitelj svih metala i dragog kamenja. Među Patuljcima je poznat kao Ma-hal, što znači 'Tvorac', jer je on bio taj koji je začeo i oblikovao njihovu rasu iz zemlje i kamena, koji je naučio noldorske Vilenjake pravljenju dragulja i klesanju kamena. Kuće Auleove se nalaze u centralnom Vali-noru. Njegova supruga je Javana Plodonosna.

Avalone

Pristanište i grad telerskih Morskih Vilenjaka na Samotnom Ostrvu Tol Ereseji u Zalivu Eldamar. Tu su tokom Trećeg Doba Zvezda Teleri prvo naučili da grade brodove i iz tog pristaništa su isplovili najzad do obala Eldamara u Neumirućim Zemljama. Za vreme Drugog Doba Sunca iz svetiljkama obasjanih kejova Avalonea Morski Vilenjaci su najčešće plovili do zemlje Numenor sa svojim mnogobrojnim darovima i blagoslovima koji su tako obogatili živote smrtnika tog blagoslovenog kraljevstva. Tvrdilo se da je sa najvišeg vrha Numenora oštro oko moglo da vidi blistave svetlosti tog grada i golemi beli toranj u njegovom središtu.

Avari

U Vreme Buđenja svi Vilenjaci su živeli na istoku Srednje Zemlje pokraj Orokarnija, Planina Istoka, na obali Helkara, Unutrašnjeg Mora. Ali s vremenom su stigli pozivi Valara i svi Vilenjaci su morali da načine izbor između zvezdane svetlosti i obećanja zemlje večne svetlosti. Oni koji su izabrali večno svetlo i krenuli na Veliko Putovanje nazvani su Eldari, dok su oni koji su ostali nazvani Avari, 'nevoljni'.

Avari su postali manje moćan narod, jer je njihova zemlja postala varvarska, s Mračnim Silama i zlim rasama, i tako su se Vilenjaci krili i nestajali. Oni su postajali kao seni i duhovi koje smrtne oči nisu mogle da opaze. Živeli su uvek blizu šumovitih predela, nisu gradili gradove i nisu imali kraljeve. Kasnije, u godinama Sunca, Avari su nazvani Šumski Vilenjaci i neki od njih su odlutali na zapad uključivši se u velike događaje svoje eldarske sabraće pod kojima su napredovali i jačali neko vreme pre no što su ponovo iščileli.

Avatar

Južni deo kontinenta Aman u Neumirućim Zemljama koji je ležao između Pelori Planina i Mora. Avatar znači 'senke', jer to je zaisla bio mračan, hladan pustinjski predeo. U toj zemlji senki živela je Ungolijant, Veliki Pauk, dok je nije pozvao zli Melkor i ona izašla i uništila Drveće Vaiara.

Azagal

Patuljački kralj Belegosta. Tokom Doba Zvezdane svetlosti i Prvog Doba Sunca kraljevstvo Kralja Azagala u Plavim Planinama Belerijanda bilo je čuveno po kovanju najfinijih sečiva od čelika i najboljeg patuljačkog oklopa-pancira koji je svet ikada video. To oružje je stavljeno na probu za vreme strašne Bitke Nebrojenih Suza kada su jedino Azagalovi Patuljci mogli da izdrže oganj vatre Zmajeva. Samo hrabrost i snaga Kralja Azagala naterala je Zmajeve da se povuku. Jer iako ga je to koštalo života, Azagal je mačem probo duboko trbuh Glaurunga, Oca Zmajeva, i prisilio ga da se povuče sa bojnog polja.

Azanulbizar

Nekad svetli prolaz kojije vodio kroz kapije Kazad-duma napolje zvao se Azanulbizar. Od razaranja Patuljačkog kraljevstva, u rukama Balroga, prolaz je, zajedno sa kraljevstvom (kasnije nazvanim Morija), pretrpeo mnoga zla. Nekad lep i svet, bio je izvor Srebropute Reke i u njemu je bilo Jezece Ogledalo, jezero vizije i proročanstva. Pred kraj Trećeg Doba Sunca to je bilo mračno i preteće mesto kojem su vladale zle sile, a godine 2799. poprište konačnog krvavog sukoba u Ratu Patuljaka i Orka. Od Ljudi zvano Dimril Dol, do doba Družine Prstena postala je to pusto-poljina, tampon između Morije i Zlatne Šume Lotlorijen. Družina Prstena putovala je kroz Azanulbizar na svom putu do Vilinskog utočišta u Šumi Lotlorijen.

Azog

Orčki kralj Morije. Azog je vladao hordama unutar starog patuljačkog kraljevstva Morije. Bio je posebno veliki i omražen Ork, moguće jedan od Uruk-haja, rase vojničkih Orka. On je bio odgovoran za ubistvo i sakaćenje patuljačkog kralja Trora 2790. godine Trećeg Doba. Azogovo ubistvo Trora je dovelo do krvavog rata Paluljaka i Orka, i 2799. do konačnog boja Bitke od Azanulbizara u kome su Orci satrti. Da bi se osvetio za sakaćenje Trora, Dain Gvozdenstopa je Azogu odrubio glavu, koja je nabijena na kolac.

Balar

U svom postanku, ostrvo Balar bilo je deo Tol Ereseje, plovećeg ostrva koje je bilo brod Ulmoa, Gospodara Okeana, koji ga je koristio da odvede Telere u Neumiruće Zemlje. Međutim, u Zalivu Balar, kod obale Belerijanda, ostrvo se nasukalo. i taj deo koji se zvao Balar se odlomio i zaostao. Balar je bio omiljen kod sluge Ulmovog, Osea, Gospodara Talasa, a njegove obale su bile čuvene po tome što su bile bogate biserima. Ostrvo je postalo deo oblasti pod vlašću Kirdana i Falatrima, i za vreme Ratova Belerijanda postalo je utočište, najpre Sindara, a onda i Noldora pod Gil-galadom. Veruje se da je na kraju Rata besnih na kraju Prvog Doba Sunca Balar, zajedno sa ostatkom Belerijanda, potonuo u more.

Balin

Patuljak Torina i Družine. Balin je rođen u Kraljevstvu pod Planinom u Ereboru 2763. Ali 2770. Šmaug Zmaj je isterao odatle ceo njegov narod. 2790. Balin je pratio Kralja Traina II u krvavi Rat Patuljaka i Orka, posle čega se skrasio neko vreme u PatuIjačkoj koloniji u Plavim Planinama. 2841. Balin je otpočeo zlosrećnu potragu sa Kraljem Trainom II radi povratka u Erebor. To putovanje je za ishod imalo nestanak i na kraju smrt Traina II. Balin se vratio u Plave Planine. Tačno vek kasnije, on se uputio sa Torinom i Družinom u uspešnu potragu za Ereborom, koja je rezultirala ubistvom Šmauga Zmaja i ponovnim uspostavljanjem Kraljevstva pod Planinom. 2989. Balin je napustio Erebor u pokušaju da ponovo uspostavi Patuljačko kraIjevstvo u Moriji. Pet godina se Balin borio protiv Balroga i njegovih hordi Orka, ali konačno su on i njegovi sledbenici nadvladani i ubijeni.

Balkoti

U vreme Kiriona, dvanaestog vladajućeg namesnika Gondora, neki divlji varvarski narod živeo je u Rovanionu na istočnim granicama kraIjevstva. To su bili Balkoti koji su bili deo rase Istočnjaka. Balkoti su izazivali veliki strah u južnoj Dolini Anduina, jer je njihovo postupanje bilo opako, a njihova dela je usmeravao Mračni Gospodar Sauron koji je obitavao u Dol Gulduru, u Mrkoj šumi. Divljaštvo Balkota bilo je legendarno, a njihov broj veoma veliki.

Godine 2510. Trećeg doba varvarska plemena Balkota porinula su ogromnu flotu brodova u Veliku Reku i najzad prešla u kraljevstvo Gondor.Pljačkali su pokrajinu Kalenardon i ubijali njene stanovnike, sve dok ih nisu napali Ljudi Gondora u moćnoj vojsci predvođenoj Kirionom. Ali, crna armija Orka došla je s planina i napala Ljude Gondora otpozadi. U tom najcrnjem času Ljudima Gondora je stigla pomoć, Rohirimi su poslali u bitku veliku silu konjice koja je potukla do nogu i Balkote i Orke. Bila je to Bitka od Polja Kelebranta u kojoj je moć Balkota bila zauvek razbijena. Varvarska vojska je satrta i nijedna priča ne govori o divljim Balkotima posle tog događaja. Oni su bili iščezli narod i uskoro su potpuno nestali iz predela Srednje Zemlje.

Balrozi

Najstrašniji od duhova Majara koji su postali sluge Melkora, Mračnog Gospodara bili su oni koji su se preobrazili u demone. Na jeziku Visokorodnih Vilenjaka nazvani su Valaraukar, ali u Srednjoj Zemlji zvali su ih Balrozi, 'demoni moći'.

Od svih Melkorovih stvorova samo su Zmajevi posedovali veću moć. Ogromni i nezgrapni, Balrozi su bili čovekoliki demoni sa lepršavim vatrenim grivama i nozdrvama koje su bljuvale plamen. Izgledali su kao da se kreću u oblacima od crnih senki i njihovi udovi su imali moć da se uvijaju i vijugaju kao zmije. Glavno oružje Balroga bio je mnogostruki vatreni bič i, mada su nosili i malj, sekiru i plameni mač, njihovi neprijatelji su se najviše plašili vatrenog biča. To oružje bilo je tako strašno da je ogromna zloća Ungolijant, Veliki Pauk, koju čak ni Valari nisu mogli da unište, oterana iz Melkorovog kraljevstva užarenim udarcima biča demona Balroga.

Najozloglašeniji od rase Balroga bio je Gotmog, Gospodar Balroga i Visoki Zapovednik Angbanda. U Ratovima Belerijanda tri Uzvišena Vilin-gospodara su pala pod bičem i crnom sekirom Gotmogovom. Posle Bitke pod Zvezdama, Feanora, najslavnijeg od Vilin-kraljeva, posekao je Gotmog na samoj kapiji Angbanda. U Bici Iznenadnog Plamena on je ubio Fingona, Uzvišenog Kralja Noldora. Najzad, ponovo u službi Melkora, Gotmog je predvodio vojsku Balroga i njihovu Trolovsku gardu i komandovao legijama Orka i nakota Zmajeva pre no što su u jurišu opljačkali kraljevstvo Gondolin i ubili Ehteliona, Vilin-gospodara. Ali tu, pri Padu Gondolina, na trgu KraIja, Gotmogu je došao kraj od ruke Ehteliona koga je sam ubio.

U svakom od Melkorovih uzdizanja i u svakoj od njegovih bitaka Belrozi su bili među njegovim najistaknutijim borcima i braniteljima, i stoga, kad je holokaust Rata Besnih zauvek okončao Melkorovo kraljevanje, to je uveliko dokrajčilo i Balroge kao demonsku rasu.

Pričalo se da su neki pobegli iz te poslednje bitke i sakrili se duboko u korenju planina, ali posle mnogo hiIjada godina ništa se više nije čulo o tim zlim stvorovima i većina Ijudi je verovala da su demoni zauvek nestali sa zemlje. Međutim, tokom Trećeg Doba Sunca Patuljci Morije, koji su duboko kopali, slučajno su oslobodili jednog skrivenog zakopanog demona. Jednom pušteni, Balrozi su ubili dva patuljačka kralja i, okupivši Orke i Trolove kao pomoć, oterali zauvek Patuljke iz Morije. Kao što se pripoveda u 'Crvenoj Knjizi Zapadne Međe', vlast Balroga je ostala neosporena tokom dva stoleća, sve dok ga Čarobnjak Gandalf nije bacio sa vrha Zirak-zigil posle Bitke na Mostu od Kazad-duma.

Banakili

Tek kad je proteklo prvih hiljadu godina Trećeg Doba Sunca u Dolirii Anduina, istočno od Planina Magle, Ijudi su po prvi put saznali da postoje Banakili, 'Polušani', rasa zvana Hobiti. Manji od Patuljaka i povučeni, kloneći se drugih rasa, oni su živeli mirno i nijedan letopis ne govori o njihovim počecima pre ovog vremena. Mada oni nisu bili mnogo značajni za Vilenjake i Ljude, 'Crvena Knjiga Zapadne Međe' priča kako su njihovi podvizi odlučili ratove najmoćnijih koji su nastanjivali Srednju Zemlju u Trećem Dobu. Pod imenom Hobiti oni su postali nadaleko čuveni u pesmama i pričama koje govore o velikom ratu za Prsten, koji je okončao zlu vladavinu Saurona, Mračnog Gospodara Mordora.

Barad-dur

Najveća tvrđava u Srednjoj Zemlji tokom Drugog i Trećeg Doba Sunca bila je Barad-dur u zloj zemlji Mordor, zvana Mračna Kula među Ljudima i Lugburz među Orcima. Sagradio ju je, posle prvog milenijuma Drugog Doba, Sauron, pomoću Jedinog Prstena. Tokom više od dve hiljade godina Drugog Doba Barad-dur je bio centar zle imperije Gospodara Prstena, ali godine 3434. zaposele su ga udružene snage Vilenjaka i Dune-daina. Posle sedmogodišnjc opsade, 3441, kula je zauzeta i Sauron zbačen. Sledećih dvadeset devet vekova Trećeg Doba Barad-dur je bio jedna ogromna ruševina, ali pošto je načinjen čudesnim moćima, njegovi temelji nisu mogli da budu uništeni dok je Jedini Prsten opstajao. Tako, kad se Sauron najzad vratio u Mordor godine 2951. Trećeg Doba, mogao je da ga obnovi i vrati Mračnom Tornju njegovu nekadašnju moć. Sad se činilo da je on nepobediv. Međutim, Sauron nije računao da će Prsten biti pronađen. Godine 3019. Jedini Prsten je uništen u vatrama Planine Usuda, i sami temelji Barad-dura su popucali i srušili se. S uništenjem Jedinog Prstena, Sauronove moći su konačno dokrajčene i toranj Barad-dur se srušio u gomilu šuta.

Bard Lukonosac

Čovek od Dola i Ubica Zmajeva. Rođen i odgajan među Ljudima s Jezera Ezgarot, Bard je bio izgnanik od Dola koga je uništio Šmaug, Zlatni Zmaj. Bio je to snažan čovek strogog lica koji je bio vukao naslednu liniju od čuvenog strelca po imenu Girion od Dola. 2941. godine Trećeg Doba, dok su gradski oci bežali da spasu živote, Bard je upotrebio svoju streIjačku veštinu da pogodi moćnog Šmauga ispod oklopa na njegovo jedino ranjivo mesto. Zatim je vodio vojsku Ljudi do pobede u Bici Pet Vojski. Posle te bitke, Bard je iskoristio deo Zmajeve riznice blaga da ponovo obnovi i Ezgarot i Dol. On je postao prvi u dugačkoj lozi kraljeva Dola. Umro je godine 2977, a nasledio ga je sin, Kralj Bain.

Bardinzi

Među snažnim Severnjacima koji su živeii između Mrke Šume i Gvozdenih Brda bili su i oni koji su se, u poslednjem veku Trećeg Doba Sunca, zvali Bardinzi. Ranije su ti Ijudi bili poznati kao Ljudi od Dola i naseljavali su bogati grad Dol ispod Samotne Planine. Ali kad je Zmaj Šmaug došao u Samotnu Planinu, Dol je opljačkan i ti Ijudi su pobegli. Jezerski Ljudi Ezgarota pružali su im utočište skoro dva veka. U to vreme među tim izgnanicima iz Dola uzdigao se naslednik kralja koji se zvao Bard Lukonosac. Bio je to veliki ratnik i strog i snažan čovek. Kad je Zmaj od Samotne Planine ponovo napao, Bard je crnom strelom prostrelio zver kroz grudi i oslobodio zemlju.Tako je Bard postao vladar svog naroda i, delom bogatstva iz Zmajeve riznice, obnovioje Dol i ponovo sagradio bogato kraljevstvo oko njega. Tako je u čast ovog heroja ceo narod Dola od tog doba nosio njegovo ime.

Bela kula

Godine 1900. Trećeg Doba Kralj Kalimehtar od Gondora je obnovio grad-tvrđavu Minas Tirit i na njenoj citadeli, najvišem vrhu njenih sedam odbrambenih zidova (a svaki se uzdizao stotinu stopa iznad drugog), podigao sjajnu Belu kulu. Nju je obnovio i usavršio godine 2698. Namesnik Ehtelion I. Tu se nalazio kraljevski dvor, u njenoj velikoj dvorani, a palantir ('svevideći kamen') je čuvan u jednoj odaji pod kupolom Kule.
Mnogi od saveznika i neprijatelja Gondora su često koristili naziv Bela kula misleći na ceo grad-tvrđavu Minas Tirit i njegove stanovnike.

Belaini

Na Ardi, od njenog početka, bila je jedna rasa čuvara, poznati kao Valari na visokovilenjačkom jeziku. Sivi Vilenjaci Belerijanda su ih znali kao Belaine, što znači 'sile'.

Belegair

Prostrano zapadno more koje je razdvajalo Srednju Zemlju od Neumirućih Zemalja zvalo se Belegair, što na vilenjačkom znači 'Veliko More'. Carstvo Valara Ulmoa Gospodara Okeana i Majara Osea od Talasa i Uinen od Mirnih voda, Belegair se pružao od Helkaraksea na severu (mosta 'led koji mrvi' koji je nekad spajao dva kontinenta) do granica Arde na severu, s Numenorom u središtu.

Belegost

Jedno od dva kraljevstva Patuljaka sagrađeno u Plavim Planinama Belerijanda tokom Drugog Doba Zvezdane Svetlosti, Belegost je vilenjačka reč za 'moćnu tvrđavu'. Na Kuzdulu, jeziku Patuljaka, zvalo se Gabilgatol, ili Mikleburg. Patuljci Belerijanda su bili prvi koji su ušli u Belerijand i bili su među najboljim kovačima i klesarima Srednje Zem-Ije. Oni su bili prvi Patuljci koji su iskovali pancir od karika. Trgovali su svojim nenadmašnim čeličnim oružjem sa Sindarima i, po nalogu Kralja Sivih Vilenjaka Tingola, isklesali su najlepše od svih kraljevstava, Hiljadu Pećina Menegrota. U Ratu Dragulja Patuljci Belegosta su zadobili veliku slavu. Oni su jedini u Bici Nebrojenih Suza mogli da izdrže plamen Zmajeve vatre zato što su bili rasa kovača navikla na vrelinu i na svojim kacigama su nosili čelične maske otporne na plamen koje su im štitile lica. lako je kralj Belegosta, Azagal, ubijen u ovoj bici, on je ranio Glaurunga i prisilio Oca Zmajeva i sve njegove zmajeve da pobegnu s bojnog polja. Ipak, ma kako da su hrabri i postojani bili Patuljci Belegosta, kad je okončan Rat Besnih, njihovo kraljevstvo je, zajedno s celim Belerijandom, potopljeno i progutalo ga je more. Ona nekolicina koja je uspela da preživi pobegla je na istok i našla utočište u kućama Kazad-duma.

Belerijand

Do svog potonuća na početku Drugog Doba Sunca Belerijand se nalazio zapadno od Plavih Planina na krajnjem severozapadnom delu Srednje Zemlje. Svi Eldari su prolazili kroz Belerijand za vreme Veelikog Putovanja, ali su se Teleri tu najduže zadržali dok su čekali Ulmoa, Gospodara Okeana, da ih odvede u Neumiruće Zemlje. U stvari, nisu svi Teleri otišli. Sindari ili Sivi Vilenjaci Dorijata i Falasa su ostali i tokom svih Doba Zvezdane Svetlosti gradili tu divna kraljevstva. Takođe su sa istoka došli drugi ostaci naroda Telera, Laikvendi Vilenjaci, koji su se naselili u rečnim oblastima Osirijanda, odmah na istoku od Plavih Planina. Još kasnije, za vreme Prvog Doba Sunca, noldorski Vilenjaci koji su se vratili iz Neumirućih Zemalja sagradili su kraljevstva Nargotrond, Himlad, Targelion, Dortonion, Gondolin, Mitrim Dor-lomin, Nevrast i Istočni Belerijand. Pored vilenjačkog naroda, tu su bila dva kraljevstva Patuljaka, Nogrod i Belegost, nekoliko skitačkih plemena Ljudi i, najzad, osvajačke sile Orka, Balroga, Zmajeva i drugih čudovišta iz Moregotovog zlog kaljevstva Angband. Te strašne invazije Morgota su konačno dovele do propasti svih vilenjačkih kraljevstava za vreme Rata za Dragulje. To je za posledicu imalo Rat Besnih, u kome su sami Valari došli da unište Melkora, ali, dok su to činili, ceo Belerijand se raspao i progutalo ga je zapadno more.

Beorn

Severnjak, poglavica Beorninga. Beornov narod je naseljavao severnu dolinu Anduina između Maglenih Planina i Mrke Šume tokom poslednjih vekova Trećeg Doba. On i njegovi Ijudi iz šume su čuvali Gaz Karok i Visoki Prolaz od Orka i Varga. Beorn je bio krupan, crnobradi čovek kojije nosio grubu vunenu tuniku i bio naoružan sekirom drvoseče. Bio je divlji nordijski ratnik koji se besomučno borio i imao je dar 'promene kože', naime, mogao je da se pretvori u medveda. Godine 2941. Beorn je pružio zaklon i zaštitu Torinu i Družini, a kasnije se borio s njima u Bici Pet Vojski. U toj bici Beorn je uzeo medveđe obličje i pobio desetine Orka.

Beorninzi

U Trećem Dobu Sunca je postojala jedna rasa samotnih Severnjaka koji su čuvali Gaz Karok i Visoke Prolaze u Rovanionu od Orka i Varga. Ti Ijudi su bili Beorninzi, i oni su bili crnokosi, crnobradi Muškarci zaodenuti u grube vunene halje. Nosili su drvosečku sekiru i bili su osorni i nabusiti, jakih mišića, ali časni. Nazvani su po žestokom ratniku, Beornu, koji je bio moćan čovek i promenljive kože. Nekom čarolijom, on je mogao da promeni oblik i postane veliki medved. U strahu od ovog čoveko-medveda Orci i Varge Maglenih Planina su mu se sklanjali s puta.Gde je Beorn naučio veštinu menjanja oblika nije poznato, ali je bio daleki rod Edaina Prvog Doba, a 'Kventa Silmarilion' pripoveda kako su neki od te rase bili menjači kože. Najveći od njih beše Beren koji je, kao i Beorn, dugo živeo sam u šumi i nije jeo meso. Kao što je bilo i sa Beornom, zverinje i ptice su dolazili kod Berena i pomagali mu u njegovom ratovanju s Orcima i Vukovima. U Potrazi sa Silmarilima priča se kako je Beren naučio od Eldara veštinu menjanja oblika: predstavio se prvo u obliku jednog Orka, a onda kao veliki Vuk. Tako su možda nešto od te čaroli je nasledili Beorn i njegovi Ijudi, ili je možda Beorn naučio tu veštinu jer je tako dugo živeo s medvedima, Šta god da joj je bio izvor, kaže se da se ova umešnost menjanja kože prenosila na naslednike Beorna kroz mnoge generacije. U Ratu za Prsten, Beorninzi, predvođeni Grimbeornom, sinom Beornovim, naslupali su žestoko sa Šumarima i Vilenjacima Mrke Šume i oterali zauvek zlo s tog mesta. Zbog strašne snage i neobuzdanog besa Beorninga u boju, legenda o medvedokožim ratnicima dugo je živela u sećanjima Ljudi.

Beren

Edainski gospodar Dortoniona. Beren je bio sin Barahira, gospodara Edaina. Rođen u četvrtom veku Prvog Doba, Beren je bio jedini preživeli od odmetnika Dortoniona. i jedina osoba koja je ikada prešla Planine Užasa i prošla kroz gnusno kraljevstvo Džinovskih Paukova. Ušavši u Dorijat, on se susreo sa Princezom Lutijenom, ćerkom Kralja Tingola i Kraljice Melijane Maje, i zaljubio se u nju. Tingol ec zabranio da se venčaju. ukoliko mu Beren ne donese jedan od Silmarila. Nezastrašen, Beren se upustio u Potragu za Silmarilom. Pošto ga je zarobio i skoro ubio Sauron na Ostrvu Vukodlaka, spasli su ga Lutijena i Huan vučjak. Potom su Lutijena i Beren ušli u Angband, gde je Lutijena bacila čini i začarala Morgota, a Beren isekao dragulj Silmaril iz njegove krune. Ali, dok su bežali, Vuk od Angbanda je odgrizao Berenovu šaku i progutao i šaku i Silmaril koju je ona držala. Beren i Lutijena su pobegli u Dorijat, ali Beren se vratio u Angband i s Huanom ulovio i ubio Vuka. Ponovo osvojivši dragulj, Beren je poživeo taman toliko dugo da stavi Silmaril u Tingolovu ruku. Posle smrti Berena, Lutijena je ubrzo svenula i umrla od tuge, ali je ubedila Mandosa, Gospodara Mrtvih, da podari i njoj i Berenu drugi smrtni život na Srednjoj Zemlji. To je odobreno i oni su se vratili da mirno požive u Osirijandu do početka petog veka. Samo se još jednom Beren upustio u pustolovinu, kada je osvetio smrt Tingola i povratio Silmaril.

Bifur

Patuljak Torina i Družine. Bifur je krenuo u Potragu za Hreborom godine 2941. Trećeg Doba, što je za ishod imalo smrt Šmauga Zmaja i ponovo uspostavljanje Kraljevstva Patuljaka pod Planinom. On je preživeo Bitku Pet Vojski, a potom se nastanio u kraljevstvu na Ereboru.

Bilbo Bagins

Hobit od Okruga. Rođen godine 2890. Trećeg Doba, Bilbo je bio Hobit neženja koji je živeo u Torbinom Kraju u Okrugu. 2941. Bilboa su namamili Čarobnjak i trinaest Patuljaka da krene u čuvenu potragu Torina i Družine koja je, godine 2942, dovela do ubijanja Šmauga Zmaja i ponovnog uspostavljanja Patuljačkog Kraljevstva pod Planinom Erebor. Sa skromnim delom Zmajevog zlata koje je zadobio u svojoj avanturi, Bilbo se vratio u Okrug na nekih šest godina. U svojoj pustolovini Bilbo je došao do jednog misterioznog prstena koji je imao moć da učini nevidIjivim onoga ko ga nosi. Međutim, kasnije je otkriveno da je to bio u stvari Jedini Prsten koji je pripadao Gospodaru Prstenova. Godine 3001. Bilbo je održao ogromnu rođendansku zabavu, a onda nestao pred očima okupljenog mnoštva, ostavIjajući bogatstvo, dom i Jedini Prsten Frodu Baginsu. Bilbo je onda nastavio da živi kaluđerskim životom u Rivendelu i dvadeset go-dina je pisao pesme, priče i vilinska predanja, kao i svoje memoare, pod nazivom Tamo i ponovo natrag, i svoj trotomni naučni rad, Prevodi sa vilenjačkog. Posle Rata za Prsten, kad mu je bilo 131 godina, Bilbo je zaplovio na zapad s Frodom do Neumirućih Zemalja.

Bofur

Patuljak Torina i Družine. Bofur je bio jedan od družine koja se, godine 2941. Trećeg Doba, dala u Potragu za Samotnom Planinom Potraga je kao konačan ishod imala smrt Šmauga Zmaja i ponovno uspostavljanje KraIjevstva Patuljaka pod Planinom. Posle Torinove smrti Bofur i ostali iz družine su se zakleli na vernost Dainu. Gvozdenstopi, i ostali zadovoljno na Ereboru do kraja života.

Bolg

Orčki kralj Maglenih Planina. Bolg od severa bio je sin Azoga, Orčkog Kralja koga je ubio Dain Gvozden-stopa u Bici od Azanulbizara na kraju Rata Orka i Patuljaka. Kao i njegov otac, Bolg je bio izuzetno krupan i moćan Ork i, shodno tome, verovatno i jedan od one rase super Orka zvanih Uruk-hai. Bolg je predvodio ogromnu vojsku Orka i Varga u Bici Pet Vojski godine 2941. U toj bici ga je ubio Beorn, poglavica Beorninga.

Bombur

Patuljak Torina i Družine. Godine 2941. Trećeg Doba Sunca Bombur je pošao u potragu za Samotnom Planinom, što je za ishod imalo ubijanje Šmauga Zmaja i ponovno uspostavIjanje Patuljačkog Kraljevstva pod Planinom Erebor. Bombur je, kao i njegovi saputnici Bifur i Bofur, bio Patuljak Morije, ali nije poticao od Durmove rase. Bombur je uvek, čak i u najboljim godinama, bio veoma debeo Patuljak, međutim, kasnije u životuje postao tako ogromno gojazan da čak nije mogao ni da hoda, i bilo je potebno šest drugih Patuljaka da ga nose. Posle potrage Bombur je ostao na Ereboru do kraja života.

Boromir

Dunedainski gospodar Gondora. Najstariji sin Denetora II, Vladajućeg Namesnika Gondora. Rođen godine 2978. Trećeg Doba, Boromir je bio visok i naočit naslednik Namesnika. 3018. hrabro je upravljao odbranom Ozgilijata protiv Sauronovih snaga. Posle proročanskog sna koji je sanjao zajedno sa svojim bratom, Faramirom, uputio se u Vilin-kraljevstvo Rivendel i postao član Družine Prstena. Pošto je doživeo i izdržao mnoge opasnosti na putu Družine sve do Brda Oka, blizu Rauros slapova, tu ga je nadvladala žudnja da otme Jedini Prsten, i pokušao je da ubije Froda Baginsa, Nosioca Prstena. lako se Boromir ubrzo pokajao, Frodo je nastavio potragu samo sa Semom Gemdžijem kao saputnikom. Ubrzo potom, Boromir je poginuo u boju dok je junački branio Hobite Merijadoka Brendibaka i Peregrina Tuka od jednog napada Orka. Boromiru je priređena ceremonijalna sahrana na brodu nad Rauros slapovima.

Brđani

U Etenmursu (močvarama Eten) u Erijadoru živela je zla rasa Brđana koji su služili Vešcu-kralju od Angmara u Trećem Dobu Sunca. Ti varvarski Brđant su bili divlji i brojni i bili su u savezu s orčkim legijama. U četrnaestom i petnaestom veku, priča se, oni su pokorili pokrajine Rudaur i Kardolan Dunedaina Severnog Kraljevstva. 1974, posle šest vekova neprekidnog rata, ovaj savez je konačno srušio Artedain, poslednju od dičnih dunedainskih pokrajina Severnog Kraljevstva.
Ali to je takođe bilo vreme i propasti samih Brđana. Tek što su Brđani i njihov Veštac-kralj zauzeli Fornost, poslednju citadelu Dunedaina, napala ih je velika vojska predvođena Earnurom od Južnog Kraljevstva Gondora, Kirdon od Lindona i Glortindel od Rivendela.U ovoj Bici od Fornosta moć Brđana je skršena, Orci istrebljeni i kraljevstvo Angmar razoreno. Brđani su postali progonjen narod, raštrkan i zaboravljen.

Bregovi Vetrova

U Erijadoru, tik na severu od Velikog Puta Istok-Zapad izmedu Brija i Trolčestara, nalaze se Bregovi Vetrova. Ovaj venac brda koji se protezao ka severu od svog glavnog vrha Vrha Vetrova, odmah iznad puta, nekad je obrazovao granicu između arnorskih poseda (feuda) Artediana i Rudaura. Mada su ih Dunedaini utvrdili teškim bedemima i branili za vreme rata sa Vešcem-kraljem od Angmara, do petnaestog veka oni su opustošeni. Do vremena kad se poveo Rat za Prsten Bregovi Vetrova su bili uglavnom nenaseljeni.

Brendivinska reka

U Trećem Dobu Sunca Brendivino je bila jedna od tri velike reke Erijadora. Tekla je od brda i jezera Evendim koje je nekad bilo srce izgubljenog kraljevstva Arnor, prema jugozapadu, pored Okruga i Stare šume do mora na najjužnijem kraju Plavih Planina. Izgleda da je imala samo dva prelaza na svom toku: Sarn Gaz, južno od Okruga i Most od Kamenih lukova, istočno od Okruga, tik na severu od Stare Šume i na Velikom Istočnom Putu. Na vilenjačkom, ova reka se zvala Baranduin, što znači 'Zlatno-smeđa reka', a odnosilo se na njenu boju. Ime Brendivino je prevod originalnog hobitskog imena Brandanin, što znači 'Granična voda', pošto je ona označavala istočnu granicu Okruga. S vremenom je ovo ime iskvareno u Braldahim, što znači 'opojno pivo', i otuda i prevedeni oblik, Brendivino.

Bretil

U izgubljenoj zemlji Belerijand nekad su postojale prostrane šume drveća breze. Na sindarinskom jeziku Sivih Vilenjaka drveće tih predela se zvalo 'Bretil' i njegova lepota bila je predmet velikog divljenja medu ovim Vilenjacima.

Brzozrak

Ent od Šume Fangorn, Brzozrak je bio zaštitnik drveća oskoruše i, na Entima svojstven način, ličio je na to drveće. Za vreme Rata za Prsten Brzozrak je ugošćavao Hobite Merjadoka Brendibaka i Peregrina Tuka. Njegovo vilenjačko ime bilo je Bregalad ili 'brzo drvo'. Po merilima svoje rase, on je bio veoma 'žustar' Ent. Takođe je bio jedan od najmlađih. Imao je sivo-zelenu kosu, crvene usne i visoki, rezonantni glas. Igrao je istaknutu ulogu u razaranju Izengarda.

Bri

Navodno osnovan tokom Drugog Doba Sunca od Ljudi Danlenda (Mrke Zemlje), Bri (Kaša) je bio glavno selo zemlje Bri, a druga su bila Kombe (Dolinica), Arčet (Svodić) i Stedl (Stalak). Nalazio se na raskršću Velikog Istočnog Puta i Severnog Puta, što je bilo istočno od Okruga i u središtu onog što je nekad bilo kraljevstvo Arnor, a bilo je dom za oko stotinu Hobita i Ljudi. Do vremena Rata za Prsten veličina i značaj Brija su znatno umanjeni od velikih dana Arnora. Međutim, uzimajući u obzir obim razaranja Arnora u rukama Vešca-kralja od Angmara, iznenađujuće je što je Bri uopšte i opstao. Taj opstanak, bez sumnje, može se pripisati delimično zaštiti Šumara Severa, a delimično njegovom prirodnom strategijskom položaju na raskršću dva glavna trgovačka putna pravca. Za mnoge koji su putovali tim drumovima Bri je bio najpoznatiji po krčmi 'Poni koji se propinje', najstarijoj gostionici tog regiona, i mestu gde će se najverovatnije načuti najnovije vesti i ogovaranja iz obližnjih i udaljenih mesta.

Crni Numenorejci 

U 'Akalabetu' je ispričana priča o zemlji Numenorejaca koja je cvetala kao najmoćnije kraljevstvo Ljudi na Ardi tokom drugog Doba Sunca. Ali godine 3319. Drugog Doba razoreno je pod Belegairom, Zapadnim Morem, i raspalo se zauvek u druge delove. Većina Numenorejaca je izginula, ali su neki otišli iz Srednje Zemlje pre Sloma i tako preživeli.
Jedan deo onih koji su se spasili od propasti nazvan je Crni Numenorejci. Ti Ijudi su sagradili veliku luku u mestu po imenu Umbar koje je ležalo na obalama na jugu Srednje Zemlje. Crni Numenorejci su predstavljali veliku silu na moru i mnogo stoleća su vršili najezde i pljačkali obalske predele Srednje Zemlje. Oni su bili Sauronovi saveznici, jer je on dolazio među njih i iskvario ih, iskoristivši njihovu preteranu gordost i dajući im mnoge poklone. Trojici od Crnih Numenorejaca je podario Prstenove Moći i ta trojica su se ubrajala među utvare koje su se zvale Nazguli. Dvojici drugih, Herumoru i Fuinuru, podario je druge moći koji su postali gospodari među Haradrimima.Crni Numenorejci su često odlazili na sever, u zemlje Gondor i Arnor da iskušaju svoju snagu u sukobu s tim drugim, plemenitim ostacima numenorejske rase, Elendilima ili Vilin-prijateljima. Jer, kao Sauronovi saveznici, Crni Numenorejci su bili protivnici vilenjačkim delanjima i iznad svega su mrzeli one Ljude za koje su smatrali da su izdali Numenor i njegovog kralja. Crni Numenorejci su se pokazali kao neizmerno snažni i tokom više od hiljadu godina trpela su se njihova pljačkanja. Ali, naposletku, u desetom veku Trećeg Doba, u Gondoru se pojavio Kralj Earnil I koji je uništio silu Crnih Numenorejaca Umbara na moru i zauzeo njihove luke. Umbar je postao tvrđava Gondora i, mada su se u vekovima koji su usledili Crni Numenorejci ponovo uzdigli, najzad ih je slomio Hjarmendakil od Gondora godine 1050. i nisu više nikad zavladali u Umbaru.
Odonda su se skitački pripadnici ove snažne rase pomešali sa Haradrimima i Korsairima, a drugi su živeli u Morgulu i Mordoru. Kao što se priča u 'Crvenoj Knjizi Zapadne Međe', jedan od njih je postao besednik Mračnog Gospodara i nazvan je Usta Sauronova. Ali kraj Trećeg Doba bio je takođe i kraj Crnih Numenorejaca, jer su darovi moći koje im je Sauron dao iščezli s njegovim padom, i letopisi Četvrtog Doba više ne govore o ovim Ijudima.

Crni Jahači

U vekovima koji su usledili pošto su vilin-kovači i Sauron, Majar, iskovali Prstenove Moći, devet Crnih Jahača na hitrim crnim Konjima pojavilo se u Srednjoj Zemlji. Malo njihje znalo kakva vrsta stvorova su Crni Jahači, ali mudri su saznali da su oni nekad bili Ljudi koji su se, uz pomoć sile Prstenova, pretvorili u besmrtne utvare. Ti Crni Jahači su bili najmoćniji od slugu Gospodara Prstenova Saurona; na Crnom Jeziku Orka, njihovo ime bilo je Nazguli.

Crnoputi Ljudi

U Prvom Dobu Sunca oni Ljudi koji su došli u Belerijand posle Edaina nazvani su Istočnjaci. Međutim, neki su ih zvali Crnoputi Ljudi, jer su bili niži, širi i tamnije kose i očiju od Edaina. Oni su uglavnom bili manje časni Ijudi, i izdavali su Vilenjake njihovim neprijateljima.
Međutim, u Trećem Dobu ime Crnoputi Ljudi je dato visokim, smeđoputim Haradrimima, koji su mnogo puta ratovali s Ljudima Gondora. Bili su to divlji Ljudi odeveni u zagasito crveno i zlatno. Pešice, na konjima i na moćnim Mumakilima išli su u bitku s krivim sabljama, lukom i kopljem.

Crvi

Najmoćnija stvorenja kojaje Morgot ikad nakotio u Ardi bili su Veliki Crvi koji su izašli iz Jama Angbanda u Prvom Dobu Sunca. Morgot je ove stvorove naoružao krljuštima od gvožđa, moćnim zubima i kandžama, i velikim moćima vatre i mađije. Ljudi i Vilenjaci su te drevne Morgotove Crve zvali Zmajevi i oni su bili među najstrašnijim bićima u svim istorijama Srednje Zemlje.

Crvjezik

Severnjak od Rohana. Za vreme Rata za Prsten Grima Crvjezik bio je unakaženi glavni savetnik Kralja Teodena od Rohana. U tajnosti, bio je sluga i uhoda Sarumana kojije stalno podrivao volju starog kralja i oduzimao mu snagu Čarobnjakovim zlim činima. Pošto je Gandalf izlečio Teodena, Crvjezik je pobegao u Izengard, gde su i njega i Sarumana naposletku zarobili i porazili Enti. Posle toga, otputovao je sa Sarumanom u Okrug gde se okrenuo protiv svog gospodara i ubio ga. Zauzvrat, ovo sažaljenja vredno stvorenje su odmah ubili Hobiti.

Crvoloci

U pričama hobitskog predanja živela je u Poslednjoj Pustinji, na istoku Srednje Zemlje, jedna rasa koja se nazivala Crvoloci. lako nijedna priča Trećeg Doba Sunca ne govori o ovim bićima, Crvoloci su bili slični Zmajevima i zmijama. Za Hobite, oni su možda bili samo sećanje na ona stvorenja koja su vrebala po Zemlji za vreme Ratova Belerijanda u Prvom Dobu.

Čarobnjaci

Oni koje su obični Ljudi zvali Čarobnjaci bili su, kako drevna kazivanja otkrivaju, odabrani duhovi od Majara Valinora. Vilenjaci su ih nazivali Istari, i pod tim imenom se beleži veći deo njihovih podviga.

Ovi Čarobnjaci su došli sa zapada da otklone neravnotežu koju je Mračni Gospodar Sauron stvorio u Srednjoj Zemlji. Oni su došli u tajnosti i u Ijudskom liku, jer bilo je suđeno da ne mogu da istupe u punoj snazi svojih besmrtnih majarskih duša nego da budu ograničeni na moći koje uspeju da steknu u Smrtnim Zemljama. Pojavljivali su se kao starci odeveni u dugačke odore i putovali su upućeni u znanja o zemljama i predelima. Bili su nadaleko čuveni kao vešti. opsenari. Kažu da ih je bilo pelorica koji su lutali predelima Srednje Zemlje, ali istorije Zapadnih Zemalja govore samo o trojici: Sarumanu Belom, Gandalfu Sivom i Radagastu Smeđem.

Dagorlad

Za vreme Drugog i Trećeg Doba Sunca, malo na severu od Crne Kapije kroz Planine Mordora i južno od opakog močvarnog predela Mrtvih Baruština, nalazila se široka ravnica bez drveća koja se zvala Dagorlad, što na vilenjačkom znači 'bojno polje'. Godine 3434. Drugog Doba to je bilo poprište jedne silne bitke (zvane Bitka od Dagorlada) u kojoj je Poslednja Alijansa Vilenjaka i Ljudi srušila Sauronovu vojsku pre no štoje nastavila dalje da bi razorila Crnu Kapiju i samu Mračnu Kulu Mordora. Tokom Trećeg Doba Dagorlad je bio mesto mnogih bitaka izmedu vojski Gondora i osvajačkih Istočnjaka. Naročito vredne pomena bile su bitke sa Istočnjacima zvanim Kolovosci 1899. i 1944. Za vreme Rata za Prsten Sauron je odlučio da ne vodi bitku na tom mestu, i dopustio je Zapovednicima Zapada da se približe kapijama Mordora pre no što je pustio svoju ogromnu vojsku u uzaludnoj nadi da će ih oterati natrag na Dagorlad i tu ih pobiti.

Dainl

Patuljački kralj Sivih Planina, Dain I. je rođen godine 2440. Trećeg Doba Sunca, a postaoje kralj Sivih Planina godine 2585. Ubrzo potom Zmajevi su osvojili zlatom bogato Patuljačko kraljevstvo i Daina I - zajedno sa njegovim sinom Frorom - ubioje Hladni Zmaj dok su poslednji put junački stajali na kapijama sopstvenih dvora.

Dain II

Patuljački kralj Erebora, zvani Dain Gvozdenstopa, rođen je 2767. Trećeg Doba Sunca u Gvozdenim Brdima. U mladosti je stvorio sebi ime kao veliki ratnik ubivši Azoga, orčkog kralja Morije, za vreme Bitke od Azanulbizara 2799. Šest godina kasnije postao je Gospodar Gvozdenih Brda. 2941. Dain II je predvodio svoju vojsku u Bici Pet Vojski i bio jedan od zapovednika pobednika. Pošto je Torin Hrastoštit umro od rana zadobijenih u borbi, Dain Gvozdenstopaje imenovan za njegovog zakonitog naslednika i postao je Kralj pod Planinom. Tu je vladao do Rata za Prsten 3019, kad je ubijen za vreme Bitke od Dola.

Denetor I

Dunedainski gospodar Gondora, Denetor I je postao Deseti Vladajući Namesnik Gondora 2435. Trećeg Doba. Tokom vladavine Denetora I Sauron je nakotio onu opaku rasu super-Orka, poznatih kao Uruk-hai, i godine 2475. oni su pregazili Itilijen i opustošili Ozgilijat. Denetorov sin, Boromir, odlučno je poveo vojsku protiv Sauronovih Uruka i uspeo je da ponovo osvoji Ozgiiijat. Nažalost, u borbi je taj grad skoro potpuno uništen i njegov kameni most srušen. Denetor I je umro godine 2477.

Denetor II

Dunedainski gospodar Gondora, Denetor II, sin Ehteliona II, vladao je Gondorom od 2984. do Rata za Prsten 3019. On je bio dvadeset šesti i poslednji Vladajući Namesnik Gondora. 2976. oženio se lepom ćerkom Princa od Dol Amrota, Finduilasom. Finduilas je rodila dva sina, Boromira i Faramira, ali je umrla posle samo dvanaest godina braka. Mada nekada plemenit i mudar čovek, posle Finduilasine smrti Denetor je postajao sve više vladar koji se okruživao samoćom i tajanstvenošću. Znajući da će konačni sukob sa Sauronom doći za vreme njegove vladavine, on je poklonio poverenje nekolicini drugih, a isključio je i Aragorna i Gandalfa kao savetnike. Hrabro i prilično nerazumno, često je gledao u Palantir (ili 'Videći kamen') u Beloj Kuli. Mada je, nesumnjivo, došao do saznanja koje mu je pomoglo da Gondor pripremi za nastupajući rat, kamen je izazvao da ostari i, konačno, imao na njega loš uticaj. Kad je njegov najstariji sin Boromir poginuo u Potrazi za Prstenom, a Faramir ležao u dubokoj nesvesti prouzrokovanoj Crnim Dahom jedne Utvare Prstena, Denetorova gvozdena volja je najzad slomljena. U ludačkom beznađu pokušao je da oduzme život i sebi i Faramiru. Gandalf je uspeo da se umeša i spreči Faramira da bude živ spaljen, ali nije mogao da spreči od bola poludelog Denetora da sebe žrtvuje.

Dior

Vilin-kralj Dorijata, sin Berena i Lutijene, unuk Kralja Tingola i Kraljice Melijane, Dior je u svojim venama imao krvi tri rase: Edaina, Eldara i Majara. Rođen i odrastao u Osirijandu u Belerijandu oko 470. Prvog Doba, oženio se lepom sindarskom princezom, Nimiotom, i ona je rodila troje dece, Elreda, Elurina i Elvingu. Godine 505. Diorje postao kralj Dorijata pošto su patuljci Nogroda ubili Tingola i opustošili Menegrot. Posle smrti Berena i Lutijene Dior je nasledio Nauglamir, ogrlicu koja je sadržavala jedan od Silmarila. Ta ogrlica je bila uzrok izdaje Patuljaka. Ubrzo potom noldorski sinovi Feanora, koji su smatrali da im Silmaril pripada po pravu nasleđa, napali su Menegrot. U bici koja je usledila poginuli su i Dior i Nimlota.

Divlji Ljudi

Mnogo pre dolaska kraljeva Gondora, jedna primitivna rasa šumskih lovaca obitavala je u Druadanskoj šumi. To su bili Vozi, koje su drugi zvali Divlji Ljudi, a oni su bili plemenski narod naoružan lukovima i duvaljkama za strelu. Poznavali su šumu i njene osobine bolje od bilo koje rase Ljudi u Ardi.

Dol

Jedno od mnogih naselja Severnjaka zapadno do Mrke Šume u Rovanionu biio je drevni grad-kraljevstvo od Dola, tik na jugu od Erebora, Samotne Planine. Kao i svi Severnjaci, stanovnici Dola su bili u srodstvu sa Edainima Prvog Doba, i mada nije poznato kad je Dol osnovan. veruje se da je bio drevnog porekla. Kao grad, međutim, prestao je da postoji posle 2770. godine Trećeg Doba kada ga je strašni zmaj, Šmaug Zlatni, spalio do temelja i dočepao se svih njegovih blaga. Osveta za ovo delo stigla je Šmauga 2941. godine kada ga je ubio jedan potomak kraljeva Dola po imenu Bard Lukonosac.

U godinama koje su usledile Bard je obnovio Dol i postao prvi u njegovoj novoj lozi kraljeva. S obnavljanjem njegovih bogatstava i bogatstava Patuljačkog Kraljevstva pod Planinom Erebor, Dol je opet napredovao. Opasnost se ponovo pojavila za vreme Rata za Prsten, kad su Istočnjaci varvari napali Dol i naterali njegove stanovnike da potraže utočište kod drugih saveznika, PatuIjaka od Samotne Planine.

I^osle pada Sauronovog carstva u Mordoru, savezničke snage Patuljaka i Ljudi razbile su opsadu Erebora i poterale Istočnjake iz Dola i svih njegovih krajeva na jug i istok. Nakon rata, Dol je izgleda bilo napredno i nezavisno kraljevstvo u savezništvu s ponovo ujedinjenim Kraljevstvom Dunedaina.

Dol Amrof

Kula, pristanište i grad Dol Amrot bio je jedan od pet velikih gradova Gondora. Bio je glavni grad u feudu Belfalas. Njime su vladali prinčevi Dol Amrota čiji su barjaci bili plavi, sa znakom belog broda i srebrnog labuda. Dol Amrot je izgradio legendarni vilinski kralj Amrot, zlosrećan Ijubavnikvilinske princeze Nimrodele. Do Amrotove smrti 1981. Trećeg Doba Vilenjaci Lotlorijena su isplovljavali iz Dol Amrota ka Neumirućim Zemljama u svojim čarobnim belim brodovima.

Dol Guldur

Za vreme Trećeg Doba Sunca, kad je prostrana Zelen šuma Velika polako postala tako mračno i ukleto mesto da je promenila ime u Mrka šuma, jedna opaka tvrđava je sagrađena u njenom jugozapadnom delu. To je bio Dol Guldur, 'Brdo volšebništva', i tokom hiljadu godina jedna zla sila po imenu Nekromant živela je tu s legijama Orka i mnogim zlim i nečistim dusima. Godine 2063. Čarobnjak Gandalf je ušao u Dol Guldur, ali je otkrio da je njen tajanstveni demon-zapovednik nestao. Međutim, do dvadeset petog veka on se vratio s umnogome uvećanim moćima. Tek godine 2850, kad je Gandalf ponovo otišao u Dol Guldur, saznao je da je Sauron Gospodar Prstenova Nekromant. Sauron je vladao iz svog skrivenog kraljevstva do 2941, kad je našao utočište u svojoj silnoj Mračnoj Kuli u Mordoru. Međutim 2951. trojica od Sauronovih najstrašnijih slugu, Nazguli Utvare Prstena, preuzeli su zapovedništvo nad Dol Guldurom i koristili ga kao bazu za pohode užasa koji su ulivali strah i trepet, protiv slobodnih naroda severa. U ratu za Prsten zle vojske Dol Guldura napale su i Lotlorijen i Kraljevstvo Šumske Zemlje,ali su ih na kraju uništili Vilenjaci tih kraljevstava. Zidine Dol Guldura su srušene, a njegove jame i tamnice otvorene i očišćene od sveg zla.

Dori

Patuljak Torina i Družine, Dorin je krenuo u Potragu za Samotnom Planinom godine 2941. Trećeg Doba. Ekspedicija je konačno dovela do ubijanja Šmauga Zmaja i ponovnog uspostavljanja Kraljevstva Patuljaka pod Planinom. Posle Potrage Dori se zakleo na vernost Kralju Dainu Gvozdenstopi i nastanio se u Ereboru.

Dorijat

U Drugom Dobu Zvezdane svetlosti Kralj Sivih Vilenjaka Tingol i njegova Kraljica, Melijana Maja, osnovali su sindarsko Kraljevstvo Dorijat u velikim šumovitim predelima Belerijanda. Tokom četiri doba zvezda sivo vilenjačke zemlje Dorijata i kraljevski dvor u Hiljadu Pećina Menegrota postajali su sve napredniji i bili najlepši i najmoćniji u Srednjoj Zemlji. Međutim, za vreme Prvog Doba Sunca, zemlje Belerijanda su se pokazale kao glavno poprište borbi noldorskih Vilenjaka i Morgota Mračnog Neprijatelja u razarajućem ratu za Dragulje. Želeći da poštedi Sive Vilenjake tog sukoba, Kraljica Melijana Maja je oko šumskog kraljevstva Dorijat izatkala moćnu čaroliju za zaštitu koja je sprečavala sva zla stvorenja da uđu u njega i Dorijat je postao poznat kao Skriveno KraIjevstvo. Na taj način, tokom većeg dela Prvog Doba Sunca, Sivi Vilenjaci Dorijata bili su bezbedni od pustošenja koja su konačno uništila sva kraljevstva Belerijanda. Međutim. i Sindari su upleteni u sukob kad je jedan od dragulja Silmarila došao u posed Kralja Tingola. Zbog ovog dragulja, Patuljci Nogroda su izdali svoje saveznike i ubili Tingola. Posle Tingolove smrti, Melijana je napustila Srednju Zemlju i njena zaštitna čarolija je oslabila, a u Dorijat su upali i zauzeli ga Patuljci. Sindari u Dorijatu su se neko vreme okupili pod vlašću Tingolovog unuka, Kralja Diora, ali je i on, pošto je posedovao Silmaril, što je bilo prokleto, nastradao od ruku noldorskih Vilenjaka. Posle Diorove smrti i drugog pustošenja i pljačkanja Menegrota, Sivi Vilenjaci su napustili razoreno kraIjevstvo Dorijat. Kada se Rat Besnih završio u Prvom Dobu Sunca, Dorijat je, sa svim ostalim zemljama Belerijanda, potonuo u moro.

Dorvinioni

Na zapadnoj obali Unutrašnjeg Mora Run živeli su Dorvinioni. Od svih Severnjaka Dorvinioni su bili najistočniji, i bili su nadaleko čuveni po tome što su pravili najfinija i najčudnija vina. Trgovinom s mnogima od naroda Srednje Zemlje Dorvinioni su postali bogati i napredni, jer su se čak i istančana čula Vilenjaka napajala njihovim vinima.

Draugluin

Vukodlak, gospodar Tol-in-Gaurota, Draugluin je bio praotac i gospodar rase vukodlaka koja je izašla iz Angbanda da seje strah i trepet među Vilenjacima. Za vreme Ratova Belerijanda Draugluin i veći deo njegovog nakota naseljavao je Tol-in-Gaurot, 'Ostrvo Vukodlaka'. Pod zapovedništvom Saurona, Draugluinje često predvodio svoje Vukodlake protiv vilenjačkih snaga. Za vreme Potrage za Silmarilom, pošto su Beren i njegovi saputnici zarobljeni, Princeza Lutijena s Huanom, Vučjakom Valara, odvažila se da izazove Draugluina. Draugluin je poveo bitku protiv Huana na mostu Tol-in-Gaurota. Najzad ga je Huan savladao i on je otpuzio da ugine kod Sauronovih nogu. Posle Draugluinove smrti i Berenovog oslobađanja, i Beren i Lutijena su koristili Draugluinovu vukodlačku kožu da se preruše i uđu u Angband.

Drozdovi

'Crvena Knjiga Zapadne Međe' priča kako je u Trećem Dobu Sunca bilo mnogo rasa ptica, kao što su Vrane i Gavranovi, sa svojim jezikom koje su Vilenjaci, Patuljci ili Ljudi možda poznavali. Ali drevna vrsta Drozdova koja je živela u Ereboru bila je u savezništvu s Ljudima i Patuljcima tog mesta. Ljudi od Dola i neki od Jezerskih Ljudi Ezgarota su znali jezik drozdova i koristili su te ptice kao glasnike.. Drozdovi bi takođe pristupali i Patuljcima kao prijatelji i, mada Patuljci nisu razumeli brzi govor Drozdova, Drozdovi su razumeli vestron, uobičajen svakodnevni govor Patuljaka i Ljudi.

Ove ptice su bile posebno dugovečne. Legenda kazuje kako je jedan veoma veliki Drozd od Erebora došao kod Patuljaka Torina Hrastoštita i odneo poruku u Jezerski Grad nasledniku Dola po imenu Bard Lukonosac. Ljudi, Vilenjaci i Patuljci su zaista imali razloga da budu zahvalni Drozdovima, jer je zahvaljujući poruci Bard. Lukonosac saznao za slabu tačku Zmaja od Erebora i, znajući to, ubio zver.

Druadanska šuma

Za vreme Rata za Prsten, postojala je drevna šuma, udaljena trideset milja severozapadno od Bele Kule Gondora koju je nastanjivalo čudno pleme primitivnih Ijudi zvanih Vosi. Taj šumovit predeo se nazivao Druadanska šuma. Do Trećeg Doba Druadan je dobio značenje 'divlji čovek', ali je to bio iskvaren izgovor od Druedain, vilenjačkog imena za Vose tokom Prvog Doba Sunca kad su bili u savezništvu s Edainima. Posle Rata za Prsten, u kome su Vosi pomogli saveznicima Gondora protiv legija Saurona, Elesar, Kralj Ponovo Ujedinjenog Kraljevstva, predao je upravu nad Druadanskom šumom Vosima, izdavši naređenje da niko drugi ne sme da uđe u nju ukoliko oni to ne žele.

Druedaini

Druedain ili Druat bilo je sivovilenjačko ime za primitivne Divlje Ijude šuma, Vose. Haladini su ih zvali Drugi, Rohirimi Rogin, a Orci Ogor-hai.

Drugorođeni

Pre no što je Svet sačinjen, u onoj dimenziji pre otpočinjanja Vremena, bilo je predskazano da će Iluvatar sam dozvati dva velika naroda iz Sveta koji će Biti. Prvorođeni Iluvatarovi bili su besmrtna rasa Vilenjaka koja se rodila s Paljenjem Zvezda. Oni koji su nazvani Drugorođeni, smrtna rasa Ljudi, nastala je kad je Arijena Sunce prvi put zasjala na Srednju Zemlju. Na kvenijskom jeziku Drugorođeni se prevode kao 'Atani', a u sindarinskom kao 'Edain'; i to su bila imena pod kojima su bili poznati prvi Ljudi koji su ušli u zemlje Belerijanda.

Drveće Valara

Od semena koje je iznedrila Javana, Kraljica Zemlje, izraslo je u Dobima Svetiljki drveće Velikih Šuma u Ardi. Mnoga od tih drveta su bila ista kao drveće koje mi sad poznajemo, ali u onim danima više i većeg obima. Bilo je drveća hrasta, jove, jele, oskoruše, bukve (koje se zvalo Neldoret), breze (zvane Bretil), i zelenike (zvane Region). Ali bilo je i drugog koje je sad nestalo iz Sveta; crvenozlatna Kulumalda od Itilijena i zlatni Malorn, najviše drveće Srednje Zemlje, koje je raslo u Lotlorijenu.

Ipak, najlepša i najviše dostojna divljenja od sveg drveća koje je ikad raslo bila su dva Drveta Valara koja su se pojavila posle Doba Svetiljki. Kada je Melkor uništio Svetiljke Valara, koje su osvetljavale Svet, Valari su napustili Srednju Zemlju i otišli u Neumiruće Zemlje. Tu su stvorili drugo kraljevstvo, koje su nazvali Valinor, a Javana, Dariteljka Plodova, sela je na zeleni brežuljak Ezelohar kraj zapadne zlatne kapije Valimara i pevala, dok su Valari sedeli na svojim prestolima u Prstenu Sudbine i Niena Naricaljka nemo zalivala Zemlju svojim suzama. Prvo je, pričaju, izniklo jedno Drvo od srebra, a potom Drvo od zlata, blistajući sjajnom svetlošću, oni su izrasli visoki kao planine Auleove. Telperion je bio stariji od ovog Drveća i imao je listove tamnozelene i sjajno srebrne. Na njegovim granama bilo je mnoštvo cvetova sa kojih je kapala srebrna rosa. U pohvali, Telperion je takođe nazivan i Ninkveiote i Silpion. Laurelin, mlađe od drveća Valara, bilo je 'zlatna pesma'. Njegovo lišće bilo je oivičeno zlatom, ali bledozelene boje, njegovi cvetovi su bili kao trube i zlatni plamenovi, a s njegovih grana padala je kiša zlatne Svetlosti. U hvalospevima, Laurelin se naziva i Kuiurien i Malinalda, 'zlatno drvo'.

Tako su ova dva Drveta stajala u Neumirućim Zemljama i osvetljavala te zemlje srebrom i zlatom. Od ritma Svetlosti Drveća Valara poteklo je Računanjc Vremena, jer Vreme ranije nije mereno, i tako su otpočeli dani i godine Drveća, koje su trajale mnogo dugih doba - daleko duže nego godine Zvezda i Meseca. Svetlost blizanačkog Drveća u Neumirućim Zemljama bila je večna, a oni koji su živeli u njoj bili su oplemenjeni i ispunjeni ogromnom mudrošću.

U svojoj Svetlosti Valari su živeli u blaženstvu, dok je Srednja Zemlja bila utonula u tamu i Melkor je ojačavao moć svog kraljevstva Utumna i oružarnice Angbanda. Ali posle nekog vremena Varda, koja je načinila bunare iza Drveća u koje je padala rosa s Drveća, uzela je srebrnu Svetlost Telperiona i popela se na nebeski svod i upalila blede zvezde. Učinila ih je još blistavijim, i zle sluge Melkorove na Srednjoj Zemlji su ustuknule od straha. Jer za njih je zvezdana svetlost bila kao ubod koplja, ili kao ledeni bodež koji ih je duboko zasecao. U toj Svetlosti Zvezda rođeni su Vilenjaci. Radosno su se probudili uz tu Svetlost.

lako je Svetlost Drveća Valara bila dugog veka, kraj im je bio tragičan i koban. Jer, ispričano je da je Melkor sklopio sporazum s Ungolijantom Paukom, i oni su došli nevidljivo u Nesvetlosti Pauka, Drveće Valara je zbrisano volšebnim plamenom, i srž njihovih života je isisana. Njihova Svetlost je ugašena i od njih su ostala samo stabla koja su se Ijuljala i koreni pocrneli i zatrovani. Bunare Svetlosti je isisao i progutao Pauk Ungolijant i strašan mrak se spustio na Valinor: tako je u celom svetu Svetlost Drveća nestala, izuzev u tri dragulja zvana Silmarili koje su bili sačinili Vilenjaci Eldamara, i u kojima je ostalo sačuvano malo svetlosti Drveća. Ali Melkor je oteo i te dragulje, mada ih nije uništio, a oko tih Silmarila vodio se dugotrajni kobni Rat Dragulja celog sledećeg Doba.

U žalosti, Valari su ponovo prišli drveću, i ponovo su poslali po Javanu i Nienu. Nad mrtvim drvećem Javana je pevala svoju zelenu pesmu, a Niena je lila suze beznadežnog trpljenja, i iz tih ugljenisanih ostataka pojavio se jedan zlatni plod i jedan srebrni cvet. Oni su nazvani Anar Plamenozlatni i Izil Sjajni. 'Narsilion' pripoveda kako je Aule Kovač načinio velike svetiljke oko ovih blistavih svetala koja nikad ne bi zgasnula. Manve ih je posvetio, a Varda ih je uzdigla na nebesa i postavila ih na putanju preko svih zemalja Arde. Tako su delovi žive Svetlosti Drveća Valara doneti celom Svetu i zvali su se Sunce i Mesec. Arijena, majarski duh vatre, nosi Sunce, koje je takođe nazvano i Vasa, 'plameno srce'; a Tilion, majarski lovac i strelac, nosi Mesec, Izil srebrni cvet, koji se zove i Rana.

Nije se samo u njihovom Svetlu Drveće zadržalo na Svetu, jer Javana je načinila drvo Galatilion kao sliku i priliku Telperiona, mada ono nije isijavalo svetlost. Ona je to drvo podarila Vilenjacima Tiriona koji su ga znali kao Belo Drvo Eldara. Mnogo drveća izniklog iz njegovog semena je raslo i još uvek raste u Eldamaru. Jedno od njih bioje Keleborn, koji je cvetao na Tol Ereseji i dao seme od koga je iznikao izdanak koji su Vilenjaci poklonili Ljudima Numenora. Ova mladicaj e postala drvo po imenu Nimlot Lepi, Belo Drvo Numenora, koje je raslo u kraljevskom dvoru sve dok ga Kralj Arfarazon nije uništio. Tim činom je osuđeno Ostrvo Numenor. Ali, sa Nimlota su već uzeli mladicu prinčevi Andunia, i pre Sloma Numenorajedan princ po imenu Elendil Visoki je odneo tu mladicu u Srednju Zemlju. Njegov sin je prvi zasadio plod Nimlota u Minas Itilu u Gondoru, i do Četvrtog Doba Sunca cvetalo je Belo Drveće Gondora. Mada je tri puta po jedno Belo Drvo stradalo u ratnim nedaćama, uvek je nalažena mladica i loza nikad nije izumrla. To Belo Drveće bilo je živa veza s najdrevnijom prošlošću Neumirućih Zemalja, i bilo je znak uzvišenosti, mudrosti i dobrote Valara koja je prešla na smrtne Ljude.

Drvobradi

Ent od Sume Fangorn. Drvobradi, što na vilenjačkom glasi 'Fangorn', bio je čuvar šume Fangorn. Bio je Ent, četrnaest stopa visok divovski 'pastir drveća' koji je ličio na nešto između zimzelenog drveta i čoveka. Imao je grubo i snažno stablo, gustu bradu kao slamu i granolike ruke sa glatkim sedmoprstim šakama. U vreme Rata za Prsten bio je najstariji od svoje rase koji je još uvek živeo u Srednjoj Zemlji. Mada se, uopšteno govoreći, nije zanimao za poslove Vilenjaka i Ljudi, Drvobradov razgovor s Hobitima, Merjadokom Berndibakom i Peregrinom Tukom ubrzo je izazvao njegovu dugo suzbijanu srdžbu i mržnju prema Orcima Izengarda. Drvobradi je ubedio Ente da marširaju na Izengard. Marš Enta je za ishod imao potpuno uništenje njegovih zidina i zarobljavanje Sarumana Čarobnjaka u njegovoj kuli. Drvobradi je takođe poslao one duhove drveća preke naravi, zvane Huorni, protiv Orka posle Bitke od Rogburga.

Dubokoumni Vilenjaci

U Eldamaru su ti Vilenjaci mnogo voleli da grade kamenom i kopali su duboko u planinama da ga nađu. Oni su bili prvi koji su otkrili sjajne zemljine dragulje i prve načinili Vilin-dragulje koji su bili još sjajniji.

Dubokoumni Vilenjaci su bili dobro poznati Ljudima, jer su se jedini od Kalakvendija vratili u Srednju Zemlju posle dolaska Ljudi i činili velike podvige, koji su izašli i na dobro i na zlo: ti Vilenjaci su izradili Velike Dragulje - Silmarile - a takođe načinili i Prstenove Moći. Najveći ratovi za koje su Ljudi znali vodili su se oko ovih tvorevina.

Dulin

Najomiljeniji ptičji poj u Srednjoj Zemlji je pesma slavuja koga Sivi Vilenjaci zovu Dulin, 'noćni pevač', i Tinuvjel 'deva sumraka'. Jer, kao i same Vilenjake, slavuje oduševljava svetlost zvezda i oni donose najdivnije pesme i radost u mračan Svet.

Dumbledori

U šaljivoj hobitskoj pesmi 'Život viteza lutalice' jedan njen deo govori o svirepoj rasi krilatih insekata. Oni se nazivaju Dumbledori, ali ništa se više ne govori o njihovom poreklu i istoriji.

Dunedaini

Povesti Dunedaina, Ljudi Zapad-njaka, kreću s početkom Drugog Doba Sunca, jer su Dunedaini bili ostatak Edaina iz Prvog Doba. Te Ijude su poštovali Valari i dali im zemlju koja je ležala u Zapadnom Moru između Srednje Zemlje i Neumirućih Zemalja. To mesto je dobilo ime Numenore, Zapadna Zemlja na svakodnevnom jeziku Ljudi. Istorija Duendaina tog doba je ispričana u 'Akalabetu' i u pripovesti o Numenorejcima, jer su Dunedaini Numenora bili poznati pod tim imenom. Ti Ijudi su bili moćni i njihov pad bio je strašan kad je njihova zemlja potopljena morem i trbuh Sveta istrgnut. U tom uništavanju svi Numenorejci su nastradali, izuzev onih koji su poznati kao Crni Numenorejci, koji su u ranijim vremenima otišli u južnu luku Umbar, i onih koje su znali kao Elendile, koji.su stvorili kraljevstva Arnor i Gondor. Zato, kad se u istorijama i letopisima govori o Dunedainima, najčešće se misli na Elendile, čije ime znači 'verni'.

Istorije Srednje Zemlje govore kako je, godine 3319. Drugog Doba Sunca, devet brodova naišlo na velikom talasu sa Zapadnog Mora. To su bili brodovi Elendila Visokog koji je, sa svojim sinovima, doveo preživele verne Dunedaine u Srednju Zemlju. Elendil je potom obrazovao Arnor, Severno Kraljevstvo Dunedaina, i sagradio Anuminas kao njegov prvi grad pored vilinskih zemalja Lindona, dok su Anarion i Isildur otišli na jug i obrazovali Gondor, Južno Kraljevstvo Dunedaina, i sagradili Ozgilijat kao njegov prvi grad. U Arnoru su bile prostrane pokrajine Rudaur, Kardolan i Artedain, dok su u Gondoru bili feudi i teritorije Anorijen, Itilijen, Lebenin, Losarnah, Lamedon, Anfalas, Tolgalas, Belfalas i Kalenardon.

Dunedaini su napredovali u miru tokom jednog stoleća tog Doba dok su ojačavali svoja nova kraljevstva, ali jedna druga sila je takođe snažila. Iz Mordora su došli Sauron i Nazguli, i Orci i Ljudi mnogih rasa kao njegovi robovi. Tako se opet poveo rat, ali je zaključen pakt koji je u kasnijim vremenima nazvan Poslednji Savez Vilenjaka i Ljudi. Gilga-lad, poslednji Uzvišeni Kralj Vilenjaka na Srednjoj Zemlji, predvodio je Vilenjake Lindona, a Elendil je zapovedao Dunedainima. Sauronove sluge su pale pod njihovom snagom i sam Sauron bio je primoran da najzad stupi u boj. I mada su Elendil, Anarion i Gil-galad poginuli, isto tako je i moć Utvara Prstena i Saurona okončana. Isildur je isekao Prsten iz Sauronove ruke i Sauron, Utvare Prstena i sve njegove sluge su se pretvorili u senke.

Bio je to rat koji je okončao Drugo Doba Sunca. Kako Saurona više nije bilo, predviđalo se vreme mira, ali je suđeno da se i Treće Doba takođe završi krvavim ratom, jer Izildur nije uništio Sauronov Prsten i u Prstenu je ostala strašna moć. U drugoj godini Trećeg Doba Izildur je uhvaćen u zasedu na Gladenskim Poljima (Poljima Perunika), ubijen crnim orčkim strelama, a Prsten je izgubljen u Reci Anduin. Tako je, kako kazuju 'Crvena Knjiga Zapadne Međe' i 'Letopisi Kraljeva i Vladara', mada je mir vladao neko vreme, bilo suđeno da se borbe vrate u Zapadne Zemlje. Dunedaine su napali sa svih strana: Balkoti i Kolovosci iz Runa, Crni Numenorejci i Haradrimi sajuga, Varjazi iz Kanda, Orci i Dunlendinzi s Maglenih Planina, Brđani i Trolovi s Etenskih pustopoljina i Utvare Prstena ponovo probuđene u Mordoru, Angmaru, Morgulu i Dol Gulduru. Tako je prošlo Treće Doba, s Dunedainima što su ratovali s onima koje je pokretala jedina sila koja je najzad ponovo dobila obličje i nastanila se u moćnoj kuli Baraddur u Mordoru: Sauron, Gospodar Prstenova.

S vremena na vreme Dunedaini su u tim godinama postajali još moćniji i njihove zemlje su se proširile daleko u Run i Harad. Ali tokom vekova postali su kao morski grebeni, istrošeni plimama: Arnor se kao kraljevstvo raspao, i 1975. poslednji grad Arnora je pao. Mada je jedan naslednik prestola ostao skriven u zemlji, ovo Dunedainsko kraIjevstvo je potpuno izgubljeno. Posle tog doba, na severu, oni koji su bili zakoniti kraljevi Dunedaina bili su samo poglavari. Na jugu je dunedainsko kraljevstvo Gondor, mada često opsedano i u opasnosti, najvećim delom ostalo neokrnjeno i snažno, ali je kraljevska loza prekinuta i kraljevstvom su vladali Namesnici.

Tokom Trećeg Doba Sauronova moć se povećavala, dok najzad nije krenuo otvoreno u rat, rešen da otera Dunedaine i Vilenjake sa Sveta i učini Srednju Zemlju zauvek svojim carstvom. Bio je to Rat za Prsten koji je okončao Treće Doba, a njegova istorija je ispričana u delu zvanom 'Crvena Knjiga Zapadne Međe'.

U tom Ratu među Dunedainima Severa uzdigao se Aragorn, sin Aratorna, jedini istinski naslednik Izildura i zakoniti kralj svih Dunedaina Srednje Zemlje. Njegovi vitezovi su bili Šumari sa Severa, jahači naoružani mačem i kopljem u putnim ogrtačima s kapuljačama zelenim kao šuma i visokim kožnim čizmama. Sam Aragorn je putovao po zemlji u tom ruhu, šiban vetrovima i ogrubeo, ali snažan, hrabar i oštrog oka.

U to vreme zvali su ga Strajder (Krakatilo), ali u mnogim avanturama tokom svog dugog života nosio je druga imena: medu Vilenjacima Rivendela u mladosti bio je Estel, a Torongil kao zapovednik Gondora koji je otišao na jug i uništio flote Umbara. Za vreme Rata za Prsten borio se kod Rogburga, Pelargira, Pelenorskih Polja i pred samom Crnom Kapijom Mordora.

Pokazao se kao istinski vođa Ljudi i, posle Rata za Prsten, kao naslednik Izildura, krunisan je kao Kralj Elesar Telkontar, vladar svih Dunedaina, blizanačkih kraljevstava Gondora i Arnora.

Po svom stupanju na presto, Aragorn se potpuno preobrazio od odrpanog Šumara u Kralja, žestokog i gospodstvenog a ipak prijatnog, mudrog i vilinskoga pogleda. Ustoličen je i krunisan pod tri zastave, zelenom, plavom i crnom: zastavama Rohana, Dol Amrota i Gondora. Nosio je Belu Krunu Dunedaina, visoki ratnički šlem od mitrila s belim gale-bovim krilima od bisera i srebra. Po njenom obruču usađeno je sedam dijamantskih kamenova, a jedan Vilindragulj na kruni blistao je sjajnom, jasnom svetlošću. Aragorna su poredili s najuzvišenijim Numenorejcima od starinc, i čak sa Vilin-gospodarima. I zaista, on je uzeo Vilin-princezu Aruenu Undomijelu za svoju kraljicu i oni su mudro vladali Zapadnim Zemljama dugo i u Četvrtom Dobu, i doneli mir svim narodima Srednje Zemlje.

Dunharou

Jedno od najstarijih i najtajanstvenijih utvrđenja, utočišta na Srednjoj Zemlji Dunharou je bio deo Rohana za vreme Rata za Prsten. U mnogim ratovima bilo je to jedno od glavnih utočišta za one u dolini Haroudejl (Drljodol) pod njim. Izgledalo je da je Dunharou skoro nemoguće uspešno napasti pošto se do njega prilazilo stazom punom serpentina, koja je vodila cik-cak uz strme planinske grebene. Svaka staza se oštro vraćala unatrag na nižu, i kod svakog račvanja sa strane od puta nalazili su se ogromni okrugli kamenovi u obliku trbušastog čoveka koji čuči. Bilo je to monumentalno delo graditeljstva, i vijugalo je tamo-amo u jednoj visokoj piramidi puteva do stenovitog zida na vrhu kroz koji je bio presečen otvor i jedan uspon koji je vodio do Utvrđenja Dunharoua. To je bila visoka, široka i dobro navodnjena planinska livada na kojoj je u vreme rata moglo da se ulogori više hiljada Ijudi. Na toj visoravni nalazio se veliki prolaz poput jednog dugog niza neoblikovanih crnih stojećih kamenova koji su se pružali preko visoravni u pravoj liniji i vodili prema Dvimorbergu, ili 'Planini Duhova', i jednom crnom zidu od kamena kroz koji je bio probušen tunel koji se zvao Dimholt (Tamnobreg). On je vodio do tajne klisure gde su se pojavljivali duhovi mrtvih koji su sprečavali žive Ijude da pređu ovim napuštenim prolazom do dalje strane Belih Planina. Dunharou su sagradili tokom Drugog Doba Ljudi od Bele Planine koji su bili preci Dunlendinga, a koji su naseljavali tu zemlju pre dolaska Ljudi Gondora. Mada su se kasnije zakleli na vazalsku odanost Gondoru, ove Ijude je već bio zaveo i iskvario Sauron, i tako su oni u vreme rata izdali svoje nove saveznike. Zbog kršenja ove zakletve dušama ovih Ijudi nikad nije dopušteno da počivaju u miru i tokom svih godina Trećeg Doba vojska duhova poznata kao Mrtvi Ljudi od Dunharoua pojavljivala se u onom delu Dvimorberga iznad Dunharoua koji se zvao Staze Mrtvih. Tek kad se pojavio Aragorn, Mrtvim Ljudima je dozvoljeno da se iskupe i dušama Dunharoua koje su se pojavljivale kao sablasti je napokon dopušteno da se smire.

Dunlendinzi

U Drugom Dobu Sunca, pre no što su Dunedaini došli u Srednju Zemlju i obrazovali kraljevstva Gondor i Arnor, u plodnim dolinama pod Belim Planinama živeo je visok, tamnokos narod. Tokom mnogih stoleća, priča se, oni su razvijali civilizaciju odvojenu od drugih Ijudi i sagradili mnoge velike tvrđave od kamena. Nijedna istorija ne kazuje o sudbini ovih Ijudi od Belih Planina, ali oni su iščezli i u njihovim zemljama su se zadržali samo oni njihovi potomci koje su nazivali Dunlendinzima.

Mnogo pre no što su Dunedaini stvorili svoja kraljevstva Gondor i Arnor, moć Dunlendingaje oslabila. Narod je postao podeljen. Oni koji su ostali u Dunharouu su postali saveznici Ljudi od Gondora; drugi su odlutali na sever i naselili se u miru u zemlji Bri. Ali većina Dunlendinga se povukla u brda i visoravni Dunlanda (Mrkozemlje) i postala plemenski pastirski narod. Mada su zadržali svoj jezik i ostali žestoki ratnici, postali su varvarski narod.

U dvadeset šestom veku Trećeg Doba Ljudi Gondora su dodelili Rohirima pokrajinu po imenu Kalenardon, ali su Dunlendinzi smatrali da ona, po pravu, pripada njima. Tako su ta dva naroda počela da se mrze, i godine 2758. jedan Dunlending, po imenu Vulf, poveo je veliki osvajački pohod svog naroda na Rohirime i pobedio. Ali ih je to skupo koštalo, jer su se sledeće godine Rohirimi digli i poterali Dunlendinge natrag u brda, a sam vrhovni vojni zapovednik Vulf je poginuo.

Tako se desilo da su skoro tri veka Dunlendinzi ostali u brdima i prepustili plodne doline Rohirima. Ali oni nisu zaboravili uvredu koja im je naneta, i visoki, tamnoputi Ljudi Dunlenda su sklopili zli pakt s pobunjenim Čarobnjakom Sarumanom, koji je doveo mnoštvo Velikih Orka (zvanih Uruk-hai) u Izengard. I zabeleženo je da su nekim opakim vradžbinama Dunlendinzi ukršteni s Uruk-haima, i opak porod po imenu Polu-Orci bio je rezultat tog sjedinjenja. Polu-Orci su bili crni Ljudi s kosim očima i opakim orčkim crtama lica, udruženi s Dunlendinzima i Velikim Orcima, Polu-Orci su činili ogromnu vojsku zastrašujuće snage.

Kad je izgledalo da moć Gondora slabi, ova vojska se okupila u Izengardu pod zastavama Sarumanove Bele Ruke da se bori protiv Rohirima. 'Crvena Knjiga Zapadne Međe' pripoveda kako su grozni divIji Dunlendinzi s visokim kacigama i crnim štitovima marširali u Bici kod Rogburga kod Helmovog ponora s Urukhajima i Polu-Orcima.

Ali, Bitka kod Rogburga je predstavljala veliki slom za Dunlendinge, oni su uništeni i divlji Uruk-haji i Polu-Orci satrti. Oni koji nisu ubijeni mogli su samo da mole za mir, obećavši da nikad više neće da se pobune protiv svojih rohirimskih osvajača.

Durin I

Patuljački kralj Kazad-duma, Durin I bio je prvi i najstariji sin Sedam Očeva Patuljaka koje je zamislio i stvorio Aule Kovač u Dobima Tmine. Posed Kralja Durina I bio je Kazad-dum, najveće kraljevstvo patuljaka, koje se nalazilo ispod Maglenih Planina. Posle razaranja Belerijanda na kraju Prvog Doba Sunca letopisi Vilenjaka i Ljudi nam prvenstveno govore o Patuljcima Durinove loze. Durin je doživeo takvu starost da su ga zvali Durin Besmrtni. Ovo ime se takođe odnosilo i na verovanje da će se on reinkarnirati sedam puta kao kralj svog naroda i da će svaki put nositi ime Durin.

Durin II

Patuljački kralj Kazad-duma u petom veku Drugog Doba. U to vreme Patuljci njegovog kraljevstva su skroz usekli pećine i tunele kraIjevstva kroz Maglene Planine, s istoka na zapad, i sagradili Zapadnu Kapiju, omogućivši trgovinu dragocenim materijalima s Vilin-kovačima Eregiona.

Durin III

Patuljački kralj Kazad-duma, Durin III bio je kralj Patuljaka, najviše poznat po svom prijateijstvu s Vilin-kovačima Eregiona tokom šesnaestog veka Drugog Doba. Njemu je Kelebrimbor dao prvi od Sedam Prstena Patuljaka. Nedugo potom rat Saurona i Vilenjaka primorao je Patuljke da zatvore svoja vrata prema svetu. Kazad-dumje postao poznat kao Morija, 'tamno kraljevstvo'.

Durin VI

Patuljački kralj Morije (Kazad-duma). Rođen godine 1713. Trećeg Doba, Durin VI bio je vladar Morije 1980. kad su njegovi Ijudi kopali, tražeći žilu rude mitrila duboko ispod korena planine Crvenrog. Na nesreću, provalili su u zapečaćenu odaju i oslobodili užasnog zlog duha zvanog Balrog. I Durina VI i njegovog sina Naina I ubio je taj demon tokom sledeće godine, a Patuljci su zauvek proterani iz Durinovog kraIjevstva.

Durin VII

Patuljački kralj Poslednjeg Kraljevstva. Za njega se verovalo da je sedma i poslednja reinkarnacija KraIja Durina, i njegov dolazakje nagovestio da je to bilo poslednje kraljevstvo Patuljaka Durinove loze.

Dvalin

Patuljak Torina i Družine, Dvalin je bio sin Fundina i brat Balina, Otišao je u Potragu za Samotnom Planinom koja je ponovo uspostavila Kraljevstvo Patuljaka pod Planinom Erebor, gde je on ostao do kraja života. Bila je to druga takva potraga za Dvalina, jer je on već bio saputnik Kralja Traina II, Kralja Patuljaka u izgnanstvu, jedan vek pre toga, na nesrećnom putovanju u Erebor koje je dovelo do zarobljavanja kralja i, na kraju, do njegove smrti.

Dvimerlaik

Srednja Zemlja bila je područje koje je videlo mnoga Doba krvavih ratova i borbi. Mnogo ih je položeno da počivaju u njenom tlu umoreno mačem, vatrom ili bolešću. A zatim, bilo je i onih koji su, posle smrti, zbog neke vradžbine ili prekršene zakletve, ostali s neuspokojenim duhom u smrtnom Svetu. Od njih 'Crvena Knjiga Zapadne Međe' govori o Stvorenjima Humki, Mrtvim Ljudima Dunharoua, Sablastima iz Mrtvih Baruština i strašnim Utvarama Prstena, koji su se na Crnom Jeziku nazivali Nazguli.

U zemljama Rohana u vreme Jahača Marke svi takvi ukleti dusi su se zvali Dvimerlaik. Praznoverje rohirimskih konjanika bilo je takvo da su čak i Vilenjake Lotlorijena i Ente Fangorna nazivali Dvimerlaik, i za njih su takođe mislili da su slični zli dusi.

Džinovi

Mnoga bića džinovske veličine, po svojoj prirodi i dobra i zla, živela su u Srednjoj Zemlji. U Prvom Dobu Zvezda postojali su Enti, Pastiri drveća, koji su bili visoki četrnaest stopa, i imali ogromnu snagu i veliku mudrost. Kasnije su se pojavili Džinovi ispunjeni zlom, oni po imenu Trolovi i Olog-hai služili su Mračnoj Sili i divlje predele Pustopoljine učinili opasnim za putnike. Takođe, u pričama Hobita, govorkalo se o velikim Džinovima koji su, u savezu s Orcima, čuvali Visoke Prevoje u Rovanionu.

Ea 

Pošto je Iluvatar, Tvorac, izronio iz Ništavila i rečju i snagom Neuništivog Plamena sagradio Bezvremene Holove za svoju anđeosku vojsku, On je načinio Eu, 'Svet koji jeste', koji su Vilenjaci i Ljudi kasnije nazvali Arda, Zemlja. Ea je sav stvoreni svet Arde: kontinenti, velika mora, nebeski svod i sav prostor i vreme u okviru stvorenog sveta.

Earendil

Poluvilenjak, Zmajoubica, Earendil Moreplovac bio je sin gospodara Edaina, Tuora, i vilenjačke gospe, Idrile od Gondolina. Earendil je rođen godine 504. Prvog Doba u Gondolinu, ali je odrastao u vilenjačkoj luci Arvernien. Postao je Gospodar Arverniena i oženio se Elvingom, vilenjačkom ćerkom Kralja Diora i naslednicom Silmarila. Oni su imali dva sina: Elronda i Elrosa. Za Earendila, čije ime znači 'zaljubljenik u more', Kirdan je sagradio čudesni brod Vingilot. Dok je Earendil bio na moru, Arvernien je napadnut i Elvinga je morala da beži. Ne videći načina da umakne, ona se bacila sa Silmarilom u more. Gospodar Okeana Ulmo ju je spasao, pretvorivši je u galeba i omogućivši joj da odleti do Earendila. Ovaj par je iskoristio moć i svetlost Silmarila da otplovi do Neumirućih Zemalja i zatraži pomoć od Valara. Kao odgovor na to, vojska Valara i Majara je izašla iz Neumirućih Zemalja i povela Rat Besnih. On je okončan Velikom Bitkom u kojoj se borio i Earendil Moreplovac. Sa Silmarilom pričvršćenim na čelo i svojim čarobnim brodom kome je podarena moć da leti, Earendil je ubio Ankalagona Crnog, najvećeg Zmaja koga je Svet ikad upoznao. Posle kraja Prvog Doba Earendil je poveo preživele Edaine u novo ostrvsko kraljevstvo Numenor. Earendilu je bilo suđeno da odonda zauvek plovi Vingilotom preko nebeskog svoda. Nazvan je Večernja Zvezda i 'plamen zapada', a Silmaril na njegovom čelu je zauvek sijao s noćnog neba.

Edaini

Od Ljudi Prvog Doba Edaini su smatrani najvećim. Oni su bili prvi Ljudi koji su došli sa istoka u Belerijand, gde su Uzvišeni Vilenjaci stvorili mnoga kraljevstva. Većina njih su bili snažni i hrabri Ljudi, i priče iz tog vremena kazuju o njihovim velikim podvizima.

Ovi Ljudi su prvo ušli u Belerijand sa tri vojske, predvođene poglavicama Beorom, Haldadom i Marahom, i te vojske su postale Tri Kuće Edaina. Pošto su se Vilenjaci zvali Prvorođena Deca Iluvatarova, Noldori u Belerijandu su zvali ove Ljude Atani, što znači 'Drugorođeni', i ispunili su ih ogromnim znanjem. Mnogo toga što se ubraja u veliko i plemenito u svim Ljudima u začetku je poteklo od noldorskih učitelja. U sasvim kratkom vremenskom periodu svakodnevni govor Belerijanda je postao sindarinski, jezik Sivih Vilenjaka, a kvenijske reči su malo korišćene. Zato su Atani najčešće zvani Edaini u svim zapisanim predanjima Belerijanda, jer to je sindarinska reč za Drugorođene.

Od Tri Kuće, Kuća Beora (koja je kasnije nazvana Kuća Hurina) bila je prva koja se susrela s noldorskim Vilenjacima. Od svih Ljudi, bili su najviše slični Noldorima, koji su ih veoma voleli. Kosa im je bila tamna, a oči sjajnosive. Bili su oštrog uma, brzo su učili i imali su veliku snagu. Oni iz Druge Kuće su nazvani Haladini ili Kuća Halete, bili su stanovnici šuma, brojno i stasom najmanji od Tri Kuće. Treća Kuća je bila Kuća Hadora, čiji su Ijudi bili zlatokosi i plavooki, i bili su najbrojniji od Edaina.

Mnogo junaka se rodilo međtu Edainima. Hador Lorindol, što znači 'Zlatoglavi', ubrajan je u jednake s Vilin-gospodarima i nazvan gospodarem Dorlomina. Hurin Postojani bio je moćni ratnik koji je u borbi ubio sedamdeset Džinova. Kao što se pripoveda u 'Narn i Hurin', Hurinov sin bio je Turin Turambar, koji je nosio na glavi baštinu svog naroda, Zmajevu kacigu od Dor Lomina patuljačke izrade, i u ruci Crni mač zvani Gurtang. Tim oružjima i svojom snagom Turin je, prikravši se, ubio Glaurunga, Oca Zmajeva.

Od svih podviga Ljudi u okviru Sfera Sveta, najveći su bili podvizi Berena Erhamiona, oženjenog Vilin-princezom Lutijenom Tinuvijelom, najlepšom kćerkom Sveta. Jer, Beren je bio onaj junak koji je bodežem Angristom isekao Silmaril iz Morgotove Gvozdene Krune.

U istorijama Vilenjaka bilo je još samo dva sjedinjenja Edaina i Vilenjaka. Tuor se oženio Idrilom, kćerkom Turgona, noldorskog gospodara Gondolina. Zbog ovoga je, tvrdi se, Tuor bio jedini Čovek koji je primIjen u Neumiruće Zemlje i kome je dopušteno da tamo živi. Sin Tuora i Idrile, Earendil Moreplovac, oženio se sindarskom princezom Elvingom. Earendil je plovio letećim brodom 'Vingilotom' i nosio Silmaril, plamen plave zvezde sumraka. U Velikoj Bici i Earendil je, u svom brodu zvanom 'Vingilot', ubio krilatog Vatrenog zmaja Ankalagona Crnog.

Ostaci Edaina su u Drugom Dobu odvedeni iz Srednje Zemlje uz Earendilovu svetlost vodilju, jer su Edaine Valari nagradili za njihova stradanja. Osnaženog tela i uma i obdareni dugim životom, oni su odvedeni u zemlju Numenor, koja je ležala u Zapadnom Moru između Srednje Zemlje i Neumirućih ZemaIja. U to vreme, dobili su novo ime, Dunedaini, 'Edaini Zapada', i živeli su tu tokom Drugog Doba Sunca, i smatrani najmudrije i najveće Ljude koji su ikad hodili tlom Srednje Zemlje.

Edhil

U dijalektima vilinskih naroda pojavljivala su se razna imena pod kojima su se međusobno znali. Među njima je i reč Edhil, kojom su Sindari nazivali sve Vilenjake.

Edoras

Tokom poslednjih pet vekova Trećeg Doba Sunca glavni grad Konjanika Rohana bio je Edoras. Izgradila su ga u dvadeset šestom veku dva kralja Rohirima, Eorl i Brego, u podnožju Bele Planine. Njegovo ime je prevod rohirimske reči za 'dvorove', pošto je to bio kraljevski grad, i u njemu se nalazila velika dvorana za svetkovine Meduseld, dvor kralja. S uzvišice Edorasa, sagrađenog kao brdo-utvrđenje s ogradom od kolja, nasipom i jarkom, kraljevima se pogled pružao na velike poljane s konjima koje su sačinjavale kraljevstvo Rohan.

Eglat

U priči o Velikom Putovanju Vilenjaka u Dobima Zvezda postoji povest o tome kako je Treći Rod, Teleri, izgubio svog kralja, Elvea Singola. U Šumi Nan Elmot u zemljama Belerijanda on je začaran. I mada su Teleri mnogo godina tražili kralja, nisu mogli da ga nađu, i najzad su uzeli za kralja Elveovog brata i ponovo otišli na zapad, prema Neumirućim ZemIjama. Ali mnogi nisu hteli da napuste Nan Elmot i ostali su iz Ijubavi prema Elveu Singolu, mada je proteklo još mnogo godina. To su bili Vilenjaci zvani Eglat; oni su se zauvek odvojili od svojih srodnika i njihovo ime na vilenjačkom znači 'napušteni'. Na kraju je njihova vernost nagrađena, jer se njihov kralj zaista vratio. On se sad zvao Elu Tingol ili Kralj Sivi ogrtač, i bio je umnogome izmenjen. Iz njega je zračila silna svetlost, a sa sobom je doveo i izvor svoje začaranosti, svoju kraljicu, Melijanu Maju. S povratkom kralja i blagoslovom nove kraljice, važna sudbinaje čekala Eglate. Odonda su se uvek nazivali Sindari, Sivi Vilenjaci, i u godinama Zvezda oni su smatrani za najmoćniji narod u Srednjoj Zemlji.

Ekaja

Od svog postanka do kraja Drugog Doba Sunca posle Promene Sveta koja je nastupila s potonućem Numenora, za kontinente Arde se verovalo da su opasani Ekajom, Okružujućim morem. Ekaja je bio ogromni okean nalik na reku koji je plovio oko najdaljih granica Arde, od Vrata Noći do zapada Neumirućih Zemalja, kroz ledene predele severno od velikih kontinenata, prolazeći pored najdaljeg istočnog kontinenta i Kapija Jutra na zapadu, zatim prema jugu kroz na karti neobeležene predele juga, sve dok se ne bi vratio na zapad odakle je polazio. Posle Promene Sveta i uklanjanja Neumirućih Zemalja sa Arde, Ekaja je preoblikovan i njegove vode su se izmešale s drugim morima.

Elanor

U Trećem Dobu Sunca u zemlji Lotlorijen je rastao jedan divan zimski cvet. Taj cvet se zvao Elanor, što znači 'zvezdano sunce', a njegovje cvet bio zvezdolik i zlatan. Letopisi Srednje Zemlje povezuju Elanor s 'Pričom o Aragornu i Arueni'. I Elanor Zlatna Zvezda i Nifredil Bela Zvezda rasli su najgušće na Kerin Amrotu, brežuljku na kome su se zaručili Aragorn, smrtni gospodar Dunedaina, i Aruena Undomijela, ćerka Elronda Polu-vilenjaka. Aruena je svoju sudbinu vezala sa rasom smrtnih Ljudi i, posle Rata za Prsten, Aragorn i Aruena su se venčali. Mada je njihov život bio srećan, ubrzo pošto je Aragorn umro i Aruena je nestala, izabravši brdo Kerin Amrot za mesto svog konačnog počinka.

Eldalie

Posle nekog vremena koje su proveli u velikom Jezeru istoka zvanom Kuivienen u Srednjoj Zemlji, Vilenjacima je dato da donesu krupnu odluku i odaberu: ili da nastave da žive na istoku i znaju samo za svetlost zvezda, ili da preduzmu Veliko Putovanje i dođu u Zemlje Večnog Svetla na Krajnjem Zapadu. Vilenjaci koji su se u Prvom Dobu Zvezdane Svetlosti odlučili na Veliko Putovanje iz Srednje Zemlje nazvani su Eldalie, narod Eldara. Oni su bili od Tri Roda: Vanjari, Noldori i Teleri, i o njima je mnogo ispričano u pesmama i pričama.

Eldamar

Zemlje Eldara, ili Uzvišenih Vilenjaka, u Neumirućim Zemljama zvale su se Eldamar, ili 'vilindom'. Ovde su najveći od Vilenjaka među tri roda vanjarskog, noldorskog i telerskog naroda živeli s moćnim valarskim silama. Eldamar je bio deo Neumirućih Zemalja istočno od Valinora i zapadno od Velikog Mora. Osnovan je u Drugom Dobu Drveća Valara kada su prvi Eldari stigli u Neumiruće Zemlje. Njegove teritorije su se nalazile s obe strane Pelori Planina koje su se nazirale u daljini i uključivale su prostrane plodne predele zapadno od planina večno obasjane Drvećem Svetlosti, Kalakiriju, ili Prolaz Svetlosti - obalske zemlje zapadno od planina obasjane samo svetlošću zvezda na Zalivu Eldamar - i veliko ostrvo Tol Ereseju. Ovde je bilo mnoštvo gradova i naselja, ali Tirion, sagrađen na brdu Tuna usred Prolaza Svetlosti, bio je prvi grad Vanjara i Noldora, a i najveći. Takođe je tu bilo i noldorsko utvrđenje Formenos, u zemlji svetlosti, i telerski gradovi Morskih Vilenjaka, Alkvalonde na obali, i Avalone na Tol Ereseji. Zemlje i gradovi Eldamara bili su po bogatstvu i lepoti bez premca. Njegovi gradovi su zidani od dragog kamenja i dragocenih metala. Njegovi usevi žita i voća su bili obilni, a njegov narod srećan, snalažljiv i mudar. Tvrdilo se da su čak i obale Eldamara posute dijamantima, opalima i bledim kristalima. Posle propasti Numenora i Promene Sveta na kraju Drugog Doba Sunca Eldamar, zajedno s ostatkom Neumirućih ZemaIja odnet je iz krugova sveta, neshvatIjivog smrtnicima.

Eldari

Prema pričama koje su stigle do ušiju Ljudi i po onome što je napisano u knjigama koje Ljudi mogu da proč-taju, istorija Eldaraje, velikim delom, istorija vilenjačke rase. U Prvom 'Dobu Zvezda, kad je Orome Lovac Valara otkrio Vilenjake u istočnim prdelima Srednje Zemlje, gledao ih je u čudu i nazvao Eldari, 'narod Zvezda'. U to vreme su se svi Vilenjaci zvali Eldari, ali kasnije su ovo ime uzeli samo oni koji su prihvatili pozive Valara da dođu na Zapad i preduzmu Veliko Putovanje u Neumiruće Zemlje. Oni koji su ostali nazvani su Avari, 'nevoljni', a oni su ostali iz Ijubavi prema Srednjoj Zemlji, ili zato što nisu verovali u obećanu Zemlju Večnog Svetla.

Tako su Eldari bili izabrani narod i bili su podeljeni na Tri Roda: Vanjare, Noldore i Telere. Putovanje je, medutim, bilo dugo i opasno i mnogi Eldari nisu stigli do Neumirućih Zemalja; dobili su ime Umanjari, 'Oni koji nisu iz Amana'. Među njima su bili Nandori, Sindari, Falatrimi i Laikvendi. Ali veći broj je dovršio Putovanje i stigao u Neumiruće Zemlje u danima Drveća Valara. Tu su nastanili onu zemlju koja se zove Eldamar, koja je bila čuvana za njih, sagradili lepe gradove i postali veliki narod.

Čak i u godinama borbi i mraka koje su naišle s njihovim beznadežnim ratom protiv Morgota Neprijatelja, njihovi veliki podvizi, kako pripoveda 'Kventa Silmarilion', blistali su u toj mračnoj istoriji, i tokom mnogih Doba kraljevstva Eldara su cvetala i u Srednjoj Zemlji i u Neumirućim Zemljama. Mnogo od toga je ispričano u pripovesti o Vilenjacima, istorijama mnogih Telera koji su se odvojili, i u 'Noldolanteu', koga je opevao Maglor.

Elendil

Dunedainski kralj Arnora i Gondora, Elendil je bio numenorejski princ Andunija. Posle Sloma Numenora godine 3319. Drugog Doba, Elendil i njegovi sinovi, Izildur i Anarion, otplovili su sa svojih devet brodova u Srednju Zemlju i osnovali dunedainska kraljevstva Srednje Zemlje. Elendil, zvani Visoki, odabrao je da živi u severnom kraljevstvu Arnor, gde je vladao kao prvi Uzvišeni Kralj Arnora i Gondora, dok su njegovi sinovi živeli u južnom kraljevstvu Gondor. 3429. Drugog Doba Sauron je napao dunedainska kraljevstva. Sledeće godine obrazovana je Poslednja Alijansa Vilenjaka i Ljudi. Gil-galad, poslednji Uzvišeni Kralj Vilenjaka na Srednjoj Zemlji, udružio je snage s Elendilovim Dunedainima. U Bici kod Dagorlada 3434. Sauronova vojska je potučena, ali Gospodar Prstenova je pobegao u Mordor. U sedmogodišnjoj opsadi koja je usledila Anarion je ubijen. lako su Elendil i Gil-galad najzad uspeli da sruše Saurona u dvoboju ispred Mračne Kule, oni su takođe nastradali u borbi. Na Izilduru je ostalo da uzme očev slomljeni mač, Narsil, i da iseče Jedini Prsten iz Sauronove šake.

Elendili

'Akalabet' priča kako je, kad su Numenorejci ludo krenuli u rat protiv Sila Arde u Neumiruće Zemlje, cela njihova zemlja srušena i uništena. Međutim, pre Sloma, devet brodova je otplovilo iz te proklete zemlje. To su bili brodovi Elendila, 'vernih', i Vilin-prijatelja, koji su se pokajali zbog načina života i postupaka Numenorejaca i otplovili u Srednju Zemlju. Tu su Elendil Visoki i njegova dva sina stvorili kraljevstva Dunedaina na Severu, u Arnoru, i na Jugu, u Gondoru.

Eladan i Elrohir

Vilenjački prinčevi Rivendela, Eladan i Elrohir su bili istovetni blizanci, sinovi Gospodara Elronda od Rivendela i Princeze Kelebrijane od Lotlorijena. Rođeni godine 139. Trećeg Doba, braća blizanci su bili tačno jedan vek slariji od svoje lepe sestre Aruene. Tokom najvećeg dela svog života oni su ostali u skrivenim vilenjačkim kraljevstvima Rivendel i Lotlorijen, ali godine 2509. njihovu majku su napali Orci. Mada su je dvojica braće ubrzo spasla, Kelebrijana je zadobila zatrovanu ranu koju niko nije mogao da izleči, i konačno je morala da otplovi u Neumiruće Zemlje. Do kraja tog Doba braća su bila saveznici sa Šumarima Dunedaina i osvetnički gonili Orke gde god bi mogli da ih nađu. Za vreme Rata za Prsten blizanci su jahali s Šumarima Severa da bi se pridružili Aragornu u Rohanu. Borili su se uz Aragorna tokom svih glavnih bitaka u ratu, do poslednjeg sukoba pred Crnom Kapijom Mordora. Izgleda da su se braća zadržala u Rivendelu dugo posle odlaska Elronda i drugih vilenjačkih velikaša, ali nije preostala nijedna pripovest da ispriča da li su odabrali da ostanu među smrtnicima ili da krenu na ono konačno putovanje na vilenjačkim brodovima u Neumiruće Zemlje.

Elrond i Elros

Poluvilenjaci, prinčevi Belerijanda. Rođeni u Avernienu na obali Belerijanda 542. Prvog Doba Sunca, Elrond i Elros su bili blizanci, sinovi Earendila i Elvinge. Posle Rata Besnih, kao sinovima smrtnog junaka i vilenjačke princeze, Valari su dopustili braći da izaberu svoje sudbine. Elros je izabrao da bude smrtan, mada mu je dodeljen životni vek dug pet stoleća.

Na početku Drugog Doba Elros je poveo preživele Edaine u Numenor i postao njihov prvi kralj. Elros je uzeo ime Tar-Minjatur i vladao Numenorom od godine 32. do 442. Sagradio je kraljevsku palatu i citadelu Armenelos. Elrond je odabrao da bude besmrtan vilenjački princ i na početku Drugog Doba živeo je u Lindonu. 1695. Uzvišeni Kralj Gil-galad gaje poslao da pomogne u odbrani Eregiona za vreme Rata Saurona i Vilenjaka. Međutim, kad je Eregion pregažen 1697, Elrond je poveo preživele do podnožja Maglenih Planina gde je osnovao Rivendel, koji se na vilenjačkom zvao 'Imladris'. U Poslednjoj Alijansi Vilenjaka i Ljudi, na kraju Drugog Doba Elrondje bio Gil-galadov glasnik. Pre no što je poginuo, Gil-galad je dao Elrondu Prsten Vilju, koji je bio 'prsten vazduha' i najveći od Tri Prstena Vilenjaka.

Stote godine Trećeg Doba Elrond se oženio Kelebrijanom, ćerkom Galadrijele, i ovaj par je imao troje dece - Eladana, Elrohira i Aruenu. Tokom Trećeg Doba, Gospodar Elrond Poluvilenjak, kako su ga zvali, koliko je god mogao pružao je pomoć Dunedainima, a naslednici Arnora su često podizani pod njegovom zaštitom u Rivendelu. Takav naslednik bio je Aragorn II, koga je Elrond odgajao. 2980. Aragorn se upoznao s Aruenom u Lotlorijenu. Par se zaljubio jedno u drugo, ali je Elrond zabranio da se venčaju dok Aragorn ne postane Uzvišeni Kralj Arnora i Gondora. Uz Elrondovo vođstvo, u Rivendelu je 3018. osnovana Družina Prstena, i otpočela je Potraga za Prstenom. Pošto je Jedini Prsten uništen i Aragorn prisvojio svoj kraljevski tron oženivši se Aruenom, Treće Doba je okončano, a Elrond je otplovio preko mora u Neumiruće Zemlje.

Elve Singolo

Vilenjački kralj Telerija, Elve je bio jedan od tri kralja Vilenjaka koji su predvodili svoj narod na Velikom Putovanju u Neumiruće Zemlje, Međutim, u Belerijandu je odustao od Putovanja i osnovao carstvo Sivih Vilenjaka. Prozvan je Kralj Tingol i njegova priča se kazuje pod tim imenom.

Elvinga

Vilenjačka princeza Dorijata, Elvinga Bela bila je lepa ćerka Kralja Diora i Kraljice Nimlote od Dorijata. Jedina je u svojoj porodici preživela pustošenje i pljačkanje Menegrota pošto su ga Noldori osvojili 509. godine Prvog Doba Sunca. Sa svojim nasleđem, Silmarilom, našla je utočište u pristaništu Arvernien. Tu se srela i venčala s Earendilom Moreplovcem i rodila sinove blizance, Elronda i Elrosa. Ali kad su Noldori saznali gde se krije Silmaril, ponovo su napali. Ne videvši načina da umakne, Elvinga se bacila sa Silmarilom u more. U tom se času umešao Ulmo, valarski Gospodar Okeana, i pretvorio Elvingu u belu morsku pticu. Sa Silmarilom u kljunu letela je preko mora da pronađe Earendila.

Oni su uspeli da se probiju kroz Senovita Mora do Neumirućih Zemalja da bi Earendil mogao da zamoli Valare da uzmu učešća u Ratovima Belerijanda. Posle Rata Besnih Earendila, Valari su postavili, sa Silmarilom pričvršćenim na čelo, na nebeski svod. On je plovio svojim brodom preko neba i bio je poznat kao Jutarnja Zvezda. Posle toga je Elvinga sebi načinila dom u jednoj kuli na severnoj obali Eldamara i svake noći kad bi se Earendilov brod približio zapadnom horizontu, Elvinga je - kao bela ptica - poletala sa svoje kule da se pridruži mužu.

Engvar

U vreme kad je rasa Ljudi prvi put došla na Svet, Vilenjaci su bili veoma začuđeni. U poredenju sa Vilenjacima, Ljudi su bili jedna nežna rasa, nesposobna da se odupre okrutnim prirodnim stihijama, bolesti ili starosti. Zato su Avari, Vilenjaci Istoka, podučavali veštinama mnoge od ovih Ljudi da bi oni mogli da žive bez odricanja i straha. Međutim, Vilenjaci su ipak otkrili da ovi Ljudi brzo slabe, pošto su bili smrtna bića: Vilenjaci su teško mogli da spoznaju vrednost nekog Čoveka pre no što umre od starosti. Najstrašnije i najtajanstvenije za Vilenjake su bile bolesti tela koje su se prenosile kroz rasu Ljudi kao požari u polju pšenice. Kad bi te pošasti naišle na Ljude oni bi umirali, dok, naprotiv, nijednom Vilenjaku nikad nije bilo poznato takvo zlo. Stoga je jedno od imena kojim su Vilenjaci nazivali Ljude dato iz velikog sažaIjenja: Engvar, što na vilenjačkom jeziku znači 'bolešljivi'.

Enti

Za vreme Rata za Prsten čudni šumski divovi po imenu Enti ušli su u boj protiv Orka i Ljudi Izengarda. Polu-Ijudi, polu-drveće, bili su visoki četrnaest stopa, a najstariji je živeo u Srednjoj Zemlji devet Doba Zvezda i Sunca.

Gospodar Enta bio je Fangorn koji se u svakodnevnom jeziku zvao Drvobradi. Bio je ogroman i prastar, jer je pripadao najvišoj i najjačoj rasi rođenoj na Svetu. Kao hrast ili bukva bilo je ogromno Drvobradovo deblo grube kore, dok su njegove granolike ruke bile glatke i njegove sedmo-prste šake čvornovate. Drvobradova neobična, gotovo bezvrata glava, bila je visoka i debela kao njegovo deblo. Njegove smeđe oči su bile krupne i mudre i izgledalo je da svetlucaju zelenom svetlošću. Njegova divlja siva brada bila je kao gusta slamasta kosa od grančica i mahovine. Bio je sazdan od vlakana drveta, ali se kretao hitro na nesavitljivim nogama sa stopalima kao živim korenjem, naginjući se i istežući kao neka dugonoga barska ptica.

Vilinske istorije pričaju kako su se, kad je Varda, Kraljica Nebesa, upalila zvezde i kad su se Vilenjaci probudili, i Enti takođe probudili u Velikoj Šumi Arde. Oni su izašli iz misli Javane, Kraljice Zemlje, i bili su njeni Pastiri Drveća. Kao pastiri i Enti čuvari su se i pokazali, jer kad bi se Enti razljutili, njihov bes bio bi strašan i oni su mogli da smrve kamen i čelik golim rukama. S pravom su ih se plašili, ali su oni takođe bili nežni i mudri. Voleli su drveće i sve Olvare i čuvali su ih od zla.

U vreme svog buđenja Enti nisu mogli da govore, ali su se od Vilenjaka naučili toj veštini, i veoma su je voleli. Radovali su se da nauče mnoge jezike, čak i kratke cvrkutave jezike Ljudi. Najdraži od svih bio im je jezik koji su sami izumeli, kojim niko, sem Enta, nikad nije ovladao. On se kotrljao dubok i zvučan s njihovih jezika kao spora grmljavina ili bezvremeno tutnjanje talasa na zaboravljenim obalama. U sporom prolaženju entskog vremena, oni su formirali svoje misli u neishitrenim odlukama i uokvirili ih u govor, bez opterećenja i prirodno poput godišnjih doba.

Mada su Enti povremeno imali velika okupljanja, zvana Ent-skupovi, uglavnom su bili usamljenički narod koji je živeo odvojeno jedan od drugog u izolovanim entskim kućama u velikim šumama. Često su to bile planinske pećine obilno snabdevene izvorskom vodom i okružene lepim drvećem. U takvim mestima su obedovali, a oni im se nisu sastojali od čvrste hrane već iz bistre tečnosti smeštene u velikim kamenim ćupovima. To su bili Ent-napici i ta čarobna tečnost je sijala zlalnom i zelenom svetlošću. A u Ent-kućama su se odmarali, često se osvežavajući tako što bi stali pod kristaino svežu vodu nekog vodopada koji bi ih tokom noći prelivao u kaskadama.

Tako su Enti živeli svojim mudrim, skoro besmrtnim životima, i mnoge zemaljske rase su jačale i opadale oko njih a da nisu remetile ni uznemiravale njihovu veličinu. Tek kad su došli opaki Orci, naoružani čeličnim oružjem, Enti su se razbesneli. Ni Patuljke Enti nisu voleli, jer su oni nosili sekire i sekli šume. I priča se da su u Prvom Dobu Sunca ratnike Patuljaka Nogroda, koji su opustošili sivovilenjačku citadelu Menegrot, uhvatili Enti i potpuno ih satrii.

Enti su, u godinama Zvezdanog sjaja, bili i muškog i ženskog pola, ali su se u Godinama Sunca Ent-supruge zaljubile u otvorene predele gde su mogle da se brinu o sitnijim Olvarima - voćkama, grmlju, cveću, travama i žitu, dok su muški Enti voleli šumsko drveće. Tako su Ent-supruge otišle u otvorene Smeđe Zemlje, gde su bile predmet obožavanja rase Ljudi koji su od njih naučili veštinu negovanja biljaka i zemljinih useva.

Ali, pred kraj Drugog Doba Sunca, bašte Entsupruga su uništene i s baštama su otišle i Entsupruge. Među njima bila je i žena Drvobradog, Fimbretila, koju su zvali Vito-grana Lakonoga. Nijedan priča ne kazuje o njihovoj sudbini. Možda su Ent-supruge otišle na jug ili istok, ali šta god da je bilo, to nisu znali Enti od Šuma, koji su lutali u potrazi za njima mnogo dugih godina.

Mada Enti nisu mogli da umru kao Ljudi, od.starosti, postali su ipak rasa koja izumire. Oni nikad nisu bili brojni, i neki su pobijeni oštricama ili vatrom, i nijedan novi Entić nije se pojavio posle odlaska Ent-supruga. Isto tako, prostrane šume Erijadora, gde su nekad mnogi od njih tumarali, do Trećeg Doba su posečene ili popaljene, tako da su preostale jedino Stara Šuma, koja se graničila s Okrugom, i velika Entšuma Drvobradog.

Do Rata za Prsten Drvobradi se ubrajao među tri najstarija Enta koja su došla na svet pod zvezdama u Vreme Budenja. Pored Drvobradog, bio je tu i Finglas, što znači 'Listopram', i Fladrif, što znači 'Skožokor', ali poslednja dvojica su se bila udaljila čak i od poslova drugih Enta. Finglas se na entski način povukao u prirodu svog bića i postao 'stablast'. Jedva da se pomerao i malo njih je moglo da ga razlikuje od drveća. Fladrif se borio sam protiv Orka koji su zauzeli njegove brezove šumarke, pobili mnoge od njegovih Entića i izranjavili ga sekirama. Naposletku je pobegao da bi živeo sam na visokim planinskim obroncima.

lako je od starijih jedino Drvobradi ostao pokretnih udova i aktivan, bilo je mnogo mlađih Enta. Širom Entšume vladalo je nezadovoljstvo zato što su Ente uznemiravale sluge Sarumana, koje su se nastanile u susednom Izengardu. Zato su oni ušli u Rat za Prsten, i to je bio veliki Marš Enta. Red po red, Enta marširao je na utvrđenje Izengard. S njima su išli Huorni, Duhovi drveća kojima su Enti komandovali i čija je snaga bila skoro isto tako velika kao i njihova. Sami bedemi Izengarda su srušeni i sravnjeni sa zemljom entskim gnevom i moć Sarumana je poIjuljana. Huorni su nastupali u Bici od Rogburga poput šume u pokretu, i legije Sarumana su istrebljene.

Posle Rata za Prsten Enti su nastavili da žive mirno u Entšumi, ali su i dalje slabili i verovalo se da im je u Četvrtom dobu došao kraj.

Entšuma

Velika i prastara šuma na južnom kraju Maglenih Planina u dolinama Reke Anduin bila je poznata kao Entšuma jer su je naseljavala ona drevna i moćna bića koja su se zvala Enti, Pastiri Drveća i čuvari šuma. U vreme Rata za Prsten ova šuma je najčešće zvana Fangorn Šuma, po Fangornu (Drvobradom), najstarijem živom Entu na Srednjoj Zemlji i gospodaru te šume.

Eomer

Severnjak, princ Rohana. Rođen 2991. Trećeg Doba, Eomer je bio sestrić Kralja Teodena od Rohana i, kao skoro svi iz njegovog roda, bio je visok, snažan i zlatokos. Pre Rata za Prsten, Eomer je bio zapovednik Ridermarka, ali je zbog prijateljstva s Gandalfom i zabrinutosti zbog zlog uticaja kraljevog savetnika, Grime Crvojezika, pao u nemilost. Tokom Rata za Prsten istakao se boreći se u bitkama Horngburga, Pelenorskih Polja i Crne Kapije Mordora. Kad je Kralj Teoden smrtno ranjen na Pelenorskim Poljima, imenovao je Eomera za svog naslednika. On je postao osamnaesti kralj Rohana i vladao do godine šezdeset i treće Ćetvrtog Doba. 3020. oženio se Princezom Lotlorijelom od Dol Amrota, koja je ubrzo potom rodila njegovog sina i naslednika, Vilinvina Lepog.

Eonve

Majar, glasnik Manveov, Eonve je najmoćniji od Majara i barjaktar Manvea, Kralja Valara. Eonveova snaga u borbi se može meriti čak i sa snagom Valara. Njegova truba je najavila dolazak Vaiara, Majara i Eldara u Ratu Besnih koji je razorio Angband i okončao zauvek Morgotovu vladavinu. Posle Velike Bitke Eonve je bio taj koji je procenjivao Vilenjake i podario Edainima njihovu veliku mudrost i znanje.

Eorl

Severnjak, kralj Rohana, Eorl je nasledio svog oca, Leoda, kao Gospodar Eoteda, dok je još bio mladić. Zato je prozvan Eorl Mladi. Eorl je stekao slavu ukrotivši Falarofa, pret-ka legendarnih Meara, belih 'prinčeva konja' Rohana. Godine 2510. Eorlova konjica je spasla Ljude Gondora sigurnog poraza u Bici od Kelebranta. U znak zahvalnosti, Domoupravitelj (Namesnik) Gondora je podario svojim saveznicima pokrajinu Kaienardon koja je dobila novo ime Rohan, što znači 'zemlja konja'. Eorl je vladao kao Kralj Rohana od 2410. do 2545. kad je, kao šezdesetogodišnjak, poginuo boreći se protiv Istočnjaka u Voldu (Pustari).

Eorlingas (Eorlinzi)

U svetlim, lepim brežuljkastim travnatim predelima, koji su u Trećem Dobu Sunca ležali severno od Belih Planina, živela je jedan rasa Ljudi koji su nazvani Rohirimi, 'gospodari konja'. Oni su sebe često zvali 'Eorlingas' (EorUnzi) u čast Eorla Mladog, prvog u njihovoj lozi kraljeva.

Eoteodi

Među Severnjacima koji su živeli istočno od Planina Magle uzdigla se jedna snažna i lepa rasa koja je ušla u istorije Zapadnih Zemalja u dvadesetom veku Trećeg Doba Sunca. Njih je poveo u Dolinu Anduina, između Karoka i Gladena, poglavica po imenu Frumgar. Ovi Ijudi su nazvani Eoteodi i bili su veliki konjanici i vojnici. Sin Frumgara se zvao Fram i on je ubio Skatu Crva, Zmaja od Sivih Planina. Od Frumgarove loze bili su Leod i njegov sin, Eorl Mladi, koji je prvi ukrotio Konja Felarofa, pastuva, pretka Meara, Prinčeva Konja. Eorl je predvodio konjicu Eoteoda u Bici od Bojnog Polja Kelebrant i slomio Balkote i Orke koji su razbili zid od štitova vojske Gondora. Za to spasavanje Kirion, Vladajući Namesnik Gondora, poklonio je Eotedima južnu pokrajinu Kalenardon (kasnije nazvanu Marka). Oni su rado otišli na jug i potom bili poznati kao Rohirimi, 'gospodari konja'. Eorl je postao prvi u lozi Kraljeva Marke koji su bili vladari te bogate i travnate zemlje više od pet vekova.

Eovina

Severnjakinja, Vitez-Deva, braniteljka Rohana. U vreme Rata za Prsten Eovina je bila lepa zlatokosa sestričina Kralja Teodena od Rohana i sestra Princa Eomera. Za vreme Rata za Prsten Eovina se zaljubila u Aragorna. U očajanju zbog njegove navodne smrti, i osećajući se osujećena i razočarana zato što nije bila u mogućnosti da se bori za svoj narod, Eovina se prerušila u ratnika po imenu Krpošlem (Dernhelm) i jahala s Rohirima u Bici Pelenorskih Polja. Tu je zadobila najveću slavu koju jedan ratnik može steći, stojeći nad smrtno ranjenim Kraljem Teodenom i boreći se s Vešcem-kraljem, gospodarem Utvara Prstena. Zaštićena proročanstvom koje je glasilo da on neće moći da bude ubijen rukom Čoveka. Eovina je obelodanila da je vitez-deva, i svojim mačem je ubila Krilatu Zver na kojoj je on jahao. Zatim uz pomoć Hobita, Merjadoka Brendibaka - posekla je i samog Vešca-kralja. U toj borbi, međutim, Eovinu je savladao otrov Utvara Prstena, 'Crni Dah', i ona je pala u san nalik na smrt. Konačno ju je povratio iz te obamrlosti Aragorn, koristeći čarobnu travku po imenu Atelas.

Posle Rata za Prsten Eovina se oporavila i od zle čini Vešca-kralja i svoje zaluđenosti Aragornom. Potom se udala za Faramira, Namesnika Gondora i Princa od Itilijena.

Erebor

U Trećem Dobu Sunca, Erebor, 'Samotna Planina', mogla se naći u Rovanionu, južno od Sivih Planina i između Mrke šume i Gvozdenih Brda. Godine 1999. naselio ju je patuljački Kralj Train Ii ona je postala poznata kao Kraljevstvo pod Planinom. Tokom više od sedam vekova patuljačko kraljevstvo Erebor se uzdizalo u bogatstvu i moći, ali godine 2770. krilati zmaj vatrenog daha po imenu Šmaug Zlatni razorio je kraljevstvo i iz njega isterao Patuljke. Skoro dve stotine godina Šmaug je živeo u Ereboru i spavao na ogromnoj riznici blaga u velikoj jazbini. Godine 2941. Hobit Bilbo Bagins i Patuljci Torina i Družine su uznemirili Zmaja, a kad je Šmaug izašao u osvetničkom besu, ubio ga je Bard Lukonosac. Patuljci su se vratili u Erebor i Kralj Dain II je povratio bogatstvo i slavu Kraljevstva pod Planinom. Za vreme Rata za Prsten Sauronove snage su napale i opsele Erebor. Međutim, kad je Jedini Prsten uništen, sile mraka su se istopile i Patuljci i njihovi saveznici Ljudi od Dola su odbili vojsku Orka i Istočnjaka koja ih je opsedala. U Četvrtom Dobu Erebor je sačuvao svoje bogatstvo i nezavisnost, ali je bio u tesnom savezništvu s Ponovo Ujedinjenim Kraljevstvom Arnora i Gondora pod Kraljem Elesarom.

Eregion

Zapadno od Maglenih Planina, u šumovitom kraju ispod patuljačkog kraljevstva Kazad-dum, tokom Drugog Doba Sunca nalazilo se kraljevstvo Eregion. Među Ljudima zvano Holin, Eregion na vilenjačkom znači 'zemlja zelenike'. Prvi put su ga naselili 750. godine Drugog Doba Gvait-in-Mirdaini, Vilin-kovači koji su sa Sauronom iskovali Prstenove Moći. Njihov najvažniji grad bio je Ost-in-Edil, ali su grad i kraljevstvo potpuno uništeni do 1697. godine Drugog Doba, za vreme rata Saurona i Vilenjaka. Do kraja Trećeg Doba i prolaska Družine Prstena malo je bilo onih koji su znali bilo šta o istoriji ovog pustog šumskog kraljevstva.

Erjador

Prostrani pojas zemlje izmedu Plavih Planina i Maglenih Planina zvao se Erjador. Za vreme Prvog Doba Sunca Erjador su naseljavali Ljudi koji su bili pod zlim uticajem Morgota, Mračnog Neprijatelja. U Drugom Dobu ovde je u velikoj meri vladala Sauronova moć, i mnogi od tamnokosih Ljudi Erjadora, koji su bili preci Dunlendinga, sklapali su saveze s Mračnim Gospodarem. Tek sa dolaskom Dunedaina i osnivanjem Kraljevstva Severa godine 3320. Sauronov uticaj je oslabio. Tokom prve polovine Trećeg Doba ceo taj predeo bio je Kraljevstvo Severa, kraljevstvo Arnor. Do vremena Rata za Prsten, bolesti, poplave i ratovi s veštičijim kraljevstvom Angmar zbrisali su stanovništvo ove nekad bogate i gusto naseljene zemlje. Ostala je samo šačica naselja: zemlja Hobita od Okruga, Ljudi od Brija i Vilenjaci od Rivendela.

Eruhini

'Ainulindale' priča da je u vreme Uređenja Sveta Eru, koji se zove Iluvatar, doneo na svet rase Vilenjaka i Ljudi. Zato su se ove rase na vilenjačkom jeziku zvale Eruhini, što bi na vestronskom bilo 'deca Iluvatarova'.

Erusen

Rase Vilenjaka i Ljudi su stvorili Eru i podarili im život Neuništivim Plamenom. Vilenjaci su zato zvali ove rase Njegovom decom i nazivali ih Erusen,'deca Erova'.

Este

Valiera zvana 'Isceliteljka'. U vrtovima Lorijena u Valinoru je Ostrvo Este usred Jezera Lorelin, dom žene Gospodara Snova, Este Isceliteljke, čije ime znači 'odmor'. Este je jedna od sedam kraljica Valara i nju zovu 'nežna'. Haljine su joj sive, a isceliteljski san je njen dar svetu.

Ezgarot

Tokom Trećeg Doba postojao je jedan grad Ljudi tik na severoistoku od Mrkešume i južno od Erebora, Samotne Planine. Bio je to Ezgarot, grad Ljudi s Dugog Jezera. Grad je podignut na stubovima pobodenim u Dugo Jezero i povezan sa kopnom drvenim mostom. Pošto je Ezgarot bio odmah na jugu od patuljačkog kraljevstva Erebor i nizvodno od Šumskih Vilenjaka, Jezerski Ljudi su postali bogati trgovci. Njime je vladao Gospodar koji je biran među njegovim narodom. Godine 2770. njihova trgovina s Patuljcima Erebora je prestala kad je Šmaug Zlatni Zmaj prisvojio planinu. Ipak, Ezgarot je opstao, mada je susedni grad Dol potpuno uništen. Godine 2941. Šmaug Zlatni je naišao u žestokom besu i napao sam Ezgarot. Mada je Zmaj ubijen, Ezgarot je izgoreo. Ipak, nije izgubIjen, jer je s ogromnim bogatstvom Zmajeve riznice grad ponovo podignut i njegov napredak obnovljen.

Falas

Među kraljevstvima Sivih Vilenjaka Belerijanda bilo je i obalsko kraIjevstvo Zapadni Belerijand, zvano Falas. Bila je to postojbina Falatrima, Viienjaka koji su voleli more, a njima je vladao Gospodar Kirdan, kasnije prozvan Kirdan Brodograditelj, jer je njegov narod bio prvi na Srednjoj Zemlji kojije ovladao veštinom brodogradnje. Glavna pristaništa Falasa (što je vilenjačko ime za 'obalu') bila su Britombar i Eglarest i, mada su se ti gradovi dugo odupirali, za vreme Rata za Prsten razoriia ih je sila Morgota Neprijatelja. Premda je Falas osvojen, sami Falatrimi nisu nastradali jer je Kirdan poveo svoj narod u njihovim belim brodovima u sigurnost na Ostrvo Balar. Kasnije, kad je sva zemlja Belerijand potonula u more, Kirdanov narod je preživeo otplovivši opet u Zaliv Lune i osnovavši jedno novo pristanište u zemlji Lindon, poznato kao Sive Luke.

Falatrimi

Falatrimi, Vilenjaci Falasa, živeli su u obalskim predelima Belerijanda u godinama Zvezdane Svetlosti u Prvom Dobu Sunca, a vladao im je Gospodar Kirdan. Oni su bili od RodaTelera, ali kad je Ulmo Gospodar Okeana došao do Telera, Kirdan i njegov narod su odbili da pođu na konačno putovanje u Neumiruće Zemlje i tako su se odvojili od svoje braće. Falatrimi su živeli dugo kraj mora i bili su najmudriji od svih pomorskih naroda na Srednjoj Zemlji. Oni su bili prvi koji su gradili brodove u Smrtnim Zemljama. Brodovi Kirdana su bili čarobni i bili su u stanju da prevale onaj dalek put u Neumiruće Zemlje, čak i posle Promene Sveta, kad su se Srednja Zemlja i Neumiruće Zemlje zauvek razdvojile. Onda su samo Vilinbrodovi Falatrima mogli da se upute na to usamljeničko putovanje.

Izvesno vreme posle odlaska Telerija u Neumiruće Zemlje Falatrimi su živeli sami na obalama Belerijanda, i tu su sagradili dve velike luke po imenu Eglarest i Britombar. Ali, posle kratkog perioda mira pod zvezdanom svetlošću, oni su otkrili da je jedan drugi deo Umanjara postao moćan u Šumi Dorijat, odmah na istoku od Falasa. Kralj tih Vilenjaka bio je Elve Singolo, koji se izgubio, i s njim je bila Melijana Maja, njegova kraljica. U to vreme su Kirdan i Falatrimi ponovo upoznali tu braću, Sive Vilenjake, i ubrzo su postali saveznici tim Ijudima, jer su govorili jezikom Sivih Vilenjaka i primali k srcu sve njihove ciljeve. U godinama borbe koje su došle s Uzdizanjem Sunca, Falatrimi su se borili za njih protiv Morgota Neprijatelja koji se uzdigao na severu.

U tom Prvom Dobu Sunca Falatrime su neko vreme opsedali Orci, a kasnije su njihove luke pale pred Morgotom, ali su oni uzeli svoja brodove i otplovili na Ostro Balar, i nikakva Morgotova moć nije mogla da izađe na more, jer se on mnogo plašio Gospodara Okeana, Ulma. Tu su Falatrimi ostali bezbedni sve do rata Besnih, kad je sam Belerijand potisnut u more pri uništenju Angbanda. Ponovo su brodovi Falatrima zaplovili i otišli na jug u Zaliv Lune u zemlji Lindon, poslednjem od Vilin-kraljevstava Belerijanda koje je preživelo opšti pokolj te Velike Bitke. Tu je Kirdan sagradio poslednju luku Vilenjaka na Srednjoj Zemlji. Ona se zvala Sive Luke i iz tog mesta poslednji Vilin-brod je otplovio zauvek iz Smrtnih Zemalja.

Falmari

Od svih Vilenjaka Treći Rod, Teleri, živeli su najduže na obalama Belegaira, Velikog Mora Zapada. Ti Ijudi su bili najupućeniji u osobenosti i ćudi mora, i zato su nazvani Falmari i Morski Vilenjaci. Njihova upućenost u navike i postupanja Ulmoa Gospodara Mora i njegovih miljenika i slugu Osea od Talasa i Uinen od Mirnih Voda se postepeno povećavala. U danima kad su Falmari otputovali u Zaliv Eldamar na Samotnom Ostrvu, Ose je došao među njih i, uz njegove savete postali su prvi narod koji je naučio veštine brodogradnje. Stvorene su telerske flote i Falmari su došli u tim brodovima u Eldamar, gde su sagradili Alkvalonde, 'luke Labudova', i živeli u palatama od bisera. U svojim brodovima Falmari uvek uplovljavaju i isplovljavaju kroz morem isklesani lučni prolaz od kamena, koji je kapija njihove luke na Zalivu Eldamar.

Sve rase su kasnije naučile veštinu građenja brodova i plovidbe od Falmarija, ali su oni naučili samo malo od falmarskog znanja o moru, jer drugi narodi nisu posedovali takvu veštinu govora niti imali tako tanani glas i uvo da bi upoznali ćudi mora tako dobro kao Falmari.

Falohide

Od naroda Polušana zvanog Hobiti, pričalo se, postojale su tri loze: Falohide, Sturi i Harfuti.

Falohide su bili narod šumovitih predela i bili su najupućeniji u umetnosti pesme i poezije. Po hobitskim merilima, bili su visoki, svetlokosi i svetle puti. Bili su manje brojni od dve druge loze, ali su bili pustolovniji i skloni da vrše odvažna dela. Zbog toga su Falohide često postajali vođe svog naroda i znalo se da traže društvo i savete Vilenjaka. Falohidska braća, Marko i Blanko, osnovali su Okrug godine 1601. Trećeg Doba. A i oni od porodica Tuka, Brendibaka i Baginsa, koje su dale čuvene junake u velikom sukobu u Ratu za Prsten, svi su imali jake krvne veze s lozom Falohida.

Fangorn

Ent od Šume Fangorn, u vreme Rata za Prsten bio je najstariji Ent na Srednjoj Zemlji. Njegovo ime na vestronskom jeziku Ljudi bilo je 'Drvo-bradi' i pod tim imenom se kazuje njegova životna priča.

Fangorn Šuma

Fangorn Šuma, jedna od najstarijih šuma na Srednjoj Zemlji u vreme Rata Prstena, nalazila se na jugoistočnom kraju Maglenih planina. I mada je bila velika, predstavljala je samo ostatak prostrane šume koja se nekad prostirala na sever i pokrivala ceo Erjador i velika područja izgubljenih zemalja Belerijanda. Među Rohirimima je nazivana Entšuma, zato što je bila poslednje utočište onih divov-skih šumskih čuvara koji su se zvali Enti; bila je to ukleta i zastrašujuće stara šuma ispunjena čudnim i često zloćudnim duhovima. Šuma je nazvana po svom glavnom čuvaru, Fangornu, najstarijem živom Entu na Srednjoj Zemlji. Fangornovo ime znači 'Drvobradi', i pod tim imenom bio je poznat Družini Prstena.

Razljućen zbog okrutnog obesnog uništavanja šuma koje su vršili Orci i druge sluge zlog čarobnjaka Sarumana, Drvobradi je poveo vojsku Enta i Huorna, Duhova Drveća iz Fangorn Šume, i svojom strahovitom snagom oni su golim rukama razderali zidine Sarumanove velike tvrđave Izengard.

Faramir

Dunedainski gospodar Gondora. Rođen godine 2983. Trećeg Doba, Faramir je bio drugi sin Denetora II, poslednjeg Vladajućeg Namesnika Gondora. Kao Zapovednik Šumara Itilijena, Faramir je predvodio povlačenje iz Ozgilijata u Minas Tirit pre Opsade Gondora. Pošto je njegov brat Boromir bio ubijen, Faramira je oborio Veštac-kralj. De-netor je poludeo i Gandalf ga je za malo sprečio da spali obamrlog Faramira. Bile su neophodne isceliteljske ruke Aragorna da probude Faramira iz sna nalik na smrt, izazvanog 'Crnim Dahom' Vešca-kralja. Kad se oporavio, on se zaljubio u Eovinu, vitez-Devu od Rohana. Posle rata, ovaj par se venčao i Faramir je bio Namesnik Gondora i Princ od Itilijena sve do svoje smrti, godine osamdeset druge Četvrtog Doba.

Fastitokalon

U fantastičnom predanju Hobita nalazi se priča o ogromnoj kornjači-ribi za koju su Ljudi mislili da je ostrvo u moru. Kad su Ljudi načinili prebivalište na leđima zveri izgledalo je da je sve u redu, sve do časa kad su zapalili vatre, a zver u panici zaronila duboko pod more potopivši logorište.

Hobiti su ovu zver nazvali Fastitokalon, ali da li je ova priča, kao i ona o Olifauntu, zasnovana na činjenicama, ne može se otkriti iz istorija koje su došle do Ljudi. Jer iako je stvorenja Srednje Zemlje bilo mnogo, nikakva velika morska čudovišta se ne pominju u pričama drugih rasa.

Verovatno je ova priča zapravo alegorija o Padu Numenorejaca,kako se pripoveda u 'Akalabetu'. Jer u Drugom Dobu Sunca ti najdarovitiji od Ljudi uzdigli su se do veće moći no što im je bilo dopušteno u okviru Sfera Sveta, i plamen strasti i ambicije ih je obuzeo, a njihovo veliko ostrvo je, kao Fastitokalon, potonulo u široki okean gde je većina Numenorejaca nastradala u tom strašnom Padu.

Feanor

Vilenjački princ Eldamara. Tvorac Silmarila, Feanor je bio sin noldorskog Uzvišenog Kralja Finvea i KraIjice Mirijele. Na rođenju nazvan Kurufinve, kasnije je prozvan Feanor, što znači 'Vatreni duh'. U Eldamaru se oženio Nerdanelom i s njom izrodio sedam sinova. Feanor je bio genije koji je prvi stvorio Vilin-dragulje, one čarobne kristale ispunjene zvezdanim svetlom. On je takođe načinio Palantire, 'videće kamenove'. Ali Feanorovo najveće delo bilo je oblikovanje Silmarila: tri dragulja ispunjena živim svetlom Drveća Valara. Ti najlepši dragulji na svetu postali su prokletstvo za Feanora i njegov rod. Jer, pošto je Melkor uništio Drveće Svetlosti, ubio je Feanorovog oca, oteo Silmarile i pobegao u Srednju Zemlju. Feanor je u nju poveo Noldore u poteru za Melkorom, kojeg je prekrstio u Morgot, što znači 'Mračni Neprijatelj'. Kad su Feanorovi Noldori ušli u Belerijand, sukobili su se s Morgotom u deseto dnevnoj Bici pod Zvezdama, i pobili su njegovu ogromnu vojsku Orka. Medutim, Feanor je neoprezno izjahao ispred svoje vojske goneći Orke. Pošto se odvojio od svoje kraIjevske garde, opkolili su ga Balrozi i ubio ga je njihov vladar, Gotmog, Uzvišeni Zapovednik Angbanda.

Felarof

Mearas, Konj od Rohana. U dvadeset šestom veku Trećeg Doba Sunca Gospodar Leod od Eoteoda je poginuo dok je pokušavao da ukroti divljeg konja zvanog 'čovekova propast'. Leodovom sinu Eoriu ostalo je da ga ukroti, ali nije za to bilo potrebe, jer se Konj pokorio da bi se iskupio za ubistvo. Eorl mu je dao novo ime, Felarof, što znači 'otac Konja', jer od njega su poticali Meari, koji su bili ona čarobna, srebrnosiva pasmina. Eoteodi su od onda zvani Rohirim, 'gospodari konja', a barjak Rohana beše beli lik Felarofa kako trči po zelenom polju. Felarof i njegovi potomci nisu mogli da govore, ali su razumeli govor Ljudi i na njima se moglo jahati bez sedla ili uzde. Felarof je nosio Eorla pobednički u mnogim sukobima, ali 2545. obojica su poginuli u bici s Istočnjacima. Sahranjeni su zajedno s počastima ispod jedne humke u Pustari.

Fili

Patuljak Torina i Družine. Godine 2941. Trećeg Doba Fili se priključio Potrazi za Samotnom Planinom koja je kao ishod imala ubijanje Šmauga Zmaja i povraćaj patuljačkog kraIjevstva pod Planinom u Ereboru. Fili je rođen godine 2859. i bio je sin sestre Torina Hrastoštita, Dise. Fili i njegov brat Kili su bili tako vatreno odani svom ujaku, da su obojica ubijeni dok su branili Torina na samrti u Bici Pet Vojski.

Finarfin

Vilenjački kralj Eldamara, Finarfinje bio treći sin Uzvišenog Kralja Finvea od Noldora. Finarfin i njegov brat Fingolfin su rođeni u Finveovom drugom braku s Kraljicom Indis. Feanor je bio njihov stariji polubrat. Finarfin se oženio telerskom princezom Earvenom od Alkvalondea, i ovaj par je imao petoro dece: Finroda, Orodreta, Angroda, Aignora i Galadrijelu. Poštoje Morgot oteo Silmarile i ubio mu oca, Finarfin se pridružio svojoj braći, zaklevši se da će se osvetiti. Međutim, kad je Feanor izvršio upad u Alkvalonde i pobio mnoge telerske Vilenjake da bi iskoristio njihove brodove da otplovi u Srednju Zemlju, Finarfin je odbio da ide dalje. Vratio se u Tirion i vladao kao Uzvišeni Kralj Noldora koji su ostali u Eldamaru. Na kraju Prvog Doba Sunca Finarfin je vodio Noldore u Srednju Zemlju s vojskom Valara u Ratu Besnih. Posle toga Finarfin se vratio u Eldamar i nastavio mudro i valjano da vlada svojim narodom.

Finduilas

Dunedainska princeza Dol Amrota, Finduilas je bila žena Denetora II, Vladajućeg Namesnika Gondora. Rođena 2950. Trećeg Doba, ćerka Princa Adrahila od Dol Amrota, Finduilas je bila lepa, požrtvovana majka Boromira i Faramira. Međutim, tokom dvanaest godina braka, otkrila je da se sve više udaljava od svog muža koga su pritiskale teške misli. Izgleda da je Finduilasi takođe nedostajao njen dom iz detinjstva kraj mora. Postepeno je slabila i venula, i umrla je 2988. Finduilas od Dol Amrota je, po svoj prilici, dobila ime po vilenjačkoj princezi Finduilas iz Prvog Doba Sunca. Prva Finduilas je volela prvo Gvindora, jednog vilenjačkog velikaša iz Nargotronda, a onda Turina, edainskog junaka. Posle Gvindorove smrti i razaranja Nargotronda, Finduilasu su zarobili i odneli Orci. Baš u trenutku kad je izgledalo da bi mogla da bude spasena, kad su Haladini uhvatili u zasedu orčku bandu kod Prelaza Teiglina, njeni zli otmičari su je ubili.

Fingolfin

Vilenjački kralj Belerijanda, Fingolfin je bio drugi sin Finvea, Uzvišenog Kralja Eldamara. Njegova braća su bila Feanor i Finarfin. Fingolfinova deca su bila Fingon, Turgon i Aredela. Mada u početku nerado, Fingolfin se pridružio Feanoru u poteri za Morgotom u Srednju Zemlju. Međutim, kad je Feanor oteo vilenjačke brodove iz Alkvalondea, Fingolfinje bio prisiljen da vodi svoj narod ka severu preko Helkaraksea, mosta od 'leda koji mrvi' koji je vodio ka Srednjoj Zemlji. Kad je Fingolfin stupio u Srednju Zemlju, prvi Mesec se uzdigao i Morgotove horde su se povukle pred njim. Posle Feanorove smrti u Bici pod Zvezdama, Fingolfin je postao Uzvišeni Kralj Noldora u Srednjoj Zemlji. Smestivši se u Hitlumu, Fingolfin je držao Morgotove snage zatvorene u Angbandu sve do razarajuće Bitke Iznenadnog Plamena 455. godine Prvog Doba. Videvši pustošenje svud oko sebe, Fingolfin je bio ispunjen takvom srdžbom i očajanjem da je odjahao do kapije Angbanda i uputio izazov Morgotu. U dvoboju koji je usledio Fingolfin je uspeo da svojim mačem Ringilom zada Morgotu sedam teških rana pre nego što ga je ovaj ubio. Njegovo telo je spasao Torondor, orao, i ono je sahranjeno u Okružujućim Planinama.

Fingon

Vilenjački kralj Belerijanda. Rođen u Eldamaru, bio je sin Fingolfina, i bio je među Noldorima koji su gonili Morgota do Srednje Zemlje. Tu je on prisvojio Dorlomin u Belerijandu i borio se hrabro u Ratu Dragulja. Uz pomoć Torondora orla, Fingon je izbavio Feanorovog sina, Maidrosa iz okova visoko na planini Angband. On je takode bio prvi koji se borio sa Glaurungom Zmajem i oterao ga. Posle smrti svog oca 455. godine Prvog Doba Fingon je postao Uzvišeni Kralj Noldora. Njegova vladavina, međutim, trajala je samo osamnaest godina, jer su ga ubili Balrozi u kataklizmičkoj Bici Nebrojenih Suza 473. Nasledio ga je brat Turgon, a naposletku njegov sin, Gil-galad.

Finrod Felagund

Vilenjački kralj Nargotronda. Rođen tokom Doba Zvezdane svetlosti u Eldamaru, bio je sin noldorskog princa Finarfina i muž vanjarske princeze Amarie. Mada u početku nerado, Finrod je bio među onim Noldorima koji su gonili Morgota u Srednjoj Zemlji. U Belerijandu, Finrod je prvo podigao jednu vilenjačku kulu na Tol Sirionu, ali je kasnije otkrio mrežu čudesnih tajnih pećina na reci Narog i sagradio palate Nargotronda. Odonda su ga uvek zvali Finrod Felagund, 'gospodar pećina'.

Vladar najvećeg noldorskog kraIjevstva na Srednjoj zemlji, Finrod je bio prvi od svoje rase koji se sprijateIjio sa smrtnim Ljudima. U strašnoj Bici Iznenadnog Plamena 455. Prvog Doba Finroda je spasao od sigurne smrti Barahir od Edaina. Zato, kad je Barahirov sin Beren došao u Nargotrond da potraži pomoć u svojoj Potrazi za Silmarilom 466, Finrod se osećao obaveznim da mu pomogne. Pokušavajući da savlada Saurona i vojsku Vukodlaka koji su nastanjivali vilenjačku kulu koju je sam Finrod izgradio na Tol Sauronu, Vilin-kralj je pozvao Saurona na dvoboj volšebnika u pesmama moći. Na nesreću, poražen je i zarobljen. Držan je u tamnicama kule i naposletku ga je, dok je pokušavao da odbrani Berena, ubio jedan vukodlak.

Finve

Vilenjački kralj Eldamara, Finve je bio prvi Uzvišeni Kralj noldorskih Vilenjaka. Njega su izabrali Valari da predvodi svoj narod na Velikom Putovanju iz Srednje Zemlje u Neumiruće Zemlje. U Eldamaruje Finve vladao kao Uzvišeni Kralj iz grada Tiriona. Finve se dvaput ženio. Njegova prva kraljica bila je Mirijela koja je rodila Feanora, tvorca Silmarila. Njegova druga kraljica bila je Indis, s kojomje izrodio Fingolfina i Finarfina. Posle Mračenja Valinora Finvea je, dok je branio Silmarile, ubio Melkor.

Firimar

U Prvom Dobu Sunca Vilenjaci Srednje Zemlje su otkrili da se jedna nova rasa pojavila u zemlji Hildorijen, daleko na Istoku. Bila je to rasa Ljudi koje su Vilenjaci nazvali Firimar, što znači 'smrtni Ijudi'. Po mišljenju besmrtnih Vilenjaka, bila je to nežna rasa s malo mudrosti, jer su Ljudi u najboljem slučaju mogli da nakratko spoznaju tek najmanji šaputavi odjek znanja pre nego što ih smrt odnese.

Forgoil

Medu Severnjacima koji su se nastanili istočno od Planina Magle u Trećem Dobu Sunca bili su Rohirimi. To su bili zlatokosi Ijudi koji su se mogli pohvaliti najžešćom konjicom Zapadnih Zemalja. Njih su se mnogo plašili i mrzeli ih njihovi varvarski susedi, Dunlendinzi, koji su ih s prezirom zvali Forgoil, što na tom jeziku znači 'slamoglavci'.

Formenos

Pošto je noldorski princ Feanor stvorio one velike dragulje, Silmarile, sagradio je tvrđavu i riznicu na severu Valinora u Neumirućim Zemljama. To utvrđenje bilo je podignuto na utvrđenom brdu i nazvano je Formenos, što na visokovilenjačkom jeziku znači 'severna citadela'. Formenos je bio dom Feanorovog klana tokom godina njegovog izgnanstva iz Tiriona. Posle uništenja Drveća Valara, Morgot je došao do kapija Formenosa i ubio Feanorovog oca, Finvea, Uzvišenog Kralja Noldora, zatim provalio u riznicu i ukrao Silmarile.

Fornost

Od četvrtog i petog veka Trećeg Doba prvi grad i prestonica dunedainskog kraljevstva Arnor bio je Fornost, 'severna tvrđava' moćan i napredan grad, sve dok ratovi s Vešcem-kraljem od Angmara nisu počeli da uzimaju svoj danak. Najzad je 1974. vojska Vešca-kralja osvojila i razorila najveći deo Fornosta i njegovog kraljevskog dvora. I mada je Fornost povraćen sledeće godine u Bici od Fornosta, srušeni grad je napušten i njegovo stanovništvo se raštrkalo. Na jeziku Ijudi zvao se Norberi, mada je posle razaranja bio takođe poznat i kao Mrtvačev Jarak.

U vreme Rata za Prsten bio je prvenstveno zanimljiv kao ruševina severno od Brija na Velikom Putu sever-jug koji je, u godinama procvata, bio glavni put između prestonice Arnora i Minas Tirita, prestonice Gondora.

Forohel

Hladna zemlja snega i leda na severu od Dunedainskog kraljevstva Arnor zvala se Forohel. Njen narod bili su Losoti, ili Snežni Ijudi od Forohela. Oni su bili plemenski narod koji nije podizao gradove i nije imao kraljeve. Za njih se govorilo da potiču od Forodvaita severnih pustopoljina, ali su oni postali skitački narod, gradili su domove od snega i lovili divlje zveri severa. Osim pomorskih karata i mapa Srednje Zemlje koje beleže Rt i Ledeni Zaliv Forohel, malo se zna o ovoj zemlji ili o njenom narodu.

Forodvait

'Letopisi kraljeva i vladara' pričaju kako se, posle Pada Angbanda, tvrđave Melkora, Ijuta zima spustila na severnu pustu zemlju Forohel. Dugo iza toga jedan narod, po imenu Forodvait, živeo je u toj zemlji. Malo se govori o tom narodu, izuzev da su izdržavali ledene hladnoće Severa, i od njih su poticali Losoti, koje su u Trećem Dobu Sunca Ljudi Zapada zvali Snežni Ijudi Forohela.

Frodo Bagins

Hobit od Okruga i Nosilac Prstena. Frodo je rođen 2968. godine Trećeg Doba kao sin Droga Baginsa (Torbića) i Primule Brendibak. Pošto je kao dete ostao siroče, usvojio ga je njegov rođak, Bilbo Bagins iz Torbinog kraja. Frodo je bio izuzetno pustolovan za jednog Hobita, i izvanredno učen, budući da je bio pisac reči pesama i nešto kao poznavalac vilenjačkog predanja i jezika. 3001, kad je Bilbo misteriozno napustio Okrug, Frodo je nasledio Torbin Kraj i Jedini Prsten. 3018. ponovo se pojavio Gandalf Čarobnjak i uputio Froda u Potragu za Prstenom u Rivendel, gde se obrazovala Družina Prstena. Frodo je jedva preživeo mnoge pustolovine i opasnosti na tom putovanju, ali je uspeo da odnese Jedini Prsten do vatri Planine Usuda. Tako je Frodo okončao Rat za Prsten. Posle rata se vratio u Torbin Kraj, ali su zatrovane rane i psihička trauma koju je doživeo za vreme Potrage za Prstenom počele da deluju. 3012. Frodo je krenuo na Poslednju Vožnju Čuvara Prstena, i ukrcao se na jedan vilenjački brod i otplovio u Neumiruće Zemlje.

Galadrimi

Šuma koja je u Drugom Dobu Sunca prvo nazvana Laurelindorenan, 'zemlja doline zlata koje peva', a kasnije Lotlorijen, 'zemlja cvetova koji sanjaju', i čak od strane nekih Lorijen, 'zemlja snova', nalazila se istočno od Maglenih Planina kraj Srebrotoka koji se ulivao u Veliku Reku Anduin. Bila je to Zlatna Šuma gde je raslo najviše drveće na Sred-njoj Zemlji. Ono se zvalo Malorn drveće i bilo je najlepše od drveća u Smrtnim Zemljama. Njihova kora bila je srebrna i siva, njihovi cvetovi zlatni, a njihovo lišće zeleno i zlatno.

U šumi se nalazilo skriveno viienjačko kraljevstvo Galadrima, 'naroda drveća', koji su podizali svoje kuće na platformama zvanim telain, ili fletovima, visoko u granama Malorna koji su im pružali zaklon.

Galadrimi nisu gradili moćne kule od kamena. U stvari, Galadrimi su za većinu Ijudi živeli nevidljivo u svom šumskom kraljevstvu, gde su nosili Sivovilenjačke ogrtače koji su bili kao kameleonova koža. Koristeći konopce i poznajući šumu, nisu osećali potrebu za mostovima i putevima. Duboko u Zlatnoj Šumi imali su ipak jedan veliki grad, koji je nazvan Karas Galadon, 'grad drveća'. Tu je rastao najveći Malorn na Srednjoj Zemlji, a kralj i kraljica su živeli u velikoj dvorani na tom najvišem od drveća, na vrhu jednog visokog zelenog brda. Ono je bilo opasano zidovima, imalo je kapije i bilo okruženo drugim velikim drvećem kao kulama. U samom srcu šume nalazilo se jedno čarobno brdo zvano Kerin Amrot, gdeje nekad stajala kuća jednog Vilin-kralja. I sa tog mesta dopirala je snaga i svetlost koje su bile kao one u Neumirućim Zemljama u Dobima Drveća.

Galadrimi su bili uglavnom Šumski Vilenjaci, ali njihovi gospodari su bili sindarski i noldorski velikaši. Njihov kralj bio je Keleborn, rođak Tingola ('sivog ogrtača'), i on je bio najveći gospodar Sindara na Srednjoj Zemlji. Njihova kraljica bila je sestra Finroda i ćerka Finarfina, Uzvišenog Kralja Noldora, koji je ostao u Eldamaru pošto je Drveće Valara uništeno. Do Trećeg Doba Sunca ona je bila najviša od plemstva među svim Vilenjacima u Smrtnim Zemljama. I mada je njeno kvenijsko ime bilo Altarial, u Srednjoj Zemiji se zvala Galadrijela, 'gospa od svetlosti'.

Moć Galadrima pod takvim vladarima bila je veoma velika, jer su njihovi kralj i kraljica živeli u prvom kraljevstvu Sindara u danima Tingola i Melijane Maje i spoznali je odgađala pustošenja naneta zubom Vremena, i ona je bila svesna Sauronovih poteza i činila da njen narod bude nevidljiv Sauronovom oku. Ona je raspolagala Ogledalom Galadrijelinim, srebrnom zdelom koju je mogla da puni izvorskom vodom, i uz moć prstena mogla je da uobliči odraz budućih događaja na njegovoj tamnoj, mirnoj površini.

Kraljevstvo Galadrima osnovano je u vreme mira kad je Saurona zarobio Numenorejski kralj pre Promene Sveta, u trećem milenijumu Drugog Doba Sunca. Njime je vladao prvo sindarski kralj Adamir, a potom njegov sin Amrot, pre no što su Keleborn i Galadrijela došli na vlast. Od prvog pada Mordora to je ostala zemlja po strani i, tokom celog Trećeg Doba, Zlatnu Šumu Lotlorijen je štitila i održavala moć vilenjačkog Prstena Nenje. S uništenjem Jedinog Prstena, njegova moć je slabila, a kraljica je otišla u Neumiruće Zemlje; velika svetlost kraljevstva Lotlorijen je takode oslabila, i Vreme ga je ponovo otkrilo. Galadrimi su ponovo postali skitački narod i izgubili su se sa svojom šumskom braćom s istoka.

Galadrijela

Vilenjačka kraljica Lotlorijena, Galadrijela je bila noldorska princeza kojaje rođena u Eldamaru u Dobima Zvezdane svetlosti. Galadrijela i njena braća su se priključili Noldorima koji su išli u poteru za Morgotom i Silmarilima u Srednju Zemlju. Visoka i lepa, sa zlatnom kosom nasleđenom od majke telerskog porekla, Earvene, u Eldamaru se zvala Altarijela. To je prevedeno kao Galadrijela, što na sindarinskom znači 'gospa od svetlosti'. Tokom Prvog Doba Sunca u Belerijandu Galadrijela je živela sa svojim bratom Finrodom u Nargotrondu pre nego što je ušla u sindarinsko kraljevstvo Dorijat gde se sprijateljila s Kraljicom Melijanom i udala za sivovilenjačkog princa Keleborna. Od početka Drugog Doba ovaj par i njihova ćerka jedinica Kelebrijana živeli su u Lindonu; zatim su se u osmom veku preselili u Eregion, kraIjevstvo Vilin-kovača. Kasnije su Keleborn i Galadrijela prešli Maglene Planine i došli da vladaju svojim kraIjevstvom u Zlatnoj Šumi Lotlorijen. Raspolažući jednim od Tri Vilenjačka Prstena Moći, Galadrijela je iskoristila svoje moći da iztka prsten začaranosti i zaštite oko Lotlorijena. U vreme Rata za Prsten Galadrijela je pružila utočište i podarila čarobne darove Družini prstena. Za vreme samog Rata Galadrijela je odbila tri pokušaja osvajanja i koristila svoje moći da sruši zidove Dol Guldura i očisti Mrku šumu. Zatim, po okončanju Trećeg Doba, otplovila je na zapad u Neumiruće Zemlje.

Galenas

U zemlji Numenor rasla je širokolista travka Galenas, koja je cenjena zbog miomirisa svojih cvetova. Pre nego što je tu zemlju progutalo Zapadno More, moreplovci Numenora su je doneli u Srednju Zemlju, gde je rasla u izobilju oko naselja potomaka Numenorejaca.

Međutim. tek kad je tako neugledan narod, kao što su Hobiti, otkrio Galenas u sopstvenoj zemlji, obelodanila su se posebna svojstva te biljke. Hobiti su uzimali široke listove Galenasa, sušili ih i mrvili. Onda su ih palili u lulama s dugim kamišima. Bila je to biljka nikotiana, kasnije poznata u Srednjoj Zemlji kao Lulina trava, ili Trava-za-lulu, po navici Hobita. Obično su je pušili Hobiti, Ljudi i Patuljci i nalazili u njoj mnogo utehe i okrepljenja.

Gandalf

Istari, Čarobnjak Srednje Zemlje. U Neumirućim Zemljama Gandalf je bio majarski duh, Olorin, koji je živeo u baštama Lorijena, Gospodara Snova, i četo posećivao Nienu Sažaljivu. Oko godine 1000. Trećeg Doba Sunca on je izabran za jednog od Istarija ili Čarobnjaka koji su poslati u Srednju Zemlju. Nazvan Gandalf Sivi, na vestronskom, bio je Mitrandir, ili 'sivi hodočasnik', za Vilenjake, Tarkun za Patuljke i Inkanus za Haradrime. Njegov spoljni lik bio je lik bradatog starog čoveka odevenog u sivi ogrtač s visokim šiljatim šeširom i dugačkim štapom. Po svom dolasku u Sive Luke, od Kirdanaje dobio Narju, 'prsten vatre'. Preko dve hiljade godina Gandalf je delao protiv uzdizanja zlih sila u Srednjoj Zemlji. 2941. Gandalf je podstakao Potragu za Samotnom Planinom koja je za ishod imala ubijanje Šmauga Zmaja. Tokom ove potrage Gandalf je dobavio mač Glamdring, a Bilbo Bagins je dobavio Jedini Prsten. Baš je Gandalf prepoznao moć Jedinog Prstena i saznao kako se on može uništiti. 3018. Gandalf je došao kod Froda Baginsa od Okruga i započeo Potragu Prstena. U Rivendelu je postao jedan od Družine Prstena i vodio ih kroz mnoge opasnosti. Onda, na mostu Kazad-duma, Gandalfje pao u borbi na život i smrt sa Balrogom od Morije. Međutim, Čarobnjakov duh je uskrsnuo kao Gandalf Beli, blistavo biće kome nijedno oružje nije moglo da naudi. Zavreme Rata za Prsten Gandalf Beli na svom konju Senku se mogao naći svuda, kako podstiče Kralja Teodena u Rohanu, kako pobeđuje Sarumana u Izengardu, i kako potiskuje Vešca-kralja na kapijama Minas Tirita. Borio se sa zapovednicima Vojske Zapada pred Crnom Kapijom Mordora, dok je Nosilac Prstena uništavao Jedini Prsten. Posle rata Gandalf je nadgledao ponovno ujedinjenje Gondora i Arnora, zatim je 3012. pošao na Poslednju Plovidbu Čuvara Prstenova u Neumiruće Zemlje.

Gaurot

U Prvom Dobu Sunca, u vreme Ratova Belerijanda, mnogi zli dusi u vučjem obličju su prišli Sauronu Majaru. Vilenjaci su ih zvali Gaurot, ili 'vukodlačka vojska'. Od tih stvorova Sauron je obrazovao moćnu vojsku koja je odlazila u borbu s Vilenjacima i pobila mnoge od najjačih među njima. Sauron je osvojio i držao neko vreme jednu vilenjačku kulu na Reci Sirion uz pomoć moći Vukodlaka; otuda i ime tog mesta: Tol-in-Gaurot, 'ostrvo Vukodlaka'.

Gavranbrdo

U Ereboru, Samotnoj Planini, koja je stajala odmah na istoku od Mrke šume, nalazilo se patuljačko KraIjevstvo pod Planinom. Patuljci Erebora su podigli jedno utvrđeno brdo na južnom kraku planine. Ono se zvalo Gavranbrdo zato što su brdo i njegov vrh stražara bili dom mnogim Gavranima koji su uvek bili prijatelji i saveznici Patuljaka. Tu je Gavran zvani Roak doneo vesti Torinu Hrastoštitu da je Šmaug Zlatni ubijen. Za vreme Bitke Pet Vojski, baš na Gavranbrdu su se Vilenjaci (s Gandalfom Čarobnjakom i Bilbom Baginsom) zaustavili i pružili otpor.

Gavrani

Mnoge pasmine ptica živele su na Srednjoj Zemlji. Među onima koje se pominju u pričama su Orlovi, koji su bili najuzvišeniji od ptica, i Gavrani, koji su bili snažni i dugovečni.
Deo pripovesti o ubijanju Šmauga, Zmaja od Erebora, priča o Gavranima Erebora, koji su u Trećem Dobu Sunca služili Patuljke Durinove Loze. Ti Gavrani su bili mudri savetnici i brzi glasnici Patuljaka, a dobro su poznavali mnoge jezike. U to vreme gospodar Gavrana bio je Roak, sin Karka. On je bio prastar, životni vek mu se protezao na više od sto pedeset godina. Gavranima je vladao svojom voljom i mudrošću. A na zajedničkom jeziku Vestronu Roak je govorio sa svojim prijateIjima Patuljcima i donosio im vesti i pružao pomoć.

Gelion

Jedna od dve velike reke Belerijanda, Gelion je bila dvaput duža od svog takmaca - Siriona - mada ne toliko široka ni duboka. Ona je odvodila vodu iz zemalja istočnog Belerijanda, posebno Targeliona i šumovitih predela Osirijanda. Među njenim mnogobrojnim pritokama bile su reke Adurant, Duilven, Briltor, Legolin, Talos, Askar i Veliki i Mali Gelion. Njen izvor i izvor skoro svih njenih pritoka nalazio se u vencu Plavih Planina na istoku.

Gan-buri-Gan

Poglavica Vosa Druadana. Za vreme Rata za Prsten, Gan-buri-Gan bio je vođa belopute, patuljaste rase zvane Vosi koja je naseljavala Šumu Drua-dan i pomogla Rohirima i Dunedainima da razbiju opsadu Gondora. Gan je poveo Rohirime tajnim šumskim utrtim stazama tako da su mogli da koriste iznenađenje kao preimućstvo nad neprijateljem u Bici od Pelenorskih Polja. Takođe, u bici koja je usledila, Ganovi Ijudi su pobili mnoge Orke koji su pokušali da pobegnu u šume. Posle rata Ganu i njegovim Ijudima je dodeljeno zakonsko pravo na njihovu šumsk.

Gimli

Patuljak od Erebora. Rođen 2879. Trećeg Doba u Plavim Planinama, Gimli je otišao da živi u Ereboru 2941. posle smrti Šmauga Zmaja. Gimlijev otac bio je Gloin, Patuljak Torina i Družine. 3018. Gimli je otišao s ocem u Rivendel gde je izabran za Družinu Prstena. Gimli je bio jedan od neko-licine Patuljaka koji su se sprijateljili s Vilenjacima. Zaista, posle ulaska u Lotlorijen, postao je privržen uspomeni na Galadrijelu, Vilenjačku kraljicu, i nosio je uvek sa sobom uvojak njene kose. Njegov najprisniji prijatelj bio je Legolas, sindarski Vilenjak. Gimli se hrabro borio u Bitkama kod Rogburga, Pelenorskih Polja i Crne Kapije Mordora. Posle rata Gimli je postao Gospodar Svetlucavih Pećina, koje su se nalazile ispod Helmovog Ponora. Ostao je Gospodar Pećina sve do posle smrti Aragorna 120. Četvrtog Doba kada je, u društvu svog prijatelja Legolasa, otplovio na jednom vilenjačkom brodu u Neumiruće Zemlje.

Gladenska Polja

Od svojih gornjih pritoka u Maglenim Planinama, odmah na severu od Morije i Lotlorijena, Reka Gladen teče na istok dok ne stigne do Velike Reke Anduin. Tu, u dolovima Anduina, ova pritoka plavi močvarni predeo poznat kao Gladenska Polja. U drugoj godini Trećeg Doba ovde se odigrao sudbonosan događaj u istoriji Srednje Zemlje, jer je ovo bilo poprište Bitke od Gladenskih Polja u kojoj je dunedainski kralj Izildur ubijen i Jedini Prsten izgubljen u reci. Jedini Prsten je ostao tu skriven sve do godine 2463, kad su ga pronašla dva sturska Hobita, po imenu Deagol i Smeagol. Smeagol je ubio Deagola da bi se domogao prstena i naposletku se izopačio u zlo biće poznato kao Golum.

Glamhot

Kad je opaka rasa Orka prvi put ušla u sivovilenjačke zemlje Belerijanda u Dobima Zvezdane svetlosti, Sindari nisu znali kakva su oni vrsta stvorova. Mada niko nije sumnjao to da su oni opaka i zla rasa, u to vreme oni nisu imali ime. Zato su ih Sivi Vilenjaci zvali Glamhot, 'bučna rulja', jer su njihovi krici u borbi i buka koju je stvarala njihova gvozdena obuća i ratna oprema zvučali glasno i opako.

Glaurung

Zmaj od Angbanda, Glaurung Zlatni bio je prvi i najveći od Urulokija, Zmajeva koji bljuju vatru. Zvali su ga Otac Zmajeva, a izronio je iz jama Angbanda godine 260. Prvog Doba Sunca, ali je potisnut natrag. U Angbandu je rastao još dva veka pre no što je pušten u strašnoj Bici Iznenadnog Plamena koja je razbila Opsadu Angbanda. Posle toga je usledila Bitka Nebrojenih Suza u kojoj je Glaurunga u borbi pratila četa manjih Vatrenih Zmajeva. Protiv njih su mogli da se bore samo Patuljci Belegosta. I mada ga je to koštalo života, patuljački Kralj Azagal je ranio Glaurunga i prisilio ga da se povuče s bojnog polja. 496. Glaurung je satro vojske Nargotronda kod Tumhalada i zauzeo veliku dvoranu. On je sakupio svoju riznicu blaga i ležao na njoj. Dok je čuvao tu hrpu blaga, upotrebio je svoje hipnotičke Zmajeve čini da uništi ili zlokobno utiče na živote Turina, Nienore i Finduilasc. Međutim, godine 501. upravo je junak Turin Turambar, prikravši se, uspeo da satera svoj mač duboko u Glaurungov trbuh i da ubije zver.

Gloin

Patuljak Torina i Družine, Gloin, sin Groina, rođenje godine 2783. Trećeg Doba. Borio se u Bici od Azanulbizara i bio saputnik Kralja Traina II, i njegovog sina, Torina Hrastoštita. S Torinom i Družinom krenuo je u Potragu za Ereborom koja je za ishod imala smrt Šmauga Zmaja i ponovno uspostavljanje patuljačkog Kraljevstva pod Planinom, u kome je on postao bogat i uticajan velikaš. Godine 3018. otputovao je sa svojim sinom u Rivendel. Njegov sin, Gimli, izabran je za jednog od Družine Prstena, i Gloin se vratio u Erebor. Za vreme Rata za Prsten učestvovao je u odbrani Erebora. Umro je 15. godine Četvrtog Doba.

Glorfindel

Vilenjački gospodar Rivendela. Za vreme Rata za Prsten Glorfindelje u Rivendelu izgleda bio niži po staležu samo od Elronda Poluvilenjaka. 3018. Trećeg Doba on se sreo s Frodom Nosiocem Prstena na njegovom putu u Rivendel i, jašući na svom belom konju Asfalotu, usudio se da se odupre Utvarama Prstena i bori sa njima kod Gaza Bruinen. Poreklo mu je nepoznato, ali se zna da je Glorfindel predvodio vilenjačke ratnike u Bici od Fornosta koja je, godine 1975. Trećeg Doba, za ishod imala razaranje kraljevstva Vešca-kralja od Angmara. Zajedno s drugim Vilenjacima Rivendela on se bez sumnje uputio u Neumiruće Zemlje negde tokom Četvrtog Doba. Verovatno je nazvan po legendarnom Glorfindelu od Gondolina. Bio je to jedan zapovednik u snagama Kralja Tingola koji se borio u Bici Nebrojenih Suza. Najveću slavu je stekao posle pada Gondolina 511. Prvog Doba. Pošto su ga Morgotove trupe uhvatile u zasedu, Glorfindel se borio s moćnim Balrogom i obojica su se s jedne litice survala u smrt.

Goblini

Ona stvorenja koja Ljudi sad nazivaju Goblini obitavaju u tmini, a okoćeni su iz zlih namera. U ranijim danima zvali su se Orci. Crne krvi, crvenih očiju i po prirodi puni mržnje, Goblini su nekada bili rasa koja je težila da ostvari velike planove o strašnoj tiraniji, mada su sad svedeni na bića koja čine manja nedela.

Golum

Zloduh, ranije Hobit, Golum je nekada bio Hobit od Sturske loze po imenu Smeagol, koji je rođen nedaleko od Gladenskih Polja u Dolovima Anduina. 2463. Trećeg Doba Smeagolov rođak Deagol je pronašao Jedini Prsten dok je pecao i Smeagol ga je zbog toga na licu mesta ubio. Moć Prstena je produžila Smeagolov život, ali ga je tako izobličila da se nije mogao prepoznati.

Odonda je prozvan Golum zbog ružnih grlenih zvukova koje je ispuštao kad bi pokušavao da govori. On je postao demonsko biće koje se klonilo svetla i živelo od gnusnih ubistava, jedući nečisto meso. Prijatno mu je bilo u mračnim barama u dubokim pećinama. Na koži nije više imao ni jedne dlake, i ona je bila crna, hladna, vlažna i lepljiva, a telo mu je bilo mršavo i sablasno. Glava mu je bila nalik na lobanju a oči buljave kao kod riba. Izrasli su mu dugački zubi kao otrovni očnjaci Orka, a njegova hobitska stopala su se zaravnila i dobila plovne kožice. Skoro pet vekova Golum je živeo skriven u pećinama ispod Maglenih Planina.

Onda je 2941. Hobit Bilbo Bagins učinio sudbonosnu posetu njegovoj pećini i oteo Jedini Prsten od Goluma. 3019. Golum je najzad ulovio Froda Baginsa, novog Nosioca Prstena, ali koliko god da je pokušavao, nije mogao da ga nadvlada. Neko vreme je izgledalo skoro da je Frodo u stanju da obuzda Goluma, ali Golum je živeo od izdaje. Tako se desilo da je u konačnom odlučujućem trenutku, kadje moć Prstena nadvladala čak i dobrog Froda na Planini Usuda, Golum napao Nosioca Prstena na rubu Pukotina Usuda. Sakupivši svu snagu, Golum je uspeo da zadobije Prsten odgrizavši Frodov prst, ali u tom pobedničkom času on se sa svojim dragocenim dobitkom strmoglavio unatraške u plamenu utrobu Zemlje.

Golodrimi

U Prvom Dobu Sunca Noldori su izašli iz Neumirućih Zemalja i ušli u Belerijand. Tu su ih dočekali Sivi Vilenjaci koji su, na sindarinskom jeziku, Noldore zvali Golodrimi.

Gondolin

Kad su se noldorski Vilenjaci Eldamara vratili u Srednju Zemlju i ušli u Belerijand godine 52. Prvog Doba Sunca, Princ Turgon je pronašao utvrđenje i tajnu dolinu u kojoj će sagraditi vilenjački grad bezbedan od zlih snaga Morgota. Taj grad bio je Gondolin, 'Skrivcno Kraljevstvo', u dolini Tumladen u Ekariotu, Okružujućim Planinama, na severu od šuma Dorijata, kraljevstva Sivih Vilenjaka. U okviru prirodne prepreke od Okružujućih Planina Gondolin je bio čuvan i budnošću Velikih Orlova koji su ubijali ili terali sve uhode i sluge Morgota. Tako zaštićeni, Noldori su preko pedeset godina tajno gradili beli kameni grad Gondolin, što znači 'skriveni kamen', na brdu Amon Gvaret. Ime Gondolina na visokovilenjačkom jeziku bilo je Ondolinde, što znači 'kamena pesma', i pošto je oblikovan po uzoru na Tirion, prvi grad Eldamara, bio je najlepši grad Noldora na Srednjoj Zemlji. Pet vekova je Gondolin cvetao dok su, jedno po jedno, ostala Vilin kraljevstva Belerijanda razarana. Onda, godine 511. Gondoiin je izdan i njegovi tajni prolazi otkriveni Morgotu. Mračni Neprijatelj je poslao ogromne snage Orka, Trolova, Zmajeva i Balroga u Skriveno KraIjevstvo. Strašne su bile bitke unutar bedema Gondolina, ali je on konačno pregažen i njegovo stanovništvo pobijeno. Kule Gondolina, poslednjeg od Visokorodno vilenjačkih kraljevstava Belerijanda, su srušene, a porušene zidine i temelji sprženi vatrom Zmajeva.

Gondor

Osnovao ga je godine 3320. Drugog Doba Elendil Numenorejac, bio je Južno Kraljevstvo Dunedaina Srednje Zemlje. Elendil je vladao kao Uzvišeni Kralj iz Severnog Kraljevstva Arnor, dok su njegova dva sina, Izildur i Anarion vladali u Gondoru. Medutim, posle Elendilove smrti 3341, Izildur i njegovi naslednici su postali kraljevi Arnora, dok su Anarionovi naslednici vladali kao kraljevi Gondora sve do godine 2050. Trećeg Doba kad se loza ugasila. Preko devet vekova posle ovog vremena Gondorom su upravljali Vladajući Namesnici. Gondorovi glavni gradovi su bili Minas Anor, Minas Itil, Ozgilijat, i pristaništa Pelargir i Dol Amrot. Do prvog milenijuma Trećeg Doba gondorsko kraljevstvo je uključivalo feude Anorijen, Itilijen, Lebenin, Anfalas, Belfalas, Kalenardon, Enedvait, Južni Gondor, i najveći deo Rovaniona na istok do Mora Run. Od svog nastanka Gondor (i Arnor) su bili takmaci Sauronu Gospodaru Prstenova iz Mordora i njegovih mnogobrojnih saveznika. Zbog ovoga Gondor su mnogo puta napadale vojske Istočnjaka iz Runa i vojske Južnjaka iz Harada. Tokom prva dva milenijuma moć Gondora je najveće udarce pretrpela od građanskog rata 1432. i Velike Zaraze 1636. Njih su pratile krvave invazije Kolovozaca 1851. i 1954. Gondor je bio tako oslabljen da su godine 2002. Sauronove sluge., Nazguli Utvare Prstena zauzeli grad Minas Itil u srcu Gondora. Preko hiIjadu godina njega su držale mračne sile i dobio je novo ime, Minas Morgul. U vreme Rata za Prsten, mada je bio iscrpljen vekovnim sukobima, Gondor je za Slobodne Narode Srednje zemlje predstavljao poslednju nadu u otpor potpunoj prevlasti Saurona. Na kraju rata, Mordor je razoren i kraljevanje nad ponovno ujedmjenim Kraljevstvomje vraćeno Aragornu, pravom nasledniku Izildura. Kao kralj Elesar, vladao je tokom mnogo godina koje su duboko zalazile u Četvrto doba i obnovio je nekadašnju slavu Gondora.

Gondorani

Od Dunedaina koji su obrazovali kraljevstva na tlu Srednje Zemlje najčuveniji su bili Gondorani iz Južnog Kraljevstva. Izildur i Anarion su podigli bele kule Gondora godine 3320. Drugog Doba Sunca, pošto su pobegli od razaranja Numenora sa svojim ocem Elendilom, koji je onda izgradio Severno Kraljevstvo Arnor.

Priča o Gondoru je dugačka i slavna. 'Letopisi Kraljeva i Vladara' govore kako su, na vrhuncu svoje moći, gondorski kraljevi vladali svim krajevima Srednje Zemlje zapadno od Mora Run, između reka Kelebrant i Harnen. Čak i kad je kraljevstvo Gondor bilo u opa-danju, njegovi vladari su držali sve feude i teritorije Anorijena, Itili-jena, Lebenina, Losarnaha, Lame-dona, Anfalasa, Tolfalasa, Belfa-lasa i Kalenardona.

U Gondoru je bilo pet gradova, prvih po važnosti, od kojih su dva bila velika pristaništa: drevni Pelargir, na delti Velike Reke Anduina, i Dol Amrat, citadela koja je upravljala obalskim feudima na Zalivu Belfalas. Tri velika grada su bila u središtu Gondora. Oni su se nalazili na velikoj ravnici izmedu Belih Planina na zapadu i Planina Mordora na Istoku. Istočni grad bio je Minas Itil, 'Mesečeva kula', grad na zapadu bio je Minas Anor, 'Sunčeva kula', a najveći grad od svih bio je Ozgilijat, 'Citadela Zvezda'. Ozgilijat je bio prestonica Gondora i sagrađen je na obe obale Velike Reke Anduin; dva dela grada su bila spojena širokim belim kamenim mostom.

Kraljevstvo Gondor je često napadano u Trećem Dobu i pretrpelo je mnogo nevolja. Godine 1432. počeo je dugotrajni građanski rat, 1636. udarila je Velika Kuga, a između 1851. i 1954. Kolovosci su izvršili upad u njega. 2002. Minas Itil je pao pod Nazgulima i Orcima. Odonda je to stalno bilo mesto zla i preimenovano je u Minas Morgul. 2475. veliki Orci, Uruk-hai, izašli su iz Mordora i u ogromnim legijama nadvladali oslabljeni Ozgilijat, zapalivši njegov veliki deo i razrušivši njegov veliki kameni most preko Anduina.

Na taj način je kraljevstvo Gondor bilo umnogome umanjeno u godinama pre Rata za Prsten. Od tri velika grada koji su bili njegovo središte, samo je Minas Anor ostao nerazrušen. Kula Sunca je stajala nasuprot tmine koja se skupljala u Mordoru, Morgulu, Runu i Haradu tokom mnogih vekova. Izgledalo je da poslednji gard Gondora jedina sila koja se odupire širokoj zaveri zla, jer je Dunedainsko Kraljevstvo Severa palo, a izgledalo je da se Vilenjake malo tiču događanja u Srednjoj Zemlji. Ipak, u ovo sumorno vreme, kad je preostalo malo nade i moć Saurona nije imala granica, Gondorani su zadobili najveću slavu.Jer u kraljevstvu Gondor bilo je vitezova nalik na velike ratnike od starine, i u Minas Anoru su oni i dalje nosili visoke ukrašene kacige od srebra i mitrila s širokim belim krilima morskih ptica. Njihove odore i oklop bili su crni, njihova oprema i oružje srebrni, a na njihovim crnim kratkim ogrtačima bio je grb Gondora: belo drvo u cvatu ispod sedam zvezda i pod srebrnom krunom. U danima Rata za Prsten, mada su ti vitezovi bili malobrojniji nego što se priželjkivalo, njihova hrabrost bila je velika, i u času nevolje ti saveznici su se pojavljivali s neočekivanih mesta.

Prema 'Crvenoj Knjizi Zapadne Međe', u vreme Rata za Prsten, Gondorom je vladao Namesnik Denetor II, jer se loza kraljeva davno prekinula. Mada snažan i sposoban čovek, Denetor je nepromišljeno pokušao da se bori protiv Saurona volšebničkim oružjem. Zato je poslao svog starijeg sina Boromira u potragu za Jedinim Prstenom i, mada Boromir beše jedan od Devetorice koji su krenuli u Potragu za Prstenom, on nije uspeo u svom zadatku i poginuo je. Denetor je posle toga ostao potpuno bez nade, tim više što su mu drugog sina, Faramira, naizgled smrtno ranili Nauguli. Pod uticajem Sauronovih obmana i očajavajući zbog kraljevstva Gondor, Denetor je oduzeo sebi život. Ali Faramir se oporavio, i kad je dunedainski poglavar Severa po imenu Aragorn došao u Gondor, Faramir ga je priznao kao zakonitog kralja svih Dunedaina. Tako se, u vreme najveće opasnosti, kralj vratio, i s njim su došli takvi saveznici da su, u Bici kod Pelenorskih Polja, sile Morgula, Harada i Runa slomljene i, pred Crnom Kapijom Mordora, Sauron prisiljen da žrtvuje svoju prevlast, čime je njegova moć zauvek okončana.

Gonhirimi

Patuljci su bili čudesni zidari kamenom i rudari u kamenolomima. Dugo su radili duboko u planinama da bi otkrili zalihe metala, i dragocenih i metala niže vrednosti, i dragulje velike lepote. Njihova prostrana kraIjevstva Belegost, Nogrod i Kazad-dum, sagrađena u Srednjoj Zemlji u dobima Zvezdane svetlosti, bila su slavna, ali među Vilenjacima najčuvenije delo Patuljaka bilo je skriveno Kraljevstvo Sivih Vilenjaka, koje je nazvano Menegrot, Hiljadu Pećina. Patuljačke zanatlije su isklesale tu mesto poput neke šumske pećine blistave lepote, s mnogim fontanama i potocima i svetiljkama od kristala.
Zbog ovog dela Sivi Vilenjaci su ih prozvali Gonhirima, 'gospodari kamena'.

Gorbag

Uruk-hai od Minas Morgula. Za vreme Rata za Prsten, Gorbag je bio zapovednik jedne čete morgulskih Orka koji su bili upleteni u tuču s jednom drugom četom Orka oko toga kome će pripasti mitril ogrtač Froda Baginsa. Orci od Kule predvođeni Uruk-haiem, Šagartom su pobedili i Gorbagje ubijen.

Gorgorot

Planine i litice severnog Belerijanda iznad dolova reke Sirion i sivovilenjačkog kraljevstva Dorijat nazvane su Gorgorot ili 'Planine užasa'. Te provalije - protežući se na istok i zapad - spuštale su se s visoke zaravni Dortonion, 'zemlje borova', koja je ležala na severu. Gorgorot je zaslužio svoje ime time što je ono čudovišno zlo biće po imenu Ungolijant sa svojim strašnim leglom Džinovskih Paukova svoj dom načinilo u dolini u podnožju ovih planina. Istorije Belerijanda nam pričaju kako je edainski junak Beren bio jedina osoba koja je pokušala da pređe Gorgorot i preživela. Dugopošto je Belerijand potonuo u more, kad je Sauron Gospodar Prstenova osnovao svoje zlo kraljevstvo Mordor, on je nazvao taj deo svog poseda, oko Barad-dura, Mračne Kule, na koju je padao vulkanski pepeo Planine Usuda, Visoravan Gorgorot. Bila je to velika i pusta visoravan razrovana mnogim orčkim jamama gde ništa, sem najčrnjih i najopakijih trnova i kupinjaka, nije raslo pod sivim nebom. Preko te strašne zemlje uputio se Frodo Bagins, Nosilac Prstena, na svom zamornom putu da bi stigao do Planine Usuda, gde je jedino mogao da raščini Jedini Prsten.

Gorgun

Priče Vilenjaka pripovedaju kako je opaka rasa zlih demona Orka došla u šume Srednje Zemlje. Ta stvorenja su bila poznata kao Gorgun drevnim primitivnim Ijudima zvanim Vosi, koji su naseljavali Šumu Druadan, u senci Belih Planina.

Gotmog

Balrog od Angbanda, najmoćniji od Morgotovih zapovednika, Gotmog, Gospodar Balroga, bio je po poreklu majarski duh vatre. Zajedno s drugim Balrozima pobunio se s Morgotom protiv Valara i zaratio protiv njih i Vilenjaka. Na zapovest svog gospodara ubio je Uzvišenog kralja Feanora pred kapijama Angbanda. Tokom Ratova Belerijanda Gotmog je činio veliko zlo sveteći se svojim plamenim bičevima i svojom crnom sekirom. Za vreme Bitke Nebrojenih Suza ubio je Fingona i zarobio Hurina. Godine 511. Prvog Doba uspešno je predvodio sile mraka protiv Gondolina. Vodeći vojsku Balroga, legije Orka i Zmajeva, i okružen svojom gardom Trolova, Gotmog je nadvladao branioce poslednjeg noldorskog kraljevstva. Za vreme pustošenja samog grada Gotmog je ubio noldorskog Vilenjaka Ehteliona, uzvišenog zapovednika Gondolina, ali je i nastradao od njegove ruke.

Goveda Arauova

Od životinja šuma i polja bilo je mnogo onih koje je Orome, Konjanik Valara, doveo u Srednju Zemlju. Jednu pasminu tih životinja su Ljudi Gondora zvali goveda Arauova (pošto je Arau bilo sindarinsko ime za Oromea). Ova goveda su bili legendarni divlji beli bikovi koji su živeli pokraj Unutrašnjeg Mora Run. Njihovi dugački rogovi su bili na velikoj ceni. U Gondoru je jedan takav volovski rog prvi od Vladajućih Namesnika, Vorondil Lovac, pretvo-rio u srebrom obloženi lovački rog; nazvan Rog Namesnika, on se kao nasleđe prenosio s kolena na koleno, a uništen je u Ratu za Prsten.

Govornici

Vilenjaci su začeti u muzici Ainura i bili su prva rasa koja je muzici dodala glas i pcvala. Takođe su bili prvi koji su koristili govor u Ardi, a kaže se da je njihov govor bio tako sjajan, jasan i prefinjen kao svetlost zvezda na vodi koja teče. Jer njihov jezik nije bio samo prvi, već i najlepši jezik koji je ikada zamišljen. Vilenjaci su zato sebe zvali 'govornici', što je na tom prvom vilenjačkom jeziku glasilo 'Kvendi'. Sva živa bića koja su mogla da se nauče ovom umeću naučila su veštinu govora od ovih prvih Vilenjaka.

Grišnak

Ork od Mordora. Za vreme Rata za Prsten, Grišnak je bio zapovednik rulje koja je napala Družinu Prstena i ubila Boromira. Grišnak je sa svojom bandom zatim zarobio Merjadoka Brendibaka i Peregrina Tuka za koje je verovao da ga mogu dovesti do Jedinog Prstena. Isto toliko izdaj-ničkog duha koliko i zao, Grišnak je želeo da sam poseduje Jedini Prsten, i zato je oteo zarobljene Hobite od izengardskih Orka koji su ih čuvali. Za Hobite je to bila sreća u nesreći. Te večeri orčki logor su zbrisali Jahači Rohana koji su zatim ubili Grišnaka i omogućili Hobitima da pobegnu.

Gvaihir Gospodar Vetra

Orao Maglenih Planina. Na kraju Trećeg Doba Sunca Gvaihir je bio najveći i najmoćniji Orao svog vremena. On je bio Kralj Svih Ptica i poseban prijatelj Čarobnjaka i Vilenjaka, naročito pošto ga je Gandalf izlečio od jedne zatrovane rane. Za vreme Potrage za Ereborom 2941. Gvaihir i njegovi orlovi su spasli Torina i Družinu od napada Orka. Za vrcmc Bitke Pet Vojski pred Ereborom Gvaihir i njegovi orlovi su odigrali sudbinsku ulogu u preokretu ratne sreće. Za vreme Rata za Prsten Gvaihir je osiobodio Gandalfa iz Izengarda i kasnije ga spustio s vrha Zirak Zigil posle borbe sa silnim Balrogom od Morije.

Za vreme poslednje bitke ovog rata, pred Crnom Kapijom Mordora, Gvaihir i njegov brat Landroval predvodili su sve Orlove severa protiv Utvara Prstena dok je uništavan Jedini Prsten. Zatim su Gvaihir i njegov brat Landroval odleteli do padina Planine Usuda gde su spasli Froda Baginsa i Semvajza Gemdžija.

Gvait-i-Mirdain

Godine 750. Drugog Doba Sunca mnogi Noldori su napustili Lindon i otišli u Erijador. Njihov gospodar je bio Kelebrimbor, najveći Vilin-kovač u Smrtnim Zemljama; Bio je unuk Feanora, kojije načinio Velike DraguIje, Silmarile. Na sindarinskom jeziku narod Kelebrimbora je nazvan Gvait-i-Mirdain, 'narod dragulj-kovača'.

Kad je u Maglenim Planinama otkriven čarobni metal, mitril, inače poznat kao pravo srebro, Kelebrimbora i njegove Ijude je obuzela žudnja da ga poseduju. Zato su otputovali u Eregion, koga su Ljudi zvali Holin, i živeli su u podnožju Maglenih Planina u gradu Ostin-Edil, kraj Zapadne kapije Kazad-duma, najmoćnijeg grada Patuljaka. Patuljci i Gvait-i-Mirdain su sklopili međusobni sporazum kojim su obe rase odlučile da ostave po strani sve prethodne svađe, i stvarno su uspeli da hiljadu godina održe taj mir. Mnogo godina trgovina između Patuljaka Kazad-duma i Vilenjaka Eregiona donosila je blagostanje obema rasama.

Međutim, godine 1200. jedan po imenu Aratar došao je među njih. Niko ga nije poznavao, ali je njegovo znanje bilo veliko i on je drage volje pružao Gvait-i-Mirdianima svu pomoć koju je mogao, i poklanjao im darove koje je sam pravio. Do 1500. oni su počeli potpuno da mu veruju i planirali su da načine mnogo čudesnih stvari uz njegovu pomoć. Tako su Gvait-i-Mirdain Vilin-kovači Eregiona koji su iskovali Prstenove Moći. Mudar i uspešan narod sve do razornog Rata Saurona i Vilenjaka u kome je Eregion opustošen, a njegovo stanovnistvo rasuto.

Gvait-i-Mirdain načinili Prstenove Moći. Tokom celog jednog stoleća Kelebrimbor i njegovi Ijudi su radili na ovom velikom delu. Međutim, Anatar je u stvari bio prerušeni Sauron Mračni Gospodar, i u to vreme kod Patuljaka i Gvait-i-Mirdainima on je u tajnosti načinio Jedini Prsten, koji je vladao nad svima ostalima. S tim Jedinim Prstenom, Mračni Gospodar se nadao da će zavladati Svetom.

Ali kad je jednom Sauron stavio Prsten sebi na prst, Vilenjaci su ga prepoznali kao Mračnog Gospodara, sklonili svoje Prstenove i sakrili ih od njega. Usledio je Rat Saurona i Vilenjaka, Eregion je razoren i Kelebrimbor, s većim delom svog naroda, ubijen. Te 1697. godine Drugog Doba onoj nekolicini Gvait-i-Mirdaina koja je preostala pomoć je pružio Elrond Poluvilenjak. Na zapovest Gil-galada, Elrond je došao iz Lindona s gardom ratnika i odveo preživele do sigurnog mesta - duboke, uske doline u Rudauru - koju su oni nazvali Imladris, a koju su Ljudi zvali Rivendel. Odonda je to utočište Gvait-i-Mirdaina bilo poslednje preostalo Vilin-kraljevstvo između Maglenih Planina i Plavih Planina.

Gvozdena Brda

Pošto su najezde Zmajeva isterale Patuljke iz zlatom bogatih Sivih Planina, deo ovog naroda predvođen Grorom otputovao je na istok u Rovanion i naselio se u Gvozdenim Brdima 2590. Trećeg Doba. Patuljci Gvozdenih Brda borili su se u Ratu Patuljaka i Orka, i kod kapija Morije u konačnoj Bici od Azanulbizara 2799. njihov dolazak u poslednjem času se, u stvari, pokazao kao odlučujući udarac koji je skršio orčke legije. Zatim je isto tako, godine 2941, jedna vojska Patuljaka sa Gvozdenih Brda predvođena Dainom došla u pomoć Torinu Hrastoštitu, i uspešno su odbranili Kraljevstvo pod Planinom Erebor posle smrti Šmauga Zlatnog. U toj Bici Pet Vojski Torin je ubijen. Dain, njegov rođak, postao je Kralj Erebora i mnogi pripadnici njegovog naroda došli su da se ponovo nasele u Kraljevstvo pod Planinom.

Gvozdene Planine

Za vreme Doba Svetiljki Melkor je otišao na sever Srednje Zemlje i uzdigao moćni venac visokih planina prekriven snegom i ledom. To su bile Gvozdene Planine, na vilenjačkom zvane 'Ered Engrin'. Gvozdene Planine su bile prva odbrambena linija Melkorovog utvrđenog kraljevstva Utumno koje je sagrađeno u istočnim krajevima. Ono je branilo i njegovu oružarnicu Angband koja je podignuta tokom Doba Tmine, a nalazila se na zapadu. Ovde su se nalazili mnogi od Melkorovih najvećih slugu: Balrozi, Vampiri, Veliki Pauci, Vukodlaci i Zmajevi. Nezadovoljan visinom Gvozdenih Planina onakvim kako su prvo zamišljene, a dizale su se nebu pod oblake, Melkor je uzdigao veliki vulkanski vrh Tangorodrim kao glavnu odbranu Angbanda. Međutim, sve je to bilo uzalud, jer su na kraju Prvog Doba Sunca Tangorodrim, Angband i Gvozdene Planine razrušeni u Ratu Besnih. Gvozdene Planine i svi zli dusi u njima su uništeni i konačno potonuli u more.

Hildor

Rohirimi su se često pozivali na duh tog strašnog kralja u ratu, i u njegovu čast zvali su njegovo planinsko utvrđenje Helmov Ponor, a sebe su nazivali Helminzi.

Hildor

Kad je Arijena Suncem prvi put zasijala na Svet, rodila se rasa Ljudi daleko na istoku Srednje Zemlje. Oni su bili kasno došli na Svet zato što su se mnoge druge rase pojavile pre njih. Stoga su ih Vilenjaci nazvali Hildor, jer je značenje te reči 'pratioci'.

Hladni zmajevi

Od zmajeva koje je Morgot doveo iz Angbanda za vreme Prvog Doba Sunca bilo je mnogo pasmina. Neki su bljuvali vatru, drugi su imali moćna krila, ali najčešci su bili Hladni zmajevi, koji nisu imali letačke ni vatrene moći, ali su imali veliku snagu zuba i kandži i moćan oklop od gvozdenih krljušti. Hladni zmajevi su bili strah i trepet za sve rase koje su im se suprotstavljale u tom Prvom Dobu, i činili su neizreciva razaranja u predelima Srednje Zemlje. Na kraju tog Doba skoro cela rasa Zmajeva i većina Morgotovih slugu je nestala za vreme Velike Bitke u Ratu Besnih.
U Trećem Dobu Sunca letopisi zapadnih zemalja pričaju kako se mnogo Hladnih zmajeva ponovo pojavilo u pustopoljinama Severa i otišlo u Sive planine. Patuljci su već došli u te planine jer su one bile bogate zlatom, a u dvadesetom veku ovog Doba sledili su ih Hladni zmajevi, tražeći riznice Patuljaka, i spremali su se za rat; i mada su se Patuljci borili hrabro, bili su brojčano nadjačani, i Hladni zmajevi su se nemilosrdno prikradali i ubijali svoje neprijatelje. Jedan princ od Ljudi Eoteoda - čovek po imenu Fram, sin Frugara - došao je i ubio Skatu Crva, najvećeg Zmaja te zemlje, i Sive Planine su bile očišćene od Zmajeva tokom pet vekova. Ipak, Hladni zmajevi su ponovo došli u planine godine 2570. Jedan po jedan, Patuljački gospodari su stradali od njih, poslednji je bio Patulj-kralj po imenu Dain I od Durinove loze, i njega i njegovog sina Frora je ubio veliki Hladni zmaj u samim njihovim dvorima. Tako su poslednji Patuljci pobegli sa Sivih Planina, nerado ostavljajući sve svoje zlato Zmaju kao plen.

Hobiti

Kada je sjajni plamen Arijene Sunca došao na Svet pojavila se rasa Ljudi;
tvrdi se da se u tom istom Dobu pojavio na istoku narod Polušana koji su se zvali Hobiti. To su bili Ijudi koji su se ukopavali u zemlju i živeli u rupama, za koje se govorilo da su srodnici Ijudi, ali su bili manji od PatuIjaka, a životni vek bio im je oko stotinu leta.
Ništa se ne zna o hobitskoj rasi pre 1050. godine Trećeg Doba, kada su, po predanju, živeli sa Severnjacima u severnim Dolovima Anduina izmedu Maglenih Planina i Zelenšu-me. U tom veku jedna zla sila je ušla u Zelenšumu i ona je ubrzo promenila ime u Mrka Šuma. Možda je ovaj dogadaj prisilio narod Hobita da napusti Dolove. Jer u vekovima koji su usledili Hobiti su se preselili na zapad preko Maglenih Planina u Erijador, gde su otkrili i Vilenjake i Ljude u jednoj otvorenoj plodnoj zemlji.
Svi Hobiti, i muški i ženski, imali su izvesne zajedničke karakteristike. Svi su merili od dve do četiri stope u visinu, bili su dugoprsti, dobro uhranjene i vesele spoljašnjosti, i imali su kovrdžavu smedu kosu i neobičnim bosim, predimenzioniranim stopalima. Nerazmetljivi, konzervativni Ijudi, procenjivali su sebi jednake prema njihovoj prilagodenosti mirnom hobitskom seoskom životu. Neumereno ponašanje ili pustolovne težnje su obeshrabrivani i smatrani indiskretnim. Razuzdanosti Hobita su bile ograničene na oblačenje u sjajne boje i jedenje šest obilnih obroka dnevno. Njihova jedina ekscentričnost bila je veština pušenja trave-za-lulu, za koju su tvrdili da predstavlja njihov doprinos svetskoj kulturi.

Kaže se da su Hobiti poticali od tri loze, koje su se zvale Harfuti, Falohide i Sturi. Harfuti, najbrojniji od hobitskih rodova, bili su istovremeno i najmanji. Oni su imali kožu i kosu smedu kao orah. Voleli su brdovite predele i često uživali u društvu Patuljaka. Ti Harfuti su bili prvi od hobitskog naroda koji su prešli preko Maglenih Planina i ušli u Erijador. Skoro vek kasnije, godine 1150. Trećeg Doba Sunca, Falohide su pošli za svojim srodnicima Harfutima i prešli planine. Ušli su u Erijador prevojima severno od Rivendela. Falohide su bili najmalobrojniji od hobitskih loza. Oni su bili viši, vitkiji i smatrali su ih pustolovnijima od njihove braće. Koža i kosa su im bili svetliji, i više su voleli šumovite predele i druženje s Vilenjacima. Više su voleli lov nego obradu zemlje, i od svih Hobita ispoljavali su najjače težnje da upravljaju i budu vođe. Sturi su bili poslednji od Hobita koji su prešli Erijador. Najmuževniji od svoje rase, bili su krupniji od drugih rodova i, na zaprepašcenje svojih rođaka, neki su zaista mogli da puste brade. Oni su prebivali najjužnije od Hobita u Dolovima Anduina i izabrali su da žive na ravnicama na obalama reke, i, opet na nimalo hobitski način, ovladali su veštinom upravIjanja brodom, ribarenja i plivanja. Oni su bili jedini Hobiti koji su koristili obuću, po kiši, kad je bilo blato, tvrdilo se, nosili su čizme. Priča se da Sturi nisu otpočeli svoju seobu na zapad sve do godine 1300, kad su mnogi od njih prešli preko Prevoja Crvenrog; ali mala naselja su ostala u takvim predelima, kao što su Gladenska Polja, još vekovima iza toga.
Hobiti od Erijadora su se većinom naselili u zemlje Meniš (Muževne Zemlje) kraj grada Bri. Godine 1601. većina Hobita iz Brija ponovo se uputila na zapad u plodne zemlje, s one strane Brendivino Reke. Tu su osnovali Okrug, zemlju koja je kasnije priznata kao postojbina Hobita. Hobiti računaju vreme od tog datuma.
Po prirodi, Hobiti imaju miroljubiv karakter i na svoju veliku sreću otkrili su zemlju koja je bila isto toliko mirna koliko i plodna. Tako, izuzev Velike kuge iz 1636. kojaje pokosila sve narode Erijadora, sve do 2747. je se u Okrugu odigrao nijedan oružani okršaj. Tad se dogodio manji orčki pljačkaški upad koji su Hobiti prilično pompezno nazvali Bitka od Zelenpolja. Nesumnjivo da je ozbiljnija bila Duga Zima 2758. i dve gladne godine koje su usledile. Ipak, u poredenju s drugim narodima Srednje Zemlje, oni su dugo živeli u miru. Druge rase, kad bi ih videle, smatrale su ih malo vrednim, a zauzvrat Hobiti nisu imali slavoljubivih težnji prema velikom bogatstvu ili moći drugih. Njihova ograničenja su se pokazala kao snaga jer, dok su veće i moćnije rase padale oko njih, Hobiti su nastavljali da žive u Okrugu spokojno gajeći svoje useve. Širom zemalja Okruga prostirali su se njihovi mali gradovi i naselja: Hobiton, Gozbograd, Majklov Kop, Zobambar, Žaboselo i još desetak drugih i na svoj način Hobiti su živeli u blagostanju.
0 čuvenim Hobitima malo se može reći pre tridesetog veka Sunca, jer je pre tog vremena cela ova rasa bila skoro potpuno nepoznata Svetu. Naravno da su sami Hobiti imali svoj sopstveni osećaj o tome šta je slavno.
U predanju Okruga, prvi Hobiti koji se pominju su braća Falohide, Marko i Blanko, koji su poveli Hobite iz Brija preko Mosta od Kamenih lukova u Okrug. Tu zemlju su im ustupili Dunedaini od Arnora, čijem kralju su Hobiti zauzvrat dugovali nominalno vazalstvo. Godine 1979. poslednji kralj Arnora je nestao sa Severa i ustanovljenoje zvanje Taina od Okruga. Prvi Tain bio je Hobit Buka od Močvare, od koga su poticali svi Taini.
Div medu Hobitima bio je Ban-dobras Tuk, koji jč bio četiri stope i pet inči visok, i koji je, na konju, odvažno predvodio svoj narod protiv Orka u Bici od Zelenpolja. Toljagom, tvrdi se, ubio je njihovog poglavicu Golfimbula. Zbog svoje krupnoće i podviga prozvanje Tuk. Drugi Hobit, značajan po svojim delima u okviru malenih zemalja Okruga, bio je Izengrim Tuk, koji je nazvan Izengrim II, dvadeset drugi Tain od Okruga, graditelj Velikih Smiala Majklovog Kopa i deda Bandobrasa Tuka.
Ipak, tipično za Hobite, možda najpoštovaniji od junaka pre Rata za Prsten bio je skromni farmer po imenu Tobold Trubac od Dugodna, koji je u dvadeset sedmom veku prvi put zasadio biljku Galenas, takode zvanu Trava-za-lulu. Zbog ovog podviga on je veličan, a oduševljeni Hobiti pušaci nazvali su jednu lozu izuzetnog kvaliteta 'Stari Tobi', u znak sećanja na njega.
U trinaestom veku Trećeg Doba, međutim, slava u pravom smislu reči pripala je narodu Hobita. Jer, igrom slučaja, u ruke Hobita je pala jedna velika i zla sila koja se uplela u sudbinu svih Hobita.

Prvi Hobit koji se proslavio u Svetu bio je Bilbo Bagins (Torbic) od Hobitona, koga su Čarobnjak Gandalf i patuljacki Kralj Torin Hrastoštit podstakli da odigra glavnu ulogu u Potrazi za Ereborom. To je pustolovina koja je ispripovedana u prvom delu 'Crvene Knjige Zapadne Međe'. To su memoari koje je sam Bilbo nazvao 'Tamo i ponovo natrag', u kojima se ubijaju Divovi, Orci, Vukovi, Pauci i Zmajevi. U toj Pustolovini Bilbo Bagins je učinio mnoge podvige koje pripadnici jačih i mudrijih rasa u Srednjoj zemlji nisu mogli da izvrše, i otkrivene su neočekivana snaga i hrabrost u hobitskom karakteru.
Deo te pustolovine priča kako je Bilbo Bagins nabavio čarobni prsten i, mada je to tada izgledalo od male važnosti, tim postupkom je doveo u opasnost sve koji su nastanjivali Srednju Zemlju. Jer je Bilbo Bagins, imućan gospodin od položaja, Hobit od Okruga, ne znajući postao vlasnik Jedinog Prstena.
S vremenom, identitet Jedinog Prstena je otkriven i on je prešao u ruke Bilboovog naslednika, Froda Baginsa. Bilbo je zatim otišao u vilenjačko utocište Rivendel, gde se prepustio svojim težnjama da se bavi književnošcu. Jer pored svojih memoara 'Tamo i ponovo natrag', on je sastavio i dobar broj originalnih pesama i značajno naučno delo, trotomne 'Prevode s vilenjačkog'.

Frodo Bagins je postao Nosilac prstena u vreme kad se Sauron, Gospodar Prstenova, spremao da zarati s celim Svetom. Godine 3018. Čarobnjak Gandalf je došao kod Froda i uputio ga na put u Rivendel u Potragu za Prstenom. Kad bi ova misija bila uspešna, Jedini Prsten bio bi uništen i Svet spasen od Sauronove vlasti. Tako je u Rivendelu obrazovana Družina Prstena u kojoj su osmorica drugih izabrani kao saputnici Froda Baginsa, Nosioca Prstena, u njegovoj Potrazi. Trojica od te družine su takođe bili Hobiti kojima je suđeno da postanu slavni skoro isto toliko koliko i sam Nosilac Prstena. Semvajz (Semudri) Gemdži, Frodov poslužitelj, bio je jedan od njih. Jednostavna, odana duša, Semvajz je više no jednom spasao i svog gospodara i samu Potragu, i neko vreme bio i sam Nosilac Prstena. Peregrin Tuk, naslednik Taina od Okruga, i Merjadok Brendibak, naslednik Gospodara Baklenda, bili su druga dvojica Hobita Družine. Tokom Potrage, i Pipin i Veseli (kako su ih najčešce zvali) su proglašeni za Vitezove Gondora. Veseli je takođe imenovan za dvorjanina Kralja Teodona od Rohana i, na zaprepašćenje svih, sa vitez-devom Eovinom ubio je Vešca-kralja od Morgula kod Pelenorskih Polja. Pipin, kao Gardista Gondora, borio se sa Zapovednicima Zapada i u poslednjoj Bici pred Crnom Kapijom ubio je jednog moćnog Trola.
Veseli i Pipin su bili najviši od svih Hobita u istoriji te rase, jer su na svom putovanju pili entnapitke, hranu divovskih Enta. Tako su nadvisili svoje sunarodnike, i po muževnom računanju bili su četiri i po stope visoki. Uz to, Veseli je bio hobitski učenjak od ugleda i sastavio je 'Nauku o bilju Okruga', 'Računanje godina' i spis 'Stare reči i imena u Okrugu'.Frodo Bagins, junak Potrage Prstena, bio je takođe glavni istoričar rata, jer je napisao veći deo 'Crvene Knjige Zapadne Međe'. On je tu istoriju nazvao 'Pad Gospodara Prstenova i povratak Kralja'. Ali, iako je ovaj skromni i srčani Hobit poglašen za najplemenitijeg i najuzvišenijeg od svoje rase, naposletku je jedan drugi Hobit, a ne on, uništio Jedini Prsten, i to neočekivano i nehotice.

Bio je to Smeagol Golum, jedini Hobit koji se ikad zaista priklonio zlu. Od cele njegove rase, priča o Smeagolu Golumu je najčudnija. Jer, kao što se pripoveda u hronikama o Jedinom Prstenu, on je nekada bio sturski Hobit koji je u dvadeset petom veku Trećeg Doba živeo pokraj Gladenskih Poija. Tu su Smeagol i njegov rođak Deagol po prvi put pronašli Jedini Prsten, ali je Smeagol ubio Deagola i uzeo Prsten za sebe. Moć Prstena produžila mu je život, ali ga je ona tako izopacila da se nije mogao prepoznati. Njegovo obličje je poslalo sablasno, živeo je od mračnih dela ubistava, od nečistog mesa, i mračcan uticaj Prstena naveo ga je da se kloni svetla. Živeo je pokraj mračnih lokvi i u dubokim pećinama. Koža mu je postala gola i bez dlaka, crna, hladna i vlažna, a telo mršavo i ispijeno. Glava mu je bila nalik na lobanju, a oči su poslale velike kao u ribe koja najbolje napreduje duboko pod morem, bile su buljave, a ipak blede i vid mu je bio slab. Zubi su mu izrasli i bili dugački kao orčki otrovni očnjaci, a hobitska stopala su se zaravnila i dobila plovne kožice. Ruke su mu postale dugačke, a šake krupnije, i njihov stisak se odlikovao opakom gramzivom snagom.
'Crvena Knjiga Zapadne međe' beleži da je Golum (jer tako su ga nazvali u ovom obličju, zbog ružnog grlenog zvuka kojim se oglašavao) prebivao skoro pet vekova skriven u pećinama ispod Maglenih Planina sve do godine 2941. Onda je, vođen bez sumnje sudbinom koja je premašivala njegovo razumevanje, Hobit Bilbo Bagins došao u Golumovu pećinu i uzeo Jedini Prsten. Od Bilba, prešao je Frodu Baginsu i u svih osamdeset godina, koliko jc Prsten bio van njegovih šaka koje su tražile pipajući, Golum nikada nije prestao da traga za njim. Najzad je nabasao na samog Nosioca Prstena. Neko vreme je izgledalo da je Frodo Bagins skoro u stanju da ukroti Goluma, ali Golumova duša se potpuno predala zlu, i on je i dalje živeo od izdaje. Tako se desilo da je u času odluke, kad je Moć Prstena nadvladala dobrog Froda Baginsa na Planini Usuda, Golum navalio na njega i borio se s njim na rubu Usuda. Svojom opakom snagom Golum je zadobio Prsten, ali se strmoglavio naglavacke sa svojim dragocenim plenom u plamenu utrobu Zemlje i Jedini Prsten je uništen. Svet je tako spašen od užasa večne tame i, mada sad malo-brojni, tokom mnogo stoleća Četvrtog Doba Hobiti su živeli u poštovanju i miru zbog podviga njihovih Ijudi u tom silnom sukobu.

Hobgoblini

Zla stvorenja, kojima Ljudi sad daju ime Goblini, bila su u danima Srednje Zemlje zvana Orci, i bilo ih je mnogo vrsta. Najmoćniji od njih bili su Uruk-hai: stvorenja visine Čoveka, velike snage i izdržljivosti, po zloći isti kao i manje rase, ali snažniji, i nisu se plašili svetla. Oni su često bili okrutne vode neznatnijeg goblinskog naroda, i činili su elitne borbene jedinice u većoj vojsci. Nekad se zovu Veliki Goblini, ili Hobgoblini, mada su mogli da čine veća zla u drevnim vremenima nego sada.

Hobiton

Najčuvenije selo u zemlji Hobita od Okruga bio je Hobiton Daleko zapadna stvar. Bilo je to skromno hobitsko selo podignuto na Hobiton Brdu i oko njega, s jednom vodenicom i ambarom na potoku koji se zvao Voda. Selo je postalo čuveno zato što je na tom brdu bila ulica Torbopuc sokak i hobitska rupa Torbin Kraj. Bio je to dom najproslavljenijeg od svih Hobita na Srednjoj Zemlji, Froda Baginsa, koji je odigrao sudbonosnu ulogu u Ratu za Prsten.

Holbitlan

'Crvena Knjiga Zapadne Međe' mnogo govori mnogo o istoriji naroda Polušana zvanih Hobiti. U jednom delu je objašnjeno kako je to ime izvedeno iz imena Holbitlan, što znači 'stanovnici rupa' na jeziku Rohirima.

Huan

Vučjak Valara. Kao lovački pas Oromea Lovca, Huan je darovan noldorskom princu Kelegormu. Huan je otišao sa svojim novim gospodarom u Belerijand. Zbog Ijubavi prema vilinskoj princezi Lutijeni postao je sudbinski upleten u Potragu za Silmarilom. Jednog po jednog, ubijao je Vukodlake Tol Siriona, uključujuci i njihovog praoca, moćnog Drauglina, i čak uspeo da porazi Saurona u vučjem obličju. Konačno se sukobio s Karharotom, najvećim i najmoćnijim Vukom svih vremena koga je othranio lično Morgot. U bici koja je usledila Huan je uspeo da ga nadvlada, ali je i on bio smrtno ranjen Karharotovim otrovnim očnjacima.

Huorni

Među najstarijim od Olvara živelo je u Ardi drveće Velike Šume koje je poticalo iz semena koje je Javana načinila u Dobima Svetiljki. Tokom mnogih Doba ono je mirno raslo, ali u Srednjoj Zemlji na početku Doba Zvezdane svetlosti došli su među ovo drveće veliki duhovi, zvani Enti, Pastiri Drveća. Ti zaštitnici su se pojavili zato što su mnoge druge rase u to vreme došle na svet i Javana se plašila da ce šume biti uništene. Tako su tokom Doba Zvezdane Svetlosti i Sunca Enti hodali šumama, i s vremenom, priča se, neki Enti su postali više slični drveću nego što su bili ranije, a neko od drevnog drveća je postalo više nalik na Ente i pokretIjive grane. Kao Enti, ono je naučilo veštinu govora. Bilo drveće, bilo Enti po svom postanku, do Trećeg Doba Sunca je postojala jedna posebna rasa koja je nazvana Huorni. Huorni su uglavnom stajali kao tamno drvece u dubokim šumama, čvornovati i nepokretni, a ipak na oprezu. Kad bi se razbesneli, oni su se kretali brzo, kao obavijeni senkama, obarajuci se na neprijatelje sa smrtonosnom i nemilosrdnom snagom.
Prića o Ratu za Prsten govori kako su sa Entima i Huorni, kao neka velika šuma, marširali na Izengard, i kako su pod vodstvom Enta od Fangorna istrebili celu orčku legiju u Bici od Rogburga.
Ali, ovi divlji šumski dusi su težili da unište sve koji su predstavljali pretnju šumama. Bili su opasni za sve koji su hodali na dve noge, sem ako putnike nisu štitiii Enti, i besa Huorna s razlogom su se bojali.
Huorni su bili prastari i utonjeni u duga razmišljanja, a neki su bili crnog srca i truli. Jednom je takav osećajni drvoduh naseljavao Staru Šumu kraj obala Vitlovindla. Bio je to Čovek Vrba koga su neki zvali Starac Vrba. Stara Šuma bila je samo ostatak najdrevnije šume Srednje Zemlje, a Starac Vrba je hteo da spreči svako dalje zadiranje u svoje carstvo. On je držao celu Staru Šumu začaranu moćima svoje pesme i dovodio sve putnike k sebi, gde bi ih pokretljivim korenjem i granama ubijao.

Hurin

Edainski gospodar Dortoniona. Rođen sredinom četvrtog veka Prvog Doba, Hurin je bio sin Galdora, gospodara Edaina. Oženio se Morvenom, gospom iz Prve Kuće i postao otac troje dece: Turina, Lalait i Nienore. Bio je nizak, ali snažno graden. 462. Hurinov otac je ubijen dok je razbijao opsadu vilenjačke kule Barad Eitela. Za vreme Bitke Nebrojenih Suza 473. ubijen je Hurinov brat Huor, zajedno sa svim Edainima iz zaštitnice, izuzev Hurina, koji je ubio sedamdesct Divova pre no što je zarobljen i odveden u Angband. Pošto je izdržao užasna mučenja i opsene, zatočen je na jednoj litici Tangorodrima na dvadeset osam godina. Godinu dana posle smrti svog sina Turina, Hurin je nehotice pomogao Morgotu da otkrije mesto gde se nalazi Gondolin. Živeci životom prokletnika, našao je svoju ženu tek na dan njene smrti. Potom je otišao u Nargotrond gde je ubio Sitnog PatuIjka Mima zato što je izdao njegovog sina, povratio je ogrlicu, Nauglamir, i odneo je Tingolu u Menegrot. Tu mu je 503. godine Melijana Maja pročistila um od Morgotovih opsena koje su ga mučile, pre nego što je odlutao i umro.

Ilmare

Maja, pomoćnica Vardina, Ilmare je najveća od majarskih devičanskih duhova, i Vilenjaci je najviše vole. Kao pomoćnica Varde, Kraljice Nebesa, ona je duh zaštitnik zvezda.

Ilmarin

Na vrhu Tanikvetila, najviše planine u Neumirućim Zemljama, stoji Ilmarin, 'kuća visokog vazduha'. dom Kralja i Kraljice Valara: Manvea, Gospodara Vazduha i Varde, Gospe od Zvezda. Ovde one sluge i glasnici koji se zovu Veliki Orlovi dolaze i odatle odlaze po naređenju. U prostranim zasvodenim holovima Ilmarina, u božanskom sjaju, Manve i Varda sede na prestolima sa kojih mogu da gledaju dole na sve zemlje Arde.

Imrahil

Dunedainski princ Dol Amrota. Pomešane dunedainske i vilenjačke krvi, tokom Rata za Prsten, Princ Imrahil bio je junak Bitke od Pelenorskih Polja, i privremeno je preuzeo vlast nad Belom Kulom Gondora posle smrti Denetora II. Kao jedan od Zapovednika Zapada, borio se pred Crnom Kapijom Mordora. Njegova kći, princeza Lotirijela, udala se za Eomera, Kralja Rohana.

Ingve

Vilenjački kralj Eldamara. Ingve je bio Uzvišeni Kralj Vanjarskih Vilenjaka, prvog roda koji je preduzeo Veliko Putovanje u Neumiruće ZemIje. Oni su bili prvi koji su se naselili u Eldamaru, mada su im se kasnije pridružili Noldori i Teleri. Od svih Vilenjaka, Manve je najviše voleo Vanjare i zato je Ingve naposletku poveo svoj narod u Valinor, gde su se naselili u podnožju svete planine Tanikvetil.

Irk

Pred kraj onog vremena koje je poznato kao Mir Arde, sindarski Vilenjaci Kralja Tingola i Kraljice Melijane su otkrili na istoku jedno zlo za koje pre toga nisu znali. Šumoviti predeli i planine na njihovim granicama počeli su da vrve od zlih bića za koja oni nisu imali imena. Ta bića su bili strašni demonski narod kojima je bilo suđeno da uvek budu glavne sluge i prethodnici zlih sila. Na sindarskom jeziku oni su nazvani Irk, što je bilo oponašanje njihove reči kojom su same sebe zvali: Uruk. U kasnijim dobima, oni su postali poznati kao Orci na zajednickom jeziku Vestronu.

Nandori i Laikvendi su bežali pred ovim mračnim stvorovima koji su bili naoružani oružjem od čelika.Ali Kralj Tingol, s ratnicima u sjajnim patuljačkim oklopima i visokim kacigama, krenuo je u rat protiv Irka i ubijao ih sve dok bojno polje nije bilo pokriveno njihovim crnim telima. Irci su pobegli iz Belerijanda i nikad više nisu prešli preko Plavih Planina, do vremena kada se iz Neumirućih Zemalja na zapadu nije vratio Morgot Neprijatelj, njihov tvorac i gospodar.

Istari

Pošto je proteklo hiljadu godina u trećem Dobu Sunca, jedan Vilin brod se pojavio sa Zapadnog Mora i uplovio u Sive Luke. Na tom brodu su bila petorica postarijih Ljudi sa dugim sedim bradama i velikim ogrtačima. Ti ogrtači su bili raznih boja i svaki Čovek je nosio visoki šiIjati šešir, visoke crne putne čizme i držao dugacak štap. To su bili Istari, koje su Ljudi zvali Čarobnjaci, njihovi šeširi i štapovi su bili oznake njihovog zvanja. Oni su bili jedan red i bratstvo poslato u Srednju Zemlju iz Neumirucih Zemalja, jer je primećeno da u Smrtnim Zemljama jača jedno veliko zlo. Mada su Istari došli tajno i u skromnom obličju, u početku, pre svog dolaska u Srednju Zcmlju, bili su to moćni duhovi. Oni su bili Majari, duhovi stariji i od samog Sveta, i od one prve rase kojaje izašla iz uma Iluvatarovog u Bezvremenim Holovima. Ali u umanjenom Svetu Srednje Zemlje u Trećem Dobu njima je zabranjeno da istupaju kao Majari. Bili su ograničeni na Ijudski lik i moći koje su se mogle naći u smrtnom Svetu.

Iako se kaže da su u Srednju Zemlju došla petorica Istarija, dvojica ne igraju nikakvu ulogu u istorijama Zapadnih Zemalja koje su stigle do Ljudi, jer je za druge rečeno da su otišli daleko na istok Srednje Zemlje. Ta dvojica su bili Itrin Luin, 'Plavi Čarobnjaci', i mada se zna da su se zvali Alatar i Paiando u Neumirućim Zemljama i da ih je izabrao Orome Jahač, ništa više se ne zna o njihovim životima i delima.
Najslavniji i najviše hvaljen od Istarija je Gandalf Sivi, koga su Vilenjaci zvali Mitrandir, Patuljci Tarkun, a Haradrimi Inkanus. Kao Majar u Neumirućim Zemljama zvao se Olorin i smatrao se za najmudrijeg od svog naroda. U to vreme on je obitavao u vrtovima Lorijena, Gospodara Vizija i Snova, a takođeje često odlazio u kuću Niene Naricaljke. Pošto ga je podučavao Valar Lorijen u Vrtovima, Olorinova mudrost je tokom mnogih Doba postala još veća. Takođe, pošto je primao savete od Niene u njenoj kući, koja gleda na Zidove Noći, njegovoj mudrosti su pridodate saosećanje i podnošenje i kad sve izgleda beznadežno.
Od svih Istarija Gandalf se smatra najvećim, jer su njegovom mudrošću slobodni narodi Srednje Zemlje dovedeni do pobede nad Mračnim Gospodarom Sauronom, koji je želeo da ih porobi. U ovome je Gandalfu pomogao Narja, Vilin-prsten Vatre, koji mu je podario Kirdan, gospodar Sivih Luka, jer je Narja imao moć da učini Ljude hrabrim i odlučnim. Na Gandalfov podstrek ubijen je Šmaug Zmaj i dobijene su bitke Pet Vojski, bitke od
Rogburga i Pelenorskih Polja. Od Gandalfove ruke nastradao je Balrog od Morije. Ali najveće od svih njegovih dela bilo je pronalaženje Jedinog Prstena i to što je doveo Nosioca Prstena do mesta gde će on biti uništen. Tako je Prsten razoren, a Sauron i sve njegove sluge i celo njegovo kraljevstvo su dovedeni do konačne propasti. Gandalfov zadatak na Srednjoj Zemlji je ovim činom završen i tako je Treće Doba okončano Gandalfovim odlaskom u Neumiruće Zemlje.

Još jedan od Istarija je Radagast Smedi, koji je živeo u Rozgobelu sa biljem i zverinjem, jer je njegovo vilenjačko ime Aivendil, i bio je duh odan Javani, Kraljici Zemlje. Priča se da je on govorio mnoge jezike ptica. Čak su i Beorninzi i Šumski Ljudi iz Mrke Šume govorili s poštovanjem o mudrosti Radagasta Smeđeg, jer u poznavanju šuma njemu nije bilo ravnog.

Poslednji koji se pominje od Istarija je Saruman Beli, koga su Vilenjaci zvali Kurunir, 'Vešti Čovek'. Kad su Istari stvoreni, Saruman je smatran za najvećeg od tog Reda. Mnogo vekova Saruman je tumarao predelima Srednje Zemlje i žarko žudeo da uništi Saurona Mračnog gospodara, ali se posle nekog vremena uzoholio i poželeo da sam ima moć. Godine 2759. Saruman je došao u Izengard, i Beren, Vladajuci Namesnik Gondora, dodelio mu je ključeve Ortanka, jer se mislilo da će Istari pomoći Ljudima Gondora i Rohirima u ratu protiv Orka, Istočnjaka i Dunlendinga. Međutim, Saruman je tu stvorio jedno silno mesto zle moći i prizvao k sebi orčke legije i Uruk-haie, Poluorke i Dunlendinge. U Izengardu je okacio zastavu svoje strahovlade, crni barjak s oznakom sablasne bele ruke. U svojoj oholosti je postajao sve više nepromišljen, dok ga nije zaveo Sauron, koji je raspolagao volšebnim moćima, mnogo većim od njegovih. Tako je najveći od Istarija koji su došli da unište Mračnog Gospodara postao jedan od njegovih zastupnika. Ali Sarumanova moć je skršena besom Enta, junaštvom Rohirima i Huornih i mudrošcu Gandalfa. Izengard su razorili Enti, njegovu vojsku su satrli Rohirimi i Huorni, a štap mu je slomio i čarobnjačke moći oduzeo Gandalf. Saruman je pao tako nisko da je u porazu tražio malu osvetu u sićušnom kraljevstvu Okruga gde su obitavali Hobiti, najmanji od njegovih neprijatelja. Tu su u jadnom nadmetanju za vlast Sarumana nadmašili Hobiti i ubio ga je sopstveni sluga, Grima Crvjezik. Kad je Saruman umro, telo mu se smežuralo u obličje bez krvi i mesa. Ono se ubrzo pretvorilo u kožu, lobanju i kosti umotane u pohabani ogrtac, i iz njega se izdigao stub sive magle. Za trenutak, kažu, to sivo obličje Sarumana Majarskog duha stajalo je nad njegovim zemaljskim ostacima, ali je naišao vetar i ono je iščezlo.

Istočni Vilenjaci

U vreme Paljenja Zvezda svi Vilenjaci su živeli na istoku Srednje Zemlje. Ali s vremenom, Gospodar Šuma, Lovac Orome od rase Valara došao je kod Vilenjaka i doneo im poziv da napuste tu zemlju. Mnogi su se odazvali Oromeovom pozivu i otputovali na Zapad gde su ih zvali različito, Zapadni Vilenjaci ili Eldari. Oni koji su ostali prozvani su Istočni Vilenjaci ili Avari, 'nevoljni', koji su se uplašili Velikog Putovanja u Neumiruće Zemlje.

Istočnjaci

U Prvom Dobu Sunca svi Ljudi su se pojavili prvo u istočnim krajevima Srednje Zemlje. Neki su otišli na Zapad, a oni koji su ostali na istoku živeli su pod mračnom senkom Melkora Neprijatelja i okrenuli su se zlu. Ti Ijudi su nazvani Istočnjaci, a njihova zemlja se zvala Run.
Posle izvesnog vremena neki od tih Ljudi su otišli sa istoka, u vilenjačke zemlje Belerijanda. Ti Istočnjaci nisu bili visoki Ijudi, vec stameni, snažnih udova i crnpuraste kože s tamnim očima i kosom. Oni su se uglavnom pokazali kao nepouzdani i u ratu su izdavali svoje saveznike Vilenjake Morgotu. Malo imena ovih Ijudi se sačuvalo u letopisima, ali Ulfang Crni i njegovi sinovi Ulfast, Ulvort i Uidor su postali čuveni po tome što su počinili najveću izdaju. Jer, u Bici Nebrojenih Suza Ulfang i njegovi Ijudi su se okrenuli na vilenjačke saveznike usred bitke i pobili ih sleđa, tim činom ratna sreća se okrenula i Vilenjaci su skršeni. Međutim, nisu svi Istočnjaci bili neverni, i u tom Dobu jedan po imenu Bor i njegovi sinovi Borlad, Borlah i Bortand su se borili junački do smrti na strani Vilenjaka.
Ipak, uvek posle toga Istočnjaci su su se držali tog savezništva s Morgotom ili njegovim moćnim slugom Sauronom, i uvek su ratovali protiv plemenitih potomaka Edaina. Tokom Doba Sunca Istočnjaci su postali savez mnogih kraljevstava i rasa. U Trećem Dobu mnogi Istočnjaci su izlazili iz Runa. Među njima su bili divlji Balkoti i ratnici u bojnim kolima koji su se zvali Kolovosci. Zatim, takođe, dalje na jugu, u Haradu, Istočnjaci Varvarski Ljudi koji su došli sa Istoka Srednjc Zemlje da zarate protiv vilenjačkih, edainskih i dunedainskih kraljevstava Zapada. Ta divlja plemena bila su sluge i vojnici Mračnog Gospodara.

Po Sauronovoj zapovesti, Istočnjaci su poslali ratnike u Rat za Prsten. Na Pelenorskim Poljima bezbrojne čete oklopljenih Istočnjaka, bradatih kao Patuljci i naoružanih dvoseklim sekirama, borile su se besno i izginule. Drugi su takođe našli smrt kad je Crna Kapija razvaIjena i Sauronovo kraljevstvo Mordor uništeno. Rat za Prsten je zauvek skršio moć Mračne Sile nad Istočnjacima. Tako, kad je Kralj Elesar krunisan u Gondoru i u Četvrtom Dobu došao u Run, Istočnjaci su zatražili mir. To je Elesar prihvatio, i dugo godina posle tog sporazuma vladao je mir u Zapadnim Zemljama i u zemljama Harada i Runa.

Izengard

Strategijska tvrđava Izengard nalazila se na južnom kraju Maglenih Planina, pored izvora Reke Izen i bila je na dominantnom položaju iznad Klanca Rohana i Gazova Izena. Kroz taj klanac išao je glavni Put Sever-Jug izmedu Maglenih Planina i Belih Planina. Tvrđavu je podigao Gondor pred kraj Trećeg Doba. Glavnu odbranu tvrđave predstavljao je veliki prirodni kameni zid u obliku prstena koji je okruživao ravnu poljanu. Taj kružni zid je objašnjenje za ime tvrdave Izengard, što znači 'gvozdena ograda', na kojoj su sagrađene ogromne kapije i dodatni odbrambeni bedemi. Međutim, u središtu tvrđave nalazila se i kula Izengarda napravljena od četiri stuba, od ne lomljivog crnog kamena. Ova kula bila je preko petsto stopa visoka i zvala se Ortank, 'račvasta kula', zbog svog zupčastog vrha. U Izengardu i Ortanku bio je smešten jedan od sedam kamenova palantira. Tokom Trećeg Doba moć Gondora je oslabila i Izengard je napušten. Oko 2700. Dunlendinzi su ga zauzeli, ali su ih 2759. isterali Rohirimi. U to vreme je Čarobnjak Saruman od Namesnika Gondora dobio ključeve Ortanka i dopuštenje da zaposedne Izengard. 2963. je počeo da ga ponovo utvrduje i puni Dunlendinzima, Orcima, Vukovima, Poluorcima i Uruk-haima. Za vreme Rata za Prsten moćna vojska koju je Saruman bio stvorio u Izengardu je potpuno uništena u Bici od Rogburga, a ona nekolicina što je preostala je takode satrta kad su Enti od Šume Fangorn napali i golim rukama bukvalno sravnili sa zemljom zidove Izengarda. Pošto nisu bili u stanju da potpuno unište kulu Izengarda, Enti su postavili branu na Reku Izen i njene vode su potopile kulu i ceo Izengard, sve dok se Saruman nije predao. Posle Rata za Prsten Enti su iz temelja iskopali utvrdenja Izengarda i tu zasadili Motridrvo, i odonda su zvali to mesto Drvovrt od Ortanka.

Izildur

Dunedainski kralj Gondora. 3319. Drugog Doba numenorejski princ Izildur, njegov brat Anarion, njegov otac Elendil i njihovi sledbenici su se spasli od Sloma Numenora. U Srednjoj Zemlji Izildur i Anarion su sagradili Pelargir, Minas Itil, Minas Anor i Ozgilijat na jugu, i vladali zajedno kao kraljevi Gondora. Kao Gospodar Itilijena Izildur je živeo u Minas Itilu do 3429, kad je Sauron zauzeo taj grad. On je pobegao u očevo severno kraljevstvo Arnor, ostavljajući braću da brane ostatak Gondora. Vratio se 3434. sa Poslednjom Alijansom Vilenjaka i Ljudi koja je uništila Sauronovu vojsku u Bici od Dagorlada. Međutim, i njegov otac i brat su poginuli u tom sukobu. 3441. Izildur je konačno nadvladao Saurona i isekao mu Jedini Prsten iz šake. Posle ove pobede Izildurje podlegao moći Jedinog Prstena i odbio da ga uništi. Dve godine posle toga je Izildura jedna horda Orka uhvatila u zasedu na Gladenskim Poljima. On je pokušao da se spase koristeći moć Jedinog Prstena da ga učini nevidljivim i sakrije dok je preplivavao reku. Međutim, Jedini Prsten mu je skliznuo s prsta u vodu i Orci su ga ubili.

Jahaci vukova

'Crvena knjiga zapadne međe' beleži kako su neki među Orcima Rovaniona došli u Bitku Pet Vojski jašući na Vukovima koji su se zvali Varge. Te Orke su Vilenjaci, Patuljci i Ljudi nazvali Jahači Vukova, i oni su obrazovali konjicu orčkih legija.
Međutim, ovaj savez Orka i Vuka nije bio osnovan tek u tom Dobu, jer i Vukovi i Orci su bili odgajeni rukom Melkora Neprijatelja u Dobima Zvezda. Njihov pakt zla otpočeo je pre nego što se pojavila rasa Ljudi i svetlost Sunca preplavila Svet. Istorije Belerijanda u poslednjim Dobima Zvezda pričaju kako su se sindarski Vilenjaci Belerijanda mnogo puta borili s Jahačima Vukova.

Javana

Valiera, Kraljica Zemlje, Javana je supruga Aulea Kovača, i starija sestra Vane Večno-mlade. Javana se stara o rastu svih živih bića. Visoka kao drvo kiparisa i uvek odevena u zeleno, ona se zove Javana Kementari, štb znaci 'plodna kraljica zemlje'. Ona je majka želve. Javana je zasadila seme svih biljaka na Ardi, i stvorila prostrane šume i pašnjaka sveta. Ona je zamislila i začela zaštitnike šuma, 'pastire drveća' zvane Enti, i načinila Belo Drvo Eldara u Tirionu. Njeno najveće delo, medutim, bilo je stvaranje neuporedivog Drveća Svetlosti, koje je dvadeset hiljada godina osvetljavalo sve zemlje Valinora svojim sjajem. I njenom moći iznedrili su se poslednji cvet i plod tog Drveća, koji su postali Mesec i Sunce. Javanini prostrani pašnjaci i vrtovi se nalaze u južnom Valinoru, gde se graniče sa Šumama Oromea. Njeni vrtovi daju čarobne cvetove iz kojih se pravi nektar bogova. miruvore.

Javanamire

Kad je Numenor bio tek stvoren, Vilenjaci Tol Ereseje su došli na svojim belim brodovima donoseći darove. Među najlepšim od tih darova bilo je miomirisno zimzeleno drveće koje je cvetalo i rađalo plodove u Neumirućim Zemljama. Na Numenoru su izrasle šume ovog čudesnog mirišljavog drveća. Među najdivnijim bilo je Javanamire, nazvano u čast Javane, valarske Kraljice ZemIje. Ovo ime znači 'Dragulj Javanin' i, pored svog mirišljavog drveta, kore i zimzelenog lišca, to drvo je imalo sočan, okrugli tamnocrveni plod.

Juznjad
(Jezero Mrtvih Lica)

Izmedu Slapova Raurosa na Reci Anduin i planinama Mordora bila je močvarna zemlja zvana Mrtve Baruštine. Po ovoj nečistoj, neprohodnoj pustari malo njih se ikad usudilo da putuje, jer ne samo da su vode bile ustajale i zatrovane već su su se na njima pojavljivali duhovi. Tokom Trećeg Doba Mrtve Barušline su se postepeno proširile preko Dagorlada, 'bojnog polja' koje je ležalo na severu od Mordora i velikog groblja palih ratnika. Nekom zlom silom jeziva najezda iz močvara je oživela duhove ovih davno umrlih Ljudi, Vilenjaka i Orka čija su se sablasna lica pojavljivala tik ispod površine kao da su osvetljena svetlošću sveća, mada njihovi likovi nisu bili sazdani od materije. Kroz ovo Jezero Mrtvih Lica Hobita pustolova, Froda Bagin-sa je vodio za vreme Potrage za Prstenom ono namučeno stvorenje, Smeagol Golum.

Jezerski Ljudi

Izmedu Mrke Šume i Gvozdenih Brda nalazilo se Dugo Jezero i grad Ezgarot, i tu su živeli Jezerski Ljudi u Trećem Dobu Sunca. To su bili Severnjaci koji su nekad bili trgovci na jezeru i Tekućoj Reci. Oni su se obogatili trgujuci s Vilenjacima Šumskog Kraljevstva u Mrkoj Šumi i s Patuljcima Erebora, Samotne Planine.Ezgarotje sagraden na stubovima pobodenim u jezersko dno, a izmedu grada i obale stajao je drveni most.

On, međutim, nije odoleo Krilatom Vatrenom Zmaju Šmaugu koji je 2770. došao u Erebor. 2941. Šmaug je napao Ezgarot i, mada je ratnik iz Dola po imenu Bard Lukonosac ubio zver, grad je porušen. Ipak, Jezerski Ljudi su se spasili da ne umru od gladi jer je delom Zmajeve riznice dragulja obnovljen grad. Vladar Jezerskih Ljudi, zvani Gospodar Ezgarota, bio je trgovac koga bi izabrali. U vreme ubijanja Šmauga Gospodar je bio kukavica i pokvaren, ali se novi Gospodar koji je došao posle njega pokazao kao častan i mudar, i Jezerski Ljudi su ponovo doživeli blagostanje.

Južnjaci

Deo istorija Zapadnih Zemalja je posvećen divljem narodu koji je, u Drugom i Trećem Dobu Sunca, došao iz vrelih pustinja i šuma Sunčanih Zemalja, što su ležale na jugu Srednje Zemlje. Tim Ijudima su vladali mnogi kraljevi i velikaši, sve dok ih konačno nije zaveo Sauron Majar i pozvao ih u rat. Dunedaini su ih nazvali Južnjaci, mada su ih češce zvali Haradrimi.

Južnjaci su bili smeđoputi i crno-puti Ljudi koji su žestoko naslupali u ratu, ukrašeni s mnogo zlata. Njihov barjak bio je crna zmija na skerletnom polju. Oklop im je bio od bronze, odeća zagasito crvena, a nosili su koplja i krive sablje. Dolazili su pešice, na moru u brodovima, na konjima i čak na ledima moćnih bojnih životinja, koje se nazivaju Mumakili.

Kair Andros

Kair Andros je osnovao Turin II, dvadeset treći vladajući Namesnik Gondora, tokom tridesetog veka Trećeg Doba. To je bilo ostrvo na reci Anduin, malo na severu od bele Kule, koje je štitilo ulaz u zemlje Gondor i Rohan. To ostrvo i tvrđava predstavljali su neobičan prizor jer su oblikovani kao veliki brod s visokim pramcem koji je bio upravljen uzvodno. Reka je žestoko udarala o ovaj 'pramac', što objašnjava ovo ime koje znači 'pena dugačka kao brod'. Tokom Rata za Prsten, Kair Andros su žestoko branili Ljudi Gondora, ali je on konačno pao pod snagama Mordora. Međutim, posle odlučne Bitke od Pelenorskih Polja i povlačenja Sauronove vojske, Kair Andros je ponovo pripao Gondoru.

Kalakirija

U bukvalnom značenju, 'svetlosna pukotina' na jeziku Uzvišenih Vilenjaka, Kalakirijaje takođe zvana Prolaz Svetlosti, jer je bila jedini prolaz kroz velike Planine Pelori u Neumi-rućim Zemljama, i u Dobima Drveća Valara blagoslovena svetlost tog drveća se izlivala kroz taj rascep. Usred tog prevoja nalazilo se brdo Tuna, na kome je sagrađen Tirion, glavni grad Uzvišenih Vilenjaka Eldamara.

Kalakvendi

'Kventa Silmarilion' priča kako su oni Vilenjaci koji su se pojavili u Srednjoj Zemlji došli u Neumiruće Zemlje u vreme Drveća Valara. Ovaj hodočasnicki narod je nazvan Kalakvendi ili Vilenjaci Svetla. Tokom mnogih Doba oni su živeli u Večnoj Svetlosti Dva Drveta, i postali su oplemenjeni tim svetlom, osnaženi u telu i ispunjeni velikim znanjem, jer su podučavani od Valara i Majara. Porediti Kalakvendije s nižim Vilenjacima Srednje Zemlje bilo je kao porediti dijamant s ugljem. Duh Kalakvendija bio je sjajan kao oštrice njihovih mačeva, a njihove duše snažne i neobuzdane kao goli plamen koji kao da im je blistao iz očiju. Pred njima su svi, sem najmoćnijih od Melkorovih slugu, zastajali sa strahopoštovanjem.

Kamul

Nazgul ili Utvara Prstena, Kamul je bio kralj Istočnjaka koji je potpao pod Sauronov uticaj za vreme Drugog Doba Sunca i kome je dat jedan od Devet Prstenova Smrtnih Ljudi. Ponekad zvani Crni Istočnjak ili Senka Istoka, Kamul je po rangu bio među Nazgulima odmah iza Vešca-kralja. Borio se za Saurona, sve dok Gospodar Prstenova nije srušen na kraju Drugog Doba. U Trecem Dobu Kamul je izgleda bio Sauronov glavni zapovednik u Mrkoj šumi oko 1100. Izvesno je da je posle 2951. Kamul bio gospodar Dol Gul-dura. Za vreme Potrage za Prstenom, Kamul je bio Crni Jahac koji je ušao u Hobiton, a zatim gonio Froda Baginsa i skoro ga uhvatio kod Baklberi Ferija (Skele Kopčokop). Za vreme Rata za Prsten, Utvare Prstena su dovodile Sauronove neprijatelje do očajanja. Posle sloma Vešca-kralja u Bici od Pelenorskih Polja Kamul je postao novi zapovednik Utvara Prstena. Kamul je bio medu osam preživelih Utvara Prstena koji su doleteli na svojim Krilatim Zverima u bitku pred Crnom Kapijom. Međutim, sve njihove zle moći nisu ništa vredele, jer kada je Jedini Prsten uništen u vatrama Planine Usuda, došao je kraj celom Sauronovom carstvu. Kamul Crni Istočnjak i Senka Istoka i druge Utvare su, uz krike, poslati zauvek potom u carstvo senki.

Kand

Najugoistoku od Mordora prostirala se varvarska zemlja po imenu Kand, koja je tokom Trećeg Doba postala saveznik Saurona, Gospodara Prstenova. Mada je o ovoj zemlji malo ispričano, za njene Ijude se znalo da su žestoki ratnici, po imenu Varjazi, koji su sa Istočnjacima i Haradrimima dugo bili pod zlim uticajem Saurona i često na njegovu zapovest dolazili da ratuju sa zemljom Gondor. Godine 1944. Varjazi od Kanda su došli u rat, zajedno sa Haradrimima, ali su u Bici od Prelaza Porosa poraženi od snaga Gondora. Posle više od hiljadu godina, za vreme Rata za Prsten, Varjazi su se ponovo pojavili, prvo na poziv Vešca-kralja od Morgula na Pelenorskim Poljima, a onda na Sauronovu zapovest na Crnoj Kapiji. Obe ove bitke su se završile njihovim slomom, i tokom Četvrtog Doba oni su bili prisiljeni da mole za mir Kralja Elesara i žive u miru sa svojim susedima.

Karas Galadon

Glavni grad skrivenog vilenjačkog kraljevstva Lotlorijen bio je Karas Galadon, 'grad drveća'. Bio je to bukvalno grad pomno izrađenih, složeno zidanih drveća-kuća, ili 'telaina', sagraden u ogromnom zidom opasanom gaju divovskog drveća Malorna, sa srebrnim granama u srcu Lotlorijena. Bio je to i kraljevski dvor Keleborna i Galadrijele, vladara Lotlorijena i najuzvišenijih po rangu Vilenjaka koji su ostali u Srednjoj Zemlji tokom Trećeg Doba. Posle Rata za Prsten, kada je Galadrijela otišla iz Srednje Zemlje a Keleborn se preselio u Istočni Lorijen, Vilenjaci su napustili Karas Galadon i čarolija koja je magično štitila njega i celi Lotlorijen je nestala.

Karharot

Vuk od Angbanda, Karharot, što znaci 'Crvene čeljusti', bio je najveći Vuk svih vremena, čuvar kapija Angbanda koji nikad nije spavao. Othranio ga je živim mesom Morgot tokom Prvog Doba Sunca. Za vreme Potrage za Silmarilom, Karharot je odgrizao Berenovu šaku i progutao i šaku i Silmaril u njoj. Vilin-dragulj je ispunio zver tako strašnom vatrom da je jurio pomahnitalo željan krvi, ubijajući svakog ko mu se našao na putu. Na užas svih, gorući dragulj je njegove moći učinio čak još većim no što su bile. Ali, konačno, naišao je na sebi ravnog: Huana, Vučjaka Valara. U bici koja je usledila Karharot je smrtno ranio i Huana i Berena svojim otrovnim zubima, ali na kraju je i sam ubijen, a Silmaril je isečen iz njegovog trbuha.

Kazad

U srcu planine Aule Kovač je načinio rasu koja je sebe zvala Kazad. Taj narod, koga su Ljudi i Vilenjaci zvali Patuljci, bio je snažan i gord, ali su isto tako bili jedna zakržljala i ružna rasa. Ipak, Patuljci su bili najdarovitiji zidari i klesari kamena koje je Svet ikada video, a njihove velike dvorane i odaje ukopane ispod planina su se ubrajali među najveća čuda Srednje Zemlje. Daleko najčuvenije od njihovih prebivališta bilo je kraIjevstvo Kazad-dum, koje je u Trećem Dobu Sunca nazvano Morija.

Kazad-dum

Najstarije i najslavnije od svih patuIjačkih kraljevstava bilo je Kazad-dum, što znači 'patuljačka kuća', pradedovski dom Durina Besmrtnog, prvog od Sedam Otaca Patuljaka. Durin je otpočeo ukopavanje Kazad-duma pošto je otkrio prirodne pećine na istočnoj strani Maglenih Planina, iznad divne doline Azanulbzara. Tokom pet Doba Zvezda i tri Doba Sunca Patuljci Kazad-duma su napredovali i bili uspešni i ukopali su mrežu pećina kroz zapadnu stranu Maglenih Planina. Posle uništenja Belerijanda mnogi Patuijci su pobegli od sloma Nogroda i Belegosta u Kazad-dum, i broj njegovog stanovništva je porastao, kao i njegovo bogatstvo kad je u njegovim rudnicima otkriven redak i čarobni metal po imenu mitril. U Drugom Dobu Sunca ovi Patuljci su dugo bili u prijateljstvu s Vilin-kovačima Eregiona koji su iskovali Prstenove Moći. A u Prokletim Godinama Sauronove vlasti u Drugom Dobu Patuljci su zatvorili svoje velike kapije prema svetu i tako izbegli pustošenja Rata Saurona i Vilenjaka i Poslednje Alijanse Vilenjaka i Ljudi. U to vreme ova velika kuća je dobila drugo ime, Morija, 'mračna provalija'. Ali, Patuljci su ipak i dalje kopali u rudnicima i radili u kovačnicama pod Maglenim Planinama do 1980. Trećeg Doba. Te godine Patuljci su kopali suviše duboko pod Gorom Barazin-bar i jedan ukopani Balrog se oslobodio u hodnicima Kazad-duma. Tako je strašna bila Balrogova snaga i Ijutnja da su Patuljci ili pobijeni ili oterani iz svog kraljevstva. Kad je Družina Prstena ušla u Moriju na kraju Trećeg Doba, to je bila mračna provalija koju su Patuljci odavno napustili. Njeno bogatstvo su očerupale orčke horde i kroz njene gole hodnike i dalje su šetali Balrog i mnoge rulje Orka i Divova. Međutim, vladavina Balroga je okončana kad je, posle niza dvoboja - u Holu Mazarbula, na Durinovom Mostu i Beskrajnom Stepeništu - Čarobnjak Gandalf konačno nadvladao čudovište i bacio ga s najvišeg dela Durinove Kule, sa visokog planinskog vrha Zirak-zigilu.

Keleborn

Vilinski kralj Lotlorijena, Kelebornje bio sindarski princ od Dorijata i rođak Kralja Tingola. Za vreme Prvog Doba Sunca oženio se noldorskom princezom Galadrijelom, koja je rodila njihovojedino dete, Kelebrijanu. Kad je Belerijand uništen, Keleborn i Galadrijela su pobegli u Lindon, gde su ostali do 8. veka Drugog Doba kad su se nastanili u kraljevstvu Vilin-kovača Eregiona. Kasnije su Keleborn i Galadrijeia osnovali Lotlorijen u Zlatnoj Šumi na Reci Srebrotok. Tokom Rata za Prsten Keleborn je odbranio Lotlorijen od tri pokušaja osvajanja, zatim je poveo svoju vojsku u Mrku šumu i razorio Sauronovo utvrdenje Dol Guldur. Na kraju Trećeg Doba Galadrijela je otplovila u Neumiruće Zemlje, ali Keleborn je ostao. Pošto je Galadrijela otišla, Keleborn i njegovi Šumski Vilenjaci su napustili Lotiorijen i osnovali Istočni Lorijen na jugu nekadašnje Mrke šume. Keleborn je vladao Istočnim Lorijenom neko vreme, ali se najzad vratio u Rivendel. Veruje se da je posle nekog vremena otplovio u Neumiruće Zemlje.

Kelebrant

Zvan Srebrotok na Ijudskom jeziku, a Kibil-nala medu Patuljcima, Kelebrant je vilenjačko ime koje znači 'srebrni tok', a dato je reci koja je tekla od Belih Planina kroz prolaz Azanulbizar, kroz zlatnu šumu Lotlorijen i dalje, da bi se ulila u Veliku Reku Anduin. Za vreme Trećeg Doba Sunca Družina Prstena je sledila njen tok od kapija Morije do zlatne šume Lotlorijen.

Kelebrijana

Vilinska princeza Lotlorijena, Kelebrijana je bila ćerka jedinica Kralja Keleborna i Kraljice Galadrijele. Na kraju prvog veka Trećeg Doba Sunca Kelebrijana se udala za Elronda Poluvilenjaka od Rivendela. Oni su imali troje dece: Eladana, Elrohira i Aruenu. Godine 2509. Trećeg Doba, dok je Kelebrijana putovala iz Rivendela u Lollorijen, njenu pratnju je napala opaka banda Orka. Mada su Kelebrijanu spasli njeni hrabri sinovi, ona je zadobila zatrovanu ranu koja nije mogla da zaceli. Podnosila je svoju bolnu muku godinu dana, ali je najzad otplovila u Neumiruće Zemlje gde će je Valari izlećiti.

Kelebrimbor

Vilinski kralj Eregiona, rođen za vreme Doba Zvezda, Kelebrimbor je bio noldorski princ, sin Kurufina i unuk Feanora koji je stvorio Silmarile. Borio se u Ratu Dragulja i Ratu Besnih. 750. Drugog Doba osnovao je kraljevstvo Gvairt-i-Mirdaina, 'Vilin-kovača'. Od Patuljakaje dobijao mitril i mnoge druge dragocene metale i kovao najfinija oružja i nakit tog doba. Ali, kao i Feanor, Kelebrimbor je uvek težio da stvori nešto bolje i veće od bilo koga pre njega. Tako su baš njegovi Vilin-kovaći iskovali Prstenove Moći. Toje bio njegov pad, jer nije znao da je lepi stranac, zvani Anatar, koji je pomogao da se iskuju Prstenovi, bio niko drugi do Sauron, Mračni Gospodar. Kad je Sauron iskovao Jedini Prsten, Kelebrimbor je odmah shvatio svoju tragičnu grešku. Usledio je razarajući Rat Vilenjaka i Saurona, od 2693. do 1701, u kome je Eregion razoren, a Kelebrimbor ubijen.

Kelvari

Pre no što su Vilenjaci i Ljudi došli na Svet, sva bića su se zvala ili Kelvari ili Olvari. Kelvari su bili životinje i živi stvorovi koji se kreću, a 0lvari su bili živa bića koja rastu i ukorenjena su u Zemlji. Kelvarima su dodeljene hitre noge i domišljati um kojima su mogli da izbegnu uništenje, a Olvarima su dodeljeni moćni duhovi zaštitnici.

Kerin Amrot

U vilin-kraljevstvu Lotlorijen nalazilo se brdo na kome je vilinski Kralj Amrota sagradio svoju kuću za vreme Drugog Doba Sunca. Pesme Vilenjaka govore kako se u žalosti za svojom izgubljenom Ijubavlju, Vilin-devom po imenu Nimrodela, Amrot bacio sa jednog vilenjačkog broda i udavio u moru. Do kraja Trećeg Doba njegova kuća na brdu je odavno nestala, ali ono je smatrano začaranim mestom punim lepote i tuge nesuđene Ijubavi. Pokriveno cvetovima Elanora i Nifredila, bilo je to mesto gde su se Aragorn i Aruena zaručili, i na to mesto je, posle smrti svog muža, Aruena došla da i sama tu umre.

Kirdan

Vilenjački gospodar Sivih Luka, u Dobima Zvezdane Svetlosti Kirdan je postao Gospodar Falatrima. Kirdan znaci 'brodograditelj', a njegovi Ijudi su bili prvi koji su u Srednjoj Zemlji gradili brodove. Pristaništa Kirdana su opstala kroz Ratove Belerijanda do 474, kad su Morgotove orčke legije pregazile Falas. Ali Kirdan se povukao na Ostrvo Balar sa svojim narodom. Posle potonuća Belerijanda Kirdan je postao Gospodar Sivih Luka. Pošto je smatran za jednog od najmudrijih Vilenjaka, dobio je Narju, vilenjački 'prsten vatre', od Kelebrimbora. Na kraju Drugog Doba Kirdan se priključio Poslednjoj Alijansi Vilenjaka i Ljudi koja je za ishod imala pad Saurona. Oko 1000. godine on je svoj prsten dao Gandalfu Čarobnjaku. 1975. Kirdan je predvodio snage Vilenjaka i Ljudi u Bici od Fornosta i porazio je Vešca-kralja od Angmara. Na kraju Trećeg Doba Čuvari Prstenova su napustili Kirdanove luke. Sam Kirdan je tu ostao dugo u Četvrtom Dobu, sve dok poslednji Vilenjaci nisu otišli.

Kili

Patuljak Torina i Družine, Kili se uputio u Potragu za Samotnom Planinom godine 2941. Trećeg Doba, što je za ishod imalo smrt Šmauga Zmaja i ponovno uspostavljanje patuljačkog Kraljevstva pod Planinom. Kao sin Torinove sestre, Dise, Kili je bio vatreno odan svom ujaku. I Kili i njegov brat Fili su ubijeni u Bici Pet Vojski dok su branili Torina Hrastoštita.

Kirinki

U predelima Numenora je živela jedna mala ptica, otprilike veličine carica, ali prekrivena sjajnim grimizno crvenim perjem i obdarena divnim cvrkutavim glasom. Ta ptica se zvala Kirinki.

Kirit Gorgor

Crna Kapija i Kule Zuba bili su moćna barijera sagrađena preko 'prolaza duhova', po imenu Kirit Gorgor, koji je bio glavni ulaz u Sauronovo zlo kraljevstvo Mordor. Bio je to najveći prolaz u Mordor i onaj koji je Sauron najsilnije branio tokom Drugog i Trećeg Doba. U oba doba ta čvrsta masivna utvrđenja su konacno srušena i prolaz otvoren.

Kirit Ungol

U Planinama Senke koje su obrazovale zapadni bedem i granicu Mordora nalazio se jedan malo korišćen i uski prolaz zvani Kirit Ungol, 'paukov prolaz'. Taj tajni prolaz koristio je Veštac-kralj Nazgula godine 2000. Trećceg Doba kad su njegove snage pokuljale iz Mordora i opsele Minas Itil. 2002. godine Minas Itil je pao i prekršten je u Minas Morgul, 'kulu utvara'. Sledećih nekoliko hiljada godina ovaj prolaz bio je zalvoren, jer je tu divovski zli pauk, po imenu Šeloba, napravila svoju jazbinu. Svakog ko bi pokušao da tu otputuje proždralo bi ovo čudovište. Sauron je smatrao da sad niko ne može da ude u njegovo kraljevstvo kroz taj prolaz, ali godine 3019. Hobiti Frodo Bagins i Semvajz Gemdži, u pratnji Smeagola Goluma, savladali su Šelobu. Oni su zatim porazili sile troglavih, zlodušnih statua čuvara po imenu Osmatrači, i preživeli iskušavanja kod orčke Kule na grebenu prolaza. Bila je to poslednja prepreka Kirit Ungola i Hobiti su se najzad uputili u paklenu zemlju Mordor.

Kolovosci

Iz zemalja Runa u devetnaestom veku Trećeg Doba Sunca jedan istočnjacki narod je došao da ratuje s Ljudima Gondora. Oni su bili brojan i dobro naoružan narod, s velikim kočijama i bojnim kolima koje su vukli konji. Zapadni Ljudi su ih nazivali Kolovosci i tokom stotinu godina oni su ratovali s Gondoranima. 1856. vođenaje prva bitka u kojoj su Kolovosci porazili Gondor i njegove saveznike, Severnjake. Oni su ubili Kralja Narmakila II, zauzeli zemlje Rovaniona i porobili Severnjake koji su tu živeli.

Kolovosci su vladali Rovanionom do poslednjih godina tog veka kad su se Severnjaci pobunili, i Kalimhtar, novi kralj Gondora, poveo svoju vojsku na sever. U bici na Dagorladu Kolovosce je ovaj novi kralj potisnuo na istok u Run. Ali i dalje su Kolovosci izazivali nevolje na pograničnim podrucjima Gondora i, uz pomoć Utvara Prstena i Haradrima, 1944. poveli su još jedan rat protiv Gondora. I tako, napadnuti i sa istoka i sa juga, Gondorani su bili primorani da podele svoje vojske: gondorski Kralj Ondoher je otišao na istok, gde su njegovu armiju razbili Kolovosci i on i njegova dva sina su ubijeni. Ali, južna armija Gondora je porazila haradrimsku vojsku i zatim marširala na istok. Ona je iznenadila Kolovosce koji su slavili pobedu i satrla ih s osvetničkim besom. Njihov logor je zapaljen, a oni koji nisu pobijeni u Bici kod Logora su saterani u Mrtve Baruštine gde su nastradali. Odonda je ime Kolovozaca nestalo iz letopisa zapada i oni se više ne pominju ni u jednoj od istorija Vilenjaka i Ljudi.

Konji

Kako su konji prvo nastali, u istorijama Arde se ne govori ali je poznato da je Nahar, pastuv Oromea, Lovca Valara, bio prvo takvo biće koje je došlo na Svet. I mada su svi konji preuzeli lik od Nahara, on je najmoćniji i najlepši od te rase. Njegove kopite su zlatne i njegova dlaka je danju bela a srebrna nocu. Neumoran, Nahar putuje preko Zemlje lako, kao što najbrži orao juri kroz vazduh.Ljudi i Vilenjaci su odgajali konje za svoje potrebe, ali kažu da su plemenitije rase poticale od Nahara, a to su bili Vilin konji Eldamara i oni po imenu Meari koji su živeli u Rovanionu. Te plemenite pasmine su bile najvećim delom bele ili srebrno-sive. Bili su dugovečni i hitri, a razumeli su jezike Vilenjaka i Ljudi.

Najčuveniji od konja Visokorodnih Vilenjaka u istorijama koje su došle do Ljudi su oni koje su Noldori doveli u Srednju Zemlju, a najpoznatiji od tih konja bio je onaj po imenu Rohalor. Bio je to konj od megdana koga je Fingolfin, najhrabriji od noldorskih kraljeva, jahao u svom velikom zlosrećnom dvoboju s Morgotom Neprijateljem.

U Trećem Dobu Sunca najplemenitiji konji Srednje Zemlje bili su oni divlji pastuvi Rovaniona koje su zvali Meari. U dvadesetšestom veku tog Doba Eorl, prvi kralj Konjanika Marke, ukrotio je Meare, i mnogo vekova te Konje su mogli da jašu samo kraljevi Marke i njihovi sinovi.

Bilo je drugih rasa Konja u mnogim krajevima Srednje Zemlje, gde su ih Ljudi, Vilenjaci i neke druge rase - i dobre i zle - uzimale da im služe. Mnogi od Ijudi koji su izašli iz Runa ili Harada dolazili su u rat jašući Konje, ili u bojnim kolima koje su vukli konji. Konji Utvara Prstena su zaista ulivali strah, ali još strašniji su bili Konji koji su dovedeni u kraljevstvo Saurona u Mordoru. Orci iz Mordora su često dolazili do konja Rohirima po noći i odvodili ih svom gospodaru, Sauronu. i on je izopačavao njihov plemeniti lik i sao-bražavao ga zlom cilju. Na takvom jednom pastuvu jahao je zapovednik Barad-dura, Crni Numenorejac koga su zvali Usta Sauronova. Ta životinja bila je ogromna i crna, a njena mucena glava bila je kao velika lobanja i iz nozdrva i očiju su joj izbijali crveni plamenovi.

Kornjača-riba

Kornjača Riba Divovsko morsko stvorenje, poznato kao Fastitokalon u hobitskom predanju, od koga su mornari koji su prolazili pored njega greškom pomislili da je ostivo. Kad su pokusali da na njemu zapale logorsku vatru, ono je zaronilo na dno mora.

U predanju Hobita postoji jedna priča o velikoj Kornjači-ribi koja se zove Fastitokalon. Da li je ova priča proizašla iz toga što je neko video morsko čudovište ili je bila tvorevina hobitske mašte ne može se otkriti, jer nijedna druga rasa na Ardi nikad ne pominje ovo moćno stvorenje.

Korsari (Gusari)

U Trećem Dobu Sunca strašni Korsari od Umbara tiranisali su obalske predele Srednje Zemlje mnogo vekova. Pogled na njihove velike brze brodove sa crnim jedrima uvek je ispunjavao narode Srednje Zemlje strahom jer su oni nosili mnoge ratnike, a pokretala ih je snaga robova koji su veslali.

Numenorejci su bili osnivači Umbara u Drugom Dobu Sunca, ali su s vremenom podlegli zlu i, posle Pada njihove Zemlje u Zapadno More, neki su ostali u Umbaru i prozvani Crni Numenorejci. Oni su bili zla sila na moru. Ali, s vremenom su kraljevi Gondora krenuli protiv njih, a 1050. Trećeg Doba moć Crnih Numenorejaca je zauvek skršena, i Umbar je postao jedna tvrdava gondorskog kraljevstva.

Ali sa Haradrimima, koji su često napadali Umbar, a i sami takođe bili pobunjenici u okviru Gondora, oduvekje bilo kavgi, sve dok najzad buntovnici Gondora, Haradrimi i ona nekolicina lutajućih Crnih Numenorejaca koji su preostali nisu osvojili Umbar s mnogo velikih brodova i povratili njegovu moć. Tako su od petnaestog veka do Rata za Prsten ovi Ijudi nazivani Korsari od Umbara i uvek su ubrajani medu glavne neprijatelje Dunedaina Gondora i Arnora.

'Crvena Knjiga Zapadne Međe' govori kako se u poslednjem veku Trećeg Doba dunedainski poglavar 'Aragorn', sin Aratorna, pokazao kao glavni vinovnik sloma Korsara. Jer, ovaj žestoki ratnik je poveo Dunedaine Gondora u luke Umbara. Tu je ubio njihovog zapovednika i potpalio njihovu flotu. U samoj godini Rata za Prsten Aragorn je vodio vojsku fantoma iz Dunharoua do korsarskih crnih brodova kod Pelargira. S ovim Mrtvim Ljudima od Dunharoua Aragorn je ponovo potukao gusare, i to je bio njihov konačni poraz jer je poglavar oteo sve njihove brodove.

Ovim podvigom on je i skršio moć Korsara i preokrenuo sreću u Ratu za Prsten. Aragorn je upotrebio crne brodove Korsara da pobedonosno dovede saveznike Dunedaina u Bitku od Pelenorskih Polja.

Kraljolist

Iz izgubljene zemlje Numenorejaca u Srednju Zemlju je doneta jedna biljka koja je dugo korišćena kao jednostavni narodni lek za blaže telesne bolove i glavobolje. Na sivovilenjačkom jeziku nazvana je Atelas, ali Ljudi su je zvali Kraljolist, jer su njihove legende pričale o njenim čarobnim isceliteljskim svojstvima u rukama numenorejskih kraljeva.

Kraken

Prema najstarijim pričama, Melkor, sila najvećeg zla, u svom kraljevstvu Utumno u Srednjoj Zemlji okotio je morima spavajući drevnim snom bez snova, neuznemireni, čak do u Trećeg Doba Sunca. 'Crvena Knjiga Zapad-ne Mede' pripoveda kako je, kada je jedan vatreni Balrog oslobođen u patuljačkom kraljevstvu Moriji, još jedno biće izašlo iz mračnih voda što su bile ispod velikih planina. Bio je to jedan veliki Kraken, s mnogo pipaka i ogroman, s nekakvim sluzavim sjajem. Bio je sjajan i zelen, a mastiljavi zadah je izlazio iz njegove nečiste telesine. Kao neka gomila zmija ležao je u crnoj vodi ispod planine. Konačno se pojavio u čistoj vodi reke Siranon koja je tekla od Zapadne Kapije Morije. Tu je podigao jedan veliki zid u koritu reke i napravio za sebe jednu crnu baruštinu, jezivu i ustajalu. Kraken je bio čuvar Zapadne Kapije i niko nije mogao da prođe a da ga ne izazove. Zbog toga je u 'Knjizi o Mazarbulu' nazvan Čuvar u Vodi. Za vreme Potrage za Prstenom Družina Prstena je probudila ovo zlo biće, ali je uspela da pobegne u Moriju.

Krebain

Priče pripovedaju o jednoj vrsti velikih crnih vrana koje su živele u Dun-lendu (Mrkoj Zemlji) i Šumi Fangorn u Trećem Dobu Sunca. Te ptice su nazvane Krebain na jeziku Sivih Vilenjaka, a bile su sluge i uhode zlih sila. Za vreme Rata za Prsten one su pretraživale nadaleko i naširoko predele Srednje Zemlje tragajući za nosiocem Vladajućeg Prstena.

Krilate Zveri

Priča se da su u vreme Rata za Prsten one neupokojene duhove zvane Nazguli nosile u visini Krilate Zveri.Brža od svih vetrova bila su ta stvorenja koja su imala kljun i kandže ptice, vrat zmije i krila slepog miša. Priča se da su hranjene orčkim mesom i porasle, postavši veće od bilo kog krilatog stvora Trećeg Doba. Ali, ma kako crne i zle bile, Krilate zveri nisu bile neupokojena bića i utvare kao njihovi gospodari, pre su bili živi stvorovi kao Zmajevi, samo još stariji. Njih je odgajio Melkor u senkama koje su vrebale u Dobima Svetiljki, kad su iz Jama Utumna izašli Kraken i zmija.

Ipak, ma kako bili drevni, i mada snažni i strašni u svojoj službi Sauronu u Ratu za Prsten, njihovo je vreme na Srednjoj Zemlji prolazilo. Jednu Krilatu Zver je usmrtio Vilenjak Legolas, a drugu je ubila vitez-deva Eovina, oni koji su preostali su stradali u holokaustu koji je uništio Mordor u poslednjim godinama Trećeg Doba.

Krvovrane

Drevno hobitsko narodno predanje govori o močvarnim predelima gde su obitavale zle utvare zvane Mjaukala. U tim ukletim baruštinama takođe je postojala jedna zla pasmina crnih ptica zvanih Krvovrane. Krvovrane su bile ptice lešinari i živeli su blizu Mjaukala, proždiruci ostatke njihovog plena.

Kud-Dukan

U svakom kraju Srednje Zemlje narod Polušana, koje su Ljudi zvali Hobiti, nosio je razlicita imena u skladu s jezikom raznih naroda. U zemlji Rohan Hobite su nazivali Kud-Dukan, što znaci 'stanovnici rupa'. Smatra se da su od tog korena reči hobitski izraz Kuduk počeli zajednicki da upotrebljavaju i Hobiti Okruga i Ljudi od Brija u kasnijem periodu Trećeg Doba Sunca.

Kulumalda

U šumovitoj provinciji Severni Itilijen, u kraljevstvu Gondor, nalazilo se ostrvo Kair Andros koje je, kao neki usidreni brod, mirovalo u Reci Anduin. Na tom ostrvu je raslo najlepše od drveća Itilijena. Ono se zvalo Kulumalda, što znaci 'zlatno-crveno', jer je takva bila nijansa njegovog lišća. Za vilenjački narod njihova lepota bila je kao neko bledo sećanje na Laurelin, ono veliko Drvo Valara u Neumirucim Zemljama, koje je bilo blistavo više nego što se uopšte može zamisliti i koje je nosilo i ime Kulurijen, što znaci i 'zlatno' i 'crveno'.

Kvendi

Kao što se pripoveda u 'Ainulindale', sve što se rodilo na svetu bilo je oblikovano u velikim temama Muzike Ainura. I samo je Iluvatar shvatio teme koje su stvorile rasu Vilenjaka. Tako, kada su Vilenjaci došli na Svet, budeći se uz pogled na Zvezde i uz zvuk vode, kao da je Muzika Ainura bila rodena u njima. Od svih bića na Svetu oni su bili prvi koji su progovorili. Glasovi Vilenjaka su bili predivni i nežni kao voda, a oni su bili radoznali za sve pojave i išli su po Svetu dajući imena svemu što vide. Oni su bili učitelji svim rasama i stvorenjima na Zemlji koji su hteli da nauče veštine govora i pesme.

Tako su Vilenjaci počeli sebe da zovu Kvendi, što znaci 'govornici' ili 'oni koji govore', po njihovom najvećem umeću, a potom su nazvali svoj jezik Kvenija, što jednostavno znači 'govor'. Svi jezici Sveta su poticali od tog jednog izvora, koji je njihov koren i koji najlepše zvuči uhu svih koji vole lepotu u njenim različitim oblicima. Divovski Enti su bili prva rasa koja je naučila da govori od Kvendija, ali ubrzo se ta veština širila, sve dok čak i Ljudi i zli Orci i Divovi nisu naučili kako se ona koristi. I mada je Kvenija bio prvi jezik Kvendija, to nije bio njihov jedini jezik. Jer Avari i šumski Vilenjaci su govorili narečjima koja su se menjala tokom Doba Zvezda i Sunca kako su se menjali predeli Srednje Zemlje. Zbog dugog izgnanstva Telerija na Tol Ereseji, govor ovog Trećeg Roda koji je obitavao u Alkvalondeu je takode bio jedno narečje drevnog govora. Jedino je među Vanjarima i Noldorima u Neumirucim Zemljama Kvenija ostao blizak jeziku kojim se govorilo u vreme Buđenja.

Pošto su sindarski Vilenjaci dugo vladali zapadnim zemljama i pošto su bili brojniji od noldorskih izgnanika, svi Eldari u Srednjoj Zemlji su uobičajeno koristili sinadrinski jezik. Uistinu, do Trećeg Doba Sunca samo su Eldari, Enti i dunedainski velikaši i dalje znali Kveniju, a čak i za njih to nije bio jezik za svakodnevnu upotrebu već jezik uzvišenih ceremonija, drevnih pesama i romantičnih priča i istorija Visokorodnih Vilenjaka.

Labudovi

U priči o Velikom Putovanju Vilenjaka se pripoveda kako su labudovi Ulmoa najzad doveli Telere u Eldamar, posle dugog izgnanstva na Tol Ereseji, Samotnom Ostrvu.

Ose Majar je došao kod Telerija i naučio ih kako da sagrade veliku flotu koja bi mogla da ponese ceo njihov Rod. Kad su brodovi napravljeni, Labudovi Ulmoa, Gospodara Voda, pojavili su se sa Zapada. Ta blistava stvorenja su bila bela kao morska pena i kružila su u velikim isprekidanim krugovima oko brodova Vilenjaka. Perjani sjaj i divota ovih ptica bili su skoro jednaki velicini i snazi Manveovih Orlova. Uz pomoć dugačkih konopaca Labudovi su odvukli veliku flotu Vilin-brodova u Eldamar. Potom su, ogromni i velelepni, kao da nisu bili svesni svog zadatka i kao da čuju neki divlji zov, otišli. Ali pre no što su ti ravnodušni kljunovi ispustili teglecu užad, taj beli juriš i zamah krila začeli su u srcima Vilenjaka znanja o tome kako se vetrovi igraju po morima i kako da upravljaju svojim belim brodovima koji po njima plove. Priča se da, kad ti Vilenjaci slušaju more na Obali, oni još čuju kako lupaju ta velika krila.

Od tada su Teleri nazivani Morski Vilenjaci zbog znanja koje su dobili od velikih Labudova. Na onom mestu, na koje su ih labudovi Ulmoa doveli, Teleri su podigli grad po imenu Alkvalonde, 'luka Labudova'. Tu su pravili najlepše brodove na Ardi, čak još veštije oblikovane od onih prvih, a gradili su ih u obliku Ulmovih Labudova, s velikim, belim krilima i kljunovima od jantara i zlata.

Laikvendi

Od Tri Roda Vilenjaka koi su odabrali da izađu iz istočnih krajeva Srednje Zemlje i potraže Zemlju Večne Svetlosti na Zapadu bilo je mnogo onih koji su, iz Ijubavi prema Srednjoj Zemlji ili iz slraha od opasnosti koje ih očekuju na putovanju, napustili potragu i nikad nisu stigli u Neumiruđe Zemlje. Nandori, jedan deo Telerija, bili su jedan takav vilenjački narod.

Denetor, sin nandorskog kralja Lenvea, okupio je oko sebe mnoge Nandore u Dobu pre Uzdizanja Sunca i odveo ih iz divljine Erijadora u Belerijand, gde su ih dočekali Sivi Vilenjaci te zemlje i pružili im zaštitu i mnoge darove od čelika i zlata. Tu im je dodeljena zemlja koja se zvala Osirijand, 'zemlja sedam reka', koja se nalazila najugu Belerijanda. Dok su bili tamo, Nandori su dobili drugo ime - Laikvendi - 'Zeleni Vilenjaci' - zbog svoje odeće, koje je bila zelena da bi ih sakrila od neprijatelja, i zato što su voleli i poznavali sve što je zeleno i raste. Zaostajali su samo za Pastirima Drveća, Entima, kao zaštitnici Olvara šume, i Kelvara takode, jer Laikvendi nisu lovili bića šumskih predela.

Neko vreme oni su opet bili srećni Ijudi, jer se nijedno zlo stvorenje nije usuđivalo da uđe u Belerijand u tim danima. Laikvendi su pevali po šumama kao slavuji i negovali šumu kao Veliki vrt. Njihovo pevanje bilo je tako divno i tako postojano da su Noldori, kad su stigli u tu zemlju, promenili njeno ime u Lindon, što na kvenijskom znaci 'zemlja pesme'. Ona je zauvek ostala Lindon, čak i pošto se sve, sem tog malog dela Belerijanda, srušilo pod more u vreme Velike Bitke i Rata Besnih.

Posle oslobadanja Melkora veliko zlo je ponovo stiglo u Srednju Zemlju, kako se pripoveda u 'Kventa Silmarilionu'. Pojavile su se Melkorove vojske Orka, Divova i Vukova i odigrala se Prva Bitka u ratovima Belerijanda. Mada su Sivi Vilenjaci i Laikvendi izašli kao pobednici nad zlom armijom na Amon Erebu i Osirijandu, gospodar Laikvendija Denetor je ubijen. Njegov narod je ispunila velika žalost i oni nisu hteli da uzmu novog kralja. Zakleli su se da više nikad neće da izadu u otvorenu bitku s neprijateljem, nego da će ostati u šumskom zaklonu, gde su mogli da svoje dušmane uhvate u zasedu džilitima i strelama.

Zauvek potom Laikvendi su se držali tog zaveta i postali su plemenski narod i njihovi neprijatelji su bili uznemiravani, ali nisu mogli da ih poraze, jer nisu podizali gradove koje je neprijatelj mogao da pronađe i razori. Ti Ijudi su bili kao vetar u drveću, koji se ponekad može čuti, ali ne i videti. I, s vremenom, posle propasti u Četvrtoj i Petoj Bici Belerijanda, mnogi od Noldora i Edaina su se sakrili od neprijatelja u kraljevstvu Laikvendija i dobili od njih mnoga znanja o šumi.

Lairelose

U izgubljenoj zemlji Numenor, u šumovitim zapadnim predelima Andustara, nalazio se jedan deo koje je ispunjavalo takvo mnoštvo mirisnog zimzelenog drveća da je nazvan Nisimaldar, ili zemlja 'Miomirisnog Drveća'. Među mnogo drveća koje je tamo raslo bio je mirisni zimzelen u cvatu po imenu Lairelosc, što znaci 'letnji-snežnobeli', koga su u Numenor prvi doneli Morski Vilenjaci ostrvskog kraljevstva Tol Ereseje.

Landroval

Orao od Maglenih Planina, bio je brat Gvaihira Gospodara Vetra, vladara Orlova Maglenih Planina. Landroval i njegov brat su bili najveći Orlovi Trećeg Doba i često su dolazili u pomoć Slobodnim Narodima protiv zlih slugu Saurona. Landrovalje leteo s Gvaihirom na mnogim od njegovih pustolovina, i najznacajnijim - u Bici Pet Vojski i borbi pred Crnom Kapijom Mordora. Posle uništenja Jedinog Prstena Landroval i Gvaihirsu spasli Froda Baginsa i Semvajza Gemdžija od reka vatrene lave na padinama Planine Usuda.

Laurinkve

U Hjarostaru, jugozapadnim predelima Numenora, nekad je cvetalo drvo sa zlatnim cvetovima, zvano Laurinkve. Njegovi cvetovi su visili u dugačkim grozdovima i bili su veoma omiljeni zbog svoje lepote, a njegovo drvo su veoma cenili mocni numenorejski gospodari mora jer je obezbedivalo odličnu drvenu građu za njihove brodove.

Legolas

Vilenjacki princ Šumskog Kraljevstva. Legolas (čije ime znaci 'zeleni list') bio je sin Tranduila, sindarskog vilenjačkog kralja Šumskog Kraljevstva Severne Mrke Šume. 3019. Treceg Doba Sunca Legolas je postao član Družine Prstena. Njegov oštar vilenjacki pogled, njegove veštine i poznavanje šume i njegov smrtonosni luk su se pokazali kao veoma vredni za Družinu u njihovim mnogobrojnim pustolovinama. Posle smrti Boromira i raspuštanja Družine, Legolas je s Gimlijem Patuljkom i Aragornom nastavio dalje i borio se u Bici od Rogburga. Ova trojica su nastavili da jašu kroz Prolaze Mrtvih i oteli korsarske gusarske brodove kod Pelargira, zatim su dalje plovili i stigli u Bitku od Pelenorskih Polja. Dok su se još osecale posledice rata, Legolas je zasnovao koloniju Šumskih Vilenjaka u Itilijenu. Posle smrti Aragorna godine 120. Četvrtog Doba Sunca Legolas je, zajedno sa svojim prijateljem, Patuljkom Gimlijem, otplovio u Neumiruće Zemlje.

Lindar

Kao što se priča u 'Ainulindale', sve što je došlo na Svet izašlo je iz velikih tema Muzike Ainura. Vilenjaci su bili najlepši od svih bića i njihovo pevanje bilo je skoro ravno lepoti Velike Muzike. Medu Vilenjacima najdivniji pevaci su bili Teleri, koji su neumorno slušali zvuke vode kako udara o obale reka i mora, i njihovi glasovi su postali tečni, prodorni i snažni. Zbog svog pevačkog umeća ponekad su bili poznati pod imenom Lindar, što znaci 'pevači'.

Lindon

Posle Rata Besnih i uništenja Angbanda, ceo Belerijand, izuzev jednog malog dela, potonuo je u Zapadno More. Bio je to deo Osirijanda odmah na zapadu od Plavih Planina koji se zvao Lindon. Njegovo ime je značilo 'zemlja pesme' zato što su Laikvendi, čuveni po svom pevanju, od najranijih vremena u ovim šumovitim predelima načinili svoj dom. Do Drugog Doba Lindon je bio usko obalsko kraljevstvo, zapadno od onog malog dela Plavih Planina koje su se nalazile u zapadnom Erijadoru. I Lindon i Plave Planine su bile podeljene na dva dela velikim rascepom Zaliva Lune. Severni deo bioje Forlindon, a južni deo Harlinon, i imao je pristanište Harlond. Najvažniji grad i pristanište, međutim, bio je Mitlond, ili 'Sive Luke', koji se nalazio u celu Zaliva Lune. Kao jedini preostali deo Belerijanda bio je posebno važan za Vilenjake. Od početka Drugog Doba Gil-galad, poslednji Uzvišeni Kralj Noldora Srednje Zemlje, došaoje da vlada u Lindonu, a Kirdan, Gospodar Brodova od Falatrima, postao je gospodar Sivih Luka. Posle propasti Vilin Kovača 169. Drugog Doba i izbijanja rata Saurona i Vilenjaka, Numenorejci su poslali flotu u Lindon i pomogli Gil-galadu da istera Saurona iz Erijadora. Na kraju Drugog Doba, medutim, Gil- galad je morao ponovo da izjaše iz Lindona, s vojskom poslednje Alijanse Vilenjaka i Ljudi, protiv Saurona u Mordoru. Premda su snage Mordora razbijene, Gil-galad je ubijen. Lindon nije više imao Uzvišenog Kralja i kraljevstvom je otada vladao Gospodar Kirdan iz Sivih Luka. Tokom Trećeg Doba Vilenjaci Lindona su bili umnogome oslabljen narod, i u sve većem broju su se ukrcavali na svoje čarobne bele brodove i plovili na zapad u Eldamar, u Neumiruće Zemlje. Medutim, s vremena na vreme Kirdan bi, koliko god je mogao, slao pomoć Dunedainima, a u Bici od Fornosta baš Vilenjaci Lindona su preokrenuli ratnu sreću i najzad skršili moć Vešca-kralja od Angmara.

Opstavši u Ratu za Prsten, Lindon, zajedno sasvim kraijevstvima Eldara u Srednjoj Zemlji, smanjio se tokom Četvrtog doba, jer su jedan po jedan Visokorodni Vilenjaci odlazili iz Sivih Luka. Konačno, i sam Kirdan je okupio preostale Ijude na svom poslednjem brodu i zaplovio na zapad preko mora u Neumiruće Zemlje.

Listopram

Ent Šume Fangorn, Listopramje bilo vestronsko ime za jednog od tri najstarija Enta u Srednjoj Zemlji koja su i dalje bila živa u vreme Rata za Prsten. Listopramovo vilenjačko ime bilo je Finglas. Krajem Trećeg Doba on se veoma malo kretao jer je postao dremljiv i 'stablast'.

Lisuin

Mnoge od najlepših cvetova Srednje Zemlje su donosili kao darove smrtnicima sa obala Neumirućih Zemalja Visokorodni Vilenjaci Eldamara.Takav je bio slučaj i sa cvetom Lisuin slatkog mirisa.jer istorije Numenora pričaju kako su Vilenjaci Tol Ereseje doneli cvet Lisuin i zlatni zvezdocvet Elanor u smrtne zemlje. Ta su dva cveta - jedan zbog svoga mirisa, drugi zbog svoje boje - pleteni u vence i nošeni kao krune na svadbenim svetkovinama.

Lomelindi

Uhu Vilenjaka najljupkiji i najmiliji od ptica pevačica Arde su Lomelindi, 'sutonski pevaci', koje Vilenjaci takode nazivaju Tinuvjel, a Ljudi zovu Slavuj. Ime ovih divnih bića je utkano u mnoge priče i glasovi najbajnijih žena, po lepoti čuvenih među Vilenjacima, Melijane, Lutijene i Aruene, porede se s pesmom Lomelinda.

Lorelin

U Valinoru, zemlji bogova, nalazi se vrt Lorijena, Valara koji je Gospodar Snova, i u tom je prostranom vrtu jezero po imenu Lorelin. Okruženo ovim divnim baštama, i s maglovitim, šumovitim ostrvom Este Isceliteljke usred svojih svetlucavih voda, Lorelin se smatra najlepšim jezerom na Ardi.

Lorijen

Tokom Drugog i Trećeg Doba Sunca Vilinkraljevstvo u Zlatnoj Šumi na istoku od Maglenih Planina su često nazivali Lorijen, ali njegovo pravo ime je Lotlorijen, i njegova istorijaje ispricana pod tim imenom. Pravi Lorijen bilo je divno, starije mesto u Neumirucim Zemljama. Lorijen, što znaci 'Zemlja snova', bio je prostrani vrt izuzetne lepote u južnom Valinoru gde su Valari, Majari i Eldari dolazili da bi obnovili svoje fizičke i duhovne moći. Bio je to vrt Valara Irmoa, koji je i sam najcešce zvan Lorijen, Gospodar Snova; bilo je to pitomo mesto puno spokoja, prepuno srebrnog drveća i mnoštva cveća. Vode njegovih kristalnih izvora su kao čarolijom osvežavale sve Valare i Eldare koji su ga posećivali. Usred ovog najdivnijeg od svih vrtova bile su svctlucave vode jezera Lorelin i usred tog jezera bilo je ostrvo s visokim drvećem i blagim izmaglicama koje je dom njegove supruge Este, Isceliteljke, Valiere koja daruje spokoj onima koji pate. Lorijenov brat je Mandos, Gospodar Sudbine, a njegova sestra je Niena, Naricaljka.

Losoti

Na ledenom rtu Forohel na severu od Zapadnih Zemalja živeli su Ijudi zvani Losoti u Trećem Dobu Sunca. Oni su bili povučen, miroljubiv narod, koji se držao podalje od svih ratobornih Ljudi Srednje Zemlje. Na zajedničkom jeziku Ljudi zvali su se Snežni Ljudi od Ferohela, a govorilo se da su potomci Forodvaita severne Pustare.

Losoti su bili siromašan narod s malo svetovnih znanja, ali su bili upućeni u osobenosti svojih hladnih predela i život u njima. Svoje domove su gradili od snega i, u sankama i na košlauim klizaljkama, prelazili su ledene predele i lovili životinje debelog krzna od koga su pravili odeću. Tvrdi se da su Losoti mogli da predvide, po mirisu vetra, kakvo će biti vreme.

Lotlorijen

Najlepše Vilinkraljevstvo koje je ostalo na Srednjoj Zemlji u Trećem Dobu Sunca naiazilo se u Zlatnoj Šumi, odmah na istoku od Maglenih Planina, iza kapija Morije. Ono se zvalo Lotlorijen, 'zemlja drveća u cvatu', a takode se zvalo i Lorijen, 'zemlja snova', i Laurelindorinan, 'zemlja doline pevajuceg zlata'. U ovom šumskom kraljevstvu raslo je Malorn drveće zlatnih listova i srebrne kore. Bilo je to najviše i najlepše drveće Srednje Zemlje i na njegovim visokim granama Vilenjaci Lotlorijena, koji su se zvali Galadrimi, ili 'Ijudi drveća', načinili su svoje domove na platformama zvanim telaini ili fletovi. Galadrimi su uglavnom bili skoro nevidljivi, jer su se kretali uokolo među visokim granama i nosili sivovilenjacke ogrtace koji su posedovali magicna kameleonska svojstva. Ovde su vladali noldorska Kraljica Galadrijela i sindarski Kralj Keleborn; i deo sjaja eldarskih kraljevstava iz drevnih vremena mogao se nazreti u ovom carstvu. Lotlorijen je imao jednu veliku grad-palatu po imenu Karas Galadon, 'grad drveća'. Bilaje to kraljevska palata sagrađena na vrhu jednog visokog brda gde se nalazilo najviše drveće u šumi. Ovo je brdo bilo opasano zidom i kapijama, a zatim okruženo drugim velikim drvećem. Građen po uzoru na sivo-vilenjačko Kraljevstvo Dorijat u izgubljenom Belerijandu, Lotlorijen je na sličan način štićen moćnom čarolijom. Galadrijela je bila po položaju najviši Eldar koji je ostao u Srednjoj Zemlji i uz moć Narje, njenog Prstena Dijamanta i Vode je oko Lorijena bacila čini koje su ga štitile, tako da neprijatelji nisu mogli da u njega uđu i učine ga vidljivim Sauronovom Oku. Tokom gotovo svih godina Trećeg Doba Lotlorijen je ostao po strani od borbi drugih naroda Srednje Zemlje, ali za vreme poslednjih godina ovog doba Družina Prstena je ušla u to kraljevstvo. Bežeci od slugu Sauronovih, oni su tu pronašli mir i utočište, a od Kraljice Galadrijele su dobili čarobne darove koji su im obnovili snagu i volju.

U Ratu za Prsten Lotlorijen su mnogo puta napadale Sauronove sluge iz Dol Guldura u Mrkoj Šumi. Te snage su oterane i, posle pada Mordora, Vilenjaci Lotlorijena su uništili Dol Guldur i preimenovali Mrku Šumu u Šumu Zelenog Lišca. Kada je, početkom Četvrtog Doba, Galadrijela otišla iz Srednje Zemlje u Neumiruće Zemlje i Keleborn poveo veći deo Galadrima u Šumu Zelenog Lišca i osnovao Istočni Lorijen, Zlatna Šuma Lotlorijen je polako napuštena i čarobno svetlo tog mesta je izbledelo.

Lutijena

Vilinska princeza Dorijata, bila je kći Sindarskog sivovilenjačkog Kralja Tingola i Melijane Maje. Rođena je u Drugom Dobu Zvezdane Svetlosti i smatrana je za najlepšu devu koja se ikad rodila u bilo kojoj rasi. Godine 465. Prvog Doba Sunca srela je smrtnog edainskog junaka Berena i oni su se zaljubili jedno u drugo. Kralj Tingol to nije odobravao i postavio je Berenu nemogući zadatak: potragu za Simarilom. Uprkos mnogih opasnosti, Lutijena se takođe uputila u potragu. S Huanom, Lovačkim Psom Valara, ona je nadvladala Saurona na Ostrvu Vukodlaka i oslobodila Berena iz tamnice. Zatim je pošla dalje s Berenom u Angband gde je bacila čini koje su omogucile Berenu da isece Silmarile iz Morgotove gvozdene krune. Mada je potraga na kraju uspešno završena, ona je Berena koštala života. Lutijena je bila tako žalosna da je svenula i umrla. Medutim, kada je stala pred Mandosa, Gospodara Mrtvih, zapevala je pesmu takve tuge da je on, sažalivši se, podario paru drugi smrtni život. Konačno sjedinjena s Berenom, Lutijena je uskoro rodila Diora, njihovog sina jedinca. Dvoje zaljubljenih su živeli mirno još četrdeset godina u Osirijandu pre no što im je dodeljena druga i konačna smrt.

Ljudi

Kao što su se Vilenjaci rodili s Paljenjem Zvezda, tako su se Ljudi pojavili s Uzdizanjem Sunca. U zemlji koju Vilenjaci zovu Hildorijen, 'Zemlja onih koji slede', koja se nalazila na dalekom istoku Srednje Zemlje, Ljudi su po prvi put otvorili oči gledajući novo svetlo. Za razliku od Vilenjaka, Ljudi su bili smrtni i, čak i po merilima Patuljaka, kratkovečni. Po telesnoj snazi i prefinjenosti uma Ljudi su se teško mogli porediti s Vilin-narodom. Oni su bili slaba rasa koja je brzo i lako podlegala zarazama i surovim vremenskim uslovima u svetu. Iz tih razloga Vilenjaci su ih zvali Engvar, 'bolešljivi'. Ali Ljudi su bili tvrdoglavi kao rasa i množili su se brže no i jedan drugi narod, izuzev Orka, i mada ih je veliki broj stradao, oni su se ponovo množili pa najzad ojačali u istočnim zemljama, i zato su ih neki zvali Otimaci.Morgot se uputio u ove zemlje i u Ljudima je uglavnom, nalazio narod koji je lako mogao da potčini svojoj volji.

Neki su pobegli od ovog zla i raštrkali se na Zapad i Sever. Konačno su stigli do Belerijanda i do KraIjevstva noldorskih Vilenjaka. Noldori su prihvatili vazalstvo ovih Ljudi i zvali ih Drugorodeni, ali kasnije, pošto je veći deo stanovnika Belerijanda govorio sivovilenjackim jezikom, oni su češce nazivani Edaini, 'drugi'.

Edaini su bili podeljeni u tri mnoštva: prvu Kuća Beorovu, drugu Kuću Haladinovu i Trecu Kuća Hadorovu. Slavna su dela Tri kuće Vilin-prijatelja. Od priča o Ljudima u Prvom Dobu je i 'Narn i Hin Hurin', koja govori o Hurinu ubici Divova; o Turinu koji je ubio Glaurunga, Oca Zmajeva; o Berenu, koji je isekao Silmaril iz Morgotove Gvozdene Krune; i o Earendilu Moreplovcu koji je plovio 'Vingilotom' i nosio Jutarnju Zvezdu po nebesima.

U Prvom Dobu još je onih od rase Ljudi došlo sa Istoka. Oni su bili drugaciji narod koga su Vilenjaci zvali Garavi Ljudi ili Istočnjaci. U ratnim vremenima većina ovih Ijudi se pokazala kao neverna i, mada su glumili prijateljstvo s Vilenjacima, izdavali su ih Morgotu, Mračnom Neprijatelju.

Kada je prvo Doba Sunca okončano i Morgot bačen u Prazninu, zemlja Belerijand je potonula pod Zapadno More. Svi neprijatelji koji su naseljavali Belerijand su pobijeni, kao i većina Vilenjaka i Edaina. Čak su se i Edaini koji su preživeli to doba podelili. Neki su pobegli od potonuća Belerijanda i otišli na Istok. Oni su živeli u Dolovima Anduina s drugima od njihovog roda koji nikad nisu ni ušli u Belerijand i bili su poznati kao Severnjaci od Rovaniona. Drugi od Edaina su otišli na Jug s Vilenjacima. Tim Ijudimaje dodeljena zemlja koja je ležala u Zapadnom Moru. Oni su nazvani Dunedaini, Ljudi Zapadne Zemlje, što je na vilenjačkom jeziku bilo Numenor. U Drugom Dobu Dunedaini su češce nazivani Numenorejci i postali su moćna sila na moru. Zatim je i životni vek Numenorejaca produžen i njihova mudrost i snaga su se takode povećali. Njihova istorija u Drugom Dobu bila je slavna ali su, pošto ih je zaveo i iskvario Sauron, krenuli u rat protiv Valara i bili uništeni. Numenor je bacen u veliki ambis, Zapadno More ga je prekrilo i njega više nije bilo.

Većina Numenorejaca je stradala, ali bilo je onih koji su spaseni od propasti, uključujući i neke koji su bili poznati kao Crni Numehorejci. Ti Ijudi su živeli u zemlji Umbar na jugu Srednje Zemlje.

Medutim, najplemenitiji od Numenorejaca su se vratili u Srednju Zemlju u devet brodova; njihov gospodar bio je Elendil Visoki i s njim su bila dvojica njegovih sinova, Izildur i Anarion. Ti Elendili, 'verni', koji su bili od istinske loze Dunedaina, stvorili su dva moćna kraljevstva u Srednjoj Zemlji: Severno Kraljevstvo Arnor i Južno Kraljevstvo Gondor.

Medutim, moć Saurona je ponovo rasla, i zato su oni obrazovali Poslednju Alijansu Vilenjaka i Ljudi, koja je združila sve vojske Dunedaina i Vilenjaka. Ljude je predvodio Elendil, a Vilenjake Gil-galad, poslednji Uzvišeni Kralj. Mnogo Ljudi zvanih Haradrimi, iz južnih zemalja, borilo se protiv njih, kao i drugi iz Runa, koji su bili Istočnjaci, i neki koji su došli iz Kraljevstva Umbar -Crni Numenorejci.

Alijansa je porazila Sauronove legije. Medutim, Gil-galad, Elendil i Anarion su poginuli u tom ratu i od vladara Dunedaina ostao je samo Izildur. On je isekao Prsten iz Sauronove šake i poslao njegov duh da luta bez lika i obličja po pustim mestima Srednje Zemlje. Tako je otpočelo Treće Doba. Pošto je oteo Jedini Prsten iz Sauronove šake, Izildur ga nije uništio, i u prvim godinama ovog Doba njega je zadesila nesreća. Orci su ga pokosili crnim strelama na Gladenskim Poljima i Prsten je dugo bio izgubljen.

Od Dunedaina koji su preživeli bili su tu i sinovi Izildurovi, koji su vladali Severnim Kraljevstvom Arnor, i sinovi Anariona, koji su vladali Južnim Kraljevstvom u Gondoru.Bilo je takođe drugih rasa Ljudi koji su se bili uzdigli na istoku i jugu, i mnogi su se sad pojavili. Balkoti, Kolovosci i drugi Istočnjaci su došli iz Runa da se suprotstave Dunedainima Gondora, dok su sa juga Haradrimi i Varjazi napredovali s Crnim Numenorejcima. Medutim, Gondorani su bili snažni i porazili su sve neprijatelje.
Ali, na severu je jačala jedna druga sila u zemlji Angmar. U toj je zemlji vladao Veštac-kralj, i on je okupio vojsku Orka i zlih stvorova, kao i Brđana iz Etenmursa i Istočnjaka, da bi poveo rat protiv Severnog Kraljevstva Arnor koje su opustošili. Mada su Dunedaini Gondora naposletku uništili Angmar, sa severnim kraljevstvom Arnor bilo je svršeno, i samo je mali broj od tog naroda tumarao pustim predelima i njih su zvali Šumari Severa.
Na jugu i sa istoka bio je stalni priliv varvarskih Ljudi, koje je odavno zavela Sauronova zla moc. Dunlendinzi su napredovali, spremni za rat, kao i Haradrimi i Istočnjaci. Ali u to vreme je Gondor stekao saveznika, jer su im u pomoć došli konjanici poznati kao Rohirimi. To su bili Severnjaci Rovaniona i bili su kao Šumski Ljudi i Beorninzi iz Mrke Šume, ili kao Jezerski Ljudi od Ezgarota i Bardinzi od Dola, zato što su se neprestano borili protiv zla koje je činio Sauron, Mračni Gospodar.
Na kraju Trećeg Doba vodio se Rat za Prsten i svi narodi Srednje Zemlje su se udružili ili sa Sauronom ili sa Dunedainima. Sauronova vojska je potučena. Jedini Prsten je pronaden i uništen, a Jedini Kralj je došao medu Dunedaine. Bio je to Poglavar Šumara Aragorn, sin Aratorna, koji je dobio ime Elesar, pravi Izildurov naslednik.
Elesar se pokazao kao snažan i mudar vladar. Jer iako je slomio mnoge neprijatelje u ratu, i nije se u borbi nikoga plašio, sklopio je mir s Istočnjacima i Haradrimima, i u Četvrtom Dobu Sunca, koje je određeno da bude Doba Dominacije Ljudi, vladao je mir u Zapadnim Zemljama, a takođe i mnogo godina posle tog vremena, zbog mudrosti Elesara i njegovih sinova.

Maglene Planine

Dug skoro hiljadu milja, planinski venac po imenu Maglene Planine protezao se od dalekog severa Srednje Zemlje na jug do Provalilje Rohana i razdvajao zemlje Erijadora od Rovaniona. Maglene Planine bile su dom Orka, Velikih Orlova i Patuljaka Kazad-duma. Neko vreme njihov najseverniji kraj je obrazovao odbrambeni bedem Vešca-kralja od Angmara i orčke tvrđave Gundabad, dok je u njihovom najjužmjem delu zli Čarobnjak Saruman branio svoje utvrdenje Izengard. Medu Vilenjacima zvani Hitaiglir, 'magleni vrhovi', glavni vrhovi Maglenih Planina su bili Metedras, Bundušatur, Zirak-zi-gal, Barazinbar i Gundabad, dok su Visoki Prevoj, Crvenrog i tuneli Kazad-duma bila tri glavna prolaza kroz njih.

Majari

Kada je Svet stvoren po prvi put, Ainuri, 'sveti', izašli su iz Bezvremenih Holova i ušli u ovu novu zemlju. Ainuri su bili bez lika i obličja u Bezvremenim Holovima, ali su u okviru Krugova Sveta uzimali mnoge i raznovrsne oblike. Ti Ijudi su bili Sile Arde i najmoćniji medu njima su bili Valari, kojih je bilo petnaest na broju. Manji Ainuri bili su mnoštvo zvano Majari i oni su bili sluge Valara. Mada je Majara bilo mnogo u Neumirućim Zemljama, samo nekolicina njih se pominje u istorijama Ljudi, jer je njihova pažnja bila retko usmerena na smrtne zemlje i pitanja smrtnika, već na Valare u Neumirućim Zemljama.

Najmoćniji od Majara je Eonve, Glasmk Manvea, Gospodara Vetra. Eonveova snaga u borbi se može porediti čak i sa snagom Valara, i jek njegovih truba predstavlja strah i tre-pet za sve njegove neprijatelje, jer kad taj zvuk jenjava, nailazi Vojska Valara. On je bio taj koji je Edaine podučio velikoj mudrosti i znanju. Ilmare, koja baca svoja svetlosna koplja s noćnog neba je glavna od majarskih deva. Ona je takode i pomocnica Varde, Kraljice Zvezda, koja vlada Nebesima.

Arienu, vatreni duh koji je nekad bio Maja od Vaninih zlatnih vrtova Valinora, Ljudi najviše poštuju. Ona upravlja Sunčevim putovanjem jer, kako se pripoveda u 'Narsilionu', Sunce je bio poslednji plod Laurelina, Zlatnog Drveta Valara, ono je postavljeno u jednu veliku barku koju je oblikovao Aule, koju je onda posvetio Manve pre no što ju je Ariena odnela na nebo.

Kako Ariena ide po danu, tako po noci putuje Tilion, Lovac srebrnog luka. Tilion je nekada bio Majar Oromea, ali sada nosi barku Meseca, koji je bio poslednji cvet Telperiona, Srebrnog Drveta Valinora.

Majari Ose i Uinena, sluge Ulmoa, valarskog Gospodara Okeana, poznati su svima koji plove morima. Ose je gospodar talasa Belegaira, Zapadnog Mora, i mada kažu da Ose istinski voli Morske Vilenjake i da je on prvi doneo veštinu brodogradnje Svetu, njega se plaše svi moreplovci. Jer i u radosti i u besu on predstavlja strahovitu silu. Medutim, svi moreplovci gaje veliku Ijubav prema Uineni, Gospi od Mirnih Mora. Ona je žena Oseova, i samo ona može da obuzda njegovu besnu narav i njegov divlji duh. Opkoljeni moreplovci joj se mole da položi svoju dugu kosu na more i umiri buru. Kao što je Ose voleo Morske Vilenjake, tako je Uinena volela Numenorejce, do Pada Numenora i Promene Sveta ona je uvek putovala ispred brodova ovog naroda s mora.

Od svih pripovedanja o Majarima, možda je najčudnija ona o Melijani, koja je služila i Vanu i Estu u Valinoru, ali koja je u Dobima Zvezdane Svetlosti došla u Srednju Zemlju. Tu je u šumama Belerijanda srela gospodara Eldara Elvea Singola i udala se za njega. To je jedino sjedinjenje Vilenjaka i Majara koje je ikad bilo, i tokom četiri duga doba zvezda i jedno doba Sunca Melijana bila je kraljica Sivih Vilenjaka i žena Elvea, koga su zvali Tingol i Kralj Sivi ogrtač. U to vreme njihov posed bilo je najlepše kraljevstvo Srednje Zemlje zbog svetlosti i lepote Melijanine. Ali, na nesrecu, Tingol je ubijen pred kraj Prvog Doba Sunca. Melijana se obavila tugom i svetlost kraljevstva je izbledela. Kraljica se digla i ponovo vratila u Valinor, napustivši zauvek Smrtne Zemlje.

Mnogi drugi dobri i snažni duhovi došli su da se nasele u Srednjoj Zemlji. To su možda bili Majari, kao Melijana, ali se to iz hronika ne može saznati. Glavni od njih u pričama o Srednjoj Zemlji je onaj koga su Sivi Vilenjaci nazivali Jar-vain Ben-adar, što znači i 'star' i 'bez oca'. Patuljci su ga nazivali Forn, Ljudi Orald, a Hobiti su ga zvali TomBombadil. Bio je to veoma neobičan i veseo duh, nizak, stamen Čovek, s plavim očima, crvenim licem i smeđom bradom. Nosio je plavi kaput, visoki pohabani šešir s plavim perom i velike žute čizme. Pošto je uvek pevao ili govorio u stihovima, izgledao je kao neki budalasti i nastrani stvor, ali on je bio apsolutni gospodar Stare Šume Erijadora u kojoj je živeo, i nikakvo zlo u okvirima Sveta nije bilo dovoljno snažno da ga dosegne u njegovom carstvu.

Drugi duhovi, koji su možda bili sluge Valra Ulmoa, takode su živeli u Staroj Šumi. Jedan od njih bila je Žena Reka od Vitlovindla, a drugi duh je bila e njena ćerka, Zlatozrna, Bombadilova žena. Zlatozrna je bila zlatokosa i lepa kao neka vilinska kraljica. Imala je srebrno i zlatno ruho, a cipele nalik na riblju krljušt. U njenoj kosi i za pojasom bilo je mnogo cveća, a pesma joj je bila kao poj ptica.

Na kraju prvog milenijuma Trećeg Doba Sunca priča se da su petorica Majara došla u Srednju ZemIju. Oni nisu došli u veličanstvenim oblicjima, nego u liku staraca. Svaki je imao belu bradu i bio obučen u putnički ogrtač s kapuljačom, šiljati šešir i nosio je po jedan dugacki štap. To su bili Istari koje su Ljudi zvali Čarobnjaci i mnogo od njihove price je ispripovedano u 'Crvenoj Knjizi Zapadne Međe'. Ali samo trojica od petorice se navode u istorijama. Radagast Smedi bio je gospodar ptica i šumskih životinja i živeo je blizu Mrke Šume u Rozgobelu. Saruman Beli bio je pri nastanku Reda Istarija smatran za najvećeg, i izvesno vreme bio je zaista vešt i mudar, ali se priklonio zlu i gurnuo u propast mnoge, a sam bio potpuno uništen u svojim naporima da za sebe ostvari veliku moć. Gandalf Sivi bio je najčuveniji od Istarija. U početku se zvao Olorin i služio je i Lorijena Gospodara Snova i Nienu Naricaljku, bio je priznat kao najmudriji od majarske rase. Poslednja dvojica od Istarija bili su Alatar i Palando, zvani Plavi Čarobnjaci, i služili su Oromea, Jahaca. 0 njihovoj sudbini i delima u Srednjoj Zemlji malo se govori.

Ali, nisu svi Majari bili dobri i lepi duhovi. Mnoge je zaveo i iskvario buntovni Valar, Melkor Neprijatelj. Medu njima su prednjačili Balrozi, koji su nekad bili sjajni vatreni duhovi, svetli kao Ariena koja vodi Sunce, ali su mržnjom i besom izopačeni u demonska obličja. Ogrnuti nečistom tminom, Balrozi su imali vatrene grive i rukovali su ognjenim bičevima i mačevima. Gotmog je bio njihov gospodar, a priča o delima vojski Balroga je dugačka i krvava.

Duh kojije uzeo obličje ogromne i zastrašujuce ženke Pauka zvao se Ungolijant. Ona je proždirala svetlost, bljuvala tminu i plela crnu mrežu nesvetlosti kroz koju ničiji pogled nije mogao da prodre. Niko nije mogao da ukroti ovaj duh koji je nekad možda bio Melkorov Majar. Ungolijantje odavno počela da služi samo sebe i, mada je s Melkorom uništila Drveće Valara, konačno se okrenula protiv Melkora. Na kraju, saterana u velike pustinje Severa, priča se da je, nemajući nikog drugog na koga bi se okomila, prožderala samu sebe.

Vampiri i Vukodlaci Angbanda su možda takode bili Majari u svom nastanku, kao i Balrozi. Kažu da su oni bili zlokobni dusi koji su uzimali na sebe užasna obličja, ali nijedna priča ne govori o njihovom postanku. Od svih Vampira jedino se po imenu pominje Turingvetil, 'Gospodarica senke', a od ogromnog mnoštva Vukodlaka Draugluin se navodi i kao njihov gospodar i kao praotac.

Jedan Majar je po čuvenju iznad svih ostalih zbog svoje velike zlobe, kako pričaju istorije Srednje Zemlje. To je Sauron, cije ime znaci 'prezreni'. Sauron, Mračni Gospodar, koji je nekad bio Majar Aulea Kovača, bio je glavni sluga i konačno naslednik Melkora.

U Dobima Tmine, dokje Melkor vladao u Utumnu, i u Dobima Zvezda, dok su Melkora Valari držali u lancima, Sauron je vladao zlim kraljevstvom Angband. Po povratku svog gospodara, i tokom svih ratova Belerijanda, sve dok Melkor nije bacen u Prazninu, Sauron je bio njegov glavni general. Zvali su ga takode i Gortaur Surovi, a poživeo je najduže od svih Majara koji su služili Melkora. Mnogo je ratova, pokolja i pustošenja, tokom Doba Svetiljki, Drveća, Zvezda i Sunca, Sauron preživeo. Posle užasa Prvog Doba Sunca, kažu, Sauron se ponovo pojavio u Drugom Dobuu lepom i svetlom obličju i uzeo ime Anatar, 'davalac poklona'. Konačno, kad je sebe učinio Gospodarem Prstenova, njegov zli duh se razotkrio i rat, kao crna senka, ponovo je natkrilio Srednju Zemlju.

U Padu Numenora Sauronovo telo je uništeno. Ali njegov duh je pobegao u Mordor, i uz moc Jedinog Prstena on je sebi ponovo stvorio lik, mada više nije mogao da izgleda divno. Odonda je preuzeo oblicje Mracnog Gospodara i postao strahoviti ratnik s crnim oklopom na crnoj koži koja je plamtela i imao je strašne, pomamne oči. Međutim, čak i taj lik je uništen na kraju Drugog Doba kad je Mordor pao i Jedini Prsten otet iz njegove ruke. Ali, moć Sauronovog duha bila je tako velika da je u Trecem Dobu on ponovo poprimio obličje. Njegov duh je postao vidljiv ispoljavajući se kao volšebna moć jednog velikog Oka bez kapaka. Kao oči svih velikih grabežljivih mačaka šume, planine i ravnice pretvorene u jedno, i stvoreno kao samo zlo, bilo je to Oko, opasano smrtonosnim plamenom i okruženo tamom. Međutim, čak i to obličje je zavisilo od moći koja se nalazila u Jedinom Prstenu i, u ratu kojim je okončano Treće Doba, Prsten je uništen. Još jednom, ali ovog puta konačno, Sauronov duh je zbrisan i pretvoren u seni, i ovaj Majar nikad više nije vaskrsao.

Mali Narod

Hobiti su bili poznati kao najmanji od naroda Srednje Zemlje u Trecem Dobu Sunca. U visinu su merili izmedu dve i četiri stope i, premda hitri i okretni, bili su daleko manje snažni nego Patuljci. I Ljudi i Vilenjaci su ih često zvali Mali Narod.

Malorn

Na obalama Srebrotoka, koji je tekao istočno od Maglenih Planina, bila je jedna šumovita zemlja gde je raslo najviše i najlepše drveće Srednje Zemlje. Bilo je to drveće Malorna, koje je imalo koru od srebra i cvetove od zlata, a od jeseni do proleća i lišce mu je bilo u zlatnim nijansama. U Trećem Dobu Sunca ova zemlja se zvala Zlatna Šuma Lotlorijen, 'zemlja usnulih cvetova'. Ova šumovita zemlja drveća Malorna je vilinskim moćima pretvorena u sigurno utočište od zlih stvorova, i drveće je tu bujalo i raslo kao ni na jednom drugom mestu u Ardi, izuzev u Neumirucim Zemljama. Tu su živeli Galadrimi, Vilenjaci kraljevstva Kralja Keleborna i Kraljice Galadrijele. I, u zaklonu od grana drveća Malorna, gde se stablo racvalo blizu krošnje, Galadrimi su sagradili svoja prebivališta, koja su se zvala telaini ili fleti. Njihov kralj i kraljica su živeli u jednoj velikoj palati na najvišem Malornu. Galadrimi su bili kao duhovi šuma i u ovom kraljevstvu nije bilo sečenja ni paljenja drveta. To je zaista bilo kraIjevstvo drveća, a zlatni sjaj vilinske moći je tu blistao kao nigde drugde u tom Dobu.

Malos

U poljima Lebenina, uz deltu Reke Anduin, raslo je cveće koje su Sivi Vilenjaci nazvali Malos, 'zlatosneg'. Njegovi cvetovi su bili bajni i nikad nisu venuli, i u vilinskim pesmama oni su poredeni sa zlatnim zvonima koja su pozivala Vilenjake na Zapadno More.

Mandos

Na napuštenoj zapadnoj obali Neumirucih Zemalja, okrenuti Okružujućem Moru i Zidovima Noći, nalaze se Dvori Mandosa gde se, po predanju Eldara, duhovi poginulih prizivaju da se nastane u Dvoranama Čekanja, sve dok ih Iluvatar ne dozove u času Kraja Sveta. To je Kuća Mrtvih, prostrane palate Valara Namoa koji se zove i Mandos, Gospodar Usuda, koji zna sudbinu svega. On je strogi Sudija Mrtvih, koji je samo jednom osetio samilost - kad mu je Lutijena pevala. Njegova žena je Vaire, Tkalja. Njegov brat je Lorijen, Gospodar Snova, a sestra muje Niena, Naricaljka.

Manve

Valar, Kralj Arde, Manve Sulimo je Gospodar Vazduha, i sa svojom ženom Vardom, Kraljicom Nebesa, vlada celom Ardom iz svojih dvora Ilmarina na vrhu Tanikvetila, najviše planine na svetu. Na Manvea, što znaci 'Bog', misli se i kad se kaže Gospodar Vetra, jer njegov element je čist vazduh, vetar, oblaci i oluje.

Orlovi i sve ptice su za njega svetinja. Njegove oči i odeća su plavi, a skiptar mu je načinjen od safira. Manve vidi ceo svet pod kapom nebeskom i on je dah svih naroda sveta. Srcu su mu najmiliji vanjarski Vilenjaci je rje njihovo najveće umeće poezija, koja je za njega najviše uživanje.

Meari

Svi Konji Arde su stvoreni po liku Nahara, belog pastuva Oromea, valarskog Konjanika. Pravi potomci Nahara, verovalo se, bili su Meari, 'Princevi Konja' od Rohana, jer su oni bili čarobni i predivni. Beli i srebrnosivi, bili su brzi kao vetar, dugovečni i neumorni i ispunjeni velikom mudrošcu.

Priče Rohirima beleže kako su prvi Meari stigli do Ljudi Rovaniona. U dvadeset šestom veku Trećeg Doba Sunca gospodar Eoteod, koji je nazvan Leod, pokušao je da ukroti najlepšeg Konja kog je njegov narod ikad video, ali je Konj bio divalj i ponosan i zbacio je Leoda i on je poginuo. Tako je ovaj Konj prozvan Čovekova Propast. Medutim, kad je Lodov sin, Eorl, prišao ovom Konju, on se, da bi se iskupio, predao mladom velikašu. Eorl mu je dao novo ime, Felarof, Otac Konja, jer od njega su potekli Meari, koji nisu dopuštali nikome da ih pojaše, osim kraljevima i prinčevima Eorlove loze. Mada nisu mogli da govore, oni su razumeli jezik Ljudi, i nije im bilo potrebno sedlo niti uzda jer su slušali izgovorenu reć svojih gospodara, Rohirima od kraljevske kuće.

Meare su njihovi gospodari voleli i cenili i zastava Rohirima je oduvek bila hitri beli obris Felarofa kako galopira po zelenom polju.

U Ratu za Prsten Meari su obavljali veliku dužnost. Jedan po imenu Snežna Griva nosio je Teodona, kralja Rohirima, u bitkama od Rogburga i Pelenorskih Polja, gde su zadobili veliku slavu za Rohirime, mada su na kraju i Konj i jahač stradali do Vešca Kralja od Angmara. Jedan drugi Meara u ratu je ostvario još veće podvige. Bio je to Senko i, prekršivši pravilo da niko sem kraljeva i prinčeva ne može da jaše Meare, nosio je Belog Jahača, Istarija Mitrandira, koga su zvali i Gandalf. Senko je pokazao da ima odvažno srce i jake udove, jer je stajao nepokolebljivo s Belim Jahačem nasuprot užasu Nazgula i prestigao je u trku čak i gnusne Krilate Zveri. On je nosio Gandalfa u zemlje Gondora za vreme opsade Bele Kule. Posle Bitke od Pelenorskih Polja nosio je Čarobnjaka s vojskom Zapovednika Zapada do Crne Kapije Mordora i u konačni sukob sa Sauronovim zlim armijama.

Meduzeld

Medu najjačim saveznicima Dunedaina u Trećem Dobu bili su Kraljevi Marke koji su vladali zemljom Rohan iz palate zvane. Meduzeld, Zlatni Dvor. Meduzeld je bio veliki dvor za svetkovine, sa zlatnim krovom, koga je sagradio Brego, drugi kralj rohirimskih konjanika, godine 2569. On je stajao na najvišoj tacki Edorasa, brda-tvrđave i prestonog grada Rohana. U njemu je bio zlatan presto kralja, visoki pozlaćeni stubovi i isklesani zidovi na kojima su visile bogate tapiserije. U Zlatni Dvor Meduzeld i kod Kralja Teodona došla su ona četvorica iz Družine Prstena kao izaslanici Dunedaina da pozovu Rohirime na oružje u Ratu za Prsten.

Melijana Maja

Maja, Kraljica Dorijata, Melijana je u Valinoru bila majarski duh koji je negovao drveće u cvatu u Zemlji snova Lorijenu, i služila je kraljice Valara, Vanu Mladu i Estu Isceliteljku. Medutim, za vreme Doba Zvezdane Svetlosti ona je otišla u Belerijand u Srednjoj Zemlji i zaljubila se u Elvea Singola, Uzvišenog Kralja Telera. Melijana i Tingol (kako se Elve onda zvao) su zajedno osnovali kraljevstvo Dorijat i sagradili Menegrot. Bilo je to carstvo Sindara, ili Sivih Vilenjaka, zašticeno nevidIjivom preprekom moćne čarolije, zvanom Prsten Melijanin. Melijana i Tingol su imali jednu kćer, Lutijenu, izuzetne lepote. Tokom mnogih Doba Zvezdane Svetlosti i najvećeg dela Prvog Doba Sunca Melijanina čarolija štitila je Dorijat od zla i opasnosti. Konačno, medutim, sukob u Ratu Dragulja prodro je i u sindarsko kraljevstvo. Kada su Kralja Tingola izdali i ubili u Menegrotu godine 505. Prvog Doba, ona više nije mogla da podnese da živi u Srednjoj Zemlji. Kraljica Melijana je pobegla iz Belerijanda. Njene zaštitne čini su oslabile i nestale, a ona se vratila u Neumiruće Zemlje.

Melkor

Valar, Gospodar Tame, čak i kao duh Ainur, Melkor - što znači 'onaj koji se uzdiže u moći' - bio je ispunjen gordošcu i uneo je nesklad u Veliku Muziku i Viziju. Na Ardi Melkor je za svoj posed uzeo Tminu i Hladnoću. Za vreme oblikovanja Arde osujetio je njeno stvaranje, tako da je ona ispala oštećena i nesavršena. I dok su se Valari bavili gradenjem svog kraljevstva Almarena, Melkor je zaveo i iskvario mnoge duhove Majare. Poveo ih je na sever Srednje Zemlje i podigao svoja suparnička kraljevstva Utumno i Angband. U Ardi je Melkor vodio pet ratova protiv Valara, opustošio Almaren i uništio i Velike Svetiljke i Drvece Valara. Na pocetku se Melkor pojavljivao u obličjima i lepim i gnusnim, ali posle uništenja Drveća Svetlosti zauvek je poprimio svoje zlo obličje kojeg su Vilenjaci zvali Morgot, 'Mračni Neprijatelj Sveta'.

Visok kao kula, Morgot je nosio gvozdenu krunu i crni oklop. Držao je malj zvani Grond, Čekic Podzemnog Sveta, i veliki crni štit. U očima mu je sijao plamen zlobe, lice mu je bilo iskrivljeno i išarano ožiljcima, a ruke su ga neprestano pekle od vatre Silmarila. Ali, u Ratu Besnih, sva Melkorova moć je uništena, a on je jedini od Valara isteran iz Krugova Sveta, i obitava zauvek u Praznini.

Melkor Gospodar Tame. Medu najvećima od Valara, Melkor se pobunio protiv ostalih. Vilenjaci su ga nazivali Morgot Mracni Nepi'ijatelj, jer je sve zlou Ardi imalo u njemu svoj začetak.

Menegrot

Za vreme Doba Zvezdane Svetlosti najveličanstvenije gradevine na Srednjoj Zemlji su se nalazile u Menegrotu, 'Hiljadu Pećina', gradu-tvrdavi Sivih Vilenjaka Dorijata u Belerijandu. Menegrot je usečen u stenovitu liticu na južnoj obali Ezgalduina, pritoke Reke Sirion. U njega se moglo ući samo jednim jedinim kamenim mostom preko reke. Bila je to tajna tvrđava-palata sindarskog kralja Elu Tingola i kraljice Melijane Maje. Sagradili su ga za Tingola Patuljci Belegosta i njegove odaje su predstavljale čudesan prizor. Pošto su Sindari voleli šume, u dvoranama i pećinama su bili u kamenu isklesani drveće, ptice i životinje, i u njima je bilo mnoštvo fontana i svetiIjki od kristala. Tokom Doba Zvezdane Svetlosti Menegrot je napredovao i cvetao, a čak i tokom većeg dela Prvog Doba Sunca, kad je ceo Belerijand bio u sukobu, ceo Dorijat bio je zaštićen čarobnim moćima Melijane Maje. Međutim, prokletstvo Silmarila je na kraju za ishod imalo ubistvo Tingola u samom Menegrotu i Melijanin odlazak. Odonda je Menegrot dvaput pljačkan, prvo su ga opustošili Patuljci Nogroda, a drugi put noldorski Vilenjaci. Menegrot je napušten i s ostatkom Belerijanda potonuo pod talasima.

Meneltarma

Najviša planina na ostrvskom kraIjevstvu Numenor bila je sveta planina zvana Meneltrma, 'Oslonac Neba'. Ona se nalazila u središtu Numenora i sa njenog vrha, Svetog mesta Eruovog, tvrdilo se, bilo je moguce videti Kulu Avalonea na vilenjačkom ostrvu Tol Ereseji. U podnožju Meneltarme bila je Noirinan, Dolina Grobova Kraljeva, a kraljevski grad Armenelos bio je podignut na jednom obližnjem brdu. Snegovi Meneltarme bili su izvor Sirila, najduže reke u Numenoru.

Merjadok Brendibak

Hobit od Okruga, Merjadok Brendibak je rođen 2982. Trećeg Doba, kao sin Saradoka Brendibaka, Gospodara Baklenda. 3018. Meri (Veseli) je postao jedan od četvorice Hobita iz Družine Prstena. Veseli je preživeo mnogo pustolovina sve do rasturanja Družine, kad su i njega i Pipina (Peregrina Tuka) zarobili Orci Izengarda. Kada su Orke napali Rohirimi Hobiti su pobegli u Šumu Fangorn i pomogli da se ubede Enti da napadnu Izengard. Meri (Veseli) je kasnije postao dvorjanin Kralja Teodena od Rohana. Postao je junačka figura kada je, sa vitezdevom Eovinom, ubio Vešca kralja od Morgula u Bici Pelenorskih Polja. Ovaj okršaj umalo što nije Veselog koštao života, ali ga je Aragorn izlečio. Po povratku u Okrug kasnije te godine, Veseli se borio u Bici od Uzvode i kasnije oženio Estelom Boldžer nasledivši svog oca kao Gospodar Baklenda. Veseli i Pipin su bili najviši Hobiti u istoriji, štrčeći svojom visinom od četiri i još pola stope. Godine 64. Četvrtog Doba Veseli i Pipin su napustili Okrug da bi proveli poslednjih nekoliko godina života u Rohanu i Gondoru, gde su sahranjeni uz visoke počasti u Kući Kraljeva.

Mim

Kralj Sitnih Patuljaka Amon Ruda, Mim je bio poslednji kralj Noigit Nibina, ili Sitnih Patuljaka, koji su živeli u pećinama ispod Amon Ruda u Belerijandu. Pred kraj petog veka Prvog Doba Sunca celokupno stanovništvo ove rase u izumiranju se sastojalo od Mima i njegova dva sina, Ibuna i Kima. 486. Prvog Doba Mima su zarobili odmetnici Turina Turambara i on ih je odveo na bezbedno mesto u svoje skrivene pećine. Sledeće godine Mima su zarobili Orci i on je spasao život izdavši Turina i njegovu bandu, koji su uhvaćeni u zasedu i pobijeni. Uzalud je, medutim, Mim stekao slobodu. Oba Mimova sina su nastradala, a Turinov otac Hurin je gonio i pronašao izdajicu svog sina i ubio ga jednim udarcem.

Minas Anor

Grad-tvrđava Minas Anor, 'Kula Sunca', bio je jedan od tri velika grada Gondora podignut u onom strateški važnom klancu izmedu istočnog kraja Belih Planina i zapad-nog zida Planina Mordora. Smešten u podnožju planine, koja se u vencu Belih Planina nalazila na krajnjem istoku, bio je to prvi grad feuda Anoriena i kontrolisao je dolinu na zapadnoj strani Reke Anduin. Kad je sagraden, godine 3320. Drugog Doba, Minas Anor bio je grad dunedainskog Princa Anariona. Njegov blizanac, Minas Itil, 'Kula Meseca' koji je sagrađen iste godine na najzapadnijem ogranku Planina Mordora i koji je kontrolisao ravnicu na istočnoj strani Reke Anduin - bio je grad njegovog brata, Princa Izildura. Oni su zajedno vladali Gondorom iz kraljevske prestonice Ozgilijat, 'cita-dele zvezda', koja je premošćavala Reku Anduin na sredokraći izmedu dve kule. Posle vekova ratovanja i pustošenja koje je izazvala velika kuga, i Minas Itil i Ozgilijat su bili u ozbiljnom opadanju do sredine Trećeg Doba. Do 1640. kraljevski dvor je preseljen u Minas Anor, koji je postao nova prestonica Gondora. Godine 1900. Kalimehtarje sagradio njegovu čuvenu Belu Kulu. Kad je konacno Veštac-kralj zauzeo Minas Itil godine 2002. i promenio mu ime u Minas Morgul, postalo je očigledno da sudbina celog Gondora zavisi od odbrane Minas Anora, i njegovo ime je promenjeno u Minas Tirit, 'Kula Straže'. Pod tim imenom ispričan je ostatak istorije ovoga grada-tvrdave.

Minas Itil

U okviru kraljevstva Gondor grad-tvrdava Minas Itil, 'Kula Meseca', sagraden je na zapadnom ogranku Planina Mordora i kontrolisao je feud Itilijen na istočnoj obali Reke Anduin. Kad je izgrađen, 3320. Drugog Doba, Minas Itil bio je grad dunedainskog Princa Izildura. Njegov blizanac, grad-tvrđava Minas Anor je sagrađen iste godine za njegovog brata, princa Anariona. Dok je njihov otac Elendil vladao kao Uzvišem Kralj Dunedaina iz Severnog Kraljevstva Arnor, braća su združeno vladala Gondorom. Samo jedan vek pošto je Minas Itil podignut, godine 3429, zauzele su ga Sauronove snage, ali na početku Trećeg Doba Izildur ga je povratio. Međutim, kako su naslednici Izildura od tog doba vladali iz Severnog Kraljevstva Arnor, prestiž Minas Itila kao kraljevskog grada, ako ne i njegov vojni značaj, odonda se umanjivao. Godine 2000. napao ga je Veštac-kralj od Nazgula, čije su snage pokuIjale iz Mordora kroz prevoj Kirit Ungol.Posle dvogodišnje opsade Minas Itil je pao i pripao Vešcu-kralju i ime mu je promenjeno u Minas Morgul. Odonda je on, vise od hiljadu godina, bio glavna baza za Sauronve snage u Gondoru i predstavljao je stalnu pretnju za opstanak dunedainskog kraljevstva. Zle sile nisu isterane iz ovog grad-tvrđave sve do kraja Rata za Prsten i, mada je on ponovo nazvan Minas Itil, u njemu više nikad nisu živeli Gondorani.

Minas Morgul

Godine 2002. Treceg Doba grad-tvrdavu Minas Itil, 'Kulu Meseca', posle dvogodišnje opsade zauzele su snage Nazgula, Vešca-kralja, i ime mu je promenjeno u Minas Morgul, 'Kula Utvara'. Takođe su ga zveli Kula Volšebništva i Mrtvi Grad. Sličan po strukturi svom velikom takmacu, Minas Tiritu, postao je ukleto i zlo mesto koje je sijalo u noći avetinjskim svetlom. Nekom magijskom moci ili nekom paklenom napravom gornje odaje njegove velike kule su se polako obrtale u stalnoj budnosti. Više od hiljadu godina Minas Morgulom je upravljala strahovlada Utvara Prstena, što je kao posledicu imalo da feud Itilijen bude skoro potpuno uništen i ostane bez stanovnika. Godine 2050. Veštac-kralj od Morgula je ubio Earnura, poslednjeg kralja Gondora, a 2457. Ozgilijat je opustošila i njegov kameni most razrušila vojska divovskih Orka Vešca-kralja zvanih Uruk-hai. Za vreme Rata za Prsten Minas Morgulje imao ključni položaj u Sauronovoj strategiji. Snage iz Morgula su bile prve koje su se pokrenule direktno protiv Gondora i pregazile Ozgilijat. Zatim, u opsadi Minas Tirita, vodstvo Vešca-kralja za vreme Bitke od Pelenorskih Polja se pokazalo kao sudbonosno. Kad je ubijen, to je bio nagoveštaj sloma koji će uslediti. Posle uništenja Saurona i pada Mordora, svi zli uticaji su zbrisani iz Minas Morgula, i ponovo su počeli da ga zovu Minas Itil. 'Međutim, nikad više nisu ga ponovo naselili Ijudi Gondora.

Minas Tirit

U istorijama Srednje Zemlje postoje dve tvrdave koje se zovu Minas Tirit. Prvu su podigli Visokorodni Vilenjaci Belerijanda u Prvom Dobu Sunca. Podignuta je na jednom ostrvu u Reci Sirion i njena istorija se može naci pod imenom tog ostrva: Tol Sirion. Drugi i slavniji Minas Tirit se nalazio u zemlji Gondor za vreme Trećeg Doba. Godine 2002, kad je grad tvrđava Minas Itil, 'Kula Meseca', pao i pripao Nazgulu Vešcu-kralju i preimenovan u Minas Morgul, 'Kulu Utvara', Gondorani su promenili ime svoje preostale kule od 'Minas Anor', 'Kula Sunca', u Minas Tirit, 'Kula Straže'. Pokazalo se da joj to ime odgovara, jer preko hiljadu godina Minas Tirit je stajao kao straža protiv zlih sila koje su pretile da potpuno unište Gondor.

Od opadanja Ozgilijata u sedamnaestom veku, ova tvrdavaje postala prvi grad Gondora, i tokom celog trećeg veka Sauron je usredsređivao svoje misli na to da uništi ovaj poslednji bastion moći. 1900. grad je ojačan podizanjem Bele Kule, a zatim je 2698. Vladajuci Namesnik Ehtelion I obnovio Belu Kulu i poboljšao odbrambene položaje Minas Tirita.

Do vremena Rata za Prsten Minas Tirit bio je ogromno i strašno brdo-tvrdava, sagrađeno na sedam nivoa. Svaki nivo je podignut stepenasto iznad sledećeg i bio je okružen masivnim opasujucim bedemima. Svaki od tih bedema je imao samo jednu kapiju, a iz odbrambenih razloga svaka kapija bila je okrenuta u drugom pravcu od one ispod nje, s Velikom Kapijom na prvom bedemu koja je bila okrenuta na istok. Ovaj naizgled neranjiv grad-tvrdava se uzdizao nivo po nivo, kao neka velika litica preko sedam stotina stopa u visinu do sedmog bedema, koji se zvao Citadela, i unutar tog završnog opasujuceg zida bio je podignut moćni toranj same Bele Kule. Tako su silna bila utvrdenja Minas Tirita da je bila potrebna sva moć samog Vešca-kralja da ih probije, pa čak ni tako nije dospeo dalje od provaljivanja Velike Kapije na prvom bedemu, kad ga je juriš rohirimske konjice potisnuo na Pelenorska Polja i njegove snage satrte. Spasavanje Minas Tirita bilo je ključno da bi se dobio Rat za Prsten i oživelo Ponovno Ujedinjeno Kraljevstvo Arnora i Gondora.

Mjaukala

Prema predanju Hobita, jedna zla rasa duhova Ijudoždera zvanih Mjaukala naselila se u neke močvarne predele Srednje Zemlje. Te sablasti, koje su se skupljale u gomilu, naizgled su bile slične užasnim Bićima Humki, ali im je dom bio u smradnim i vlažnim močvarama. Putnici su, idući po njihovoj zemlji, uvek bili u opasnosti, jer su ta stvorenja mnoge uhvatila u zasedu i ubila.

Mordor

Na kraju prvog milenijuma Drugog Doba Sauron je osnovao jedno zlo kraljevstvo u Srednjoj Zemlji, odmah na istoku od Reke Anduin. Ono se zvalo Mordor, 'crna zemlja', i tokom dva doba predstavljalo je snažnu Sauronovu bazu u njegovom nastojanju da zavlada celom Srednjom Zemljom. Mordor su sa tri strane branila dva neosvojiva planinska venca, Pepeljaste Planine na severu i Senovite Planine na zapadu i jugu. Kroz te planine postojala su samo dva prolaza, Kirit Ungol na zapadu i Kirit Gorgor na severozapadu. Pored male kružne ravnice, zvane Udun unutar Kirit Gorgora, dve glavne oblasti Mordora su bile Visoravan Gorgorota i široka ravnica i polja robova Nurn.

Gorgorot je bio prostrana sumorna visoravan s naslagama lave i orčkim jamama, uvek pod pokrovom dima s vulkanske planine Orodruin (ili Planine Usuda) koja se nalazila negde blizu njegovog središta. Ovde je takođe, na severoistočnoj strani visoravni na jednom ogranku PepeIjastih Planina, bilo Sauronovo utvrđenje, Mračna Kula Baraddur. Nurn je bio prostrana površina obradive zemlje koju su naseljavali robovi i goniči robova koji su obezbedivali u velikim količinama hranu i osnovne materijale za Sauronove armije. Nurn su navodnjavale četiri reke i sve su se ulivale u unutrašnje more Nurnen.

Pošto je iskovan Jedini Prsten u vatrama Planine Usuda 1600, Sauron je završio Baraddur i otpočeo Rat Saurona i Vilenjaka. Mada je morao da se preda zadivljujućoj snazi Nume-norejaca 3262, Sauron je uspeo da ih uništi prevarom i lukavstvom i da se vrati u Mordor posle uništenja Numenora. 3429. Sauronove snage su zaratile protiv Gondora, ali odmazda za to ga je stigla 3434, kad jc Poslednja Alijansa Ljudi i Vilenjaka uništila njegovu vojsku na Dagorladu i provalila Crnu Kapiju da bi ušla u Mordor. Posle sedmogodišnje opsade Baraddur je zauzet, Jedini Prsten je isečen sa Sauronove šake, a sve njegove zle sluge oterane iz Mordora. Početkom Trećeg Doba Mordor je bio prazan i Gondor je podigao Kulu Zuba i tvrđavu Durtang u severnom prevoju, i Kulu Kirit Ungol u zapadnom prevoju, da bi se nadzirao Mordor i sprečilo da bilo ko od Sauronovih rasutih saveznika uđe u kraljevstvo. Nažalost, posle pustošenja koje je izazvala Velika Kuga 1636, Gondor je napustio ove tvrđave i njih su zauzeli Orci koji su se spremali za ulazak Nazgula i samog Saurona. 2942. Sauron se vratio i 2951. počeo da obnavlja Baraddur. Medutim, razaranje Jedinog Prstena se pokazalo kao konačni udarac. Sauron je naposletku uništen i Mordor nikad više nije predstavljao pretnju za mir Srednje Zemlje.

Morgot

Valar, Gospodar Tame, Morgot, što znači 'Mračni Neprijatelj', bilo je ime koje su noldorski Vilenjaci dali zlom valarskom Gospodaru koji je uništio Drveće Valara, ukrao Silmarile i ubio njihovog kralja. Međutim, njegova istorija je ovde ispričana pod njegovim prvobitnim imenom, Melkor.

Morija

Godine 1697. Drugog Doba Sunca, usred Rata Saurona i Vilenjaka, kad su ceo Eregion opustošile mračne sile, Patuljci moćnih palata Kazad-duma u Maglenim Planinama su zapečatili svoje velike kapije i nisu više izlazili u spoljni svet. Odonda se Kazad Dum smatrao tajanstvenim i mračnim mestom, njegove istorije i narod su bili nepoznati onima iz spoljnog sveta, i tako je on nazvan Morija, 'mračna pukotina'. Na taj način su Patuljti Maglenih Planina preživeli razaranja Drugog Doba, i srećno kopali ispod planina do godine 1980. Trećeg Doba. Te godine, dok su tragali za jednom bogatom žilom mitrila u jednom od svojih rudnika, slučajno su oslobodili jednog zlog duha Balroga, koji je bio skriven i spavao pod korenjem Barazinbara od kraja Prvog Doba. I mada su se godinu dana borili protiv tog demona, posle smrti dva svoja kralja Patuljci su napustili Moriju. Odonda je Morija postala carstvo Balroga, Orka i drugih slugu Sauronovih. Nekad zasenjujuća lepota njenih dvora i pećina je narušena i osakaćena, i tako postalo zlokobno, memljivo i ukleto mesto. Pet godina, od 2989. do 2994, jedna grupa PatuIjaka je pokušavala da ponovo uspostavi kraljevstvo u Moriji, samo da bi bila uhvaćena u zamku i pobijena kad su uklješteni izmedu jedne vojske Orka na istočnoj kapiji i nove opasnosti, strašnog Krakena, zvanog Čuvar u Vodi, kod Zapadne Kapije. Tek 3019. Trećeg Doba Balroga je najzad ubio Gandalf Čarobnjak. Ipak, iako je zli tiranin Morije ubijen, izgleda da su njene prostrane dvorane i holovi zauvek potom ostali napušteni i pusti.

Morikvendi

Na jeziku Visokorodnih Vilenjaka, Kveniji, svi Vilenjaci koji nisu stigli do Neumirućih Zemalja u vreme Drveća Valara su nazivani Morikvendi, Mračni Vilenjaci. To su bili Vilenjaci manje moći do onih koji su bili svedoci najveće slave i sjaja Neumirućih Zemalja. Među Morikvendijima su bili: Avari, Šumski Vilenjaci Lotlorijena i Mrke Šume, Nandori, Laikvendi, Falatrimi i Sindari.

Morski Vilenjaci

Od svih Vilenjaka, Treći Rod, Teleri, najviše su voleli mora Ulmoa, Gospodara Okeana, i najduže su živeli na obalama Belegaira, Mora Zapada. Bili su najupućeniji u njegove zakone i zato su nazvani Morski Vilenjaci. Oni su bili prvi narod koji je gradio brodove, jer ih je poducavao Ose, Majar burnih talasa. Njegova žena bila je Uinena, Gospa od Mirnih Voda, i oni su zajedno podučavali Morske Vilenjake o životu u moru, njegovim ribama i pećinama i vrtovima, i bogatstvu njegovih skupocenih dragulja i bisera.

I tako su Morski Vilenjaci plovili po moru u najdivnijim brodovima koji su bili beli i sagrađeni u obliku Ulmoovih Velikih Labudova koji su ih nekad odvukli do obala Eldamara. I u Neumirućim Zemljama oni su plovili i pevali glasovima nalik na mreškanje talasa, jer su poznavali jezik mora, tako tanan da je to izvan moći razumevanja i najmudrijih rasa Ljudi.

Mračni Vilenjaci

Među Mračne Vilenjake ubrajao se sav vilenjački narod koji nikad nije video oplemenjujuću Svetlost Drveća Valara. To su bili Avari - Šumski Vilenjaci Istoka, i oni iz Mrke Šume i Lotlorijena - i Eldari koji nikad nisu dovršili Veliko Putovanje u Neumiruće Zemlje - Nandori, Laikvendi (Zeleni Vilenjaci), Falatrimi i takođe od Sindara (Sivih Vilenjaka) - oni koji su nastanjivali Belerijand do kraja Prvog Doba Sunca, kad su Vilin-kraljevstva s tog mesta nestala u moru.

Mračni Vilenjaci, ili 'Morikvendi' na vilenjačkom jeziku, ubrajali su se u niži narod od Uzvišenih Vilenjaka Eldamara (a to su bili Vanjari, Noldori i Teleri). Ali, po mišljenju Ljudi, ti Mračni Vilenjaci bili su čarobna i sjajna bića, jer su bili imuni na bolesti i nisu starili kako je vreme prolazilo. Bili su mudriji, jaći i lepši od Ljudi i oci su im uvek sijale svetlošcu Zvezda. U prvim godinama Sunca baš ovi Vilenjaci su sve Ljude naučili govoru i mnogim drugim veštinama i sposobnostima, tako da su mogli da žive u Srednjoj Zemlji i uzdignu se iznad položaja zveri u divljini.

I za Nandore i Laikvendije se govorilo da su stekli znanje o drvetu i šumi, i moć nad njima veću od bilo kojih drugih živih bića. Falatrimi su bili graditelji brodova Srednje ZemIje i najbolji moreplovci. Sindari, kojima su vladali Uzvišeni eldarski Kralj i majarska Kraljica, sagradili su najlepše kraljevstvo na Srednjoj Zemlji i činili uzvišena dela koja su se ubrajala u velika, čak i po merilu Visokorodnih Vilenjaka.

U drugom Dobu Sunca, posle potonuca Belerijanda, Visokorodni Vilenjaci Srednje Zemlje su stvorili nova Vilin-kraljevstva i mnogi Šumski Vilenjaci su došli u njih sa istoka i severa. Od tih novih kraljevstava, Lindon, Rivendel, Mrka šuma i Lotlorijen opstali su do Četvrtog Doba. Ali, kao što govori 'Crvena Knjiga Zapadne Mede', Visokorodni Vilenjaci Četvrtog Doba odvezli su bele vilinske brodove u Neumiruće ZemIje. I mada su Mračni Vilenjaci dugo ostali u Srednjoj Zemlji, sva njihova kraljevstva su oslabila i oni su postali skitački narod čija je moć sve više slabila.

Mrka Šuma

Godine 1050. Trećeg Doba Sunca jedna zla sila je došla u ogromnu Zelenšumu Veliku u Rovanionu, tik na istoku od Maglenih Planina i od Reke Anduin. Ta sila, poznata kao Nekromant, bila je zapravo Sauron Gospodar Prstenova koji je sagradio tvrdavu Dol Guldur na njenim južnim rubovima. Sauronove zle vradžbine bile su tako moćne da je ovu nekada lepu šumu pretvorio u užasno i mračno mesto da se ona preko dve hiljade godina zvala Mrka šuma. Veliki Pauci, Orci, vukovi i zli dusi pohodili su Mrku šumu i, mada su Šumski Vilenjaci Šumskog Kraljevstva Tranduila opstali na severu šume, moć ovih Vilenjaka nije bila dovoljna da zaustavi tminu koja se širila. Do sredine Trećeg Doba malo je bilo onih koji su se usuđivali da putuju njenim mračnim stazama, mada su Šumski Vilenjaci i Severnjaci, zvani Šumski Ljudi i Beorninzi činili što je bilo u njihovoj moći da održe njene prolaze i puteve otvorenim i slobodnim. 2850. Gandalf Čarobnjak je ušao u Mrku šumu na jugu i najzad otkrio da Mrkom Šumom vlada Sauron sa Utvarama Prstena.

Mrka šuma je bila među glavnim preprekama koje su stajale pred patuljačkom družinom Torina Hrastoštita na dugom putu do Samotne Planine. Ipak, lukavstvom i srčanošcu, Hobit Bilbo Bagins je proveo Družinu kroz njene mnogobrojne opasnosti. Za vreme Rata za Prsten Sauronove snage iz Dol Guldura su izašle u velikom broju da se suprotstave vilenjačkim kraljevstvima, Šumskom Kraljevstvu na severu, i Zlatnoj Šumi Lotlorijen na jugu. Medutim, oba ova ratna pohoda bila su neuspela i Vilenjaci su, sveteći se, uništili zle vojske Mrke Šume, srušivši zidine Dol Guldura i provalivši njegove jame i tamnice. Do po,etka Četvrtog Doba velika šuma se već više nije zvala Mrka Šuma, već Erin Lesgalen, 'Šuma zelenog lišca'. Na severu je bila neosporavana teritorija Tranduilovog Šumskog kraljevstva, južni deo su naselili Vilenjaci Lotlorijena koji su ga nazvali Istočni Lorijen, dok su šumoviti predeli izmedu ta dva kraIjevstva dodeljeni Šumskim Ijudima i Beorninzima.

Mrtvi Ljudi Dunharoua

U Smrtnim Zemljama Arde bilo je mnogo duhova koji su, zbog neke zaslužene kletve ili zlog čina magije, bili vezani za Ardu duže no što su na to imali prava. Stvorenja humki i moćne Utvare Prstena bili su takva bića, druge nesmirene duše naseIjavalc su Mrtve Baruštine gde su poplave uznemiravale grobove Ljudi i Vilenjaka koji su pali u Bici od Dagorlada kraj Crne Kapije zle zemlje Mordor.

'Crvena Knjiga Zapadne Mede' govori i o onima koji su poznati kao Mrtvi Ljudi Dunharoua, koji su se pojavljivali kao duhovi u lavirintima drevne citadele Rohana. To su nekad bili Ljudi s Bele Planine koji su se u Drugom Dobu Sunca zakleli na vernost kralju Dunedaina, ali su u vreme rata prekršili tu zakletvu i izdali ga Mračnom Gospodaru Sauronu. Odonda su svi Ljudi s Bele Planine bili prokleti kao verolomci i postali su lutajuci duhovi koji nisu mogli da nađu spokoja.

Tokom svih godina Trećeg Doba Sunca ti Ljudi su se pojavljivali kao duhovi na Stazama Mrtvih iznad moćnog Uporišta Dunharoua, i svi koji bi ušli u te prolaze bi poludeli od straha i bili izgubljeni. Ali, u poslednjim godinama tog Doba, došla je iz divljine severa osoba, kadra da im zapoveda. Bio je to Aragorn, sin Aratorna, zakoniti naslednik kralja Dunedaina. Pozvao je Mrtve da ispune zakletvu koju su davno prekršili. I zaista, oni su se pojavili, bledi jahaci na bledim Konjima, ali su se pokazali kao bataIjon moćnih Ljudi. Oni su jahali s Aragornom do Pelargira i poveli rat protiv Korsara od Umbara na kopnu i moru, pobili su ih i naterali ih da u užasu beže. Tako su Mrtvi Ljudi Dunharoua podarili pobedu Aragornu - nasledniku dunedainskih kraljeva - i tim činom se iskupili. Duše su im bile oslobodene i, pred očima velikih živih Ljudi, ogroman obris velike blede vojske išcileo je kao magla na vetru u praskozorje.

Mrtve Baruštine

Na severozapadu od Planina Mordora, izmedu zapadnih zemalja Reke Anduin ispod Slapova Raurosa i bojnog polja Dagorlad, nalazilo se jedno ukleto i pusto mesto zvano Mrtve Baruštine. Tokom tri hiljade godina Trećeg Doba zapadne zemlje Mrtvih Baruština su se proširile na istok i progutale onaj deo bojnog polja na kome su bili mnogi grobovi Ljudi i Vilenjaka koji su poginuli za vreme Bitke od Dagorlada na kraju Drugog Doba. U trećem Dobu, posleBitke od Logora 1944, veliki deo vojske Kolovozaca je sateran u Mrtve Baruštine i tu nastradao. Kroz te močvare bio je primoran da putuje Hobit Frodo Bagins - sa Semvajsom Gemdžijem i Smeagolom Golumom - u svojoj potrazi za vreme Rata za Prsten, i tu su naišli na užasne aveti Jezera Mrtvih Lica, gde su se oživeli dusi davno umrlih ratnika pojavljivali u ukletim močvarnim lokvama.

Mumakili

U Trećem Dobu Sunca, u južnim zemljama Harada, živele su zveri ogromnog tela za koje se misli da su bili preci stvorenja koje Ljudi sada zovu Slonovi. Ali kažu da su Slonovi koji sad naseljavaju Svet mnogo manji po veličini i snazi od svojih predaka.

U godinama Rata za Prsten žestoki divlji ratnici Harada su na poziv Saurona došli na sever u zemlje Gondora, i sa svojim vojskama doveli su velike Mumakile koji su korišceni kao bojne životinje. Mumakili su bili upregnuti u ratnu opremu: crvene zastave, trake, uzde i pokrovce od zlata i bronze; na ledima su imali velike tornjeve sa kojih su se borili strelci i kopljanici. Imali su prirodnu žed za borbom, i mnogi njihovi protivnici su smrvljeni pod njihovim stopalima. Svojim surlama su obarali mnogo neprijatelja, a u bici su im kljove bile grimizno crvene - od krvi njihovih protivnika. Protiv njih nisu mogli da se bore konjanici, jer Konji nisu hteli da se približe Mumakilima, a ni pešaci, koji bi bili ubijani odozgo ili smrvljeni. U ratu su često stajali kao kule koje nisu mogle da budu osvojene, zid od štitova bi se rušio pred njima i vojske su bežale glavom bez obzira.

Ove debelokože zveri bile su skoro neranjive i neosetljive na udar strele. Samo najednom mestu, očima, mogli su Mumakili da budu oslepljeni ili čak ubijeni strelama odapetim velikom snagom. Kad bi bili oslepljeni, pobesneli bi od bola, često satiruci i gospodare i neprijatelje.

Muve od Mordora

Pričalo se da u Crnom Kraljevstvu Mordor žive samo Orci, Divovi i Ljudi, koji su bili robovi Saurona Mračnog Gospodara. Jedine životinje u Mordoru bile su zli rojevi muva krvopija. To su bili sivi, smeđi i crni insekti, oni su bili bučni, puni mržnje i gladni, i svi su bili obeleženi, kao što su Orci te zemlje bili obeleženi, crvenom šarom u obliku oka na leđima. Tako se moć Mračnog Gospodara proširila i na najmanje zlo u njegovoj zemlji.

Nahar

Konj Valara, divovski beli Konj Oromea, Lovca Valara, Nahar je prvi konj stvoren u svetu i praotac svih konja. Orome je često jahao Nahara po šumovitim predelima Srednje Zemlje tokom Doba Tmine i Zvezdane svetlosti. Na jednom takvom putovanju Orome i Nahar su otkrili Vilenjake kraj Voda Buđenja.

Nandori

Među Vilenjacima koji su krenuli na Veliko Putovanje u potrazi za Neumirućim Zemljama bilo je Tri Roda. Treći i najveći rod bili su Teleri, i pošto je ovaj narod bio tako brojan, njihov prelazak je tekao najsporije, a broj onih koji nisu bili u stanju ili nisu bili voljni da okončaju Putovanje bio je veći nego u druga dva plemena. Do prve podele, zabeležene na tom Putovanju, došlo je kada su se Teleri zaustavili pred Velikom rekom Anduin i, gledajući na drugu stranu, spazili Maglene Planine. Ova moćna prepreka prestrašilaje Vilenjake i tako je, radije nego da se izloži opasnosti pri prelasku planina, Lenve, velikaš Telerija, odvojio svoje Ijude. Oni su pošli prema jugu niz Reku Anduin i živeli na mestima koja su bila nepoznata njihovim sunarodnicima; prozvani su Nandori, 'oni koji se vraćaju'. Bili su skitački narod šumskih predela i nije im bilo premca u poznavanju šuma i lovačkoj veštini, niti u znanjima o Kelvarima i Olvarima Srednje Zemlje. Lovili su lukovima i imali oružja napravljena od nekih osnovnih metala, ali nisu znali kako da kuju oružja od čelika kojima bi se borili protiv zlih stvorenja koja su, u potonjim Dobima, došla sa Severa.

Tokom više od dva Doba Zvezdanog sjaja Nandori su živeli u slozi u zemljama po kojima su lutali, u Dolovima Anduina. Neki su prešli preko Belih Planina i došli u Erijador. Oni su postali upućeniji u osobenosti i ćudi šuma i reka, ali kad su ih zla bića napala u šumama, bili su nepripremljeni i njihov broj je počeo da se smanjuje. Mnoge su pobiie horde čelikom oklopljenih Orka, bande Kamenih divova i čopori pobesnelih Vukova.

Mnogi su se Nandori, koristeći svoje poznavanje šuma, skrivali što su bolje mogli od užasa koji je vrebao. Međutim, Denetor, sin Kralja Lenvea, okupio je oko sebe mnoge Nandore i uputio se ponovo na davno napušteni marš na zapad. On je tragao za nekim srodnicima koji bi im pritekli u pomoć, jer su do Nandora stigle priče o moći Sindara,predvođenih ličnošću kojaje nekada bila kralj svih Telera, Elveom Singolom, sada zvanim Tingol. Denetor je prešao Plave Planine i ušao u Belerijand, dovodeći veliki broj Nandora ponovo pod vrhovnu vlast njihovog zakonitog kralja.

Tu su ih dočekali Sindari koji su ih zaštitili, naučili ih nekim ratnim veštinama i dodelili im Osirijand, 'zemlju sedam reka', kao njihovo kraljevstvo. Oni se više nisu zvali Nandori, već Laikvendi i Zeleni Vilenjaci zbog svoje Ijubavi prema zelenim šumovitim predelima i običaja da se oblače u zelenu odeću da bi neprijateljima naizgled mogli da se učine kao deo šume. Tako su u tom Dobu pred dolazak Sunca srećno živeli kraj reka i u šumama Osirijanda, a umilne pesme Laikvendija nadmetale su se s melodijama slavuja.

Nargotrond

Najveće kraljevstvo noldorskih Vilenjaka u Belerijandu tokom Prvog Doba bilo je ono kojim je upravljao Finrod iz svog grada tvrđave Nargotronda. Bila je to moćna podzemna tvrđava uklesana u pećinama Reke

Norog i iz nje je Finrod vladao najvećim delom Zapadnog Belerijanda. Po uzoru na Hiljadu Pećina Menegrota, Noldori i Patuljci Plavih Planina su proširili prostrane komplekse ove palate tvrđave od prvobitnih ukopavanja Sitnih Patuljaka koji su nekada ovde živeli. Mada su njegovi stanovnici uključeni u mnoge okršaje i bitke s Morgotovim snagama, Nargotrond je ostao neotkriven i bezbedan sve do poznog petog veka kad su oni počeli često da izlaze u otvorenu borbu. To se pokazalo kao njihova propast, jer 496. su se borili u Bici od Tumhalada protiv Glaurunga Zmaja i jedne ogromne vojske, i bili su poraženi. Glaurungje potom ušao u Nargotrond pre no što su uspeli da sruše njegov kameni most. Svi u Nargotrondu su pobijeni ili porobljeni i pet godina Glaurungje vladao njego-vim pećinama pre nego što je i sam ubijen. Ubrzo zatim Mim, poslednji od Sitnih Patuljaka, vratio se u pećine koje su nekada bile dom njegovih predaka, ali kada je i on ubijen, drevni dvori su ostali zauvek potom prazni.

Naugrimi

Za vreme Doba Zvezdane svetlosti pre no što je kraljevstvo Sivih Vilenjaka ojačalo i steklo punu moć, rasa Patuljaka koji su bili dugobradi i naoružani čeličnim oružjem prešlaje preko Plavih Planina u Belerijand. Sivi Vilenjaci su mislili da su ti Ijudi nakazni i ružni, i nazvali su ih Naugrim, 'zakržljali Ijudi'. Ali Naugrimi nisu došli da ratuju, nego da trguju i obavljaju trampu, i od ove trgovine obe rase su napredovale. I mada su Naugrimi živeli u blagostanju i miru s Vilenjacima, između njih je postojalo samo labavo savezništvo a da nije bilo velikog prijateljstva.

Nazguli

U dvadeset i trećem veku Drugog Doba Sunca u Srednjoj Zemlji se uzdiglo devet moćnih utvara koji su u crnom govoru Orka bili nazvani Nazguli, što znači 'Utvare prstena'. I od svih zlih slugu i generala Saurona Gospodara Prstenova ovi Nazguli su se pokazali kao najveći.

Kažu da su Nazguli nekada bili moćni kraljevi i volšebnici među Ljudima i da je svakome od njih Sauron bio dodelio po jedan Prsten Moći. Ti Prstenovi su bili devet od devetnaest čarobnih Prstenova koje su Kelebrimbor i Vilin kovači Eregiona iskovali za Saurona. Mnogo vekova ovi Ljudi su koristili svoje prstenove da ispune sopstvene želje, ali svima je vladao Jedini Prsten kogaje načinio Sauron. I premda su ovi odabrani Ljudi uz moć Prstenova daleko nadživeli obične smrtnike, njihov likovi su bledeli. Do dvadeset i trećeg veka u potpunosti su postali utvare i robovi koji su mislili samo na to kako bi mogli da posluže Sauronu, Gospodaru Prstenova. Tako su tumarali svetom vršeći strašna zlodela. Nosili su velike crne ogrtače s kapuljačama, i oklopne pancirne košulje i srebrne kacige, ali ispod toga su bile sive halje pokojnika a njihova tela su bila nevidljiva. Svako ko bi im pogledao u lice ustuknuo bi u užasu, jer je izgledalo da nema ničega što drži kacigu i kapuljaču. Ipak, ponekad bi se pojavljivao, tamo gde bi trebalo da budu lica, sjaj dva blistava i hipnotička oka ili, u besu i silini, crveni i pakleni plamen.

Oružja Nazgula bila su mnogobrojna: nosili su čelične i plamene mačeve, crne buzdovane i bodeže s čarobnim otrovnim oštricama. Koristili su čini prizivanja i čini zaslepIjujuće volšebničke vatre, a prokletstvo njihovog Crnog Daha biloje kao kuga beznađa i prokletstvo njegovog užasa ledilo je srca njihovih nepriatelja. Nazguli su bili nedodirljivi za smrtne Ljude, jer oružje nije moglo da im naudi ukoliko nije bilo blagosloveno vilenjačkom čarolijom, a svako sečivo koje bi ih udariloje bledelo i nestajalo.

Tako su tokom hiljadu godina Drugog Doba Sunca Nazguli, ili devetorica crnih Jahača, brisali predelima Srednje Zemlje kao užasna noćna mora. I za sve to vreme oni su išli u ratove kao što je činio i sam Sauron, Gospodar Prstenova. Oni nisu nestali sve dok nije palo kraIjevstvo Saurona, Mordor, a Poslednja Alijansa Vilenjaka i Ljudi razbila sedmogodišnju opsadu Baraddura na kraju tog Doba. Izildur, dunedainski gospodar Gondora je isekao Jedini Prsten iz Sauronove šake, i Nazguli su, s Gospodarem Prstenova, zbrisani i potisnuti u senke i pusta mesta u istočnim zemljama Sveta gde nisu imali nikakvo obličje niti moć.

Nazguli su bili bez oblicja i moći trinaest vekova u Trećem Dobu Sunca. Ali Jedini Prsten nije bio uništen i Sauron je mogao da sebi ponovo stvori lik. Tako je u četrnaestom veku ponovo dozvao iz senki svoje velike sluge Nazgule. Devet Crnih jahača pojavilo se na istoku i najveći od njih je došao na sever u Erijador, gde je stvorio kraljevstvo Angmar i sagradio veliku citadelu u Karn Dumu. Sazvao je orčke legije i zle Brđane iz Etenskih močvara. Više od šest vekova je u Erijadoru bio stalni rat. Ovaj gospodar Nazgula, u to vreme nazivan Veštac-kralj od Angmara, stalnoje ratovao protiv Dunedaina Arnora i iz Karn Duma je dolazilo mnogo zla. Jedna po jedna, velike pokrajine i gradovi su se rušili sve do 1974, kad su poslednji - pokrajina Artedain i grad Fornost - pali pod varvarskim hordama. Ali vlast Vešca-kralja nad Dunedainskim Kraljevstvom Severa bila je kratkog veka, jer su 1975. njegovu vojsku do nogu potukli i satrli Vilin-gospodari Kirdan i Glorfindel i Earnur, kralj Gondora, u Bici kod Fornosta. Ali i dalje su Veštac-kralj i njegov gospodar Sauron smatrali ovo velikim delom, jer njih se malo ticao pokolj Orka i Brdana, a uništenje moći i kraljevstva Dunedaina Severa u Arnoru je zaista bila velika pobeda za Mračne Sile.

Veštac-kralj od Angmara, zvani Uzvišeni Nazgul, napustio je razrušene zemlje Erijadora i vratio se u Mordor. I mada Sauron još nije stigao, već se i dalje krio u Dol Gulduru u mraku Mrke šume (gde je Nazgul zvani Kamul, Crni Istočnjak, bio glavni zapovednik) bilo je u Mordoru drugih Nazgula koji su tu došli u tajnosti pre mnogo vekova. U to vreme oni su se trudili da ponovo izgrade zlu silu te zemlje i bili su okupili oko sebe Orčke horde.

2000. godine Nazguli su izašli iz Mordora da bi se borili s Dunedainima Juga u Gondoru. a dve godine kasnije pala je istočna kula, Minas Itil, 'kula Meseca'. Nazguli su ovo mesto prisvojili i dali mu novo ime Minas Morgul, 'kula crnih utvara', a ponekad su ga zvali i Kula Volšeb-ništva i Mrtvi Grad. Uzvišeni Nazgul, Veštac-kralj od Angmara, sada se zvao Gospodar Morgula i nosio je krunu od čelika. Upravo je on ubio Earnura, poslednjeg Uzvišenog Kralja Gondora, i hiljadu godina ratovao s Ljudima Gondora i volšeb-ništvom i silom svoje armije, i podrivao je njihovu moć puslošeći njihove gradove i uništavajući njihovu zemlju.

Međutim, tek se 2951. godine Sauron, mračni Gospodar, razotkrio i došao u Mordor. Kažu da se Sauron plašio da se otvoreno pokaže pre tog vremena iz straha da neko ne poseduje Jedini Prsten koji je mogao da ga uništi. A tek još malo kasnije su najmudriji od Ljudi saznali da on zapoveda ulvarama u Morgulu, i da su te utvare Nazguli Drugog Doba.

Godine 3018. Trećeg Doba otpočeoje Rat za Prsten. Jer te godine Sauron je saznao gde je sakriven Jedini Prsten i njegova žudnja za njim je bila tolika da je poslao svih devet Nazgula da ga otmu. Ali, oni su osujećeni u toj nameri. Kad su Crni Jahači došli do granica Rivendela, zbacile su ih s konja i poterale vilenjačke snage koje su nadzirale reku.

Potraga za Jedinim Prstenom dovela je Nazgule do Okruga gde je njihova sumnja pala na Hobita Froda Baginsa. S pravom su sumnjali da je Frodo Nosilac Prstena i progonili njega i njegove saputnike. Nekoliko puta su skoro uspeli da zarobe Nosioca Prstena. Zaista, na Vrhu Vetrova Veštac-kralj je ranio Froda Baginsa otrovnim bodežom. Ipak, Frodo i njegovi saputnici su uspeli da nađu sklonište ušavši u kraljevstvo Elronda Poluvilenjaka.

Ali, oni su se ponovo pojavili u još moćnijem obličju, na pastuvima strašnim kao i oni sami. Ti pastuvi su bili Krilate Zveri za koje Vilenjaci i Ljudi nisu imali imena. To su bila drevna bića koja su došla na svet pre no što je otpočelo Računanje Vremena. Mada su imali kljun, kandže i krila, nisu bili ptice, a čak ni Slepi Miševi, bili su zmijolika bića kao Zmajevi, ali još stariji. Njih je stvorio Melkor, Sauronov gospodar, u nečistim jamama Utumna, gde su se pojavili zmija Kraken i druga zla bića skrivenih mesta. Hranjene mesom Orka i dosegavši veličinu koja je nadmašivala sva bića koja žive u vazduhu, Krilate Zveri su nosile Nazgule visoko iznad zemlje brzinom vetra. Uprkos njihovoj moći i strašnom izgledu, u Ratu za Prsten Nazguli su bili u smrtnoj opasnosti, jer je Jedini Prsten bio u rukama njihovih protivnika. U bici od Pelenorskih Polja, Morgula, Gospodara, koji nije mogao da bude ubijen rukom Čovckovom, usmrtila jc vitez-deva Eovina od Rohana sa hobitskim ratnikom Merjadokom Brendibakom. I mada je preostalo još osam Nazgula, i oni su uskoro dokrajčeni. Kad su se pojavili da se bore s neprijateljem kod Crne Kapije Mordora, u samom Mordoru je nastupila velika uzbuna. Sauron je zapovedio Nazgulima da pohitaju do Orodruina, Plamene Planine, koja se zove i Planina Usuda, jer tamo se nalazio Hobit Frodo Bagins. Na svojim Krilatim Zverima Nazguli su leteli kao vetar Sauronu u pomoć, ali uzalud, jer Frodo Bagins je ispustio Jedini Prsten u Planinu Usuda. U tom času Sauron i ceo njegov strašni svet su uništeni. Kad se Crna Kapija srušila, Crna Kula se zatresla i pala, a usred svog leta moćni Nazguli su se strmoglavili kričeći u plamenove koji su ih zauvek dokrajčili.

Neldoret

Među najomiljenijim drvećem koje je raslo u Srednjoj Zemlji bilo je ono koje su Vilenjaci zvali Neldoret, a Ljudi znali kao Bukvu. Prema pričama o izgubljenom Belerijandu, veliki dvori Menegrota, Hiljadu Pećina, imali su stubove isklesane u obliku drveća bukve koje je raslo u velikoj Taur-na-Neldor, Šumi Neldoret, koja se smatrala najlepšom šumom u Belerijandu. A u mislima Vilenjaka Neldoret bila je još voljenija jer je delimično bila slična Zlatnom Drvetu Valara zvano Laurelin, koje je nekad obasjavalo Blagosloveno KraIjevstvo Zlatnim Svetlom.

Bukva Dorijata, s trostrukim deblom, koja se zvala Hirilorn bilaje najmoćnija od Neldoreta koje su ikad rasle u Srednjoj Zemlji, i u njoj je sagrađena Lutijenina kuća pod stražom - kao što se pripoveda u priči o Potrazi za Silmarilom.

Nesamelda

Jedno od mnogobrojnog zimzelenog drveća koje su s Tol Ereseje u zemlju Numenor doneli Morski Vilenjaci u Drugom Dobu Sunca bilo je i Nesamelda. Bilo je to 'drvo Nese', valarske plesačice, boginje šumovitih predela, sestre Oromea Lovca, a bilo ga je najviše u onom delu Numenora koji se zvao Nisimaldar, zemlja 'Mirisnog Drveća'.

Neumiruće Zemlje

Veliki kontinent Aman na dalekom zapadu Arde najčešće je nazivan Neumiruće Zemlje. Kako je to bila zemlja besmrtnih Valara, Majara i Eldara, ovo ime je izgledalo dovoljno prikladno. Aman je prvobitno bio sastavIjen od dva carstva: Valinora, postojbine Valara i Majara, sa njihovom prestonicom Valinorom, i Eldamara, postojbine vanjarskih, noldorskih i telerskih Vilenjaka, sa njihovim prestonicama Tirionom i Alkvalondeom. Posle Promene Sveta Neumiruće Zemlje su bile prenete na mesto koje je van moći poimanja smrtnika. Odonda se u njih moglo stići samo plovidbom u čarobnim belim brodovima Vilenjaka duž 'Pravog Puta' koji vodi napolje, izvan Sveta.

Niena

Vala zvana 'Naricaljka', Nienina glavna briga je oplakivanje, što je i značenje njenog imena. Ona je sestra Lorijena i Mandosa. Zivi sama na zapadu Valinora gde njeni dvori gledaju na more i Zidove Noći. Njene suze imaju moć da leče i ispunjavaju druge nadom i izdržljivošću.

Nifredil

Na kraju Drugog Doba Zvezdane Svetlosti najlepše dete koje je ikad došlo na svet rodilo se Melijani Maji i Tingolu, kralju Sindara. Ono se rodilo u šumovitim predelima Neldoreta u Belerijandu i nazvano je Lutijena. U šume je u to vreme stigao cvet Nifredil da pozdravi lepu Lutijenu. Za taj cvet kažu da je Zvezda Zemlje, kao što je to bila i ova kći, jedina rođena iz veze Eldara i Majara. Mada su mnoga Doba Zvezda i Sunca protekla, a Lutijena sa svojim voljenim Berenom odavno nestala iz Sfera Sveta, Zvezdani cvet Nifredil je ostao kao spomen na najlepšu kći Zemlje.

U Trećem Dobu Sunca beli cvet je i dalje rastao u Zlatnoj Šumi Iotlorijen gde je bujao izmešan sa zlatnim cvetom Elanor. U Četvrtom Dobu Sunca najlepša Vilin-deva tog doba došla je u tu šumu. Bila je to Aruena Undomijela, koja je, kao i Lutijena, doživela istu sudbinu da se tragično zaljubi u smrtnika, i u toj šumi Aruena se obećala Aragornu, Dunedainu. Mnogo godina kasnije, u toj istoj šumi odabrala je da umre na postelji od ovih belih i zlatnih cvetova.

Nikerbrikeri

U nečistim Muvovodnim Baruštinama, u severnom Erijadoru živeli su u ogromnim mnoštvima insekti krvopije. Među njima su bila neka bučna stvorenja srodna cvrčcima koja su Hobiti nazivali Nikerbrikeri. Putnici u Muvovodnim Močvarama bili bi dovedeni skoro do hidila užasnim bučanjem ovih stvorenja koje se neprestano ponavljalo - 'niik - briik, briik - niik'.

Nimbretil

U izgubljenom Belerijandu raslo je mnogo divnog belog brezovog drveća koje se u govoru Sivih Vilenjaka zvalo Nimbretil. 'Vingilot', moćni brod kojim je Earendil Moreplovac otplovio preko Belegaira, Zapadnih Mora, u Neumiruće Zemlje, bio je sagrađen drvenom građom ovog ogromnog drveća.

Nimrodela

Vilin-deva od Lotlorijena. Za vreme drugog milenijuma Trećeg Doba Sunca Nimrodela i njen voljeni Amrod su se zaručili u Lotlorijenu. Međutim, par se rastao u vreme po-javljivanja čudovišnog demona, vatrenog Balroga od Morije 1980. Nimrodela, što znači 'bela gospa', izgubila se u Belim Planinama i više je nikada nisu videli.

Nogrod

Jedno od dva velika kraljevstva Patuljaka u Plavim Planinama biloje Nogrod, 'Patuljačko naselje'. Patuljci Nogroda, baš kao i oni iz obližnjeg Belegosta, bili su vešti kovači i zanatlije koji su napredovali i bogatili se trgovinom s Vilenjacima Belerijanda, i odvažno se borili protiv Orka i Zmajeva tokom Prvog Doba. Najčuveniji od kovača Nogroda u pravljenju oružja bio je Telhar, koji je iskovao Narsil, mač Elendilov kojim je on isekao Jedini Prsten iz Sauronove ruke, i Angrist, nož Berena koji je upotrebljen da se iseče Silmaril iz Morgotove krune.

Do pada Nogroda je došlo kad je od nekih zanatlija Patuljaka, koji su boravili u Menegortu, Kralj Sivih Vilenjaka Tingol zatražio da umetnu neprocenjivi dragulj Silmaril u zlatnu ogrlicu po imenu Nauglamir. Zanatlije je nadvladala pohlepa, ubili su Tingola i ukrali ogrlicu. Pre no što su uspeli da pobegnu, osvetnici su ih ubili i ogrlica je vraćena u Menegrot. Razgnevivši se, Patuljci Nogroda su poslali veliku vojsku, opljačkali Menegrot i ponovo oteli ogrlicu. Međutim, pre no što je patuljačka vojska uspela da se bezbedno vrati u Nogrod, presreli su je Beren i Dior i, uz pomoć Laikvendija i Enta, cela vojska je pobijena. Na kraju Prvog Doba Nogrod je, zajedno s Belegostom i najvećim delom Belerijanda, potonuo u more.

Noigit Nibin

Drevne priče o izgubljenom kraljevstvu Belerijanda govore o jednoj rasi koju su Sivi Vilenjaci zvali Noigit Nibin. To su bili mali Ijudi - manji čak i od Patuljaka, od kojih su poticali. Ljudi su ih zvali Sitni Patuljci, a u Prvom Dobu Sunca Mima, poslednjeg od ove izumrle rase, svirepo je ubio Hurin.

Noldori

Najmoćniji od Vilenjaka koji su naseIjavali Srednju Zemlju, a i daleko najčuveniji u pesmama i pričama koje su doprle do ušiju Ljudi, bili su Noldori. Jer, to su bili Vilenjaci koji su iskovali Velike Dragulje zvane Silmarili, kao i Prstenove Moći. Najsilniji ratovi za koje su znali Vilenjaci i Ljudi vodili su se oko ovih velikih dela.

Od Eldara koji su došli u Neumiruće Zemlje, Noldori su bili Drugi Rod. Ime Noldor znači 'znanje', kome su oni, više od svih drugih Vilenjaka, najupornije stremili i najžešće se borili da ga steknu. U godinama Drveća Valara njihov je kralj bio Finve i tada je njihova sreća bila velika, jer su ih podučavali učitelji Valari i Majari. U toj večnoj zlatnoj i srebrnoj svetlosti Noldori su postali snažni i plemeniti. Njihov grad Tirion na zelenom brdu Tuni, koji je gledao na zvezdama obasjano more, bio je moćan i prelep. Jer grad je bio podignut u Prevoju Svetlosti po imenu Kalakirija, jedinom prolazu kroz ogromne Pelori Planine koje su okruživale zemlje Eldamar i Valinor. Kroz ovaj klanac izlivala se Svetlost Drveća i padala sa zapada na grad. Prema istoku, u senci Tune, Vilenjaci su gledali na Zvezde koje su blistale iznad Senovitih Mora.

Tako su Noldori postali mudri i vešti, a naročito su se isticali u zanatima Aulea, Tvorca Planina. Oni su isklesali velike kule Eldamara iz stene i izrezbarili mnoge lepe predmete od sjajnog belog kamena. Bili su prvi koji su izneli na videlo dragulje koji su ležali u srcu planine. Rado su darivali kamenje, i kuće Vilenjaka i Valara blistale su od draguija Noldora, a same peščane obale i jezera Eldamara, kažu, svetlucale su svetlošću koja se širila od dragulja.

Kralju Noldora i njegovoj prvoj kraljici, Mirijeli, rođenje sin po imenu Kurufinve, koji je nazvan Feanor, što znači 'duh vatre'. Od svih zanatlija koji su učili veštine Auleove, Feanor je bio najmoćniji: čak ni među Majarima nije bilo nikog ko je mogao da ga nadmaši. Jer on je bio prvi koji je načinio one čarobne Vilin-dragulje koji su bili sjajniji i čarobniji od zemaljskih kamenova. Bili su bledi u svom nastanku, ali kad bi se stavili pod zvezde bili su poređeni s očima Vilenjaka, jer su upijali svetlost Zvezda i sijali sjajno i plavo. Feanor je takođe načinio druge kristale, po imenu Palantiri, 'videći kamenovi', čarobni kamenovi koje su, mnogo vekova kasnije, Vilenjaci Avalonea podarili Dunedaini-ma. Ali najveće od svih dela Feanora bilo je stvaranje ona tri legendarna dragulja koja su zarobila u svojim kristalima pomešanu Svetlost Drveća Valara. Bili su to Silmarili, najdiv-niji dragulji koje je Svet ikada video, jer su sijali živim Svetlom. Da, kao što sc priča u 'Kventa Silmarilion' i 'Noldolante', velika slavoljubivost Feanora, udružena sa zlim delima Melkora, dovela je do najveće propasti koju su ikad upoznali vilenjački narodi. Kako bilo da bilo, tragedija je zadesila Noldore kad se Melkor pojavio sa Paukom, Ungolijantom, uništio Drveće Valara, ubio Finvea i ukrao Silmarile. Feanor se zakleo na osvetu i to je potom bilo prokletstvo za njegov narod. U gnevu je pošao za Melkorom, koga je nazvao Morgot, 'mračni neprijatelj Sveta', u Srednju Zemlju. Tako su otpočeli Rat Dragulja i Ratovi Belerijanda, koji su vođeni tokom celog Prvog Doba Sunca.

Za vreme ovog doba rata Noldori su takođe doneli velike darove u Srednju Zemlju. I za neko vreme oni su uzdigli noldorska vilenjačka kraIjevstva u Hitlumu, Dorlominu, Nevrastu, Mitrimu, Dortonionu, Himladu, Targelionu i Istočnom Belerijandu. Najlepša od noldorskih carstava bila su dva skrivena kraljevstva: Gondolin, kojim je vladao Turgon; i Nargotrond, kojim je upravIjao Finrod Felagund.

U Ratu Dragulja Feanor je ubijen, kao i njegovih sedam sinova, Amras, Amrod, Karantir, Kelegorm, Kurufin, Maidros i Maglor. Njegovog brata Fingolfina i Fingolfinovu decu, Fingona, Turgona i Aredelu, takođe je ubio Morgot. I mada je Finarfin, drugi brat (i treći sin Finveov), ostao u Neumirućim Zemljama gde je vladao ostatkom Noldora u Tirionu, sva njegova deca su otišla u Srednju Zemlju i četvorica njegovih sinova, Aignor, Angrod, Finrod Felagund i Orodret su ubijeni. Tako je od svih noldorskih velikaša i njihove dece samo Finarfinova kći Galadrijela, kasnija Kraljica Lotlorijena, ostala da živi u Srednjoj Zemlji.

Tokom godina u Prvom Dobu Morgot i njegove sluge su uništile sva noldorska kraljevstva. U to vreme bilo je u Belerijandu mnogo drugih Ijudi čija sudbina je delimično bila povezana sa sudbinom Noldora. Zbog ovih ratova razorena su kraIjevstva Sivih Vilenjaka, koji su se zvali takođe i Sindari, kao i kraljevstva Patuljaka Nogrod i Belegost i većina kraljevstava Tri Kuće Edaina.

Ali, konačno su Valari i Majari izašli iz Neumirućih Zemalja i krenuli protiv Morgota. Tako se odigrala Velika Bitka i Rat Besnih. Pred tom moćnom silom Angband je pao a Morgot zauvek bačen u Večitu Prazninu. Ali, borba je bila tako silna da se Belerijand raspao i veći deo te zemlje je progutalo more.

Od svih kraljevskih loza Noldora malo je onih koji su, preživevši Rat Dragulja, mogli da polažu pravo na nasleđe. I tako je Gil-galad, sin Fingona, sina Fingollina, ustanovio poslednje noldorsko uzvišcno kraljevstvo u Smrtnim Zemljama. Biloje to u Lindonu, poslednjem delu Belerijanda koji je preostao posle Velike Bitke. S Gil-galadom je živeo Kelebrimbor, sin Kurufina, jedini princ od Kuće Feanorove koji je živeo i u Drugom Dobu. Galadrijela, kći Finarfinova, Elrond i Elros Poluvilenjaci i mnogi sindarski velikaši su takođe došli, kao i Kirdan od Falatrima, Laikvendi i Edaini - Ljudi koji su bili verni Vilenjacima tokom RataDragulja.

U to vreme su se mnogi Vilenjaci ukrcali na brodove u Sivim Lukama i otplovili do Tol Ereseje u Zalivu Eldamar u Neumirućim Zemljama i sagradili tu grad Avalone. Edainima je takođe dodeljeno jedno lepo ostrvo u Zapadnom Moru, zvano Numenore, i oni su takođe napustili predele Srednje Zemlje.

Ali, svi iz kraljevske noldorske loze su ostali. Gil-galad je vladao Lindonom, a Kirdan je držao Sive Luke. A kažu da je godine 750. Drugog Doba Kelebrimbor izašao iz Lindona i ustanovio kraljevstvo u podnožju Maglenih Planina u zemlji Eregion, pokraj patuljačkog kraljevstva Kazad-dum. Ti Vilenjaci su, u legendama potonjih vremena, nazvani Gvait-i-Mirdain, 'narod dragulj-kovača', i Vilin-kovači. Baš tu, na prepredene nagovore Saurona, Kelebrimbor, unuk Feanora kojije stvorio Silmarile, iskovao je Prstenove Moći, i tako je stvoreno drugo veliko delo Noldora zbog koga se vodio drugi krug ogorčenih ratova. Jer Sauron je u to vreme načinio Jedini Prsten koji će vladati svim ostalim delima Noldora. U srdžbi i strahu Vilenjaci su se digli i vodio se Rat Saurona i Vilenjaka. Kelebrimbor i većina Gvait-i-Mirdaina su ubijeni, Eregion je opustošen i, mada je Elrond Poluvilenjak stigao s vojskom, jedino što je mogao da učini jeste da spase one koji su preživeli i da potraži utočište u Imladrisu, koga su Ljudi zvali Rivendel. Tu je podignuto jedino noldorsko utvrđenje između Plavih i Maglenih Planina.

U to vreme se Lindon našao u opasnosti, ali su potomci Edaina, Numenorejci, doveli svoje ogromne flote i saterali Saurona na istok. Još kasnije oni su se vratili i zarobili Mračnog Gospodara, ali ga nisu uništili. Držali su ga kao zarobljenika, i tako je došlo do njihovog Pada, jer ih je on okrenuo protiv Valara i njih je zbog sopstvene ludosti progutalo more.

Tako se Sauron vratio u Srednju Zemlju gde su opstajala samo noldorska kraljevstva Lindon i Rivendel, mada su već bila sagrađena kraljevstva Zelenšume Velike i Lot-lorijena, s noldorskim i sindarskim plemstvom i podanicima šumskih Vilenjaka. Ali sa Sauronovim povratkom ponovo je došlo do rata: obrazovana je Poslednja Alijansa Ljudi i Vilenjaka i u tom ratu, kojim je okončano Drugo Doba, Sauron je ubio Gil-galada i kralja Dunedaina, ali je i on uništen, zajedno s celim kraljevstvom Mordor.

Odonda nije više bilo Uzvišenog Kralja noldorskih Vilenjaka u Srednjoj Zemlji, ali su preostala kraljevstva. Gospodstvo nad Lindonom i Sivim Lukama dopalo je Kirdanu, dokje Elrond i dalje vladao u Rivendelu. Tokom Trećeg Doba najlepše kraljevstvo bio je Lotlorijen, gde je kraljevala Kraljica Galadrijela, najplemenitijeg roda od Noldora koji su i dalje živeli u Srednjoj Zemlji. Mada je malo Noldora živelo među onima koji su se nazivali Galadrimi u Zlatnoj Sumi, to je bilo najsjajnije kraIjevstvo i najviše slično noldorskim starim kraljevstvima.

Kao što se priča u 'Crvenoj Knjizi Zapadne Međe', kada je na kraju Trećeg Doba Jedini Prsten razoren i Sauron uništen, Elrond je pozvan iz Rivendela i Galadrijela je došla iz Lotlorijena na bele brodove koji će ih odvesti u Neumiruće Zemlje. Kada je Kraljica otišla, Iot-lorijen je izbledeo i oslabio; i Noldorska kraljevstva Srednje Zemlje su nestajala u godinama Četvrtog Doba. Kažu da je Kirdan Brodograditelj poveo poslednje od Noldora u Neumiruće Zemlje. Tu obitava sad ostatak noldorskog naroda koje je nanelo najveću tugu, izvršilo najveće podvige i zadobilo najviše slave od svih Vilenjaka u pričama koje su došle do nas tokom Doba. Kakva su bila njihova dela otkako je otplovio poslednji brod samo će Velika Muzika obelodaniti onima koji žive u Smrtnim Zemljama.

Nomin

Kada su Ljudi ušli u zemlje Belerijanda u Prvom Dobu Sunca, ugledali su po prvi put Vilenjake Finroda Felagunda, gospodara Noldora. Ti Ljudi su bili zapanjeni lepotom i znanjem ovih Vilenjaka, koje su nazvali Nomin, što znači 'mudri'.

Nori

Patuljak Torina i Družine, Nori se uputio u Potragu za Ereborom godine 2941. Trećcg Doba, što je za ishod imalo smrt Šmauga Zmaja i ponovno uspostavljanje Kraljevstva Patuljaka pod Planinom. Nori se nastanio u Ereboru gde je ostao do kraja života.

Numenor

Posle Prvog Doba Sunca preostalo je još od one rase Ljudi zvanih Edaini koji su se udružili s Vilenjaciam u ratu Prstenova protiv Morgota. Kao nagradu za njihovu hrabrost Valari su uzdigli jedno veliko ostrvo usred Zapadnog Mora, da bi ti Ijudi, zvani Dunedaini, mogli da imaju sopstvenu zemlju. Bio je to Numeor - 'Zapadna Zemlja' na jeziku Ljudi Srednje Zemlje - osnovan godine trideset i druge Drugog Doba i najmoćnije kraljevstvo Ljudi u celoj Ardi. Ljudima Numenora je darovan životni vek mnogo puta duži od života drugih smrtnika, zajedno s velikim umnim i telesnim moćima koje su ranije bile dodeljivane samo Vilenjacima. Ostrvo Numenor, koje je takođe zvano i Andor, 'zemlja dara', ili 'Elena', 'zemlja zvezde' bilo je grubo oblikovano kao petokraka zvezda. Bilo je otprilike 250 milja široko na svom najužem, a pet stotina milja na najširem delu, i bilo je podeljeno na šest regiona. U središtu se nalazio Mitalmar, 'unutrašnjost'. koji je obuhvatao: Arandor, 'zemlju kraIjeva'; Armenelos, kraljevski grad:
Meneltarmu, svetu planinu, i pristanište Romenu. Svako od pet poluostrva koje se zrakaslo širilo od Mitalmara bilo je posebno podrucje:
Forostar, 'severne zemlje'; Orostar, 'istočne zemlje', Hjarostar, 'jugo-istočne zemlje', Hjarnustar, 'jugoza-padne zemlje' i Andustar, 'zapadne zemlje', sa glavnim gradom i pris-taništem Andunie, što znači 'zalazak sunca'.

Numenor je takođe bio blagosloven mnogim divnim šumama mirišljavog drveća u cvatu. Imao je mnogo lepih polja i dve glavne reke: Siril, koja je tekla na jug s obronaka Meneltarme do mora pokraj ribarskog gradića Nindamosa, i Nundunie koja je tekla zapadno od Eldalondea Zelenog, najlepšeg pristaništa Numenora. Tokom Drugog Doba Numenor je bio tako veliki da su se kraljevi toliko uzoholili da je to prevazilazilo svaku meru. Zaveden opakim nagovaranjima Saurona, Gospodara Prstenova, 3319. Kralj Ar-Farazon se usudio da pošalje jednu veliku flotu protiv Valara u Neumiruće Zemlje. Rezultat toga bilo je potpuno uništenje Numenora, jer je more bukvalno progutalo ovo ostrvsko kraljevstvo. Bilo je to vreme poznato kao Promena Sveta, jer ne samo da je Numenor, već su i Neumiruće Zemlje odnete iz Sfera Sveta u dimenziju koja je van domašaja i poimanja smrtnika. I mada je deo njegovog naroda izbegao kataklizmu i otišao u Srednju Zemlju i tamo izgradio svoja kraljevstva i carstva, Numenor se nikada više nije uzdigao. Tokom mnogo doba legende su govorile o njemu kao o čarobnoj zemlji potonuloj u more pod imenima Akalabet, Marn-nu-Falmar i Atlante na Atlantidi.

Numenorejci

Kada se završilo Prvo Doba Sunca i kada je moć Morgota skršena, preostao je samo jedan deo rase Ljudi zvanih Edaini koji su bili saveznici Vilenjaka u strašnim ratovima Belerijanda.

Posle Velike Bitke Valari su se sažalili na Edaine koji su tako teško stradali i čije su zemlje izgubljene, i Valari su stvorili jedno veliko ostrvo za njih u Zapadnom moru, između Srednjc Zemlje i Neumirućih ZemaIja. Uz tu zemlju podareni su im i dug život i veće umne i telesne moći, i mnoge veštine i znanja koji su ranije bili dodeljivani samo Vilenjacima. Ti Ijudi su bili veoma promenjeni i sad su se zvali Numenorejci, jer je njihova zemlja bila Numenor ili Zapadna Zemlja. Ali, ona se takođe zvala i Andar, 'zemlja dara', ili Elena, 'zemlja zvezde', i Mar-nu-Falmar na Atalanteu.

Podvizi Numenorejaca u Drugom Dobu Sunca su bili izuzetni, jer su Numenorejci bili uveliko osnaženi darovima Valara i Eldara. Prvi od kraljeva Numenora bio je Elros Poluvilenjak, brat Elronda koji je vladao u Rivendelu. Elrosje odabrao da bude smrtan, ali je njegova vladavina ipak trajala 400 godina. U toj zemlji on je nazvan Tar-Minjatur. Širom Sveta plovili su Numenorejci, čak toliko daleko da su stizali do Kapija Jutra na Istoku. Međutim, nikad nisu mogli da plove na zapad, jer je postojala jedna zabrana koja nije smela da bude prekršena: nijedan smrtnik nije smeo da kroči na blagoslovenu obalu Neumirućih Zemalja Eldamara i Valinora.

U Numenoru se blagostanje Ljudi povećavalo, dok se u Srednjoj Zemlji ponovo pojavila tama. Jer iako je Morgot Neprijatelj nestao iz Sveta, vratio se njegov veliki siuga, Mračni Gospodar Sauron, i Ljudi u južnim i istočnim predelima Srednje Zemlje su obožavali njegovu zlu senku.

Pripovedanje o Prstenovima Moći govori kako je, u to vreme, Sauron načinio volšebnički Prsten kojim se nadao da će zavladati svim Smrtnim Zemljama, i poveo rat protiv Vilenjaka i ubijao ih strašno i poterao ih nazad u Plave Planine. Ali moć Numenorejaca je takođe narasla, došli su u pomoć Vilenjacima i zaratili protiv Saurona, i on je isteran iz Zapadne Zemije. Neko vreme je vladao mir i Numenorejci su ponovo jačali, sagradivši pristaništa Umbar na Jugu i Pelargir na Severu Srednje Zemlje. Ali, oni su postali oholi i poželeli su da se proglase gospodarima Srednje Zemlje i gospodarima mora. Tako su godine 3262. Drugog Doba Sunca došli u Mračnu Zemlju Mordor sa tako silnim mnoštvom oružja i Ijudi da Sauron nije mogao da im se odupre. Na zaprepašćenje celog Sveta, Sauron je sišao sa svoje Mračne Kule i predao se Numenorejcima, umesto da se usudi da se bori sa takvom vojskom. Tako je Mračni Gospodar postao zarobljenik i u okovima je odveden u veliku kulu kralja Numenora.

No, Sauronova predaja bila je samo varka majstora obmane da bi postigao prepredenošću ono što nije mogao da postigne snagom oružja. Jer u Numenorejcima je zapazio kobne slabe tačke oholosti i slavoljubivosti, i verovao je da može da ih dovede u iskušenje i zavede darovima svojih moći. I tako, kad se jednom našao u kraljevstvu Numenor, uspeo je da nanese najveće zlo koje je ikad počinjeno protiv rase Ljudi: Sauron je zaveo i pokvario kralja Numenora, Ar-Farazona. U Numenoru su sagrađeni veliki harmovi posvećeni Morgotu, Mračnom Gospodaru, i Ijudske žrtve su prinošene na njegovom oltaru. Onda je Sauron posavetovao Numenorejce da zarate protiv Valara i Eldara koji su živeli u Neumirućim Zemljama. Najveća flota kojaje ikada plovila svetom je tada okupljena i zaplovila je na Zapad prema zemlji zabranjenoj za Ljude. Prošavši kroz začarano Ostrvlje i Senovita Mora, flota je došla do Neumirućih Zemalja. Kad je ogromna mornarica stigla do Neumirućih Zemalja, priča se u Akalabetu, velika zla kob je zadesila Svet. Premda je kralj došao da pobedi, s prvim njegovim korakom Pelori Planine su se obrušile na njega i celu njegovu ogromnu armadu. Numenorejci su bili pobijeni do poslednjeg čoveka, ali to nije bilo sve, jer je usledila još veća propast. Talasi su se digli u besu, a iz Meneltarme planine koja je ležala u središtu Numenora - pokuljao je veliki plamen i ceo Numenor je, u neizmernom viru, potonuo u Belegair, Veliko More.

Tako se dogodilo ono što se naziva Promena Sveta. Jer te godine, 3319. Drugog Doba Sunca, Neumiruće Zemlje su odnete iz Krugova Sveta i preseljene van dohvata svih osim Odabranih, koji su putovali u vilin-brodovima Pravim Putem kroz Sfere oba Sveta.

Ipak, deo numenorejske rase je preživeo. Neki su pobegli od potonuća Numenora i doplovili su u devet brodova u Srednju Zemlju. To su bili Elendili, 'verni', koje Sauron nije zaveo i koji su odbili da napuste stari način života Valara i Eldara. Ti Ijudi su otplovili u Srednju Zemlju u devet brodova i obrazovali dva moćna kraIjevstva u Arnoru i Gondoru. Drugi su takođe preživeli Pad Numenora, u potonjim vremenima nazvani su Crni Numenorejci i naselili se u zemlji Umbar.

Nurn

Južni deo Sauronog zlog kraljevstva Mordor bio je poznat kao Nurn. Dok je Sauron vladao, bila je to zemlja puna robova Gospodara Prstenova koji su neveselo obradivali njene prostrane oranice da bi obezbedili hranu za armije Mordora. Kroz polja Nurna proticale su četiri glavne reke koje su se ulivale i unutrašnjc more Nurnen. Malo se priča o ovom mestu ili njegovim stanovnicima, ali posle Rata za Prsten, Kralj Elesar je oslobodio robove i predao im oranice Nurna u svojinu.

Oghor-hai

Ime Oghor-hai bilo je orčko ime za primitivne šumske Divlje Ijude koji su često hvatali u zasedu i napadali orčke čete zalutale u njihove krajeve. Ljudima su bili poznati kao Vosi.

Oiolaire

Među numenorejskim pomorskim kraljevima vladao je običaj da blagoslove brod da bi bezbedno prošao i bezbedno se vratio. To je činjeno tako što bi se posekla grana svetog mirišljavog drveta zvanog Oiolaire i stavljala se na pramac broda. Ta 'Zelena Grana Povratka' bila je žrtveni dar Oseu, Gospodaru Talasa, i Uineni, Gospi od Mirnih Mora. Oiolaire su Numenorejcima darovali Vilenjaci Ereseje, a ime mu znači 'večno leto'.

Oin

Patuljak Torina i Družine, Oin, sin Groina, rođenje 2774. Trećeg Doba, a priključio se Potrazi za Ereborom 2941. Posle ubijanja Smauga Zmaja i ponovnog uspostavljanja kraljevstva Patuljaka pod Planinom, Oin se naselio i živeo neko vreme u Ereboru. Međutim, 2989. je krenuo sa Balinom i Orijem da pokuša da ponovo ustanovi patuljačko kraIjevstvo u Moriji. Tu gaje 2994. ubilo čudovište zvano Čuvar u Vodi.

Okrug

Zelene i prijatne zemlje Okruga u Erijadoru - odmah na zapadu od Brendivinske Reke i na istoku od Dalekih Nizija - bile su dom naroda Polušana, zvanih Hobiti, od sedamnaestog veka Trećeg Doba Sunca. Nekad deo kraljevstva Arnora, koje je tokom stoleća ratovanja opustošilo, Okrug je predat Hobitima 1601. ukazom dunedainskog kralja Argeleba II od Artedaina.

Sam Okrug bio je podeljen na četiri glavne oblasti, zvane Četiri Daleke stvari; kasnije, 2340. hobitska porodica po imenu Starkicoš je prešla Brendivinsku Reku i naselila se u deo nazvan Baklend (Kicoš-zemlja). U Četvrtom Dobu Baklend, zajedno sa zemljama Zapadne međe od Dalekih Sprudova do Brda Kule, zvanično je pridodat slobodnim zemIjama Okruga. Umeren način života Hobita je veoma odgovarao ovim plodnim područjima, i oni su, uz svoje skromne oranice i poštenim radom, napredovali. U Okrugu su rasla sela i gradovi koliba i hobitskih rupa.

Hobiton, Gozbograd, Majklov kop, Zobambar, Žaboselo i tuce drugih. Izgleda da je, izuzev nekoliko prirodnih nesreća i jednog jedinog orčkog upada 2747, Okrug bio jedan izuzetno miran kraj, ponajčešće i ne poznajući svet uokolo. On je uspeo da izbegne većinu sukoba Trećeg Doba sve do vremena Rata za Prsten kada je ova uspavana zemlja iznenada upletena u dogadanja. Jer tu je živeo Bilbo Bagins, koji se pridružio Potrazi za Samotnom Planinom i tokom te pustolovine došao do jednog čarobnog Prstena. Ovo slučajno otkriće uvuklo je Bilboa, njegovog naslednika Froda Baginsa i sve Hobite Okruga u najveću dramu tog doba. Tako se desilo da su Hobiti, najskrušeniji i najneznatniji od svih naroda Srednje Zemlje, držali sudbinu celog Sveta u svojim rukama.

Olifaunti

U hobitske zemlje Okruga ušunjale su se mnoge legende o tajanstvenim vrelim zemljama koje su se nalazile daleko na jugu Srednje Zemlje. Hobite su najviše opčinjavalc priče o divovskim Olifauntima, životinjama koje su se koristile u borbi a imale su kljove i ogromna teška stopala. Kružile su glasine da divlji Ljudi Harada stavljaju bojne tornjeve na leđa ovih stvorenja kada jašu u bitku. Razumni Hobiti su verovali da su te priče tvorevine maštovitih umova, mada su neki od njihovog sopslvenog naroda tvrdili da su videli ta stvorenja, koja su Ljudi Gondora obično zvali Mumakili.

Olog-hai

Priča se da je u Trećem Dobu Sunca Gospodar Prstenova Sauron, koji je vladao u Mordoru, uzeo neke od drevnih Divova koje je Melkor nakotio u Angbandu i od njih sačinio jednu drugu rasu koja je u Crnom Govoru bila poznata kao Olog-hai. Stvorenja ove rase su bila istinski Divovi po veličini i snazi, ali Sauron ih je načinio da budu lukavi i da se ne plaše svetla, koje je bilo smrtonosno za većinu trolovske i divovske rase. Olog-hai su bili strašni u borbi jer su bili odgajeni kao grabežljive zveri gladne mesa svojih neprijatelja. Bili su oklopljeni kao kamen tvrdim krljuštima i, bez sumnje, bar dvostruko viši i krupniji od Ljudi. Nosili su okrugle štitove, bez oznaka i crne, a bili su naoružani ogromnim maljevima, kandžama kojima su mogli da se zakače, i velikim otrovnim zubima. Pred njihovim jurišem malo je ratnika bilo koje rase moglo da održi čvrst odbrambeni zid kopalja, a sečiva koja nisu bila blagoslovena vilenjačkom čarolijom nisu mogla da probiju njihovu jaku debelu kožu i puste njihovu nečistu crnu krv.

Ali, ma kako da su bili snažni, Olog-hai su potpuno uništeni na kraju Trećeg Doba. Jer ova bića je oživljavala i njima upravljala samo volja Mračnog Gospodara, Saurona. Stoga, kad je Jedini Prsten uništen a Sauron nestao, oni su se iznenada našli bez smisla i svrhe, telurali su se i tumarali besciljno. Ostavši bez gospodara, nisu mogli ni ruku da podignu da bi se borili, i tako su bili ubijeni ili izgubljeni. Zato istorije Četvrtog Doba ne govore o Olog-haima jer su oni već nestali iz Sveta.

Olvari

U Muzici Ainura bilo je mnogo proročanstava. Jedno je bilo da će se, pre no što Vilenjaci i Ljudi uđu u Svet, pojaviti duhovi koji će biti čuvari svih Olvara (živih bića koja rastu i ukorenjena su u Zemlju). Jer nijedan od Olvara, od velikog šumskog drveća pa do najmanjeg lišaja, nije u stanju da pobegne od svojih neprijatelja, i zato je Javana stvorila njihove čuvare, zvane Enti.

Olve

Vilenjački kralj Alkvalondea. Olveje bio brat Elvea, prvog Uzvišenog Kralja telerskih Vilenjaka. Braća su povela svoj narod na Veliko Putovanje na početku Doba Zvezdane Svetlosti. Međutim, u Belerijandu, Elvea je očarala Melijana Maja i on je ostao i osnovao kraljevstvo Sivih Vilenjaka. Olve je postao Uzvišeni Kralj Telera i odveo svoj narod, prvo do Tol Ereseje, i najzad do Alkvalondea, u Eldamaru.

Onodrimi

U šumama Srednje Zemlje u vreme Paljenja Zvezda, pojavio se jedan divovski narod. Bili su to Pastiri drveća, koji su najčešće bili poznati kao Enti, ali sindarski Vilenjaci su ih zvali Onodrimi. Ovi četrnaest stopa visoki divovi bili su tajni zaštitnici šume, a oblikom su nalikovali i drveću i Ljudima. Enti su uglavnom bili blagi i sporo su delali. Bili su ravnodušni prema ratovima drugih naroda, ukoliko te razmirice nisu u velikoj meri umanjivale njihova šumska kraljevstva. Ali, kad bi se jednom razgnevili, njihov bes i snaga su bili neizmerni, i oni su satirali svoje protivnike. Za vreme Rata za Prsten odmetnuti Ćarobnjak Saruman je saznao kolika se cena mora platiti kad se izazove takav bes, jer su Onodrimi uništili i njegovu vojsku i njegovu tvrđavu u Izengardu.

Orci

Priča se da je u najdubljim Jamama Utumna, u Prvom Dobu Zvezda, Melkor počinio svoje najveće bogohuljenje. Jer u to vreme je zarobio mnoge pripadnike novoprobuđene rase Vilenjaka, doveo ih u svoje tamnice i jezivim mučenjima stvorio je upropašćene i strašne oblike života. Od njih je nakotio jednu demonsku rasu robova koji su bili isto toliko gnusni koliko su Vilenjaci bili lepi.

To su bili Orci, mnoštvo rođeno u oblicima izopačenim bolom i mržnjom. Jedinu radost ova stvorenja su nalazila u bolu drugih.jer krv koja je tekla u Orcima bila je i crna i hladna. Njihova zakržljala obličja bila su jeziva, povijena, savijenih nogu i zdepasta. Ruke su im bile dugačke i snažne kao kod majmuna s Juga, a koža im je bila crna kao drvo nagorelo vatrom. Škrbavi zubi u širokim ustima bili su im žuti, jezici crveni i debeli, a nozdrve i lica široki i pljosnati. Oči su im bile zagasito crveni razrezi, kao uske pukotine u crnim gvozdenim kapijama iza kojih se žario vreli ugalj.

Orci su bili žestoki ratnici, jer su se plašili mnogo više svog gospodara nego bilo kog neprijatelja, i možda su više voleli smrt nego muke orčkog života. Bili su kanibali, okrutni i strašni, i često su njihove grabežljive kandže i zubi koji su balavili bili umrljani gorkim mesom i nečistom crnom krvlju sopstvene vrste. Orci su bili okoćeni kao robovi Gospodara Tmine; zato su se plašili svetla je ono slabilo i peklo. Njihove oči su videle noću, a živeli su u nečistim jamama i prokopima. U Melkorovom Utumnu i u svakom nečistom prebivalištu na Srednjoj Zemlji su se množili. Brže od bilo kojih drugih bića na Ardi, njihovo potomstvo se rađalo i izlazilo iz jama gde su se kotili. Na kraju Prvog Doba Zvezda bio je Rat Sila u kome su Valari došli do Utumna i provalili u njega. Vezali su Melkora velikim lancem, i potamanili su njegove sluge u Utumnu i s njima većinu Orka. Oni koji su preživeli bili su bez gospodara i tumarali su uokolo.

U Dobima koja su usledila bilo je velikih seoba Vilenjaka i, mada su Orci živeli na mračnim mestima Srednje Zemlje, oni se nisu pojavIjivali otvoreno, i vilenjačke istorije ne govore o Orcima sve do Četvrtog Doba Zvezda. Do tog vremena Orci su postali drski. Iz Angbanda su izlazili u oklopu od čeličnih ploča i spojenih karika, i kacigama od gvozdenih obruča i crne kože s gvozdenim kljunom koji je bio kao kljun sokola ili orlušine. Nosili su krive sablje, otrovne bodeže, strele i mačeve s širokom glavom. Ova otimačka razbojnička rasa, zajedno s Vukovima i Vukodlacima, usudila se, u Četvrtom Dobu Zvezda, da uđe u carstvo Belerijand gde se nalazilo sindarsko kraljevstvo Melijane i Tin-gola. Sivi Vilenjaci nisu znali kakva su vrsta stvorova Orci, mada nije bilo sumnje da su zli. Kako ovi Vilenjaci nisu koristili u to vreme čelično oružje. došli su kod patuljačkih kovača Nogroda i Belegosta i trampili se za oružja od kaljenog čelika. Zatim su Orke poubijali ili ih oterali.Međutim, kad se Melkor vratio u Belerijand u poslednjem Dobu Zvezda, izašavši iz jama Angbanda, Orci su krenuli, stroj za strojem, legija za legijom, u otvoreni rat, i to je bio početak ratova Belerijanda. Jer, u dolini Reke Gelion su ih presreli Sivi Vilenjaci Kralja Tingola i Denetorovi Zeleni Vilenjaci. U toj Prvoj Bici Orci su desetkovani i naterani da vrišteći beže u Plave Planine, gde nisu našli utočište, već su samo nabasali na sekire Patuljaka. Niko iz te vojske se nije spasao. Ali, Melkor je odaslao tri velike armije. Druga armija Orka se digla i pregazila zapadne krajeve Belerijanda i opsela Falas, ali gradovi Falatrima nisu pali. Zato se druga armija Orka prikIjučila trećoj armiji i marširala na sever do Mitrima, da pobije novodošle noldorske Vilenjake. Ali Orci su bili malo pripremljeni za ove Vilenjake. Po telesnoj snazi, Noldori su bili daleko iznad i najcrnjih orčkih snova. Samo pogledom ovi Vilenjaci su pržili meso Orka, a jarka svetlost vilenjačkih mačeva ih je terala u ludilo od bola i straha. Tako se povela Druga Bitka Belerijanda protiv Noldora koje je doveo Feanor, i ta bitka je nazvana Bitka pod Zvezdama, Dagornuin Gilijat. Mada je noldorski kralj Feanor ubijen, druga i treća armija Melkora bile su potpuno uništene.

Druga noldorska armija predvođena gospodarem Fingolfinom izašla je sa Zapada i silna svetlost Sunca se uzdigla na bedeme neba velikom grajom, koja je svakom Melkorovom slugi ulila strah u kosti. Tako je otpočelo Prvo Doba Sunca i neko vreme stremljenja Orka su zaustavljena novom svetlošću Sunca. Uskoro, međutim, pod zaklonom tame, Orci su se pojavili u jednoj još većoj armiji, brojnijoj od prethodne tri i s težim naoružanjem, u nadi da će uhvatiti Noldore kad ne budu na oprezu. U Slavnoj Bici legije Orka ponovo su doživele pokolj. U to vreme otpočelaje Opsada Angbanda i, mada su Orci s vremena na vreme vršili ispade u grupama, uglavom su zadržavni unutar angbandskih zidina. Ali, Melkorova moć je rasla, jer je mračnim vradžbinama nakotio još od orčke rase, a takođe i Zmajeve, i kod sebe je imao Balroge, Trolove, Vukodlake i čudovišta mnogobrojna i silna. Kad je prosudio da je spreman, moćna vojska je ušla u Bitku Iznenadnog Plamena, i time je razbijena opsada Angbanda i vilingospodari bili su poraženi. Od te silne bitke broje se godine užasa koje Orci pamte kao Velike Godine.

U to vreme pao je Tol Sirion i pregažena su kraljevstva Hitlum, Mitrim, Dor-lomin i Dortonion. Takođe je vođena Bitka Nebrojenih Suza: bila je to Peta Bitka u Ratovima Belerijanda i Vilenjaci i Edaini su potpuno potučeni. Zle orčke legije iz Angbanda su zatim umarširale u Belerijand. Falas je pao i pripao Orcima, kao i dva grada, Britombar i Eglarest. Vodena je Bitka od Tum-halada i Nargotrond je poharan, zbog svađa sa Patuljcima i Noldorima Menegrot je dvaput pregažen i zemlje Sivih Vilenjaka opustošene. Konačnoje pao i Gondolin, Skriveno Kraljevstvo. Tako je Melkorova pobeda bila skoro potpuna, njegove orčke legije su išle po Belerijandu kud god su želele. Sva vilenjačka kraljevstva su bila unišlena; nije opstao nijedan veliki grad i najveći deo Vilenjaka i Edaina je pobijen. Takva je priča o danima koji su radovali crna srca Orka i njhovih saveznika.

Ipak, užas tog Doba je najzad okončan. Jer Valari, Majari, Vanjari i Noldori od Tiriona su izašli iz Neumirućih Zemalja i povela se Velika Bitka. U njoj je Angband razoren i sve planinc Severa skršene. Belerijand je sa Angbandom pao u uzavrelo more; Melkor je izbačen u Prazninu zauvek i njegove sluge i Orci su istrebljeni na severozapadu Srednje Zemlje.

Ali Orci su ipak preživeli, jer je deo ove rase ležao skriven u nečistim jazbinama ispod mračnih planina i brda. Tu su se oni kotili i množili. Konačno su došli kod Melkorovog glavnog zapovednika, Saurona, nudeći mu se u službu, i on je postao njihov novi gospodar. Oni su dobro služili Saurona u Ratu Saurona i Vilenjaka i u svim njegovim bitkama do Rata Poslednje Alijanse, kad je okončano Drugo Doba padom Mordora i istrebljenjem najvećeg dela orčke rase. Ipak, u Trećem Dobu Sunca, kao i u Drugom, oni Orci koji su bili skriveni na mračnim i zlim mestima su nastavili da žive. Ostavši bez gospodara, Orci su vršili prepade i postavljali zasede tokom mnogo stoleća, ali nisu krojili velike planove o osvajanjima, sve dok nije proteklo više od hiljadu godina tog doba, kad se kao veliko i zlo Oko Sauron ponovo pojavio u mračnom kraljevstvu Dol Guldur u južnoj Mrkoj šumi. Kao i u Drugom Dobu Sunca, mračne sudbine Saurona i Orka su ponovo ujedinjene, i dve hiljade godina Trećeg Doba moć Orkaje rasla kako je rasla i moć njihovog Mračnog Gospodara.

Njihova moć je prvo ojačala u Mrkoj šumi, zatim u Maglenim Planinama. 1300. Nazguli su se ponovo pojavili u Mordoru i kraljevstvu Angmar u severnom Erijadoru, i Orci su se sjatili oko njih. Posle šest stotina godina strahovlade Angmar je pao, ali zlo kraljevstvo Minas Morgul se uzdiglo u Gondoru, i tu su se opet Orci množili, s onima iz Mrke šume, Maglenih Planina i Mordora, tokom sledećih hiljadu godina.

Ali, pričali su da Sauron nije bio potpuno zadovoljan orčkom vojskom i želeo je da poveća njihovu snagu. I mada o tome ne govori nijedna priča, verovalo se da je Sauron strašnim vradžbinama stvorio jednu novu rasu većih Orka. Godine 2475. ta stvorenja, zvana Uruk-hai, izašla su iz Mordora i opljačkala Ozgilijat, najveći grad Gondora. To su bili Orci porasli do visine Čoveka, pravih nogi i snažni. I mada su bili pravi Orci -crne kože, crne krvi, kosooki, s otrovnim zubima i kandžama na rukama - Uruk-hai nisu kopneli na sunčevoj svetlosti i nisu je se uopšte bojali. Zato su Uruk-hai mogli da idu gde god njihova zla braća nisu i, budući veći i jači, bili su takođe hrabriji i žešći u borbi. U crnom oklopu, često noseći ravne mačeve i dugačke lukove od tisovine, kao i mnoga od opakih i otrovnih orčkih oružja, Uruk-hai su postali elitni vojnici i najčešće su bili visoki zapovednici i vođe manjih Orka.

U stolećima koja su usledila Uruk-hai i manji Orci su obrazovali saveze da bi mogli da unište sva kraIjevstva Ljudi i Vilenjaka koja su se nalazila u Zapadnim Zemljama. Tako su Orci sklopili sporazume s Dunlendinzima, Balkotima, Kolovoscima, Haradrimima, Istočnjacima iz Runa i Korsarima od Umbara da bi postigli svoj cilj. Orci su došli čak i u kraljevstva Patuljaka. Godine 1980. Moriju je zauzeo moćni demon Balrog. S njim su bili Orci od Maglenih Planina koji su došli iz svog glavnog grada Gundabada u velikom broju da nasele taj drevni patuljački grad, obasipajući prezirom narod Patuljaka i ubijajući svakog ko bi prišao ovom najdrevnijem kraljevstvu.

Ali, na severu će ovo biti uzrok propasti Orka, jer su Patuljci bili tako razgnevljeni da nisu marili za cenu koju će platiti da bi se osvetili. Tako se od 2793. do 2799. vodio sedmogodišnji rat do istrebljenja, zvani Rat Patuljaka i Orka. U tom ratu, mada je to Patuljke skupo koštalo, skoro svi Orci Maglenih Planina su oterani i ubijeni, a kod Prve Kapije Morije vođena je strašna Bitka od Azanulbizara. Orci su bili potučeni a glava njihovog orckog generala, Azoga, nabijena na kolac. Tako su tokom jednog stoleća Maglene Planine bile očišćene od ove opake rase, ali su se oni s vremenom vratili u Gundabad i Moriju.

Godine 2941. druga velika nesreća je zadesila Orke na Severu. Posle smrti Smauga Zmaja, svi orčki ratnici Gundabada došli su u patuljčko kraIjevstvo Erebor i pod Samotnom Planinom se povela Bitka Pet Vojski. Orke je predvodio Bolg sa Severa, sin Azoga, koji je želeo da se osveti Patuljcima, ali sve što je postigao bila je njegova pogibija i pogibija svih njegovih vojnika.

U Ratu za Prsten, poslednjem velikom sukobu Trećeg Doba Sunca, orčke legije su bile svuda, kako se pripoveda u 'Crvenoj Knjizi Zapadne Međe'. S Maglenih Planina i iz senki Mrke šume Orci su dolazili u rat pod barjacima, crnim i crvenim. Neustrašivi Uruk-hai sa štitovima i kacigama koji su nosili grb Bele Ruke dolazili su iz Izengarda, gde je vladao odmetnuti Čarobnjak Saruman. U Morgulu su i veći i manji Orci bili obeleženi belim mesecom kao nekom velikom lobanjom, i pod Sauronovim zapovedništvom bili su bezbrojni Orci Mordora svih rasa, koji su nosili znak u obliku Crvenog Oka. Pripremali su se za rat, kao i mnogi drugi. Borili su se u brojnim čarkama i zasedama, kao i u Bici kod Gazova Izena, Bici od Rogburga, Bici Pelcnorskih Polja, Bici pod Drvećem i Bici od Dola. U tim naletima hiljade su pale na obe strane, i, mada su u mnogima od tih bitaka Orci bili do nogu potučeni. priča se da je Sauron zadržao najveći deo svojih snaga u Mordoru dok neprijatelj nije došao do severne kapije njegovog kraljevstva.

Ali u Ratu za Prsten sve će se razrešiti u poslednjoj bici ispred Moranona, Crne Kapije. Sve strašne snage Mordora su se tu sakupile, i na Sauronovu zapovest obrušili su se na vojsku Zapovednika Zapada. Međutim, baš u tom času, u.vulkanskim vatrama Planine Usuda, Jedini Prslen Moći koji je držao pod svojim uticajem ceo Sauronov mračni svet je uništen. Crna Kapija i Crna Kula su se raspale. Najmoćnije Sauronove sluge je progutala vatra, Mračni Gospodar je postao crni dim koga je razvejao zapadni vetar, a Orci su kopneli kao slama pred plamenom. lako su neki preživeli, nikad se više nisu uzdigli u velikom broju, nego su izumirali i slabili, i postali manji goblinski narod kome ništa nije preostalo osim glasina o njihovoj drevnoj zloj moći.

Ori

Patuljak Torina i Družine, 2941. Trećeg Doba Ori se uputio u Potragu za Ereborom čiji je ishod bio ubijanje Smauga Zmaja i ponovno uspostavljanje patuljačkog kraljevstva pod Planinom. Ori je ostao u Ereboru do 2989, kad je krenuo s Balinom i Oinom da pokuša da ponovo naseli Kazad-dum. Tu je umro 2994, u Odaji Mazarbula.

Orlovi

Najuzvišenija od krilatih stvorenja Arde bili su Orlovi, jer su ih na svet donela dva moćna Valara: Manve, Gospodar Vazduha, i Javana, KraIjica Zemlje. Orlovi su se ubrajali među najdrevnije i najmudrije rase, nastali su pre nego što su Zvezde upaljene a Vilenjaci se probudili. U Dobima koja su usledila te ptice su uvek bile glasnici Manvea i njemu su služili. Na Tanikvetilu, Velikoj Planini, Orlovi bi se odmarali, hvatajući se i priljubljujući za visoke litice savijenim kandžama. Nad celim azurnim Svetom su leteli, jer su bili oči Man-vea, i kao udar groma su se obrušavali na njegove neprijatelje.

U Prvom Dobu Sunca jedno moćno leglo ove rase živelo je u Belerijandu. Zvali su se Orlovi od Okružujućih Planina i živeli su na visini na vrhovima zvanim Krisaigrim. Ti Orlovi su bili nadaleko čuveni po svojim podvizima u Ratu Dragulja. Njihov vladar bio je Torondor, najveći i najveličanstveniji od svih Orlova. Puni raspon krila Torondora bio je trideset hvati, a brzina ove velike ptice nadmašivala je i najbrži olujni vetar. Torondor je bio snažan i neustrašiv, i neprestano se borio protiv zlih stvorenja na Zemlji.

Upravo je Torondor spasao Maidrosa, noldorskog gospodara, sa vrha Tangorodrima. On je takođe i vratio smrskano telo Kralja Fingolfina natrag iz Angbanda i na Morgotovom licu napravio brazgotine svojim dugim kandžama. U Potrazi sa Silmarilom, i Berena i Lutijenu je iz Angbanda izbavio Torondor. I, madaje Gondolin konačno pao zbog izdaje, Orlovi su vekovima čuvali to skriveno noldorsko kraljevstvo.

Torondor i njegova rasa su zadobili najveću slavu u ratu Besnih. 'Kventa Silmarilion' priča kako su Orlovi izašli kao pobednici u Velikoj Bici, čak i protiv onog najstrašnijeg . zla - krilatih Vatrenih Zmajeva Angbanda

U Trećem Dobu Sunca Gvaihir, Gospodar Vetra je vladao nad Orlovima Srednje Zemlje. Mada nije veličinom dostigao čak ni najmanjeg od Orlova Prvog Doba, po merilima Trećeg Doba bio je najveći u svom vremenu. Gvaihirov narod, Orlovi Maglenih Planina, bili su divlji, i Mračne Sile su ih se veoma plašile. Duga priča o Potrazi za Prstenom i Ratu priča kako je Gvaihir, sa svojim bratom Landrovalom i jednim koji se zvao Meneldor Brzi, često u bici prednjačio s orlovskom vojskom. Orlovi Maglenih Planina su učinili mnoge velike podvige. Oni su pomogli da se usmrti Zmaj Ercbora i, kasnije, da se pobede Orci u Bici Pet Vojski. Oni su takođe spasli Čarobnjaka Gandalfa i Nosioce Prstena, boreći se u poslednjoj bici Rata za Prsten pred Crnom Kapijom Mordora.

Orokarni

Daleko na istoku Srednje Zemlje nalazile su se Orokarni, 'Crvene Planine' ili Planine Istoka. U Dobima Zvezdane Svetlosti one su stajale na istočnoj obali Unutrašnjeg Mora Helkar, gde su se, u zalivu Kuivienen, prvi put probudili Vilenjaci. Orokarni su bile crvenkaste boje i ispunjene muzikom mnoštva reka i potoka koje su s njih spuštale i ulivale u kristalne vode Mora Helkar.

Orodruin

Često zvana Planina Usuda, ova ogromna vulkanska planina Mordora se, pravilnije, zvala Orodruin, 'Planina bukteće vatre'. Mada je Orodruin bila visoka manje od pet hiljada stopa, stajala je sama i dominirala prostranom golom ravnicom Gorgorot u severnom delu Mordora. Orodruin je bila vatra i kovačnica Saurona koji je, u Vatrenim Šupljinama i brazdama zvanim Pukotine Usuda, u njenom vulkanskom jezgru iskovao Jedini Prsten 1600. Drugog Doba. Bio je još uvek aktivan vulkan tokom Drugog i Trećeg Doba, a njegove erupcije su se poklapale sa Sauronovim raznim uzdizanjima i njegovi crni oblaci koje je bljuvao mračili su i prijali nebesa daleko izvan kraljevstva Mordor. Vatre Orodruina su se pokazale kao sudbonosne u Ratu za Prsten, jer samo je tu mogao Jedini Prsten da se razori i Sauronova moć skrši - i zaista, godine 3019. Potraga Prstena je završena. Kada je Jedini Prsten bačen u Pukotine Usuda, Orodruin je prošao kroz svoju krajnju i najkataklizmičniju erupciju, tako veliku da su se planine Mordora tresle, a Crna Kapija Moranon i kula Barad-dur srušile u tinjajuću hrpu pocrnelih kamenova.

Orome

Valar zvani 'Jahač'. Ainurski duh kojije sišao iz Bezvremenih Holova u Ardu za vreme Doba Tmine i Zvezda, Orome je voleo da jaše na svom belom konju, Naharu, kroz šume Srednje Zemlje. Oromeovo ime znači 'Svirač u rog', i zvuk njegovog roga, Valarome, bio je strah i trepet za sluge mraka. Njegova sestra je Nesa Plesačica, a njegova žena je Esta Večno-mlada. Bioje prvi Valar koji je otkrio Vilenjake, i on ih je pozvao u Eldamar. Sindari ga zovu Arau, a Ljudi Bema. On živi u šumama Oromea, u južnom Valinoru.

Ortank

Kula u Izengardu kojomje upravljao zli Čarobnjak Saruman za vreme Rata za Prsten zvala se Ortank, što na rohanskom znači 'podmukli um'. Podignuta je usred utvrđene izengardske ravnice najužnom rubu Maglenih Planina i pored izvora Reke Izen. Bila je to pet stopa visoka kula koju su od četiri stuba od crnog kamena sagradili Ljudi Gondora. Imala je osoben dvokraki vrh s ravnim krovom između šiljaka, na kome su bili iscrtani astronomski znaci. Pošto su je Gondorani napustili za vreme poslednjeg dela Trećeg Doba, Čarobnjak Saruman je dobio njene ključeve 2759. i preuzeo upravu nad njim i Palantirom, ili 'Svevidećim Kamenom', koji je čuvan u jednoj od njenih odaja. Kasnije je u Izengardu okupio veliku vojsku i zaratio sa Rohirima. Iz Ortanka je Saruman upravljao mnogim razornim ratnim mašinerijama, ali njih su onesposobili Enti kad su preplavili ravnicu oko kule. Ali crni kamen kule se pokazao nepovrediv pri napadu, jer kamen Ortanka nije mogao da bude slomljen. Naposletku je Saruman bio prisiijen da preda kulu, i Ortank je ponovo prešao u ruke Ljudi Gondora.

Osmatrači

Na zapadnom bedemu Mordora, priča se, bio je jedan uski prolaz po imenu Kirit Ungol, gde je u Trećem Dobu Sunca živela Šeloba, Veliki Pauk. Tu se takođe nalazila jedna orčka osmatračnica s velikim bedemom koja je branila put ako bi neko prošao pored Šelobe, tog strašnog čuvara. U zidinama kule nalazila su se dva visoka postolja za kapiju koja naizgled nisu imala vratnice. Ali kapija je postojala i, mada je bila nevidljiva, pokazala se kao veoma jaka. Ogromni stubovi za kapiju su nazvani Osmatrači i svakije predstavljao jednu kamenu figuru koja je sedela na prestolu. Oni su imali tri lica i tri tela, a glave su im bile kao glave lešinara i imali su lešinarske kandže. Bili su ispunjeni zlobom i njihove crne oči blistale su zastrašujućom voljom, jer u tim kamenim figurama su obitavali duhovi. Oni su bili svesni neprijatelja vidljivih i nevidljivih, i preprečavali su kapiju svojom mržnjom. Jer iako je svaka vojska mogla da pokuša da provali kapiju, nije mogla da prođe snagom oružja: jedino voljom većom od zlobe Osmatrača mogao se prokrči.ti put kroz prolaz. Kad bi se sabrala takva volja, onda bi Osmatrači digli uzbunu iz svojih šest lešinarskih glava. Oni bi ispuštali visok pisak i dugačak krik koji bi doveo orčke vojnike i onda bi napali uljeze.

Ose

Majarski duh mora, Ose, Gospodar Talasa, sa svojom ženom Uinenom, Gospom od Mirnih Mora, vladao je morima Srednje Zemlje. Ose je služio Ulmoa, Gospodara Svih Voda. Osea su se plašili svi koji su plovili morima. Mornari su se molili Uineni da utiša njegov bes i umiri njegovo divlje, burno radovanje. Ose, koji se sprijateljio s telerskim Morskim Vilenjacima i naučio ih veštini brodogradnje, takođe je uzdigao ostrvo Numenor iz morskog dna.

Osirijand

Na istoku Belerijanda do kraja Prvog Doba Sunca nalazio se Osirijand, šumovita postojbina Laikvendija, Zelenih Vilenjaka. Zvala se Osirijand, 'zemlja sedam reka', zato što su kroz nju proticale Reka Gelion i šest njenih pritoka. Pošto su Laikvendi bili najpoznatiji po svom pevanju, Osirijand se takođe zvao Lindon, 'zemlja pesme'. I zaista, posle razaranja i potonuća Belerijanda na kraju Prvog Doba, pod tim imenom bio je poznat mali deo Osirijanda koji je preostao. Kao poslednji deo Belerijanda koji se održao, Lindon je postao posed Eldara Gil-galada, poslednjeg Uzvišenog Vilin Kralja na Srednjoj Zemlji.

Ost-in-Edil

Godine 750. Drugog Doba mnogi noldorski Vilenjaci su napustili Lindon i otišli u Erijador. Tu, kraj zapadne kapije Kazad-duma u Belim Planinama, osnovali su kraljevstvo Eregion i sagradili grad Ost-in-Edil, 'Grad Vilenjaka'. To su bili Gvait-i-Mirdain, Vilin-kovači koji su godine 1500. iskovali Prstenove Moći. Ost-in-Edil bio je divan i bogat grad sa belim Vilin kulama koje su se uzdizale usred svete šume Eregiona. Medutim, kad su Vilin-kovači otkrili da je Sauron iskovao Jedini Prsten da bi upravljao drugim Prstenovima Moći, ustali su protiv njega. U Ratu Saurona i Vilenjaka koji je potom usledio, 1697. Drugog Doba, Ost-in-Edil je potpuno uništen i kraljevstvo Vilin-kovača više nije postojalo.

Ozgilijat

Prva prestonica Gondora bio je Ozgilijat, 'citadela zvezda', koja je sagrađena na kraju Drugog Doba i premošćavala je Reku Anduin na sredokraći između Minas Anora i Minas Itila. Ozgilijat je ostao nedirnut do gondorskog građanskog rata 1437, kad je njegova legendarna Zvezdana Kupola spaljena zajedno s najvećim delom grada. Posle ovoga je usledila velika nesreća u vidu Velike Kuge 1637. Kraljevski dvor je 1640. preseljen u Minas Anor, kome je kasnije promenjeno ime u Minas Tirit. Godine 2475. Ozgilijat su potpuno opustošile legije Uruk-hai iz Mordora i, mada su oni potisnuti, grad je sad bio potpuno napušten. U Ratu za Prsten Ozgilijat su kratko branili Ljudi Gondora u dva maha, ali on je uskoro pao u ruke Sauronovih slugu i njegov kameni most je srušen. Posle razaranja Mordora na kraju rata Ozgilijat su ponovo dobili Gondorani, ali izgleda da on nije obnavljan tokom Četvrtog Doba.

Patuljci

U velikoj dvorani pod planinama Srednje Zemlje Aule, Kovač Valara, oblikovao je Sedam Otaca Patuljaka za vreme Doba Tmine, kad su Melkor i njegove zle sluge u Utumnu i Angbandu držale pod vlašću celu Srednju Zemlju. Zato je Aule Patuljke načinio zdepastim i snažnim, neosetljivim na hladnoću i vatru, i postojanijim od rasa koje su usledile. Aule je poznavao veliko zlo Melkorovo, zato je načinio Patuljke tvrdoglavim, neukrotivim, upornim u radu i tegobama. Bili su hrabri u borbi, a njihov ponos i volja nesalomivi.

Patuljci su bili rudari koji su kopali duboko u rudnicima, zidari, kovači i najčudesniji klesari kamena. Oni su bili dobro prilagođeni zanatima Auleovim, koji je oblikovao planine, jer su načinjeni kao snažni, dugobradi i čvrsti, ali ne i visoki, jer visina im je iznosila od četiri do pet stopa. Pošto je njihov posao bio dugotrajan, svakome je dodeljen život od oko dva i po veka, jer su bili smrtni, a mogli su i da poginu u boju. Aule je načinio Patuljke umešnim u njegovim zanatima i podario im sopstvenijezik zvani Kuzdul. Na tom jeziku Aule se zvao Mahal a Patuljci Kazad, ali to je bio tajni jezik koji, izuzev nekoliko reči, nije poznavao niko sem Patuljaka koji su ga Ijubomorno čuvali. Patuljci su uvek upućivali hvale Auleu i priznavali da im je on podarid lik. Ipak, njima je istinski život podarila moć Iluvatara.

Kad je Aule napravio Patuljke, priča se, on ih je u tajnosti sakrio od drugih Valara i mislio da su i on i oni dobro skriveni od Iluvatara. Ali Iluvatar je znao šta je Aule učinio, i procenio je da je Auleovo delo učinjeno bez zle namere, i tako je On posvetio Patuljke i očistio ih od greha. Ali On nije hteo da dopusti da se ova rasa rodi pre njegove izabrane dece, Vilenjaka, koji su imali da budu Prvorođeni. Zato, iako su Patuljci bili u potpunosti oblikovani, Aule ih je uzeo i položio ih duboko ispod kamena, i u tom mraku Sedam Otaca Patuljakaje spavalo tokom mnogih doba pre no što su Zvezde upaljene i pre no što se Vreme Buđenja primaklo.

Tako se desilo da su se Vilenjaci probudili u Kuivienenu na istoku u Prvom Dobu Zvezda. U godinama koje su usledile Sedam Otaca PatuIjaka se pomerilo, a njihova kamena odaja se otvorila širom, i oni su ustali i bili ispunjeni strahopoštovanjem.

Priča se daje svaki od ovih Sedam Otaca Patuljaka napravio veliku palatu pod planinama Srednje Zemlje, ali vilinske istorije iz tih ranih godina pominju samo tri. To su bila patuIjačka kraljevstva zvana Belegost i Nogrod u Plavim Planinama, i Kazad-dum u Maglenim Planinama. Priča o Kazad-dumu je najduža, jer je to bila Kuća Prvog Oca zvanog Durin 1 i Durin Besmrtni.

Za Vilenjake Belerijanda u Dobu Zvezda Patuljci Belegosta i Nogroda su predstavljali pravi blagoslov. Jer, oni su došli u kraljevstvo Sivih Vilenjaka s oružjem i oruđem od čelika i pokazali velike veštine u obradi kamena. I mada Sivi Vilenjaci ranije nisu znali za ovaj narod, smatrajući ga neprivlačnim, a Patuljke zvali Naugrimi, 'zdepasti Ijudi', ubrzo su shvatili da su Patuljci umešni u zanatima Aulea, i zato su ih takođe zvali Gondirimi, 'majstori kamena'. Vilenjaci i Patuljci su mnogo trgovali i kroz tu razmenu oba naroda su napredovala.

I mada su bili nezgrapan narod i nisu imali Ijupki lik, Patuljci su na svet donosili mnogo lepote. Njihove kuće su imale velike dvorane prepune svetlih barjaka, oklopa, oružja optočenog draguljima i finih tapiserija. Svetlost zvezda je odozgo obasjavala velike bunare svetla i igrala se po jezerima, nalik na ogledala i iskričavim srebrnim fontanama. U kupolama koje su odzvanjale, pod svetlošću kristalnih svetiljki, mogli su se videti sjajni dragi kamenovi i žile dragocenih ruda. U zidovima od crnog jantara uglačanim kao staklo mogla su se videti mramorna obličja kao iz snova, a zavojite stepenice ili vijugava aleja su možda vodili do visokog, lepog tornja ili palate s predvorjem od raznobojnog kamenja.

Podzemni prolazi su vodili do dvorišta i slikovitih pećina sa stubovima od alabastera, izdubljenih Vremenom i nežnim podsticanjem patuljačkih dleta.

U Dobima Zvezdane Svetlosti Patuljci Plavih Planina izradili su najfiniji čelik koga je Svet ikada video. U Belegostu (koji je takođe zvan Gabilgatol i Mikleburg) napravljen je čuveni patuljački oklop od povezanih prstenova, dok je u Nogrodu (koji se zvao Tumunzahar i Šupljokop) stanovao Telhar, najveći kovač Patuljaka svih vremena. U to vreme ti Patuljci su kovali oružja Sindara i sagradili za Sive Vilenjake Kralja Tingola njihovu citadelu Menegrot, Hiljadu Pećina, kojaje uživala glas najlepše građevine na Srednjoj Zemlji.

Rat Dragulja došao je u Prvom Dobu Sunca i u njemu se vcćina Patuljaka borila s Vilenjacima protiv slugu Morgota. Od svih Patuljaka tog Doba najveću slavu je zadobio Kralj Azagal, gospodar Belegosta. U Bici nebrojenih Suza samo su Patuljci mogli da izdrže buktanje Zmajevih vatri, jer su oni bili rasa kovača naviknutih na veliku vrućinu, a na svojim kacigama su nosiii maske od čelika koje su im štitile lica od plamenova. Tako su Patuljci Belegosta mogli da zaustave napredovanje Zmajeve horde i, mada je poginuo, Kralj Azagal je saterao mač u trbuh Glaurunga, Oca Zmajeva, i tako su Glaurung i njegov nakot pobegli s bojnog polja.

Ali, nisu sva dela Patuljaka u tom Dobu bila tako vredna. Jer, ispričano je, Patuljci Nogroda su žudeli za Silmarilom, i zbog njega su ubili Kralja Tingola i opljačkali Menegrot. Zauzvrat su Patuljke presreli Laikvendi kod Gaza Gelion i Silmaril im je oduzet, a one koji su pobegli iz zasede su napali Enti i potpuni ih satrli.

Od kraja Prvog Doba Sunca istorije Vilenjaka i Ljudi koje govore o Patuljcima pričaju prvenstveno o onima iz Durinove loze koji su živeli u Kazad-dumu. Kad je s Ratom Besnih došlo do uništenja Belerijanda, palate Nogroda i Belegosta su srušene i nestale. Patuljci iz ovih Kraljevstava su došli u Maglene Planine u Drugom Dobu i napravili Kazad-dum, onu najveću građevinu Patuljaka u Srednjoj Zemlji, još veću od prethodnih. Prostranim holovima vrveli su Patuljci i ovaj narod je doživljavao procvat i blagostanje. Njegove zanatlije su ostvarile dela bez premca, a rudari kopali duboko i dugo u srcima planina. U Drugom Dobu mnogi od noldorskih Vilenjaka Lindona ušli su u Eregion kraj Zapadnih Vrata Kazad-duma, stvorili kraljevstvo i tako su mogli da trguju sa Patuljcima i snabdevaju se dragocenim metalom, mitrilom, koga je tu bilo u izobilju. Ti Vilenjaci su bili Gvait-in-Mirdain, koji su u potonjim vremenima prozvani Vilin-kovači. Umešnošću ovih Vilenjaka i Sauronovom prevarom, na tom su mestu iskovani Prstenovi Moći. I mada je Patuljcima dato sedam ovih Prstenova, oni nisu bili uvučeni u strašne ratove koji su usledili do kraja Drugog Doba. U Kazad-dumu su Patuljci zatvorili kapije svojih kuća za nevolje Sveta. Niko nije mogao silom da uđe u njihovo carstvo, a zauvek potom ono je. smatrano mračnim i zatvorenim kraljevstvom, i tako je Kazad-dum dobio drugo ime, Morija.

Tako su Patuljci Durinove loze preživeli i ušli u Treće Doba Sunca, mada su dotad već proživeli svoje najveće dane i patuljački narod je počeo da slabi. Ipak, Morija je opstajala tokom pet Doba Zvezda i do dvadesetog veka Trećeg Doba je i dalje bila bogata i ponosna. Ali godine 1980, kad je Durin VI bio kralj, kopajući, Patuljci su prokopavali suviše duboko pod planinama i oslobodili su velikog demona. Bio je to jedan od Morgotovih Balroga, i on je u besu došao i ubio Kralja Durina i njegovog sina Naina i oterao Patuljke zauvek iz Morije.

Durinovi Ijudi su postali beskućni, skitački narod, ali godine 1999. Nainov sin, Train, osnovao je kraljevstvo pod Planinom u Ereboru. Izvesno vreme Train i neki od Ijudi iz Morije su napredovali, jer je Erebor, Samotna Planina, bila bogata rudama i kamenjem. Ali Trainov sin Torin je napustio to mesto i godine 2210. otišao u Sive Planine gde je, po priči, već živeo najveći broj rasutih Patuljaka iz Morije. Tu je Torin prihvaćen kao kralj i s njegovim Prstenom Moći njegov narod se ponovo obogatio. Posle Torina vladao je njegov sin, Groin, potom Oin i Nain II, i Sive Planine su postale čuvene po patuljačkom zlatu. I zato, tokom vladavine sina Naina II, Daina, iz Severne Pustopoljine došlo je mnogo Hladnih Zmajeva iz pustinja. Lakomi prema bogatstvu Patuljaka, ti Zmajevi su došli spremni za rat, pobili su Patuljke i oterali ih sa Sivih Planina.

Godine 2590, naslednik Daina I, Tror je doveo deo preživelih iz carstva Sive Planine natrag u kraljevstvo pod planinom u Ereboru, dok je iste te godine njegov brat, Gror, odveo one druge, koji su preostali, u Gvozdena Brda. I ponovo su neko vreme svi ti Ijudi napredovali, jer se tu uveliko odvijala trgovina između Patuljaka, Ljudi od Dola i Ezgarota, i Vilenjaka Mrke šume. Ali, za Durnov Narod mir je bio kratkog veka, jer je 2770, za vreme duge vladavine Trora, najveći Zmaj Trećeg Doba, krilati Vatreni zmaj Smaug Zlatni stigao u Erebor. Niko nije mogao da stane pred ovog velikog Zmaja. On je ubijao, opustošio je Dol i oterao Patuljke s Planine. Tu se Smaug, gospodar Samotne Planine, zadržao dva stoleća.

Ponovo su Patuljci poterani iz svojih domova. Neki su se povukli u naseobinu Gvozdenih Brda tražeći zaklon, a drugi preživeli pratiii su Kralja Trora i njegovog sina, Traina II, i unuka, Torina II, u skitačkim družinama.

U ovom periodu Trora su ubili Orci Morije i njegovo telo je iskasapIjeno, a njegova odrubljna glava isporučena njegovom narodu. Patuljci, koji su već bolno propatili i stradali od raznih zlih ruku, osetili su da više ne mogu da otrpe ovu poslednju uvredu. Sve Kuće Patuljaka su se okupile i odlučili su da povedu veliki rat.

Bio je to strašan i krvavi Rat Patuljaka i Orka. Besneo je sedam dugih godina, i kroz sve Zapadne Zemlje vojska Patuljaka je pretraživala svaku orčku šupljinu i ubijala svaku orčku bandu, sve dok najzad nije stigla do Morijine Istočne 'Kapije godine 2799. Ovde se bila. Bitka kod Azanulbizara, kojaje čuvena čak i u istorijarna Vilenjaka. U toj bici Orke Severa su Patuljci gotovo istrebili. Ali Patuljci su se malo radovali svojoj pobedi, jer je polovina njihovih ratnika poginula u tom ratu. Takav gubitak nikad nije mogao da bude nadoknađen u ovom narodu koji je već izumirao. Čak i u ratnom plenu i teritorijama oni su malo dobili ovim ratom jer, mada su Orci bili pobijeni, Balrozi su i dalje držali Moriju i Zmajevi su zaposeli kraljevstvo pod Planinom Erebor i Patuljačko Kraljevstvo Sivih Planina.

Patuljci su se vratili u svoja kraIjevstva puni tuge. Unuk Grora, Dain Gvozdenstopa, vratio se da vlada u Gvozdenim Brdima, dok je Train II sa svojim sinom, Torinom II (sada zvanim Hrastoštit), otišao na zapad, u Plave Planine i tamo stvorio jedno skromno kraljevstvo. Ali Train II nije vladao dugo, jer ga je na jednom putovanju zarobio Sauron i zatvorio u tamnicu u Dol Gulduru. Poslednji Prsten Patuljaka mu je oduzet i mučen je do smrti.

Ipak, Torin Hrastoštit je ostao u Plavim Planinama, jer nije znao za sudbinu svog oca. Mnogi Patuljci lutalice su došli u Plave Planine i njegovi dvori su rasli, ali on je bio nesrećan i želeo je da se vrati u Erebor, u kraljevstvo pod Planinom koje je nekad pripadalo negovom dedi. S takvim mislima još uvek na pameti, Torin Hrastoštot se obratio Čarobnjaku Gandalfu godine 2941. i oni su se odmah latili da sastave plan za veliku pustolovinu koju je ispričao Hobit Bilbo Bagins u 'Crvenoj Knjizi Zapadne Međe'. Ovaj Hobit i dvanaest Patuljaka su pratili Torina u njegovom poslanju da povrati svoje kraljevstvo. Ta dvanaestorica su bili:Fili, Kili, Dori, Ori, Nori, Oin, Gloin, Balin, Dvalin, Bifur, Bofur i Bombur. Kako se pripoveda u Hobitovoj priči, Torin je ostvario svoj zadatak. Jer, na kraju, Zmaj Smaug Zlatni je ubijen i Torin je preuzeo kraljevstvo koje mu je po pravu pripadalo, mada je njegova vladavina nad njim bila kratka. Usledile su Bitka Pet Vojski u kojoj su se Orci, Vukovi i Slepi miševi borili protiv Patuljaka, Vilenjaka, Ljudi i Orlova. I mada su orčke legije uništene, i Torin, hrabri ratnik, takođe je završio svoj život.

To, međutim, nije bio kraj Durinove Loze Jer je Dain Gvozdenstopa stigao u Bitku Pet Vojski s pet stotina ratnika iz Gvozdenih Brda i bio je po pravu Torinov naslednik, budući, kao i Torin, čukununuk Daina I. Tako je Dain Gvozdenstopa postao Dain II i vladao je mudro do poslednjih dana Rata za Prsten, kad je pao s Kraljem Brandom od Dola pred kapijama kraljevstva pod Planinom. Ali ovo patuljačko Kraljevstvoje odolelo napadu Sauronovih ropskih podanika, i Dainov naslednik, Torin III, koji se. takođe zvao Torin Kamenšlem, vladao je dugo i uspešno i u Četvrtom Dobu Sunca.

Kraljevstvo Patuljaka pod Planinom nije bio ni poslednji ni jedini dom Durinovog Naroda u Četvrtom Dobu. Još jedan plemeniti Patuljak, potomak Borina, brata Daina I, osnovao je kraljevstvo Patuljaka na početku Četvrtog Doba, posle Rata za Prsten. Taj Patuljak bio je Gimli, sin Gloina, on je stekao veliku slavu u ratu i bio jedan od Družine Prstena, izabran za Potragu za Prstenom. On je dobro odigrao svoju ulogu u svim zadacima i pesma njegove sekire predstavljala je strah i trepet za njegove neprijatelje u Bici od Rogburga, Pelenorskih Polja i pred Crnom Kapijom. Na kraju Rata Gimli je poveo mnoge od Patuljaka iz kraljevstva pod Planinom u čudesne pećine Helmovog Ponora, i od strane svih je proglašen za gospodara Aglaronda, 'svetlucavih pećina'.

Više od jednog veka Gimli Vilin-prijatelj je vladao Aglarondom, ali posle smrti Kralja Elesara on je prepustio drugima da upravljaju i otišao je u kraljevstvo svog velikog prijateIja Legolasa, Vilin-gospodara Itilijena. Tu se, tvrdi se, Gimli ukrcao na jedan vilinski brod i sa svojim saputnikom preplovio preko Velikog Mora na Zapad, u Neumiruće Zemlje.

Ovo je poslednje što istorije Srednje Zemlje kazuju o Patuljcima. Ne zna se da li su njihova kraljevstva opstala u Četvrtom Dobu i Vladavini Ljudi. Poznato je da su oni i dalje slabili, ali da li još uvek žive u skrivenim pećinama sveta ili su sad otišli u Dvore Aulea u Neumirućim Zemljama, nemoguće je saznati.

Pauci

Među najgnusnijim bićima koja su ikad naseljavala Ardu bili su Veliki Pauci. Oni su bili mračni i ispunjeni zavišću, pohlepom i otrovom zlobe. Najveća od divovskih bića koja su uzela obličje Pauka bila je Ungolijant, moćni i opaki duh koji je došao na Svet pre no što je načinjeno Drveće Valara. U pustoj zemlji Avatar, između Pelori Planina i beživotnog hladnog mora Juga, Ungolijant je dugo živela sama. Bila je strašna i podla, i plela je paučinu tmine, zvanu Nesvetlost Ungolijantina, kroz koju čak ni pogled Manveov nije mogao da prodre.

Veliki Pauk Ungolijant bilaje najozloglašeniji stvor, jer je došla s Melkorom u Valinor i uništila drveće Valara. A kad je proždrala Svetlost Drveća, Ungolijant je pokušala čak i Melkora da proguta kao plen. Da Vatreni demoni zvani Balrozi nisu došli i žestoko je išibali svojim plamenim bičevima, ona bi možda progutala i samog Gospodara Tmine.

Ali Balrozi su došli i oterali su Ungolijant sa Severa. I tako je ovo mračno srce ušlo u Belerijand i došlo u mesto koje se zvalo Nan Dun-gotreb, 'dolina strašne smrti', gde su živela druga čudovišta njene rase. Mada ne tako ogromni ni tako moćni kao Ungolijant, ti Pauci su ipak bili neizmerno snažni, jer njih je odavno bio okotio Melkor među zlim čudovištima što su se rodila pre no što je stvorena Svetlost Drveća. Ungolijant se sad parila s njima, i bilo je malo Vilenjaka i Ljudi koji su se ikad usudili da uđu u tu dolinu.

Ali, možda je Ungolijant bila suviše veliko zlo da bi se zadržala u Svetu. Konačno je otišla iz Belerijanda u južne zemlje, goneći sve što je mogla da proguta, jer je njena lakomost bila jeziva, i kažu da je u grabežljivoj gladi naposletku proždrala samu sebe u pustinjama Juga. U Nan Dungotrebu su njene mnoge kćeri živele tokom svih godina Prvog Doba Sunca, ali, kad se ta zemlja raspukla u Ratu Besnih, kažu daje malo njih uspelo da se spase od nabujalih voda.

Ipak, među tom nekolicinom, jedna velika kći zvana Šeloba i neki od manjih Pauka prešli su Plave Planine i našli zaklon u Senovitim Planinama koje su bile bedem kraljevstva Mordor. U planinskim prevojima ovog zlog mesta Pauci su ponovo ojačali, i u Trećem Dobu Sunca došli su u Zelenšumu Veliku. Nju su pretvorili u zli predeo praveći zasede svojim mrežama i tako je Zelenšuma postala mračna i prekrštena je u Mrkušumu. I mada su Pauci Mrke šume bili mali u poređenju sa svojim velikim precima, bili su mnogobrojni i umešni u svojoj opakoj veštini hvatanja u klopku. Govorili su i Crnim Govorom i zajedničkim jezikom Ljudi, ali na orčki način, s puno zlih i nejasno izgovorenih besnih reči, gutajući slogove.

Posle Prvog Doba Sunca samo Šeloba Velika se približila veličanstvenosti Ungolijantinoj, ona je naseIjavala mesto zvano Kirit Ungol, 'Paukov Prolaz', u Senovitim Planinama. Dva dobaje živela u tom prolazu, i mada su mnogi dunedainski i vilenjački ratnici ulazili u njeno kraIjevstvo, niko nije mogao da joj se suprotstavi; ona ih je sve proždirala. Kao i njena velika majka, ona je ispljuvavala crnu paučinu i iz svog trbuha bljuvala tminu. Bila je naoružana otrovom iz svog velikog kljuna i rogova, i imala je po jednu dugačku gvozdenu kandžu na svakoj od svojih mnogobrojnih čvornovatih člankovitih nogu. Njena naduvena debelokoža telesina bila je crna. Na toj zveri nije bilo ranjivih mesta, izuzev velikih, okruglih grozdastih očiju. Njeno ogromno obličje bilo je crno i umrljano, sa šiljcima od čelika nalik na malje i donjim stomakom posvetlelim od pruga zelene sluzi i sjajnim od njenih otrova koji su izazivali trovanje krvi. Ali iako je Šeloba bila tako ogromna i snažna, njen dug život se okončao pre no što se svršilo Treće Doba. Poginula je neočekivano od ruke Hobita Semvajsa Gemdžija, najneznatnijeg od svih njenih izazivača. Jer ovaj Hobit je iskopao jedno od Šelobinih velikih očiju, i Šeloba se u okretu sama natakla na njegov vilenjački mač. Pre kraja Trećeg Doba većina Velikih Pauka je takođe iščezla iz Sveta jer, pošto je Šeloba smrtno ranjena, Mordor i Dol Guldur su uništeni i Pauci Senovitih Planina, pa čak i Pauci koji su harali mračnom Mrkom šumom su nestali.

Pelargir

Grad i pristanište Pelargir su, kraj ušća Velike Reke Anduin, sagradili Numenorejci 2350. Drugog Doba, i on je postao najvažnija luka za brodove Dunedaina na Srednjoj Zemlji. Upravo na tom mestu se iskrcao Elendil posle razaranja Numenora i odatle krenuo da osnuje Gondor i Arnor. Obnovio ga je u desetom veku Trećeg Doba Earnil I, i on je postao glavna baza snaga moćnih gondorskih Kraljeva Brodova u borbama s njihovim takmacima, Crnim Numenorejcima iz grada luke Um-bar, daleko na jugu u zemlji Harad. Tokom gondorskog građanskog rata 1447, Pelargir su zauzeli pobunjenici, ali je ponovo osvojen posle jednogodišnje opsade. Mada je stradao od istih nedaća koje su mućile ceo Gondor, i mada su ga često napadali Haradrimi, Istočnjaci i Korsari od Umbara, Pelargir je opstao kao glavno pristanište Gondora sve do Rata za Prsten. Tek tada su crni gusarski brodovi Korsara bili u stanju da nadvladaju odbranu Pelargira, ali čak i tako njihova vlast nije dugo trajala. Dunedainski poglavar Aragorn je doveo sablasnu vojsku Mrtvih Ljudi od Dunharoua i izvršio prepad na Korsare, koji su pobegli u užasu, i Aragorn se dočepao cele njihove flote. S tim zarobljenim brodovima Aragorn je uspeo da, ploveći uz Reku Anduin, povede Ljude Pelargira u onu poslednju odbranu Gondora na Pelenorskim Poljima i da preokrene tok bitke. Tokom Četvrtog Doba Pelargir je ponovo postao bogat i moćan kao glavno pristanište Ponovno Ujedinjenog Kraljevstva.

Pelenorska Polja

Za vreme Rata za Prsten je postojala jedna divna zelena ravnica zvana Pelenorska Polja koja je okruživala gondorsku gradtvrđavu Minas Tirit. Tu je vođena sudbonosna Bitka od Pelenorskih Polja koja je preokrenula ratnu sreću. Pelenor znači 'zemIja odbrane', zato što je ta ravnica bila opasana odbrambenim zidinama zvanim Ramas Ekor, koje je podigao Vladajući Namesnik Ehtelion II godine 2954. Trećeg Doba. Taj bedem je ubrzo probila vojska Vešca-kralja od Morgula kad je on nadirao prema Minas Tiritu za vreme Rata za Prsten. Srećom, rohirimska konjica je saterala snage Vešca-kralja u polja gde su konačno njegove zle horde nadvladane i uništene.

Pelori Planine

Najveće planine u celoj Ardi bile su Pelori Planine, koje su uzdigli Valari da bi branile Neumiruće Zemlje od Melkorovih snaga u Utumnu na Srednjoj Zemlji. Uzdizale su se u obliku ogromnog polumeseca koji je obrazovao granicu Valinora sa severne, istočne i južne strane. Već najviše planine na svetu, Planine Pelori (što znači 'ograda odbrambenih vrhova') postale su još više i strmije posle uništenja Drveća Valara. Od njihovih mnogobrojnih vrhova Tanikvetil, Planina posvećena Manveu, bila je najviša i nalazila se u središnjem i istočnom delu venca, nedaleko od jedinog prolaza kroz ove planine. Ta klisura se zvala Kalakirija, što znači Prolaz Svetlosti.

Pepeljaste Planine

Kraljevstvo Saurona, Gospodara Prstenova, zvalo se Mordor. Bila je to mračna i opaka zemlja zaštićena planinama u obliku velike potkovice. Planine koje su činile severnu granicu Mordora zvale su se Pepeljaste Planine, što je na vilenjačkom glasilo Ered Litui. Te planine su na izgled bile potpuno nepremostive, izuzev na mestu gde su se spajale sa Senovitim Planinama - Efel Duatom - što je obrazovalo zapadne i južne delove Mordorove odbrambene linije. Uzani klanac gde su se dva planinska venca susretala bio je Moranon, Crna Kapija, glavni ulaz u Sauronovo Kraljevstvo.

Perianat

U istorijama Rata za Prsten ispričano je kako je najmanja i najstidljivija od rasa, Hobiti, postala oruđe kojimje dobijen Rat. I tako su Perianat, što je bilo ime pod kojim su Hobiti bili poznati u sivovilenjačkom jeziku, postali čuveni u pesmama Vilenjaka i Ljudi i bili slavljeni zbog svog junaštva.

Peregrin Tuk

Hobit od Okruga, Peregrin Tuk je rođen 2990. godine Trećeg Doba, kao sin Taina od Okruga. Kao odani prijatelj Froda Baginsa, uputio se u Potragu Prstena 3019. Preživeo je mnoge pustolovine s Družinom Prstena sve do njenog raspada, kada su i Pipina i njegovog hobitskog prijatelja, Merjadoka Brendibaka, zarobili Orci. Na sreću, oba Hobita su pobegla u Šumu Fangorn, gde ih je sreo Drvobradi Ent, i pomogli su u podsticanju Enta da napadnu Izengard. Gandalf je kasnije poveo Pipina u Gondor gde je postavljen za Gardistu Citadele, i pomogao da se spase život Namesnikovog sina, Faramira. U Bici ispred Crne Kapije Mordora Pipin se istakao ubivši jednog Trola. Kasnije, te godine borio se u Bici od Uzvode. Pipin i Veseli su bili dva najviša Hobita u istoriji - visoki skoro četiri i po stope -zahvaljujući tome što su pili Entnapitke. U četrnaestoj godini Četvrtog Doba Pipin je postao trideset drugi Tain od Okruga i vladao do godine 64. On i Veseli su odlučili da provedu svoje poslednje godine u Rohanu i Gondoru, gde su sahranjeni uz počasti u Kući Kraljeva.

Planine Beli Rog

Veliki venac planina s vrhovima pokrivenim snegom koji je obrazovao kičmu Gondora bile su Planine Beli Rog. Ponekad nazivan po svom vilenjačkom imenu Ered Nimrais, ili jednostavno Bele Planine, ovaj planinski venac bio je dugačak najmanje šesto milja i prostirao se na zapad od Anduin Reke skoro do mora. Najraniji stanovnici Planina Belog Roga su izgleda bili preci Dunlendinga i Voza, ali u najvećem delu Trećeg Doba prvenstveno su ih naseljavali Rohirimi i Ljudi Gondora. Na njegovim severnim krakovima nalazila su se rohirimska tvrđavska skloništa Helmov Ponor i Dunharou. Na obroncima najistočnije planine podignut je Minas Tirit.

Planine Odjeka

Kada se vojska noldorskog kralja Feanora vratila u Srednju Zemlju u potrazi za Silmarilima, prvo su se iskrcali u severnoj pustopoljini zvanoj Lamot, koja je bila kao bedemom odvojena od ostatka Belerijanda Ered Lominom, Planinama Odjeka. Srećom, planinski venac bio je rascepljen morem kod morskog rukavca Drengista, i tim putem su se noldorski Vilenjaci uputili u Hitlum u severnom Belerijandu. Planine Odjeka su nazvane tim imenom zbog svoje zapanjujuće akustičnosti koja je činila da bilo koji krik ili zvuk koji se ispusti u praznim pustarama Lamota bude umnogome pojačan i odjekuje u planinama u visini.

Planina Usuda

Ogromna vulkanska planina koja je stajala u središtu pocrnele visoravni Gorgorot, u Mordoru, bila je moćna prirodna kovačnica u kojoj je Sauron sačinio Jedini Prsten 1600. godine Drugog Doba Sunca. Na jeziku Ljudi zvana Gora Usuda, na vilenjačkom joj je ime bilo Orodruin, 'planina crvenog plamena', i pod tim imenom može se naći njena istorija.

Plave Planine

Veliki planinski venac koji je označavao istočnu granicu vilenjačkih zemalja Belerijanda bio je Ered Luin, venac Plavih Planina. One su bile dom blizanačkih kraljevstava PatuIjaka, Belegosta i Nogroda. Međutim, posle svršetka Prvog Doba Sunca, kada su vilenjačka i patuljačka kraIjevstva Belerijanda uništena, sve je, izuzev malog dela Plavih Planina, potonulo u more. Čak i taj deo Plavih Planina koji je ostao iznad mora rascepljen je na dva dela Zalivom Lune. Ovde je gospodar falatrimskih Vilenjaka Belerijanda, Kirdan, sagradio Sive Luke, poslednje pristanište Eldara na Srednjoj Zemlji. A na tom malom preostalom delu Belerijanda zapadno od Plavih Planina koji se zvao Lindon nalazilo se kraljevstvo Gil-galada, poslednjeg Uzvišenog Kralja Eldara na Srednjoj Zemlji.

Polu-Orci

Među Dunlendinzima koji su, u Trećem Dobu Sunca, prišli Sarumanovoj zastavi Bele Ruke u Izengardu, bilo je nekih čija se krv, vradžbinama Sarumanovim, izmešala s krvlju Orka i Uruk-haia. To su bili krupni Ljudi, kosih očiju i zli, koji su se zvali Polu-Orci. Mnogi od njih su bili među najjačim Sarumanovim slugama. Oni su najvećim delom stradali u Bici od Rogburga, ili ispred bedema tvrđave ili u šumi Huorn. Ali neki su preživeli taj sudbinski dan i pošli za Sarumanom u izgnanstvo, čak u hobitske zemlje Okruga, gde su služili palog Čarobnjaka do njegovog poslednjeg daha.

Polušani

Nijedna istorija ne govori o tome kako ili gde su Hobiti, najmanji od naroda Srednje Zemje, došli na svet, ali se misli da je to možda bilo u Prvom Dobu Sunca, pošto su oni bliski srodnici Ljudi. Međutim, kad su se Ljudi pojavili, bilo je mnogo ratova i velikih podviga u kojima su se moćne rase i sile borile za premoć. U borbi za vlast, malo pažnje se obraćalo na tako sićušne Ijude koje su, pošto im je visina bila upola od visine Ljudi, Ljudi najčešće zvali Polušani.

Poniji

U Srednjoj Zemlji Poniji su se pokazali kao izvrsne sluge Hobita i PatuIjaka koji, zbog svog rasta, nisu mogli da jašu Konje. Kao tovarne životinje Poniji su takođe prenosili rudu i trgovinsku robu Patuljaka i useve Hobita i Ljudi.

U letopisima Hobita pominju su oni Poniji koji su pomogli devetorici koji su išli u Potragu Prstena. Tom Bombadil je naveo ove: Oštrouhi, Vitlorep, Mudronosi, Beločarapan i Smeteni. Bombadilov Poni se zvao Debeli Glupan. Verna životinja s kojom se sprijateljio Semudri Gemdži bila je prosto Bil.

Prozor sunčevog zalaska

Pećinsko sklonište Šumara Itilijena koje je bilo skriveno iza zaštitnog zida od živopisnog vodopada u severnom Itilijenu. Njegove vode su se ulivale u reku Anduin kraj Polja Kormalen i tik na istoku od Kair Androsa. Zvao se Henet Anun, što znači Prozor Sunčevog zalaska ili Prozor Zapada, a sagradio ga je Turin od Gondora 2901. Tokom Rata za Prsten često su ga koristili Faramir i njegovi Šumari. Nosilac Prstena, Frodo Bagins, našao je tu utočište za vreme Potrage Prstena.

Prvorođeni

Kao što pripoveda 'Ainulindale', u Bezvremenim Holovima, pre no što je Svet nastao, bila je Muzika, i u njoj Uređenje svih stvari. U toj Muzici pojavila se tema koju je komponovao sam Iluvatar. Bio je to dolazak prve rase koja će se probuditi u Ardi, besmrtne rase koja će trajati koliko i sam Svet. To je rasa Vilenjaka koji su se probudili na istoku kad je samo zvezdana svetlost obasjavala Srednju Zemlju i odonda su se u znak počasti zvali Prvorođeni. Mnoga su doba protekla pre dolaska Sunca koje je najavilo vreme Drugorođenih, kad se ta neznatnija rasa zvana Ljudi pojavila, kao nekad Vilenjaci, u istočnim zemljama.

Pukel-Ljudi

Na velikoj citadeli Dunharoua bio je postavljen drevni lavirint zidina i ulaza koji bi zaustavio nadiranje svake vojske pre nego što bi stigla do Utvrđenja Dunharoua. Na svakoj kapiji na putu stajali su ogromni kameni stražari. Te stražare su Rohirimi, koji su došli u Dunharou mnogo stoleća pošto je rasa koja je sagradila ovaj lavirint iščezla, nazvali Pukel-ljudi.

Statue Pukel-Ljudi su bili kipovi čovekolikih trbušastih bića u čučećem položaju, čija su lica imala skoro komične grimase. Poredili su ih s Divljim Ljudima, zvanim Vozi od Druadana. Zaista, verovatno je da su Pukel-Ljudi bili preci te pigmejske rase, Voza, ali o njihovom odnosu s graditeljima Dunharoua ne govori nijedna priča.

Graditelji prostranih utvrđenja su bili poznati samo kao Ljudi od Belih Planina. Za njih se verovalo da su preci Dunlendinga i u ranim godinama Drugog Doba Sunca oni su neko vreme napredovali i doživIjavali procvat u Belim Planinama.

Radagast

Istari, Čarobnjak Srednje Zemlje, Radagast Smeđi je prvobitno bio majarski duh Javane Plodne, zvani Aivendil, što znači 'Ljubitelj ptica'. Izabran za jednog od Istarija, reda Čarobnjaka, došao je u Srednju Zemlju godine 1000. Trećeg Doba Sunca. Izgledalo je da ga se malo tiču poslovi Vilenjaka i Ljudi, ali bio je izuzetno učen po pitanju trava, bilja, ptica i zveri.

Rauros slapovi

Najživopisniji vodopad u Srednjoj Zemlji u Trećem veku bili su Rauros slapovi na Reci Anduin, na severnoj granici Gondora. Ime Rauros znači 'grmeća pena', i tačno ga opisuje kako pada u svetlucavoj zlatnoj izmaglici s dugačkog jezera Nen Hitoiola na visovima Emin Muil na močvarne zemlje u njihovom podnožju. Slapovi nisu bili plovni, ali je u liticu bio usečen kopneni put zvani Severne Stepenice, kojim su čamci mogli da se prenesu s jednog vodenog toka na drugi. Za vreme Potrage Prstena, pogrebni čamac Boromira od Gondora je odaslat preko Raurosovih slapova u njegov večni počinak.

Redgbag

Ork od Kirit Ungola. Za vreme Rata za Prsten Redgbag je postao vredan pomena time što je odbio da izvrši jedno naređenje koje mu je izdao njegov Uruk-hai zapovednik, Sagrat, posle borbe izmedu Orka od Kule Paukovog Prolaza i Orka od Minas Morgula. Njegova pobuna bila je kratkog veka, jer ga je Šagrat oborio na zemlju i iscedio mu oči.

Region

Među drvećem Srednje Zemlje bilo je i jedno koga su Vilenjaci zvali Region, a Ljudi zvali Zelenika. Deo kraljevstva Sindara je nazvan po tom drvetu. To je bilo područje gustih šuma Istočnog Belerijanda koje se prostiralo u okviru čuvanog kraIjevstva Dorijat.

Region je bio široko rasprostranjen u Srednjoj Zemlji, ali je na malo mesta bujno rastao. Jedno od područja gde je bio najšire rasprostr-njen i gde su ga najbolje poznavali bio je Eregion, što znači 'zemlja zelenike'. Vilin-kovači su živeli tu u Drugom Dobu Sunca, i tu su iskovani silni Prstenovi Moći.

Reka Anduin

U Trećem i Četvrtom Dobu Sunca Anduin je bila najveća i najduža reka na Srednjoj Zemlji. Njeno ime je vilenjačka reč za 'veliku reku' i često je nazivana Velika Reka. Njene glavne pritoke su bile: Kelebrant, Gladen, Entreka, Limlajt, Morgulduin, Erui, Poros i Sirit. Zemlje Anduina pružale su se od njegovog izvora u Sivim Planinama na dalekom severu do njegove delte koja se ulivala u Zaliv Belfalas na jugu, bile su zemlje oko kojih su se bile najžešće bitke na Srednjoj Zemlji za vreme Rata za Prsten.

Rivendel

Godine 1697. Drugog Doba, uoči Rata Saurona i Vilenjaka, Gospodar Elrond Poluvilenjak je pobegao iz Eregiona s ostatkom Gvait-i-Mirdai-na. Mada je najveći deo kraljevstva Vilin-kovača Erijadora uništen, preživeli Vioskorodni Vilenjaci su sagradili sklonište Rivendel u strmoj, skrivenoj dolini Imladris na krajnjem istoku Erijadora u podnožju Maglenih Planina, u 'Ćošku' zemlje između reka Sedizvor i Glasnovoda. Tu je bila skrivena velika Kuća Elrondova. Smatrana 'Poslednjim Kućevnim Domom Istočno od Mora', bila je to kuća mudrosti, velike učenosti i utočište dobrote za sve Vilenjake i Ljude dobre volje. Tu je Bilbo Bagins našao utočište, isto kao i kasnije Družina Prstena. Kuća i dolina su bile branjene vilenjačkom čarolijom koja je činila da reke s obe strane nabujaju i odbiju napadače. Rivendel je opstao kroz sve ratove Drugog i Trećeg Doba i, pored toga što je bio vilenjačko utočište, bio je takođe i utočište za Dunedaine, a posebno za Poglavare Severnog Kraljevstva. Posle Rata za Prsten Elrond je otišao iz Rivendela u Neumiruće Zemlje, ali Elrohir, Eladan i Keleborn su ostali tu s mnogim dmgim Vilenjacima sve do onog vremena u Četvrtom Dobu kad je poslednji Vilin-brod krenuo iz Sivih Luka.

Rogburg

Masivnu tvrđavu Rogburg su sagradili Ljudi Gondora u prvom milenijumu Trećeg Doba na Rogsteni u Helmovom ponoru, jednom klancu u Belim Planinama. Bioje središnji deo ogromnog odbrambenog sistema u Helmovom Ponoru, koji je uključivao Ponorni bedem i veliko pećinsko sklonište Aglarond, 'svetlucave pećine'. 2758. rohanski Kralj Helm Čekićoruki i njegov narod branili su Rogburg od sile Dunlendinga. Ali najveći sukob koji se ovde odigrao bila je Bitka od Rogburga, jedna od odlučujućih bitaka u Ratu za Prsten. Ovde je vojska Bele Ruke Sarumana Čarobnjaka nahuškala protiv Rohirima branioce Rogburga. Vojska je bila sastavljena od Dunlendinga, Orka, Polu-Orka i Uruk-haia, i mada su osvajači uspeli da na juriš osvoje zemljane odbrambene bedeme Ponornog bedema i smrve kapiju same tvrđave, sila rohirimske konjice ih je poterala da s visokih bedema izađu na bojno polje Ponornog grebena gde je neprijatelja uhvatila u zamku druga armija Rohirima, potpomognuta četom divovskih Huorna, duhova drveća. Bitka je tu završena i Sarumanova armija uništena.

Rogin

Najeziku rohirimskih konjanika Rogin je bilo ime dato onim primitivnim plemenskim Ijudima iz Druadanske šume koji su se češće zvali Divlji Ijudi ili Vozi.

Rohan

Kraljevstvo Rohan, što znači 'zemlja ' konja', osnovano je 2510. Trećeg Doba Sunca posle Bitke od Polja Kelebrant. Za vreme ove bitke jedna skitačka rasa zlatokosih konjanika zvanih Eoteodi došla je u pomoć Ljudima Gondora i preokrenula tok bitke. U znak zahvalnosti Gondorani su im dodelili celu pokrajinu Kalenardon kao nezavisnom, ali savezničkom narodu. Odonda su Eoteodi sebe nazivali Rohirimi ili 'gospodari konja' i od Rohana (ili Ridermarka) su načinili svoj dom. Rohan se većinom sastojao od prostranih pašnjaka, poljana i oranica koje su bile ograničene Rekom Anduin na istoku, Planinama Beli Rog na jugu, Maglenim Planinama i Sumom Fangorn na severu. Bio je podeljen na pet glavnih oblasti: Istočni prevoj, Zapadni prevoj, Istočni Emnet, Zapadni Emnet i Pustara. Entreka i Snežnik su bile glavne pritoke Reke Anduin koje su navodnjavale ove zemlje. Rohanska prestonica bio je grad Edoras gde se nalazio Meduseld, Zlatni Dvor kralja. Mada je Edoras bio utvrđen, nije ga bilo lako braniti. U ratnim vremenima Rohirimi su tražili utočište u velikim tvrđavama Helmovog Ponora i Dunharoua, visoko u Planinama Belog Roga. To se desilo tokom upada Dunlendinga 2758. i ponovo za vreme Rata za Prsten i odlučujuće Bitke kod Rogburga. Posle odlučujuće uloge Rohirima u Bici od Pelenorskih Polja i porazu Gospodara Prstenova, Rohan, zajedno s Ponovno Ujedinjenim Kraljevstvom Gondora i Arnora, razvijao se dugo i uspešno i u Četvrtom Dobu.

Roherin

Konj Aragorna II, koji je za vreme Rata za Prsten Roherin nosio Aragorna u mnogim bitkama. Rutav, ali snažan i ponosan konj, bio je dar vilenjačke princeze Aruene njenom zaručniku, budućem kralju. Roherin znači 'konj gospe'. Za vreme Rata služio je .Aragorna u Bici od Rogburga, na Stazama Mrtvih u Bici kod Pelenorskih Polja, i sve do one konačne kataklizme pred Crnom Kapijom Mordora.

Rohirimi

Godine 2510. Trećeg Doba Sunca jedna vojska zlatokosih konjanika je došla u Bitku na Polju Kelebrant da spase razbijenu armiju Gondora od Balkota i orčkih hordi. To su bili Eoteodi koje su Ljudi Gondora kasnije nazvali Rohirimi, 'Gospodari konja'. Oni su bili Severnjaci koji su naseIjavali Dolove Anduina, a bili su čuveni kao ratnici i konjanici.

Kralj Eorl Mladi bio je najviše veličan od njihovog naroda, jer je prvi ukrotio Meare, najplemenitije i najlepše Konje Srednje Zemlje, za koje se govorilo da su potomci Nahara, pastuva Valara Oromea. I, kao što se priča u 'Knjizi Kraljeva', upravo je Eorl Mladi doveo svoje ratnike u Bitku od Polja Kelebrant. Po želji Ljudi Gondora, Eorl je stvorio kraIjevstvo u pokrajini Kalenardon, kojoj je ime promenjeno u Rohan i Mark. A on je postao prvi od kraljeva Rohana koji su tokom pet vekova Trećeg Doba vladali Markom.

Ali, Rohirimi su često pozivani u rat, da brane i Gondor i Rohan, jer su se graničili s mnogim neprijateljima. Rohirimi su bili uvek spremni za bitku i nosili su srebrne pancire i sjajne oklope. Bili su naoružani kopljima i dugim mačevima u koje su bili umetnuti zeleni dragulji. Kosa im je bila upletena u dugačke zlatne pletenice, a nosili su srebrne kacige s grivama od konjskih repova koje su se vijorile. Imali su zelene štitove s grbom u obliku zlatnog Sunca i zelene barjake ukrašene belim Konjem. Tako naoružani, jašući pastuve koji su bili beli i sivi, plavooki Rohirimi su nastupali protiv Istočnjaka, Dunlendinga, Haradrima, Uruk-haia i Orka.

Na valovitim brdima kraj Belih Planina bili su sagrađeni kraljevski dvori Edorasa, u kojima je bio Meduseld, odaja za svetkovine rohanskih kraljeva, s krovom od zlata. Letopisi devet kraljeva Marke se nalaze u 'Analima Kraljeva i Vladara'. Posle Eorla Mladog, kralj koji je stekao najveću slavu bio je Helm Čekićoruki, poslednji od Prve Loze Kraljeva. Jer, iako je Rohan u njegovo vreme doživeo nesreću da pretrpi dunledinško osvajanje, glad i Ijutu studen koji su ga zadesili u Dugoj Zimi godine 2759, junaštvo i snaga ovog kralja bili su tako veliki da je samo njegovo ime ulivalo strah neprijateljima. Jer priča se da je Helm hodao kroz snežne mećave po noći kao neki ogromni div. Prikradao se neprijateljima nenaoružan i ubijao ih samo snagom golih ruku. I mada je umro pre no što se Duga Zima završila, Dunlendinzi su tvrdili da je njegova utvara ostala na tom mestu da progoni njih i sve neprijatelje Rohirima mnogo godina iza toga.

Priča o Ratu za Prsten govori kako je Teoden, poslednji od Druge Loze kraljeva, pao pod uticaj moći Čarobnjaka Sarumana. AIi, uz pomoć Gandalfa, Teoden se otresao te začaranosti i poveo svoje ratnike u pobedu u Bitkama od Rogburga i Pelenorskih Polja protiv Mračnih Sila. I mada je već bio starac, priča se kako je ubio kralja Harada na Pelenorskim Poljima i kako mu je tu takođe podarena vojnička smrt jer je, zauzvrat, i on poginuo od ruke strašnog Vešca-kralja od Morgula.

Takoje gospodstvo nad Rohirima prešlo na sina Teodenove sestre koji se zvao Eomer. On se ubrajao među najveće kraljeve Marke, jer je učvrstio staro savezništvo sa Ljudima Gondora. Posle Rata za Prsten on je često izjahivao da smiri narode Istoka i Juga, a Rohirimi su pobeđivali i njihova deca su živela u miru u Četvrtom Dobu Sunca.

Ipak, u Ratu za Prsten neko drugi od Rohirima je zadobio najveću slavu. Bila je to Eovina, lepa sestra Eomerova. Vitka i visoka, bila je ispunjena snagom i vešta u korišćenju ratnih oružja. Kao ratnik Rohana došla je u Bitku od Pelenorskih Polja, i nad Teodenom, palim kraljem, suprotstavila se Vešcu-kralju od Morgula. Zatim je učinila podvig koji u četiri hiljade godina užasa ni najmoćniji ratnici nisu mogli da ostvare, jer bilo je predskazano da Vešca-kralja ne može ubiti ruka Čoveka. Zato je Eovina otkrila da ona nije Čovek nego vitez-deva, i svojim mačem ubila je Krilatu Zver koja je bila utvarin pastuv. Zatim je uz pomoć Hobita, Merjadoka Brendibaka, ubila i samog Vešca-kralja.

Rovanion

Prostrane zemlje između Maglenih Planina i Mora Run su se zvale Rovanion ili 'divlja zemlja' i obuhvatale su sve zemlje južno od Sivih Planina, i severno, od Gondora i Mor-dora. To je uključivalo Mrku šumu, Erebor, Lotlorijen, Fangorn, Smeđe Zemlje i sve severne dolove Velike Reke Anduin.

Run

Na severoistoku od Mordora i zapadno od Rovaniona ležale su prostrane zemlje Runa. Tu je bilo Unutrašnje More Run koje se napajalo vodama Crvene reke i Tekućih Reka. Iz udaljenih zemalja Runa dolazili su mnogi varvarski narodi da raluju s Dunedainima tokom Drugog i Trećeg Doba Sunca. Run je bio zemIja Istočnjaka koji su bili pod uticajem Saurona, Gospodara Prstenova. Mnogi od njegovih najvećih slugu su regrutovani među kraljevima Runa. Do Četvrtog Doba Elesar, Kralj Ponovno Ujedinjenog Kraljevstva skršio je moć većine kraljevstava Runa i prisilio ih da sklope trajni mir sa zapadnim zemljama.

Sablasti Mrtvih Baruština

Između ogromnih slapova Velike Reke Anduin i mračnih planina Mordora nalazilo se jedno ogromno sumorno područje ritova, zvano Mrtve Baruštine. Te Baruštine su bile strašne i opasne, i u Trećem Dobu Sunca bile su zlo i ukleto mesto. Jer, ispričano je, na kraju Drugog Doba vodio se jedan silan rat pred Crnom Kapijom na ravnici Dagorlad. Nebrojeni ratnici Poslednje Alijanse Vilenjaka i Ljudi su poginuli na toj ravnici, i bezbrojni Orci su takođe pali. I tako su Vilenjaci, Ljudi i Orci, kao i mnoge druge sluge Saurona svi sahranjeni na Dagorladu.

Ali, u Trećem Dobu Baruštine su se proširile na istok i močvare su progutale grobove vojnika. Pojavile su se velike crne lokve i po njima su gmizali opaki stvorovi. U tim ritovima bilo je zmija i stvorova koji gmižu, nijedna ptica nije posećivala te nečiste vode. Iz opakog zadaha i mulja ovih lokvi, gde je mnogo ratnika trunulo, videla su se sablasna svetla. A ta svetla, govorilo se, bila su kao upaljene sveće, i u tim svetlima mogla su se videti lica mrtvih, lica lepa i zla, lica razjarena i natrula, mrtva, zla orčka lica i lica snažnih Ljudi i sjajnih Vilenjaka. Da li su ona bila duhovi mrtvih ili fatamorgane, nije poznato. Te Sablasti Mrtvih Baruština su se pojavljivale u lokvama, ali nije im se moglo prići. Njihova svetlost je prizivala putnike kao neki daleki san, i ako bi neko pao pod njihove čini, ušao bi u mračnu vodu i nestao u jezivim baruštinama. Takva je bila sudbina onih koji su putovali tim putem na istok i onih Istočnjaka koji su se zvali Kolovosci, koji su u dvadesetom veku tog Doba bili saterani duboko u Mrtve Baruštine posle Bitke od Logora.

Saruman

Istari, Čarobnjak od Izengarda, Saruman Beli bio je glavni od Istarija, Reda Čarobnjaka, koji su došli u Srednju Zemlju oko hiljadite godine Trećeg Doba Sunca. U Neumirućim Zemljama on je bio Kurumo, majarski duh Aulea Kovača. Kad se pojavio po prvi put, nosio je bele halje, imao kosu crnu kao gavranovo krilo i govorio je glasom u kome je bilo i mudrosti i lepote. Među Vilenjacima zvan Kurunir, što znači 'čovek od umeća', lutao je Srednjom Zemljom u nastojanju da savlada Mračnog Gospodara. Ali, posle izvesnog vremena uzoholio se i poželeo da prigrabi moć za sebe. Godine 2759. Saruman je ušao u Izengard i kulu Ortank, i sazvao je Orke, Poluorke, Uruk-haie i u jednom poslednjem pokušaju da stekne vlast, nadvladali su ga Hobiti, a zatim ga ubio njegov sopstveni sluga, Grima Crvjezik.

Sauron

Majar, Gospodar Prstenova, nekad majarski duh Aulea Kovača, Sauron, što znači 'omrznuti' ili 'prezreni', postao je glavni zapovednik Melkora, Mračnog Gospodara. U dobimaTmine, dok je Melkor vladao u Utumnu, i u Dobima Zvezda, dok su Melkora Valari držali u okovima, Sauron je vladao zlim kraljevstvom Angband. Za vreme Ratova Belerijanda Sauron je služio svog gospodara sve dok Melkor nije bačen u Prazninu na kraju Prvog Doba Sunca. Sauron se ponovo pojavio na Srednjoj Zemlji tokom petog veka Drugog Doba kao Anatar, 'davalac poklona'. 1500. godine zaveo je Vilin-kovače Eregiona i naveo ih da iskuju Prstenove Moći. Zatim je sebe učinio Gospodarem Prstenova iskovavši Jedini Prsten. U Ratu Saurona i Vilenjaka, od 1693. do 1700, Sauron je opustošio Eregion i samo ga je dolazak Numenorejaca sprečio da uništi Vilenjake. Sledećih hiljadu i po godina Sauron je izgrađivao moć Mordora i podveo Ljude na istoku i jugu pod svoju vlast. Najzad su došli Numenorejci i zaratili s njim 3262, a njihova snaga bila je tako velika da im se Sauron predao. Premda nije bio u stanju da ih porazi u ratu, uspeo je da ih zavede i iskvari. U tome je bio tako uspešan da je prouzrokovao potpuno uništenje Numenora. U toj kataklizmi uništeno je lepo obličje Sauronovo. Ali njegov duh je odleteo u Mordor i uz Jedini Prsten on je sebe pretvorio u Mračnog Gospodara strašnog ratnika s crnim oklopom na opečenoj crnoj koži, i užasnim, pomamnim očima. Međutim, čak i ovaj lik je uništen na kraju Drugog Doba, posle Rata s Poslednjom Alijansom Vilenjaka i Ljudi, kad je Jedini Prsten isečen s njegove šake. Ipak, pošto Jedini Prsten nije bio uništen, Sauronov duh je mogao ponovo da vaskrsne. Godine 1000. Trećeg Doba on se otelotvorio u obliku jednog velikog Oka bez kapaka. Ono je bilo kao oko neke ogromne mačke, ali ispunjeno mržnjom, opasano plamenom i okruženo tamom. Skoro dve hiljade godina Sauron se skrivao u Mrkoj šumi i bio poznat samo kao Nekromant od Dol Guldura, dokje istovremeno slao Utvare Prstena, Orke i varvarske kraIjeve protiv Dunedaina i njihovih saveznika. Godine 2941. Sauron je ponovo ušao u Mordor i počeo da obnavlja Mračnu Kulu. Na njegovu nesrcću, bilo je to iste godine kad je Jedini Prsten dospeo u vlasništvo Hobita Bilba Baginsa. Još kobnije po Saurona, godine 3018, samo mesec dana pre no što je on započeo Rat za Prsten, Frodo Bagins se uputio u Potragu Prstena, koja je za posledicu imala uništenje Jedinog Prstena u va-trama Planine Usuda. Još jednom, ali konačno, Sauron je zbrisan i sateran u seni. Nikada više nije vaskrsnuo njegov duh.

Semvajz Gemdži

Hobit od Okruga, Semvajs (Semudri) Gemdži je rođen 2980. Trećeg Doba i postao je baštovan u Torbinom Kraju. Kao verni sluga Bilba, pa onda Froda Baginsa, Sem je putovao s Nosiocem Prstena u Rivendel, gde je postao član Družine Prstena. Semvajs je bio jedini koji je ostao s Nosiocem Prstena tokom cele potrage. U mnogim i opasnim okršajima Sem je Frodu spasao život. Najznačajnija od svega bila je Semova borba sa Šelobom, Velikom ženkom pauka. Koristeći Bočicu Galadrijelinu i Vilinsečivo Žalac, on je oslepeo i smrtno ranio čudovište. Zatim je pomogao svom oslabelom gospodaru da uđe u Mordor i stigne do vatri Planine Usuda, gde je Jedini Prsten konačno uništen. Kad je Frodo otplovio u Neumiruće Zemlje, Semvajs je nasledio Torbin Kraj, i postao je čuvena i poštovana ličnost u Okrugu. Oženio se Rozom Pamuklijom i bio otac trinaestoro dece. Bio je izabran za Gradonačelnika Okruga sedam puta. Posle smrti svoje žene osamdeset druge godine Cetvrtog Doba Semvajs je otplovio u Neumiruće Zemlje da bi se ponovo pridružio svom prijatelju i gospodaru, Frodu Baginsu.

Senko

Meara, Konj od Rohana, Senka najvećeg od Meara, 'prinčeva konja' od Rohana u vreme Rata za Prsten, ukrotio je i jahao bez uzde i sedla Gandalf Čarobnjak. Nazvan Senko zbog svog srebrnosivog ogrtača, bio je jedini konj koji je mogao u trku da prestigne sablasne crne Konje i Krilate Zveri Utvara Prstena. Nosio je Gandalfa Čarobnjaka u odbrani gondorske Kule i u poslednjoj Bici pred Crnom Kapijom Mordora.

Senovite Planine

U istorijama Srednje Zemlje postoje dva planinska venca koja se zovu Senovite Planine. Jedan je bio na severozapadu Belerijanda u Prvom Dobu Sunca i Vilenjaci su ga zvali Ered Vetrin, 'Planine Senke'. One su obrazovale prirodnu odbrambenu granicu oko noldorskog kraljevstva Hitluma. Drugi venac Senovitih Planina je tako nazvan u Drugom Dobu i obrazovao je hiljadu miija dugačku granicu zapadnog i južnog Mordora. Poznate među Vilenjacima kao El'el Duat, 'ograda mračne senke', ove planine su obrazovale dve strane velike planinske potkovice koje su predstavljale glavnu odbranu Mordora. Izgledalo je da se na Senovite Planine Mordora praktično nemoguće uspeti i imale su samo dva poznata prolaza, Kirit Gorgor i Kirit Ungol.

Seregon

U drevnom Belerijandu postojalo je nekad jedno stenovito brdo po imenu Amon Rud, 'golo brdo', u kome su bile usečene pećine poslednjih od Sitnih Patuljaka. Na tom brdu ništa nije raslo, osim otporne biljke Seregon. Na vilenjačkom, ovo ime znači 'krvavi kamen', jer kad je ova biljka u cvatu zbog njenih tamnocrvenih cvetova kameniti vrh izgleda kao da je pokriven krvlju. Ova vizija se pokazala kao proročanska, jer su odmetnici Turina Turambara pobijeni na ovom vrhu, a poslednji od Sitnih Patuljaka usmrćeni u pećinama pod njim.

Severnjaci

U Trećem Dobu Sunca mnogi Ljudi koji su bili potomci Edaina iz Prvog Doba naseljavali su severne Dolove Anduina. Ti Ljudi su bili od mnogih plemena i kraljevstava, i zvali su se Severnjaci Rovaniona. Mada ovim Severnjacima nije vladao nijedan jedini gospodar, oni su bili stalni neprijatelji Saurona i svih njegovih slugu. Jer širom Rovaniona ovi ponosni Ljudi su se često borili sa Orcima, Istočnjacima i Vukovima Mračnog Gospodara, i ponekad su se čak odvažavali da povedu bitku s velikim i drevnim Zmajevima koji su izlazili iz Severne Pustare. Ti Severnjaci su ostali u Rovanionu mnogo vekova i nisu podlegli zloj moći Saurona. U istorijama koje se odnose na poslednje vekove Trećeg Doba Sunca su zabeležena imena nekih od ovih snažnih i plemenitih Ijudi: Beorninzi i Sumski Ijudi od Mrke Sume; Jezerski Ljudi od Ezgarota; Bardinzi od Dola; i, možda najmoćniji, nadaleko čuveni Eotedi, od kojih su poticali Rohirimi, Jahači Marke. Sve su to bili snažni i plemeniti Ljudi i, u Ratu za Prsten, Severnjaci su se pokazali kao pravi saveznici Dunedaina, napadajući privrženike Saurona na bojnom polju, po šumama i u planinskim prolazima.

Od jedanaestog veka Trećeg Doba Severnjaci su bili saveznici Gondorana u borbi protiv istočnjačkih osvajača. Mnogi su pristupili vojsci Gondora i njihove sudbine od tog vremena su pratile usud gondorskih kraljeva.

Simbelmine

Kraj Edorasa, Zlatnog Dvora kraIjeva Marke, ležale su velike humke, grobovi kraljeva koji su poslednjih pet stotina godina Trećeg Doba Sunca vladali Rohanom. Pred kraj Trećeg Doba grobovi su bili postavIjeni u dva reda: jedan niz od devet grobova za one od Prve Loze; drugi od osam za one od Druge Loze. Na tim grobovima, kao svetlucavi sneg, rasli su beli cvetovi zvani Simbelmine, što je u uobičajenom govoru Ljudi glasilo 'Večnost', a među Vilenjacima bio je poznat kao Uilos. Oni su cvetali u svim godišnjim dobima, kao sjajne oči Vilenjaka, blistajući uvek zvezdanom svetlošću.

Simbelmine su bili najbelji i najgušće na grobu Helma Ćekićorukog, devetog kralja Prve Loze, koji je za vreme Opsade Rogburga odlazio sam među nepnjatelje, Dunlendinge. I Simbelmine podseća te neprijatelje na njega, najžešćeg kralja Marke. Za vreme gladi Opake Zime Helm Čekićoruki se oglašavao svojim moćnim rogom i kao snežni div lovio svoje neprijatelje i ubijao ih. I mada je u to vreme poginuo, govorilo se da njegova utvara i dalje hodi tom zemljom, i da se njegov rog može čuti u Helmovom Ponoru.

Sindari

Kako su Sivi Vilenjaci, koji se zovu Sindari, postali odvojena rasa, ispripovedano je u priči o Putovanju Vilenjaka. Na početku, oni su bili od Tri Roda, Teleri, a njihov kralj bio je Uzvišeni Kralj svih Telera. U tim prvim godinama on se zvao Elve Singolo i bio je najviši od svih Vilenjaka. Kosa mu je bila srebrna i njega je jedinog od Telerija (s noldorskim Gospodarem Finveom i vanjarskim gospodarem Ingveom) Orome, Konjanik Valara, odveo u Neumiruće Zemlje da dožive Svetlost Drveća Valara. Kad je Elve Singolo vraćen svom narodu da im ispriča šta čeka Vilenjake u Neumirućim Zemljama, niko nije više od njega bio željan da dosegne Svetlost. Teleri su bili najveća vojska koja je išla na Zapad, a pošto su bili mnogobrojni, uvek su bili poslednji i zaostajali na tom dugom putu. Mnogi od Telera su bili izgubljeni na Putovanju, ali Elve ih je uvek požurivao da nastave, sve dok najzad nisu stigli u Belerijand, s one strane Plavih Planina. U Belerijandu su se na neko vreme ulogorili blizu Reke Gelion, u jednoj šumi. Na tom mestu, prema predanju Vilenjaka, Elve Singolo je ušao u Šumu Nan Elmot i bio začaran činima bezvremenosti. Njegov narod je tragao za njim, ali kako su godine proticale mnogi su izgubili nadu i predali su kraljevsku vlast Olveu, njegovom bratu, produživši su svoje Putovanje na Zapad. Ali mnogi drugi nisu hteli drugog kralja i nisu hteli da napuste to mesto. Tako su ti Ijudi ostali u Belerijandu, sebe nazvali Eglat, 'napušteni', i odonda su bili odeljeni od roda Telera.

Konačno, Eglati su bili nagrađeni, jer se Elve Singolo vratio iz Šume Nan Elmot, ali velika promena koja se u njemu dogodila zapanjila je njegov narod. S njim je došao i izvor njegove začaranosti, Melijana Maja, Elveova kraljica i žena. Svetlost njenog lica bila je blistava i čarobna, i Eglati su je obožavali i plakali od radosti zbog povratka svog kralja.Kralj je bio promenjen i na drugi način, jer više nije želco da ide na zapad, već je želeo da ostane u Šumi Belerijanda, da okupi oko sebe svoj narod i osnuje tu kraljevstvo. Svetlost na licu Melijaninom je za njega bila sjajnija od svetlosti Drveća. Tako je stvoreno novo kraljevstvo; njegovi stanovnici se više nisu zvali Eglat, već Sindar, 'Sivi Vilenjaci' i Vilenjaci Sumraka.

U Dobima Zvezda Sindari su postali najveći od vilenjačkih naroda u Smrtnim Zemljama i pripadale su im sve zemlje Belerijanda. Oni su pronašli ostatke Telera, zvanih Falatrimi, koji su živeli kraj mora, i ti su Ijudi, pod gospodarem Kirdanom, poželeli dobrodošlicu svom kralju koji se vratio i zakleli mu se na vernost. Takoje bilo i sa ostatkom Nandora koji su stigli u Belerijand (i kasnije prozvani Zeleni Vilenjaci ili Laikvendi); ti Ijudi su takođe prihvatili Elvea za svog kralja. S vremenom se među Sindarima pojavio jedan novi vilenjački jezik, i na tom sindarinskom jeziku njihov kralj se više nije zvao Elve Singolo nego Elu Tingol, 'Kralj Sivi ogrtač'.

U Dobima Zvezdane Svetlosti, priča se, jedan čudan narod, koji je sebe nazivao Kazad, izašao je iz Plavih Planina; Vilenjaci su ih nazivali Naugrim, ili 'zakržljali narod'. Bili su to Patuljci, koji su došli u miru da trguju s Vilenjacima Belerijanda. Veliki procvat i blagostanje doživljavala su ova dva naroda i jedni od drugih su naučili mnoge veštine i zanate. Uz pomoć Patuljaka sagrađen je najveći vilenjački grad Srednje ZemIje zvani Menegrot 'Hiljadu Pećina'. Mada je to bio grad u planini, opisivan je kao bukova šuma u kojoj su sijale zlatne svetiljke, pevale ptice, tumarale zveri i tekle vode u srebrnim vodoskocima. Tu i po šumama oko Menegrota bilo je uvek svetlosti, jer je ovo sindarsko kraljevstvo bilo svemoćno, pošto su njime vladali združeni Vilenjak i Maja. Iz braka Elua Tingola i Melijane rodila se kći koja se zvala Lutijena, a priče kažu daje ona bila najlepše stvorenje koje je ikad došlo na Svet.

Ali Godine mira pod Zvezdama su se bližile kraju; u Valinoru je izbio rat i Drveće Valara je uništeno. Melijana je, međutim, bila mudra kraljica, obdarena proročanskom moći, i odlučila je da skloni Sindare od zla koje će zadesiti zemlju oko njih. Ona je bacila moćne čini i istkala čaroliju u Velikoj Šumi Dorijat oko Menegrota, tako da je sindarsko carstvo postalo skriveno kraljevstvo. Ta čarolija bila je jača od visokih zidina ma koje citadele i nazvanaje Prsten Melijanin, i nikakvo zlo nije moglo da razbije te čini spolja, i bilo bi izgubIjeno pre no što bi uspelo da uđe.

Tako, iako su Noldori, goneći Morgota, izašli iz Neumirućih ZemaIja a u Belerijandu je besneo Rat za Dragulje, Sindari uglavnom nisu bili u opasnosti. A nisu hteli ni da imaju nikakva posla s tim Rodoubicama niti da im pomažu, jer su čuli za noldorska dela u Neumirućim Zemljama i kako su Noldori pobiii njihovu braću i ukrali brodove Telera u Alkvalondeu.

Ali, kako je ispričano u pripovesti o Lutijeni i Berenu, veliko zlo se neočekivano pojavilo u samom kraIjevstvu. Jer od rase Ljudi jedan po imenu Beren je došao k Tingolu i zatražio ruku Lutijeninu. Tingol je gledao na smrtnike s prezrenjem i bio je u iskušenju da ga usmrti, ali je, pre nego da ga ubije, postavio Berenu nemogući zadatak. Kao cenu za nevestu Beren je trebalo da iseče Silmaril iz Morgotove Gvozdene Krune i da ga donese Tingolu. Bila je to Potraga za Silmarilom koja je donela tako mnogo zla Sindarima. Ta Potraga je uvukla Sindare u Kob Noldora i prokletstvo koje je ležalo na Silmarilima.

Učinivši neverovatan podvig, Beren je, uz pomoć Lutijene i Vučjaka Huana, ostvario ovaj zadatak, ali je izazvao bes ne samo Morgota, već i Patuljaka i Noldora. Jer, u žudnji za Silmarilom, Patuljci koji su živeli u Skrivenom Kraljevstvu i koji su radili za Tingola, tad su ga (u žudnji za Silmarilom) ubili i ukrali dragulj. Međutim, nisu uspeli da pobegnu i sami su ubijeni. Posle Tingolove smrti Melijana je velom tuge skrila svoju moć i, plačući, zauvek napustila Srednju Zemlju. U tom trenutku prsten začaranosti je spao sa Skrivenog Kraljevstva u Dorijatu.

Sada, kad nikakva prepreka nije više branila Menegrot, Patuljci Belegosta i Noldori, sinovi Feanora, došli su u tvrđavu Menegrot i opustošilije. Tako je ovo veliko kraljevstvo zauvek nestalo, mada je nekoliko njegovih velikaša preživelo.

U Drugom Dobu Sunca neki od ovih sindarskih velikaša, s mnogima od Noldora, otplovili su brodovima do Tol Ereseje i podigli grad i luku Avalone. Ali bilo je drugih sindarskih velikaša koji su se zadržali u onome što je ostalo od Belerijanda i zvalo se Lindon. Kako su godine proticale, neki od sinova sindarskih velikaša su napuštali Lindon i odlazili u zemlje s one strane Maglenih Planina gde su stvarali nova kraljevstva među Šumskim Vilenjacima. Dvojica od najčuvenijih su bili Tranduil, koji je otišao u Zelenšumu Veliku i tu uslanovio Šumsko Kraljevstvo, i Keleborn, rođak Tingolov, koji je sa noldorskom princezom Galadrijelom osnovao kraljevstvo Lotlorijen, Zlatnu Šumu. Zatim su se, takođe, neki sindarski velikaši nastanili u Rivendelu s Elrondom i u Sivim Lukama s Kirdanom Brodograditeljem. U Ratu za Prsten najčuveniji Vilenjak bio je Legolas, sin Tranduilov. Legolas je bio jedan od devetorice junaka Družine Prstena i posle Rata za Prsten osnovao je poslednje šumsko vilinnaselje u lepoj, svetloj šumi Itilijen u Gondoru.

Konačno, u Četvrtom Dobu Sunca sve moći Eldara su bledele i nestajale iz Sveta, i s drugim Vilenjacima poslednji od Sindara su otplovili iz Sivih Luka u Neumiruće Zemlje.

Sirion

Najvažniji rečni sistem u Belerijandu bio je sliv reke Sirion, čija delta se ulivala u Zaliv Balar. Siron i njegove mnogobrojne pritoke su navodnjavali ceo središnji Belerijand, južno od Planina Senki i Planina Užasa. Njegove glavne pritoke su bile Narog i Ginglit u kraljevstvu Nargotrond, i Aros, Kelon, Ezgalduin, Mindeb, Teiglin i Maduin u Dorijatu. Na najsevernijem delu njegovog toka nalazilo se važno utvrđeno ostrvo Tol Sirion koje je branilo Sirionov Prolaz. Jedan kameni most je premošćavao njenu pritoku, Ezgalduin u centralnom Dorijatu i ulazio u Hiljadu Pećina Menegrota, onaj čudesni skriveni grad Sivih Vilenjaka, dok su kanjoni i pećine pritoke Naroga bile mesto gde su noldorski Vilenjaci Finroda podigli svoj grad Nargotrond. Za Sirion se verovalo daje nastao u zbrci i sukobu Rata Sila na kraju Prvog Doba Zvezda, kad su Valari razorili Utum-no. Uništen je na kraju Prvog Doba Sunca i Rata Besnih kad su Valari i Eldari razorili Angband i ceo Belerijand potonuo u more.

Sitni Patuljci

Priče o Vilenjacima u Prvom Dobu Sunca kazuju o ostatku jednog izgnanog naroda Patuljaka koji je živeo u zemlji Belerijand mnogo pre dolaska Vilenjaka. To su bili Sitni Patuljci i oni su naseljavali šumovitu zemlju oko Reke Narog i izdubili dvore Amon Ruda i Nukkizdina (kojije kasnije postao vilenjačko kraljevstvo Nargotrond). Ali, kada su sindarski Vilenjaci stigli u obližnju zemlju Dorijat, ne znajući kakva su to bića, lovili su ih radi zabave. S vremenom su naučili da nisu ništa drugo do umanjeni patuljački narod koji je postao otuđen od drugih Patuljaka zbog nekog zlog dela učinjenog mnogo pre tog vremena u zemlji isločno od Plavih Planina. Tako su Sindari prestali da progone ovu nesrećnu rasu, koju su nazvali Noigit Nibin.

Ali, ovi Ijudi su u Belerijandu izumirali. Pošto nisu imali nikakvih saveznika u zaraćenoj zemlji, ušli su u istorije Vilenjaka u pričama o Turinu. Do tog vremena Sitnih Patuljaka bilo je samo tri: njihov gospodar, koji se zvao Mim, i dvojica njegovih sinova, Ibun i Kim. U 'Priči o Bolu' se pripoveda kakoje Mim odveo Turina Turambara i njegove pristaše u drevne patuljačke iskopine Amon Ruda, gde su našli zaklon. Ali, kasnije su Mima zarobili Orci i on je spasao svoj život odajući Turina i njegovu bandu. Tako su Orci iznenada napali i pobili te odmetnike. Mim je zaludu stekao slobodu, jer su oba njegova sina stradala i, mada je on poživeo još da sakupi veliku Zmajevu riznicu blaga koju je Glaurung ostavio za sobom u razrušenom Nargotrondu, desilo se da je Turinov otac, ratnik po imenu Hurin, došao do Mimovih vrata. Jednim udarcem Hurin je ubio Mima da bi se osvetio, i tako je okončao život ovog Sitnog Patuljka, poslednjeg koji je živeo u Krugovima Sveta.

Sive Luke

Poslednja od luka Vilenjaka na Srednjoj Zemlji bio je grad i pristanište poznato kao Sive Luke, posed Falatrima Kralja Kirdana. Na vilenjačkom zvane Mitlond, Sive Luke su bile naseljene i podignute na početku Drugog Doba Sunca, na gornjim potezima Zaliva Lune i na ušću reke Luna. Tokom dva veka to je bilo glavno pristanište Vilenjaka Srednje Zemlje, i iz te luke svi veliki i valjani iz te rase koji su preživeli sukobe na Srednjoj Zemlji su na Kirdanovim čarobnim belim brodovima otplovili u Neumiruće Zemlje. U Četvrtom Dobu mnogi od onih koji su se ubrajali među junake Rata za Prsten su se takođe uputili na to veliko putovanje na zapad, sve dok konačno i sam Kirdan, s poslednjima od Eldara Srednje Zemlje, nije povezao poslednji vilinski brod iz Sivih Luka izvan krugova sveta u Neumiruće Zemlje besmrtnih.

Sive Planine

Odmah na severu od velike Mrke šume nalazio se venac planina koji se prostirao s istoka na zapad i obeležavao severnu granicu Rovaniona. Najseverniji izvor Anduina, Velike Reke, bile su Sive Planine, koje se na vilenjačkom zovu Ered Mitrin. Od godine dve hiljadite Trećeg Doba to je bilo utočište i dom Patuljaka Durinove Loze. Ovde su oni postali veoma bogati zbog ogromnih količina zlata koje su nalazili, i tokom pet vekova napredovali su i živeli u blagostanju. U dvadeset šestom veku glas o bogatstvu koje se nalazilo u Sivim Planinama dospeo je do ušiju Hladnih Zmajeva, i oni su krenuli u napad bez milosti. Mada su se Patuljci srčano branili, nadvladani su, i zlatom bogate Sive Planine su potpuno prepuštene Hladnim Zmajevima.

Sivi Vilenjaci

Od svih Umanjara, Vilenjaka s Putovanja koji nikad nisu videli Svetlost Drveća, najmoćniji su bili Sindari, 'Sivi Vilenjaci'. Tim Ijudima je vladao jedan koji je video Svetlost a štitila ih je jedna koja je bila pomoćnica Silama koje su načinile Drveće. Kralj Sivih Vilenjaka bio je. Elve Singolo, na jeziku Sivih Vilenjaka Elu Tingol, 'Kralj Sivi Ogrtač'. Tingol je bio najviši od svih Vilenjaka i kosa mu je bila srebrna. Njegova kraljica bila je Melijana Maja, i mnogo Doba pre no što se pojavilo Sunce ovo dvoje su stvorili kraIjevstvo u Šumi Dorijat, i u njemu sagradili grad po imenu Menegrot. Dokje Melijana bila kraljica i Tingol bio živ, Sindari su bili napredan i srećan narod. Ali kad je Tingol uvu-čen u Rat Dragulja i izgubio život, a njegova kraljica otišla, čivot, a njegova kraljica otišla, čini su razbijene i

Skata Crv

Zmaj od Sivih Planina. Skata Crv je bio Zmaj koji je u drugom milenijumu Trećeg Doba Sunca poveo svoje leglo Hladnih Zmajeva u zlatom bogato kraljevstvo Patuljaka u Sivim Planinama. Tu je pobio Patuljke i oteo njihove zalihe zlata. Konačnoje Princ Fram, sin Frugmara od Eoteoda, došao u Sive Planine, ubio Skatu Crva i prisvojio njegovu riznicu.

Skožokor

Ent od Šume Fangorn, Skožokor je bio jedan od tri najstarija živa Enta, ili 'Pastira Drveća', koja su i dalje živela u vreme Rata za Prsten. Skožokora su Vilenjaci zvali Fladrif, a naizgled je najsličniji bio drvetu breze. U vreme kad se Saruman uzdigao do moći, Skožokor je živeo tik na zapadu od Izengarda, gde su ga napali i ranili Orci. On je pobegao u najviša brda Fangorn Šume i ostao tu, odbivši da side odatle čak i za vreme Marša Enta na Izengard.

Slepi miševi

Od mnogih bića koja je Melkor Mračni Gospodar odgajao u tmini, jedno je bilo Slepi miš koji siše krv. Nijedna priča ne govori o tome da li su Slepi miševi nastali od ptice ili zveri, ali su oduvek bili poznati kao sluge zla. Pohlepa i navike Slepih miševa mnogo su odgovarale zlim ciIjevima, i priče govore kako su čak i najmoćnije Melkorove sluge koristile obličje Slepog miša kad je ustrebalo. Takvo je obličje bilo Turingvetil Vampira, 'žene tajanstvene senke', a i sam Sauron se, bežeći posle pada Tol-in-Gaurota, pretvorio u velikog Slepog miša s ogromnim krilima. Priča o Hobitima takođe pripoveda kako su, u Bici Pet Vojski u Trećem Dobu Sunca, crni olujni oblaci Slepih miševa nastupali u otvorenom boju, s legijama Orka i Vukova, da bi se borili protiv Ljudi, Vilenjaka i Patuljaka.

Smaug Zlatni

Zmaj od Erebora, Smaug je bio najveći Zmaj Trećeg Doba. Divovski zlatnožuti Vatreni zmaj imao je ogromna krila kao u slepog miša i omotač od neprobojnih gvozdenih krljušti. Njegov jedini ranjivi deo trbuh bio je zaštićen prslukom od dragulja koji su postali usađeni tu vekovnim ležanjem na riznicama nakita. Mada mu je poreklo nepoznato, zna se da je živeo u Sivim Planinama pre no što je 2770. godine došao u Erebor. Tu je palio i pustošio Dol pre ulaska u Kraljevstvo pod Planinom, gde je pobio ili oterao Patuljke. Dva veka je zadovoljno ležao na svojoj hrpi blaga u Ereboru. Onda, 2941. dremež mu je poremećen kad su mu Turin i Družina ukrali deo zlata. U besu je napao Jezerske Ljude Ezgarota, i ubijen je crnom strelom Barda Lukonosca koja je probila jedino mesto na njegovom trbuhu koje nije bilo pokriveno njegovim oklopom od dragulja.

Snaga

Među onim opakim stvorovima, koja se u istorijama Srednje Zemlje nazivaju Orci, bilo je mnogo nakota, a za svaki je izgledalo da je stvoren da bi odgovarao nekom posebnom zlu. Najčešća pasmina bila je ona koja se u Crnom Govoru zvala Snaga, što znači 'robovi'. Orci, stvorenja ispunjena mržnjom, prezirali su i same sebe, jer su bili rasa robova i roblje Mračnim Silama koje su njima upravljale. Snaga je izgleda takođe bilo i ime jednog određenog Orka od Kirit Ungola. Taj Ork je bio jedan od orčkih stražara Kule Paukovog Prolaza koji su se borili pod svojim zapovednikom, Uruk-haiem Šagratom, protiv morgulskih Orka oko pancirnog ogrtača od Mitrila Foroda Baginsa. On je preživeo ovu bitku, ali samo da bi poginuo slomivši vrat za vreme borbe sa Semvajsom Gemdžijem.

Snežna griva

Meara, Konj od Rohana, za vreme Rata za Prsten Snežna griva bio je ždrebac Teodena, Kraja Rohana. Nosio je svog gospodara u bici od Rogburga. U Bici od Pelenorskih Polja obojicuje ubio Veštac-kralj.

Snežni Ijudi

U severnoj zemlji Forohel, u Trećem Dobu Sunca, živeo je jedan primitivan narod koji je vodio poreklo od drevnih Forodvaita. Na sindarinskom, to su bili Losoti, ali u zajedničkom zapadnom jeziku zvali su se Snežni Ljudi od Forohela. Oni nisu bili snažan narod i odabrali su da žive na obali jednog velikog ledenog zaliva da bi bili van domašaja više ratnički nastrojenog naroda Juga. Bili su oprezan narod, ali upućeni u osobenosti i ćudi snega i leda, sposobni da izdrže surove uslove u pustarama. Lovili su tamo gde drugi Ijudi ne bi mogli da nađu nikakvu divljač, gradili su tople kuće od snega tamo gde bi drugi nastradali od strašne zime, i putovali su brzo preko leda klizaljkama od kosti i sankama tamo gde bi se drugi spoticali i uopšte ne bi mogli da prođu. Zaista su bili neprikosnoveni gospodari te ledene zemlje koju su izabrali.

Sprudovi humki

Sprudovito zemljište istočno od Okruga i Stare Šume zvalo se Sprudovi Humki, zbog velikih grobnih humki tu podignutih. Tokom Trećeg Doba mnogi su ih smatrali za najstarije groblje Ljudi u Srednjoj Zemlji i Dunedaini Arnora su ih poštovali. Nije bilo drveća ni vode na tim sprudovima, samo je trava pokrivala brda u obliku kupola koja su bila okružena i ovenčana kamenim monolitima. Za vreme ratova s Vešcem-kraljem od Angmara poslednji od Dunedaina Kardolana našli su neko vreme utočište među humkama. Međutim, do 1636. humke su postale mesto gde su se pojavljivali zli dusi po imenu Stvorenja Humki, demoni slani iz kraljevstva Vešca-kralja Angmara da učine što je moguće više zla. Te neupokojene duše su načinile od Sprudova Humki mesto strave i užasa. U takvu ukletu zemlju, 3018. godine Trećeg Doba, došao je Frodo Bagins, Nosilac Prstena. Da se nije umešao čudni šumski duh Tom Bombadil, pustolovnom Hobitu bi zla stvorenja Sprudova Huaiki sigurno oduzela život, i Potraga Prstena bi se rano završila.

Srednja Zemlja

Veliki kontinent Srednja Zemlja je prvi put uobličen u najstarijim danima Sveta Arde. On je ležao na istoku od onog drugog velikog kontinenta, Amana, koji je najčešće nazivan Neumiruće Zemlje, i koji je bio odvojen od Srednje Zemlje Belegairom, Velikim Morem. Na kraju Drugog Doba Sunca, međutim, kad je Numenor razoren, Neumiruće ZemIje su otrgnute iz Krugova Sveta. Srednja Zemlja, smrtne zemlje su ostale, mada umnogome izmenjene, i nastavile su da se menjaju tokom doba. Od Srednje Zemlje su se konačno razvile Evropa, Azija, Afrika.

Sturi

Jedini od tri hobitske loze, oni koji se nazivaju Sturi, poznavali su veštine plovidbe, pecanja i plivanja. Bili su zaljubljenici u ravne rečne predele i najviše su se družili s Ljudima. Harfuti su Sture smatrali nastranim narodom. Poslednji od Hobita koji su se naselili u Okrugu, Sturi su Harfutima izgledali muževno i ličili na Ljude, jer su bili teži i krupniji od drugih rodova i, za razliku od drugih Hobita, mogli su da puštaju brade.

Stvorenja Humki

Zapadno od Brendivinske Reke, iza Stare Šume nalazili su se Sprudovi Humki, najstarije groblje Ljudi u Srednjoj Zemlji. Tu nije bilo drveća ni vode, samo trave i busenja koji su pokrivali brda u obliku kupola koja su bila ovenčana monolitima i velikim prstenovima od kamena belog kao kost. Ta brda su bila grobne humke podignute u Prvom Dobu Sunca za Kraljeve Ljudi. Tokom mnogih Doba Sprudovi humki su bili sveti i poštovani, sve dok iz Veštičjeg kraljevstva Angmar mnoge strašne i mučene duše nisu pobegle preko Srednje Zemlje, nastojeći da se sakriju od proždiruće svetlosti Sunca. Demoni čija su tela bila uništena tražili su druga tela u kojima bi mogli da obitavaju njihovi zli dusi. I tako su Sprudovi Humki postale ukleto i užasno mesto. Ti demoni su postali Stvorenja Humki, Neupokojeni, koji su oživljavali kosti i draguljima ukrašene oklope drevnih Kraljeva Ljudi koji su živeli u toj zemlji u Prvom Dobu Sunca.

Stvorenja Humki su bila od materije tmine koja je mogla da uđe u oko, srce i um ili da slomi volju. Oni su menjali obličje i mogli su da se presele iz jednog lika u drugi i oživIjavaju koji god živi lik žele. Najčešće je Stvorenje Humke nasrtalo na neopreznog putnika u vidu mračne utvare čije su oči bile sjajne i hladne. Glas ove spodobe bio je istovremeno strašan i hipnotišući; dodir njene ruke kostura bio je leden, a stezala je kao gvozdene čeljusti zamke. Kad bi je jednom začarao Neupokojeni, žrtva nije više imala svoju volju. Na taj način, Stvorenja Humki su dovlačila žive u grobove na sprudovima. Turoban hor mučenih duša mogao se čuti u Humci dok bi, u zelenkastom polusvetlu, Stvorenje Humki polagalo svoju žrtvu na kameni oltar i vezivalo je zlatnim lancima. Ono ju je ogrtalo bledim platnom i prekrivalo dragocenim nakitom drevnog pokojnika i potom joj okončavalo život žrtvenim mačem.

U tami su bili moćni duhovi, mogli su se držati na odstojanju samo čarolijom moćne. bajalice. Oni su ozivljavali tela davno umrlih Ijudi, ili bi omadijali nesrećne putnike navodeći ih da uđu u grobove na sprudovima gde bi ih ubijali. Mogli su da budu uništeni samo kad bi bili izloženi svetlosti, i upravo su najviše nju mrzeli i najviše su je se plašili. Stvorenja Humki su bila izgubljene i mučene duše, i njihova poslednja prilika da ostanu na zemlji zavisila je od mračne sigurnosti grobnih komora. Jednom, kad bi se kamena grobna odaja razvalila i otvorila, svetlost bi prodrla unutra na Stvorenja Humki i oni bi kopneli kao izmaglica pred suncem i nestajali.

Svertinzi

U poslednjim vekovima Trećeg Doba Sunca do mirnih zemalja Okruga doprle su glasine i priče o ratovima između Ljudi Gondora i divljeg ratničkog naroda s dalekog juga, po imenu Haradrim. U narečju Okruga Haradrimi su se zvali Svertinzi.

Svetao Narod

Od početka, pre Stvaranja Arde i Računanja Vremena, Iluvatar je smerao da donese rasu Vilenjaka na Svet. U njegovoj velikoj zamisli trebalo je da oni budu prvi Ijudi koji će se roditi i najlepši i najsvetliji od svih rasa koje će postati. I tako su Vilenjake svi, sem njhovih zlih neprijatelja, obično zvali Svetao Narod.

Svetli Vilenjaci

Od cele vilenjačke rase u najvećoj milosti i najvoljeniji su oni od Prvog Roda, Vanjari, jer su oni najmudriji Vilenjaci i uvek sede kod nogu Manvea, Uzvišenog Gospodara svih Sila Arde. Oni se zovu Svetli Vilenjaci i najduže su živeli u sjajnoj Svetlosti Drveća Valara, i njihove oči sijaju najblistavije od svih Vilenjaka tim Svetlom. Uz to, oni su plavokosa i plavooka rasa, a kosu i kožu imaju najsvetliju od svih Vilenjaka. Izgledaju silni i kao da su od zlata, a njihov je kralj, koji je nazvan Ingve, oduvek bio Uzvišeni Kralj svih Vilenjaka Sveta.

Šagrat

Uruk-hai od Kirit Ungola, za vreme Rata za Prsten Šagratje bio zapovednik Orka od Kule Paukovog Prolaza.

Njegova orčka četa bila je upletena u kratku, krvavu bitku s jednom orčkom ruljom iz Morgula, koja se vodila da bi se prigrabio pancirni ogrtač od mitrila Forda Baginsa. Mada teško ranjen, Šagrat je uspeo da zadrži pancirni ogrtač i da ga odnese svom gospodaru Sauronu, Gospodaru Prstenova.

Šeloba

Pauk od Kirit Ungola, Šeloba je bila najveći i najgnusniji od Velikih Pauka koji su preživeli razaranje Belerijanda. Tokom Drugog i Trećeg Doba Šeloba Velika i njeni manji potomci su živeli u Planinama Mordora i gorju Mrke šume. Do kraja Trećeg Roda njeni potomci su zauzeli velike delove Mrke šume, dok se Šeloba ponajčešće držala svoje jazbine u Kirit Ungolu, gde se hranila bilo kim iz bilo koje rase koji bi pokušao da uđe u Mordor tim prolazom kroz planine. 3000. godine zarobila je Goluma, ali ga je pustila da bi mogao da joj dovede još žrtava. 3019. Golum je doveo Froda Baginsa i Semvajsa Gemdžija u njenu jazbinu. Šeloba je paralisala Froda, Nosioca Prstena, i progutala bi ga da nije bilo Semvajsa koji je prvo oslepeo Šelobu svetlošću Boci. Galadrijeline, a zatim je teško ranio vilinskim mačem. Izgleda da je ona odgmizala da bi uginula u svojoj jazbini.

Šumari Itilijena

Na kraju dvadeset devetog veka Trećeg Doba Sunca Turin II, Vladajući Namesnik Gondora izdao je naredbu da se obrazuje jedno bratstvo vitezova u Severnom Itilijenu, jer su moć Gondora u toj zemlji ugrožavali neprijatelji iz Mordora i Morgula. Tako je obrazovana družina zvana Šumari Itilijena. Ti vitezovi su bili odeveni u zeleno, kao stanov-nici šuma, a borili su se lukovima, kopljima i mačevima. U godinama pre Rata za Prsten, njihov zapovednik bio je Faramir, drugi sin Denetora, Vladajućeg Namesnika Gondora. Najveće od njihovih prebivališta bilo je ono skloništc pećina i tunela iza velikog vodopada, odakle se pogled pružao daleko preko Dolova Anduina. To mesto se zvalo Henet Annun, 'prozor sunčevog zalaska'.

Šumari Severa

Tokom mnogih vekova Trećeg Doba Sunca, u zemljama Erijadora, lutali su Ijudi jarosnih lica, odeveni u ogrtače sive ili zelene kao šuma, s kopčom kao srebrna Zvezda na levom ramenu. Imali su sive oči, bili naoružani mačem i kopljem i nosili su dugačke kožne čizme. Običan narod Erijadora zvao ih je Šumari, a za njih se mislilo da su čudni, neprijateljski nastrojeni Ijudi. Jer iako su lutali svim zemljama Erijadora pešice ili na čudnim rutavim Konjima, to su činili nečujno. Zaista je malo njih znalo ko su i odakle su došli ti žilavi, od vetra ogrubeli i izborani Šumari. Ali, kao što 'Crvena Knjiga Zapadne Međe' otkriva, Šumari su u stvari bili poslednji plemići i vitezovi onog nekada velikog dunedainskog kraIjevstva Arnor, a njihov poglavar bio je Uzvišeni dunedainski Kralj. U godinama pre i posle Rata za Prsten bio je to Aragorn, sin Aratorna, koji se kao Šumar zvao Strajder (Krakatilo). U to vreme, jedan po imenu Halbarad, koji je ubijen na Pelenorskim Poljima, bio je Aragornov glavni zapovednik među Šumarima, dok su čuveni sinovi Elronda Poluvilenjaka, Eladan i Elrohir takode jahali u toj četi.

U Ratu za Prsten Aragorn je krunisan za Kralja Elesara, gospodara blizanačkih kraljevstava Arnora i Gondora, a Šumari su slavljeni kao najveći među Ljudima tog Ponovno Ujedmjenog Kraljevstva.

Šumski Ljudi

U Trećem Dobu Sunca živeo je u Mrkoj šumi jedan narod po imenu Šumski Ljudi Mrke Šume. Oni su bili potomci Severnjaka. U savezu sa Beorninzima i Vilenjacima Šumskog Kraljevstva borili su se protiv zla koje je ušlo u tom dobu u Dol Guldur na jugu Mrke šume. Iz tog mesta dolazili su Orci, Pauci i Vukovi u velikom mnoštvu, i bitka da se očisti ta velika šuma bila je dugotrajna i strašna. U Ratu za Prsten ta bitka je nazvana Bitka pod Drvećem. Sever su preplavili Vilenjaci, Šumski Ljudi i Beorninzi, satirući zle slugeranje Dol Guldura kao vatra slamu. Vilenjaci Lotlorijena su zauzeli Dol Guldur, srušili njegove zidine i razorili njegove tamnice. Tako je na kraju tog Doba šuma očišćena i dobila novo ime Šuma Zelenog Lišća, a zemlje između severnog kraljevstva Šumskih Vilenjaka i južnih šuma zvane Istočni Lorijen su date Šumskim Ljudima i Beorninzima da ih zadrže kao nagradu i svoj sopstveni zakoniti posed.

Šumski Vilenjaci

Među Vilenjacima koji su preduzeli Veliko Putovanje bili su i Teleri. Od ovog roda bili su Nandori, 'oni koji se vraćaju', koji su se zaustavili na maršu na zapad kod Reke Anduin i dalje nisu išli. Među ovim Nandorima bilo je nekih koji su se naselili u Zelenšumi i Lotlorijenu. Oni su nazvani Šumski Vilenjaci jer je većina njih živela u šumama: oni su bili plemenski narod koji nije podizao gradove i nije imao kraljeve.

U godinama koje su usledile posle Prvog Doba Sunca, međutim, broj ovih noldorskih i sindarskih Vilenjaka se smanjio, kao i njihove zemlje, i da bi uvećali svoja kraIjevstva ovi Visokorodni Vilenjaci su primili Šumske Vilenjake kao svoje podanike. Na taj način Šumski Vilenjaci su naučili mnogo od Visoko vilenjačkog jezika i kulture, i mnoge veštine koje su došle iz Neumirućih Zemalja. Neko vreme Šumski Vilenjaci su jačali i napredovali pod ovim gospodarima. Najveća moć i lepota su se mogle naći kod Šumskih Vilenjaka kojima su vladali Keleborn i Galadrijela u Zlatnoj Šumi Lotlorijen. Jer se Keleborn, rođak Tingolov, ubrajao među najveće velikaše Sindara, a Galadrijela je bila kći Uzvišenog Kralja Noldora koji je ostao u Neumirućim Zemljama; tako je ona bila najplemenitijeg roda od Vilenjaka koji su ostali u Srednjoj Zemlji. Moć Keleborna i Galadrijele nad Zlatnom Šumomje držala zlo na odstojanju, i Šumski Vilenjaci su i dalje doživljavali procvat za vreme nedaća Trećeg Doba, iako su tri puta napadani. Ti Vilenjaci su bili Galadrimi, 'narod drveća', i tek kad je Kraljica Galadrijela konačno otišla u Neumiruće Zemlje svetlost i slava Zlatne Sume je izbledela.

U vilenjačkom zapisima se govori kako je u Zelenšumi Velikoj (koja je kasnije nazvana Mrka šuma) tokom Drugog, Trećeg i četvrtog Doba Sunca postojalo Šumsko Kraljevstvo sindarskog Gospodara Tranduila. Skriveni grad Šumskih Vilenjaka Tranduilaovih bio je prelep i čudesan,jer je bio umanjena slika i prilika drevnog sindarskog kraljevstva Menegrot - nekad najlepšeg grada u Srednjoj Zemlji. A deo njegove lepote je ostao da živi i odoleo mračnim osvajanjima Trećeg Doba, čak i Bici pod Drvećem za vreme Rata za Prsten. Priča se da je u Četvrtom Dobu kraljev sin odveo deo Šumskih Vilenjaka ovog kraljevstva u šumovite predele Itilijena i Gondora. Taj princ se zvao Legolas i on je postao gospodar Vilenjaka u Itilijenu. Neko vreme je ovaj narod takođe napredovao, jer je bio Vilenjak koji je stekao siavu u Ratu za Prsten i koji se sa svojim velikim prijateljem Gimlijem Patuljkom borio u bitkama od Rogburga, Pelargira i Pelenorskih Polja. Zaista, kao jedan od Družine Prstena, sa svojim sjajnim vilenjačkim pogledom, svojim poznavanjem šume i svojom preciznom streljačkom veštinom, bio je od velike koristi u Potrazi. I mada je Legolas vladao svojim novim kraljevstvom mnogo godina u Četvrtom Dobu, posle nekog vremena se, sa Gimlijem, ukrcao na jedan Vilin-brod i otplovio u Neumiruće Zemlje.

Tangorodrim

Ogromna vulkanska planina koju je Morgot uzdigao iznad svoje moćne oružarnice i tvrđave Angband, pošto je Ungolijant uništila Drveće Valara i ukrala Silmarile zvala se Tangorodrim. Ova strašna planina s tri vrha od lave i vulkanskog kamena stalno je bljuvala otrovan dim i isparenja. Njeno ime znači 'planina tlačenja' i duboko u njenoj utrobi Morgot je začeo i okupio mnoga čudovišta i zla stvorenja. Međutim, Tangorodrim nije preživeo Prvo Doba Sunca jer je, kada u Velikoj Bici za vreme rata Besnih ubijen Ankalagon Crni, najsilniji od Krila-tih zmajeva, pao sa neba i razvalio Tangorodrim.

Tanikvelase

Među mnogim divnim, mirisnim zimzelenim drvećem koje su Vilenjaci Tol Ereseje doneli kao dar i blagoslov u Numenor bilo je jedno po imenu Tanikvelase. Cvet, list i koru su Numenorejci veoma cenili zbog njihovog prijatnog mirisa. Njegovo ime nagoveštava da je drveće poreklom bilo sa obronaka Tanikvetila, Svete Planine Manveove i najviše planine u Neumirućim Zemljama.

Tanikvetil

Najviša planina u Ardi bila je Tanikvetil u istočnim Pelori Planina-ma u Neumirućim Zemljama. Tanikvetil znači 'visoki beli vrh' i na njegovom vrhu je izgrađen Ilmarin, dvori kralja i kraljice Valara, Manvea i Varde. Sa prestola na vrhu Tanikvetila Manveu se pogled pružao na sve zemlje Arde. Vanjari Svetli Vilenjaci su živeli na njegovim padinama i zvali ga Oilose, što znači 'uvek snežno beo', zato što je uvek bio pokriven snegom. Ovaj Olimp Arde bio je poznat i pod mnogim drugim imenima: Bela Planina, Gora Večnobela, Amon Uilos i Sveta Planina.

Tareldari

Pripadnici vilinskog naroda koji su se odazvali pozivima Valara otišli na Zapad i videli Blagosloveno Kraljevstvo u danima Svetlosti Drveća, na kvenijskom jeziku su nazvani Tarel-dar ili Visokorodni Vilenjaci. Bili su veliki narod koji je doživljavao procvat i napredovao, i gradio vilinske gradove i kraljevstva kakvima se nisu mogli naći ravna nigde u Srednjoj Zemlji, i kakvih više nikad neće biti, jer Tareldari su bili bistrog oka i oštrog uma. Porediti njih sa Morikvendijima bilo bi isto kao porediti dijamante s ugljem.

Tark

Na vestronskom narečju bilo je mnogo reči uzetih iz vilenjačkog koje su bile iskrivljene orčkom upotrebom. Jedna od njih bila je kvenijska reč 'tarkil', što znači Dunedaini. U orčkoj upotrebi ona se pretvorila u Tark, podrugljivo ime za Ljude Gondora.

Tasarion

Među najdrevnijim drvećem bilo je ono koje su Vilenjaci prvo nazivali Tasarion. S mnogo drugih vrsta drveća ono je došlo na Svet u Dobima Svetiljki po želji Javane, Kraljice Zemlje. Tasarion je bilo jako, dugovečno drvo koje je najviše volelo da raste pored ruševina, jezera, močvara i potoka. U Dobima Zvezdane svetlosti najveća šuma ovog drveća na Srednjoj Zemlji bila je u Nan-tasarionu, 'dolini Tasariona', u Belerijandu. I mada je ova šuma uništena kad je Belerijand potonuo u more, vrsta Tasariona je preživela sve promene Sveta, pa čak i velike najezde rase Ljudi. Jer Tasarion je drveće koje Ljudi sad zovu Vrba.

Teleri

Bilo je tri Roda Vilenjaka koji su u godinama Zvezda krenuli na Veliko Putovanje sa Istoka Srednje Zemlje u Neumiruće Zemlje. Prva dva su se nazivala Vanjari i Noldori, i oni su bili prva velika grupa Vilenjaka koja je stigla u Neumiruće Zemlje s one strane Velikog Mora. Ljudi Trećeg Roda su bili Teleri; njihova sudbina se razlikovala od sudbine prva dva roda, jer su bili najbrojniji od vilenjačkih naroda, i zato je njihov prelazak preko predela Srednje Zemlje bio najsporiji. U toku Velikog Putovanja Teleri su postali raštrkan i podeljen narod.

Kod Pograničnih zemalja Zapada Srednje Zemlje Teleri su počeli da oklevaju, ustuknuvši u strahu od prelaska Velike Reke Anduin i Maglenih Planina. Neki Vilenjaci su otišli na jug u Dolove Anduina, gde su živeli mnogo vekova. Ti Ijudi su nazvani Nandori, a uzeli su za svog gospodara jednog po imenu Lenve.

Ali glavnina Telera je otišla dalje prema zapadu, preko Maglenih i Plavih Planina, do zemlje koja je kasnije nazvana Belerijand. Tada je došlo do najveće podele među Telerima. Svi su bili ulogoreni u jednoj velikoj šumi iza Reke Gelion, kad su izgubili svog kralja, Elvea Singola, koji je jedini među njima video Svetlost Drveća Valara u Neumirućim Zemljama. Elve je ušao u Šumu Nan Elmot i tu, začaran, postao opčinjen Ijubavlju prema Melijani Maji. Ostao je tako opčinjen, mada su proticale godine, a njegov narod je tragao za njim. Jedan deo njih, koji su sebe nazivali Eglat, 'napušteni', nije hteo da ide dalje bez njega. Oni su mu ostali verni, sve dok se napokon nije vratio s Melijanom, svojom nevestom. Eglati su promenili ime u Sindari, 'Sivi Vilenjaci', i pod ovim sjedinjenjem Vilenjaka i Maje sagradili su najmoćnije kraljevstvo Vilenjaka na Srednjoj Zemlji u godi-nama Zvezdane svetlosti.

Ali, mnogo pre nego što se Kralj Elve vratio, veći deo Telera je uzeo njegovog brata Olvea za kralja i ponovo pošao na zapad do Velikog Mora. Tu su čekali od Valara neki znak koji bi ih odveo u Neumiruće Zemlje. Teleri su čekali dugo na obalama Srednje Zemlje i zavoleli more pod Zvezdama. Dok su bili na obalama, pevali su pesme o tuzi i hrabrosti. Od svih Vilenjaka, oni su bili najzanosniji pevači, i najviše su voleli more. Neki su ih zvalli Lindari, 'pevači', a drugi Falmari, Morski Vilenjaci. Čuvši pesme Vilenjaka, Ose, Majar od talasa došao je kod Telera i pevao im o talasima i moru. Oni su mnogo naučili od Osea o moru i Ijubav koju su osećali kad bi ugledali ili oslušnuli te uzburkane obale Srednje Zemlje je postajala sve veća.

Tako se desilo da su, kad je Ulmo Gospodar Okeana došao Telerima s onim neusađenim ostrvom koje mu je bilo brod, još jednom neki od ovog roda odustali od Putovanja. Oni su nazvani Falatrimi, 'Vilenjaci od Falasa', koji su tu ostali iz Ijubavi prema obalama Srednje Zemlje. Za svog gospodara su izabrali Kirdana i naselili su se u lukama Britombar i Eglarest. U potonjim godinama bili su prvi brodograditelji Srednje Zemlje.

Najveći deo Telera je otišao na Zapad sa Ulmoom, mada ih je Ose pratio i pevao im, ne htevši da im dopusti da zaborave blaženstva mora. Ulmo, videvši da oni toliko vole talase, nije bio raspoložen da ih odvede van domašaja mora. Tako, kad je stigao nadomak Neumirućih Zemalja, nije ih odveo na obalu, već je ukotvio ostrvo u Zalivu Eldamar, nadomak Svetlosti i zemlje njihovih srodnika, mada je ona bila van njihovog domašaja. Još jednom je Putovanje Telera zaustavljeno, i tokom jednog Doba oni su ponovo živeli odvojeno od svojih srodnika. Njihov jezik se promenio usled boravka na Tol Ereseji, 'Samotnom Ostrvu'; zvuci mora klizili su im uvek s jezika i njihov govor više nije bio govor Vanjara i Noldora.

Međutim, Valari su' bili nezadovoljni svojim bratom Ulmoom, jer su želeli da dovedu treći rod na obalu njihovog pravog kraljevstva. Na njihov zahtev Ulmo je popustio i poslao im ponovo Osea. Ose ih je nerado podučio veštini brodogradnje i, kad su brodovi sagrađeni, Ulmo imje poslao Labudove širokih krila, koji su konačno odvukli Telere u Eldamar.

Teleri su bili zahvalni što se njihovo Putovanje napokon završilo, a dobrodošlica na koju su naišli je zaista bila velika. Noldori i Vanjari su došli iz grada Tiriona na Tuni, s mnogo darova od dragog kamenja i zlata. Is vremenom su Teleri upoznali Svetlost Drveća i mudrost valarskog naroda. Pod kraljem Olveom gradili su prelepe palate od bisera, i brodove nalik na Ulmove labudove, s očima i kljunovima odjantara i zlata. Svoj grad su nazvali Alkvalonde, što znači 'luka Labudova'. Ostavši blizu talasa koje su naučili da vole, oni su hodili po obalama ili plovili u Zalivu Eldamar. Teleri su bili srećan narod i takvi su i ostali; njihovi brodovi su stalno isplovljavali kroz lučnu kapiju njihovog grada koju je u steni isklesalo more. Malo su znali o ratu i borbi, njihova glavna zanimanja su vezana za more, brodove i pevanje. To su njihove glavne radosti.

Rat je među njih stigao dvaput, i svaki put je bio neočekivan. Prvi put, prema 'Aldudenie' - priči o Mračenju Valinora - Feanor, gospodar Noldora, došao je Telerima Alkvalondea, želeći njihove brodove da bi njima otišao u Srednju Zemlju gde bi se osvetio za očevu smrt i povratio Silmarile od Morgota. Međutim, Kralj Olve mu nije uslišio želju, i zato su besni Noldori pobili mnoge od Telera i oteli im brodove. Bilo je lo prvi put da se zna da je u Ardi Vilenjak ubio Vilenjaka. Ovo rodoubijanje se uvek ubrajalo u veliko zlo i zauvek potom se zameralo sinovima Feanora.

Još samo jednom su se Teleri Alkvalondea okušali u ratu. To je bio Rat u kom su Valari, Majari i Eldari otišli u Veliku Bitku na kraju Prvog Doba Sunca i porazili pobunjenog Valara, Melkora, koga su Vilcnjaci nazvali Morgot. Ali čak i tad se Teleri nisu borili, nego su samo koristili svoje brodove da prevezu vanjarske i noldorske ratnike iz Neumirućih Zemalja preko zapadnog mora u Srednju Zemlju. I mada su hteli da pomognu Noldorima, ne bi umrli za njih na bojnom polju, jer su dobro pamtili Prvo Rodoubijanje na tlu Eldamara.

'Akalabet' priča kako su se, kad je Numenor razderao trbuh Sveta svojim Padom, Sfere smrtnih i besmrtnih zemalja odvojile. Odonda su samo brodovi Telera mogli da predu jaz između Sfera. Divni beli Labuđi brodovi Telera su čudo i smrtni Svet nikada nije video njima ravne, mada oni i dalje plove u Zalivu Eldamar i ploviće sve do Poništenja Ee.

Teleri Morski Vilenjaci Eldamara i Tol Ereseje. Teleri su gradili palate od bisera i brodove u obliku Labudova. Najupućeniji u morske zakone i oso-benosti, sprijateljili su se s Ljudima Numenora i ucili ih kako da zagospo-dare morima.Teleri Morski Vilenjaci Eldamara i Tol Ereseje. Teleri su gradili palate od bisera i brodove u obliku Labudova. Najupućeniji u morske zakone i oso-benosti, sprijateljili su se s Ljudima Numenora i ucili ih kako da zagospo-dare morima.

Telkontari

Na kraju Rata za Prsten ustoličenaje nova loza kraljeva da vlada nad kraIjevstvima Arnor i Gondor. Prvi od ove loze bio je Aragorn, sin Aratorna, koji je postao Kralj Elesar Ponovno Ujedinjenog Kraljevstva. On je odabrao ime Telkontar za svoju Kuću, jer je to bio kvenijski oblik reči Krakatilo, imena pod kojim je on bio znan u godinama izgnanstva. Njegovi potomci i naslednici sačuvali su ime Kuće kojuje Aragorn osnovao, nazivajući se Telkontari.

Teoden

Severnjak, kralj Rohana, rođen 2948. Trećeg Doba, Teođen, sin Tengela, postao je sedamnaesti kralj Rohana 2980. Bio je dobar i snažan kralj, ali pred kraj svoje vladavine pao je pod uticaj Grime Crvjezika, koji je bio tajni sluga zlog Čarobnjaka Sarumana. Međutim, 3019. Gandalf ga je izlečio od zlih čini Sarumanovih. Teoden je uzjahao svig pastuva Snežnu grivu i predvodio Severnjake Rohana na bojnom polju Rogburg i Pelenorskim Poljima. Na Pelenoru, pošto je porazio Haradrime, Teoden je poginuo ratničkom smrću usudivši se da se suprotstavi Vešcu-kralju od Angmara.

Tilion

Majar, čuvar Meseca, Tilion od Srebrnog Luka je nekada bio majarski duh Oromea Lovca. Međutim, pošto je Telperion, poslednji cvet srebrnog Drveta Valara, ostavljen na jednu srebrnu barku da bi postao Mesec, Tilion je odabran da bude njegov duh-čuvar. Od prvog uzdizanja Meseca on, uz veliki trud, svake noći nosi srebrnu barku i cvet po nebesima.

Tindomerel

Najbajnija od ptica pevačica Arde bilaje Tindomerel, 'kći sutona', koju su obični Ljudi zvali Slavuj. Vilenjaci su voleli ovu noćnu pevačicu koju su nazivali Tinuvjela, 'deva od sumraka', i ispričali su mnogo priča u kojima i slavuji igraju određenu ulogu.

Tingol

Vilenjački kralj Dorijata. Rođeni kralj Voda Buđenja na početku Doba Zvezdane Svetlosti kao Elve Singolo - koji je kasnije postao Kralj Tingol bio je Uzvišeni Kralj telerskih Vilenjaka. Bio je najviši od Vilenjaka, i imao je srebrnu kosu, i predvodio je svoj narod na Velikom Putovanju. To je činio sve do Belerijanda gde je sreo Melijanu Maju i pao u Ijubavni zanos koji je potrajao mnogo godina. Do vremena kad se ponovo pojavio, većina Teleraje uzela njegovog brata Olvea za svog novog kralja i završila putovanje. Oni koji su se zadržali postali su Sindari ili Sivi Vilenjaci. Sa svojim preobraženim Kraljem Tingolom, što znači 'Kralj Sivi Ogrtač', i svojom Kraljicom Melijanom Majom, oni su sagradili šumsko kraljevstvo Dorijat i dvore Menegrota. Tingol je vladao kraljevstvom u miru tokom svih Doba Zvezda, a Melijana je rodila izuzetnu Princezu Lutijenu. Čak i tokom ratom istrzanog Prvog Doba Sunca izgledalo je da je Dorijat bezbedan jer su ga štitile čini zvane Pojas Melijanin. Međutim, u petom veku Tingolova kći se srela sa smrtnim junakom Berenom i zaljubila se u njega. Ne želeći da zbog jednog smrtnika izgubi kćer, Tingol je poslao Berena u Potragu za Silmarilom. Ljubavnici su uspeli da ukradu dragulj iz Morgotove krune. Međutim, kada je Tingol unajmio Patuljke Nogroda da umetnu Silmaril u ogrlicu zvanu Nauglamir, zanatlije je iznenada obuzela žudnja da poseduju dragulj. Ubili su Tingola i ukrali Silmaril.

Tinuvjela

Mnoge pesme i priče su sastavljene o noćnoj ptici pevačici koju Ijudi zovu slavuj. Od svih ptica njegova pesma je najomiljenija jer, kao i sami Vilenjaci, i on peva pod svetlošću zvezda. Ta ptica ima mnoga imena: Dulin ('noćni pevač'), Tindomerel ('kći sumraka'), Lomelinde ('sutonski pevač') i Tinuvjel ('deva od sumraka').

Najveće legende o ovoj ptici poticale su iz Dorijata. Jer Kraljica Sivih Vilenjaka, Melijana Maja, uvek je bila okružena umilnim glasovima Slavuja. Konačno je Melijani i Kralju Tingolu rođena kćer jedino dete rođeno iz veze Vilenjaka i Majara u Krugovima Sveta. Ona je bila najlepša od svih Vilenjaka, najzanosnija pevačica u celoj svojoj rasi, i zato je nazvana Lutijena Tinuvjela. 'Balada o Leitijanu' priča kako je čarolijom svoje pesme ona zagospodarila ogromnom silom Arde. Ali, kao kratkoveka noć ona je iščilela sa Sveta, jer je uzela za muža smrtnika Berena, sina Barahirovog, i sama je postala smrtna. Tako je najbajnije biće na Ardi nestalo mnogo pre no što je okončano Prvo Doba Sunca.

Mnogo pesama govori o Lutijeninoj lepoti, a u 'Priči o Aragornu i Arueni' se kaže da je u Trećem Dobu Sunca tamna lepota Lutijenina ponovo otelovila u Arueni, kćeri Elronda Poluvilenjaka. Aruena je takođe bila poznata kao Tinuvjela. Njena pesma je bila bajna i, kao i Lutijena, udala se za smrtnika i odabrala smrtni život.

Tirion

U Neumirućim Zemljama noldorski i vanjarski Vilenjaci su sagradili prvi i najveći grad u Eldamaru. Bio je to Tirion od belih kula i kristalnog stepeništa. On se nalazio na brdu Tuni u Kalakiriji, Prolazu Svetlosti. Grad je bio tako postavljen da ne samo što su Vilenjaci mogli da žive u Svetlosti Drveća i gledaju na more, nego su takode, iz senke Tune i visokih kula, mogli da posmatraju svetlucave zvezde koje su obasjavale svet pod sobom s one strane valinorskih Pelori Planina. U skladu sa tim, ime Tirion je vilenjačka reč za 'osmatračnicu', i možda se odnosi posebno na najvišu kulu koja se zvala Mindon Eldalieva i u kojoj je bila postavljena jedna velika srebrna svetiljka. U dvorištu ove kule zasađeno je sveto Belo Drvo Eldara, Galation.

Tol Ereseja

U prvim Dobima Arde je postojalo jedno veliko ostrvo usred Velikog Mora Belegaira koje je Ulmo Valar, Gospodar Okeana, usadio i pretvorio u ploveće ostrvo koje mu je služilo kao neki ogromni brod. Bio je to Brod Ulmoa kojimje on prevezao vanjarske i noldorske Vilenjake na Velikom Putovanju iz Srednje ZemIje u Neumiruće Zemlje. Posle polaska, međutim, jedan deo ostrva se nasukao tik od Belerijanda, otcepio se i postao Ostrvo Balar. Bilo kako bilo, Vanjari i Noldori su bezbedno stigli i Ulmovo ostrvo se vratilo u Belerijand da bi prevezlo telerske Vilenjake. Međutim, prošlo je mnogo godina od prvog prelaska, i u to vreme Teleri su toliko zavoleli more da je Ose, majarski duh, Gospodar Talasa, ubedio Ulmoa da ne završe prelazak, već da ukotve ostrvo u Zalivu Eldamar. lako nadomak Neumirućih Zemalja i svoje braće u Eldamaru, tokom jednog Doba Zvezdane Svetlosti telerski Morski Vilenjaci su bili odvojeni od svoje braće, i za to vreme ostrvo je dobilo ime Tol Ereseja, 'Samotno Ostrvo'. Tek kad su naučili veštinu brodogradnje okončana je njihova izolovanost. Odonda su oni gospodarili morima i išli su kud su želeli. Neki su otišli i sagradili telerski grad Alkvalonde u Eldamaru, a drugi deo je ostao na Tol Ereseji i njegovom pristaništu Avaloneu, koje je gledalo na istok preko mora. To su bili Vilenjaci koji su trgovali s Numenorejcima i donosili im znanje i darove tokom Drugog Doba Sunca pre Promene Sveta, i čija je bela kula Avalonea mogla da se spazi kako svetluca u zapadnom moru s najvišeg vrha Numenora.

Tol Sirion

U Belerijandu je tokom Prvog Doba Sunca postojalo jedno zeleno ostrvo na severnom toku Reke Sirion koje je nadziralo Prelaz Siriona. Bio je to Tol Sirion, i tu je noldorski princ Finrod sagradio tvrdavu Minas Tirit da čuva prelaz od Morgotovih snaga. Ono je ostalo bezbedno sve do godine 457. kada gaje zauzeo Sauron i silna vojska Vukodlaka. Odonda se jednu deceniju ostrvo zvalo Tol-in-Gaurot, 'ostrvo Vukodlaka'. U njegove tamnice bačeni su Finrod i Beren, i ostali tu sve do dolaska Lutijene i Huana Vučjaka Valara. U sukobu koji je usledio Huan je zaklao Sauronovog glavnog zapovednika Draugluina, gospodara i praoca Vukodlaka, i savladao samog Saurona u vučjem obličju. Posle Huanove pobede zle sile su pobegle s ostrva koje je ponovo nazvano Tol Sirion. Finrod je tu sahranjen, i to je ostalo zeleno i mirno ostrvo sve do kraja tog doba i razaranja Belerijanda.

Tom Bombadil

Majar, gospodar Stare Šume, Tom Bombadil bilo je hobitsko ime za moćnog i čudnovatog gospodara Stare Sume. Među Vilenjacima zvan Jarvain Benadar, što znači i 'star' i 'bez oca', on je verovatno bio majarski duh koji je došao u Srednju ZemIju u Dobima Zvezdane Svetlosti. Patuljci su ga zvali Forn, dok su ga Ljudi znali kao Oralda. On je bio veoma neobičan i veseo duh. Bio je nizak, stamen Čovek, s plavim očima, crvenim licem i smeđom bradom. Nosio je plavi kaput, visoki pohabani šešir s plavim perom i žute čizme. Uvek pevajući ili govoreći u stihovima, izgledao je kao neko budalasto biće, ali je u Staroj Šumi njegova vlast bila apsolutna, i nikakvo zlo nije bilo dovoljno snažno da ga dotakne. Žena mu je bila Zlatozrna Kći Reke. Tom Bombadil je odigrao ulogu u Potrazi za Prstenom spasavši Hobite koji su nosili Prsten dva puta: prvo od Starca Vrbe u Staroj Šumi, a kasnije od Utvara Prstena u Sprudovima Humki.

Torin III

Patuljački kralj Erebora. Poznat kao Torin Kamenšlem, ovaj sin Daina Gvozdenstope (naslednika Torina II) rođen je u Ereboru 2866. Trećeg Doba. Postao je Kralj pod Planinom 3019, pošto mu je otac poginuo braneći Erebor za vreme Rata za Prsten. Kao hrabar ratnik, Torin Kamenšlem je okupio svoj narod i, s Ljudima Dola, razbio opsadu Erebora i porazio vojske Istočnjaka i Orka.

Torin II

Patuljački kralj u izgnanstvu. Rođen 2746. Trećeg Doba u Kraljevstvu pod Planinom, Torin je bio unuk Kralja Trora. 2770. sve Patuljke Erebora je isterao iz planine Smaug Zmaj. 2790. ubijen je njegov deda, a njegov otac Train II poveo je svoj narod u Rat Patuljaka i Orka. U to vreme postao je poznat kao Torin Hrastoštit zato što je, kad je razoružan za vreme Bitke od Azanulbizara, upotrebio kao oružje jednu hrastovu granu. Posle rata Torin Hrastoštit je ostao u Plavim Planinama i 2845. postao je Torin II, kralj u izgnanstvu. Nakon gotovo čitavog stoleća, 2941. organizovao je ekspediciju Torina i Družine i otišao u Potragu za Samotnom Planinom. Ova pustolovina je kao ishod imala smrt Smauga Zmaja i ponovno uspostavljanje patuljačkog Kraljevstva pod Planinom. Međutim, u borbi da zadrži posed nad onim što je družina stekla, Torin Hrastoštit je smrtno ranjen u Bici Pet Vojski i ubrzo potom umro.

Torin I

Patuljački kralj Sivih Planina, rođen u Kraljevstvu pod Planinom 2035. Torin je bio sin Kralja Traina I. 2190. postao je Torin I, drugi Kralj pod Planinom. Trideset godina kasnije, poželevši da se suoči s novim izazovima, Torin je poveo svoj narod u Sive Planine gde je osnovao jedno uspešno i bogato kraljevstvo, i vladao njime sve do svoje smrti, 2289.

Torbin Kraj

Torbin Kraj je smatran među Hobitima za jednu od najlepših i najboljih hobitskih rupa u celom Hobitonu, ako ne i u celom Okrugu. Sagrađen u dvadeset osmom veku Trećeg Doba, na kraju Sačmarinog Niza, ona je bila dom tri generacije Baginsa (Torbića): Bunga, Bilboa i Froda. 3018, kad je krenuo na put s Družinom Prstena, Frodo je prodao Torbin Kraj Lobeliji i Lotou Sekvil-Baginsu. Od septembra 3019, za vreme poslednjih meseci Rata za Prsten, to je postao štab zlog volšebnika Sarumana, tokom njegove kratke strahovlade nad Okrugom. Posle Sarumanove propasti, Lobelija je vratila Torbin Kraj Frodu Baginsu. Kad je Frodo Bagins krenuo s obala Srednje Zemlje na jednom vilenjačkom brodu koji je išao u Neumiruće Zemlje, Torbin Kraj je postao dom Sema Gamdžija, njegove porodice i naslednika.

Torondor

Orao Okružujućih Planina, Torondor je bio kralj Orlova tokom Prvog Doba Sunca. S rasponom krila kojije dostizao trideset hvati (sto osamdeset stopa), on je izgleda bio najveći Orao koji je ikad živeo. Za vreme Ratova Belerijanda Torondor je spasao noldorskog princa Maidrosa sa Tangorodrima, vratio telo Kralja Fingolfina iz Angbanda i kandžama unakazio Morgotovo lice. Berena i Lutijenu je takođe izbavio iz Angbanda Gospodar Orlova. Vekovima su Torondorovi Orlovi branili od neprijatelja skriveno kraljevstvo Gondolin. Međutim, Torondor i njegovi Orlovi zadobili su najveću slavu u Velikoj Bici satrvši Krilate Zmajeve Angbanda. Izgleda da se Torondor, što znači 'uzvišeni orao', vratio s Valarima i Majarima u Neumiruće Zemlje na kraju Prvog Doba Sunca.

Torozi

Za vreme Ratova Belerijanda u službu Morgota, Mračnog NeprijateIja, došla je jedna rasa Divova Ljudoždera velike snage. Vilenjaci su nazvali ta stvorenja Torozi, od čega su Ljudi kasnije izmislili ime Trolovi. Predanje Srednje Zemlje je puno priča o ovoj zloj ali glupoj rasi Divova koji su često napadali usamljene, neoprezne putnike.

Train l

Patuljački kralj Erebora, Train I je postao prvi Kralj pod Planinom na Ereboru 1999. Trećeg Doba Sunca. Roden u Moriji 1934. Train je bio sin Kralja Naina I. Njegov otac je vladao Morijom samo jednu godinu pre nego što ga je ubio Balrog 1981. Prisiljen da napusti Moriju, Train I je postao kralj u izgnanstvu. Najzad, Train I je doveo svoj skitački narod u Erebor, gde je pronašao onaj veliki dragulj koji se zove Arkenkamen, 'srce planine'. Tu je osnovao KraIjevstvo pod Planinom i živeo u sreći i blagostanju do svoje smrti, 2190.

Train II

Patuljački kralj u izgnanstvu. Rođen u Kraljevstvu pod Planinom 2644. Trećeg Doba Sunca, bio je sin Kralja Trora. 2770. Trora, Traina i sve PatuIjke Ereboraje odatle isterao Smaug Zmaj. 2790. Kralja Trora su ubili Orci Morije, a Train je započeo krvavi šestogodišnji Rat Patuljaka i Orka. Njegov vrhunac bio je pokolj Orka od Maglenih Planina u Bici od Azanulbizara, u kojoj je Train II izgubio jedno oko. Još uvek bez kraljevstva, posle rata Train II je živeo neko vreme u Plavim Planinama. Međutim, 2854. on je prilično lakomisleno rešio da se konačno vrati u Erebor sa nekoliko pratilaca. Nažalost, u Mrkoj šumi ga je zarobio Sauron i oduzet mu je poslednji Patuljački Prsten Moći. 2850, pošto je pet godina bio zatočen, Gandalf je uspeo da ga pronađe i Train je Čarobnjaku dao ključ tajnih vrata u Ereboru.

Trava-za-lulu

Pre dana Rata za Prsten Hobiti su bili miran narod koji se nije mogao pohvaliti velikim uticajem na Svet izvan Okruga. Međutim, dičili su se time da su prvi otkrili svojstva biljke nikotiane, na vilenjačkom nazvane Galenas, i postali majstori u veštini pušenja te trave. Kada su je prvobitno Ljudi doneli iz zemlje Numenor, ona je hvaljena samo zbog mirisa svog cveta.

Hobiti od Brija su je uzgajali specijalno da bi je pušili u lulama s dugim drškama. Ne znajući vilenjačko ime za ovu biljku, ili pak za to malo mareći ako su i znali, oni su je, po njenoj najčešćoj upotrebi, preimenovali u Trava-za-lulu. U ovoj zabavi oni su nalazili veliko uživanje, i, shodno Hobitima svojstvenom odnosu prema svemu što je izvor zadovoljstva, pušenje Trave-za-lulu je smatrano uzvišenim umećem.

Hobiti su takođe bili stručnjaci za fine Luline-trave i davali su primat onima iz Brija i Dalekojužnestvari, sledili su Dugodni List, Stari Tobi, Južna Zvezda i Jugosinor. Tako se iz centra Brija ova najčuvenija hobitska navika proširila po Srednjoj Zemlji i Patuljci i Ljudi su je uveliko upražnjavali.

Trnje Mordora

U crnoj zemlji Mordor nalazio se Gorgorot, gde su bili smešteni velika peć i kovačnica Gospodara Prstenova Saurona. On se dičio time da ništa ne raste na toj zatrovanoj zem-Iji, ali, kako govori 'Crvena Knjiga Zapadne Međe', nešto živo se ipak usudilo da iznikne iz tog surovog tla. Na zaklonjenim mestima drveće nakaznih oblika i zakržljale sive trav-ke su izobličeno i lagano rasli i, mada je lišće bilo zgrčeno od sumpornih isparenja i legla larvi, nigde na Srednjoj Zemlji nisu trnjaci izrasli tako ogromni i divlji. Trnjaci Mordora bili su užasni, s trnjem dugim čitavu stopu, bodljikavim i oštrim kao bodeži Orka, i pružali su se nad zemIjom kao namotaji bodljikave žice. Ono je zaista bilo pravi plod zemlje Mordor.

Trolovi

Misli se da je u Prvom Dobu Zvezdane Svetlosti, u dubokim Jamama Angbanda, Melkor Neprijatelj okotio jednu rasu divovskih Ijudoždera koji su bili okrutni i snažni, ali s malo pameti. Ti divovi crne krvi su se zvali Trolovi, i tokom pet Doba Zvezdane Svetlosti vršili su dela onoliko opaka koliko je to njihova tupost dopuštala.

Trolove je, kažu, okotio Melkor zato što je želeo rasu moćnu kao što su divovski Enti, Pastiri Drveća. Trolovi su bili dvostruko viši i krupniji od najvećih Ljudi, a imali su kožu od zelenih krljušti kao oklop. Kao što su Enti bili sazdani od drveta, tako su Trolovi bili od kamena. Mada ne tako snažni kao Enti, koji su mogli da mrve kamenje, Trolovi su bili čvrsti kao stena i snažni. Ali, u čaroliji njihovog stvaranja potkrala se fatalna greška: oni su se plašili svetla. Čini njihovog stvaranja su bile bačene u tamu i kad bi svetlost pala na njih bilo bi kao da su te čini razbijene i oklop njihove kože bi se izvrtao na unutra. Njihova zla, bezdušna bića bila bi skršena jer bi postajali komadi beživotnog kamena.

Trolova glupost bila je tako velika da mnogi nisu uopšte mogli da se nauče govoru, dok su drugi naučili puke osnove Crnog Govora Orka. Premda su oni koji su hitrog uma često uspevali da obezvrede njihovu snagu, u planinskim pećinama i mračnim šumama njih su se s pravom plašili. Oni su najviše voleli da jedu sirovo meso. Ubijali su iz zadovoljstva, i nemajući nikakav razlog - izuzev svoju neodređenu lakomost - i gomilali su blaga koja su otimali od svojih žrtava.

U Dobima Zvezdane Svetlosti oni su slobodno tumarali po Srednjoj Zemlji i zbog njih i Orka putovanja su predstavljala veliku opasnosl. U to vreme često su išli u rat uz Vukove i Orke, i druge zle sluge Melkorove. Ali, u Prvom Dobu Sunca bili su daleko oprezniji, jer je silna svetlost Sunca za njih značila smrt, i u Ratovima Belerijanda izlazili su samo po mraku. U 'Kventa Silmarilionu' je ispričano da su u Bici Nebrojenih Suza Trolovi u velikom broju bili telesna straža Gotmoga, Gospodara Balroga i, mada nisu bili ni vešti ni lukavi, borili su se žestoko i nisu znali za strah. Sedamdeset njih je ubio sam onaj veliki edainski ratnik po imenu Hurin, ali su drugi Trolovi nastavili da dolaze i najzad ga zarobili.

Posle Rata Besnih i Prvog Doba Sunca mnogi od trolovske rase su ostali u Srednjoj Zemlji i sakrili se duboko pod stenjem. Kad se u Drugom Dobu uzdigao Sauron Majar, on je uzeo k sebi te stare sluge svog gospodara Melkora. Sauron je takođe podario Trolovima prepredenost

U Trećem Dobu Sunca, kad se Sauron po drugi put pojavio u Mordoru, bilo je još uvek mnogo zlih i glupih Trolova koji su su se pojavljivali u Smrtnim Zemljama. Neke od ovih su zvali Kameni Trolovi; drugi su bili Pećinski Trolovi, Brdski Trolovi, Planinski Trolovi i Snežni Trolovi. Mnoge priče iz Trećeg Doba govore o njihovom zlu. U Hladnobrežju, severno od Rivendela ubili su dunedainskog poglavara Aradora.

U Trolčestarima Erijadora vekovima su se tri Trola hranila seoskim stanovništvom tog kraja. Po trolovskim merilima ta tri Trola su bila umni giganti, jer su govorili i razumeli vestronski jezik Ljudi i imali elementarna, premda pogrešna, znanja iz aritmetike. Ipak, oštroumnošću je Čarobnjak Gandalt uspeo da ih pretvori u kamen. U Moriji je Balrog zapovedao mnogim ogromnim Pećinskim Trolovima.

Ipak, kažu da Sauron još nije bio zadovoljan zloćom ovih slugu i da je nastojao da njihovu veliku snagu bolje upotrebi. Tako se desilo da je, pred kraj Trećeg Doba, Sauron nakotio Trolove velike lukavosti i okretnosti koji su mogli da podnesu Sunce dokle god je Sauronova volja bila uz njih, Njih je on nazvao Olog-hai, i oni su bili velike zveri koja su posedovale pamet i moć rasuđivanja zlih Ljudi. Naoružani otrovnim zubima i kandžama koje su parale, i s kamenim krljuštima, kao i ostali od trolovske rase, nosili su još i crne štitove, okrugle i ogromne, i zamahivali moćnim maljevima kojima su mrvili kacige neprijatelja. Tako je bilo u Planinama Mordora i šumama oko Dol Guldura u Mrkoj šumi gde je Olog-haie slao u rat Sauronove neprijatelje i vrebalo ih je veliko zlo.

U Ratu za Prsten na Pelenorskim Poljima i pred Crnom Kapijom Mordora ova užasna divlja bića su izazvala strašna razaranja. Ali, njih je održavala jedna moćna čarolija, i, kadje Prsten uništen i Sauron prešao u senke, čini su razbijene. Olog-hai su se kretali bez cilja kao da im je oduzet razum, bili su kao nema stoka koja tumara po mračnim poljima i uprkos svojoj velikoj snazi raštrkali su se i bili pobijeni.

Trolčestar

U Erijadoru, tokom poslednjih hiIjadu godina Trećcg Doba, šuma koja je stajala odmah na severu od Vilin-kraljevstva Rivendel zvala se Trolčestar. To je nekad bio civilizovani deo Arnora, i tu su se nalazile ruševine dunedainskih zamkova, ali od ratova sa Vešcem-kraljem od Angmara ova šuma je postala posed Trolova, divova kojima je najdraže bilo da se slade neopreznim putnicima. Trolčestar je bio dom tri diva: Berta, Toma i Vilijama Haginsa, koje je Gandalf pretvorio u kamen za vreme Potrage za Ereborom.

Turingvetil

Maja i Vampir, Turingvetil, što znači 'žena senke', bila je zli majarski duh Melkora, koji je preuzeo obličje ogromnog vampirskog Slepog Miša. Tokom Prvog Doba Sunca Turingvetil je bila jedna od mnogobrojnih čudovišta koja su menjala oblik, a živela u Sauronovoj kuli na ostrvu Vukodlaka u Belerijandu. Ona je letela između Saurona i Melkora noseći poruke i čineći zlodela. Posle poraza Saurona i vukodlaka, izgleda da je njena moć uništena. Njen lik-ogrtač je uzela i iskoristila Lutijena da bi ušla u kraljevstvo Angband.

Tulkas

Valar zvani 'Rvač', bio je Herkul Valara. Poslednji od Ainura koji su ušli u Ardu, došao je da se bori sa Melkorom u Prvom Ratu. Pravičan i preke naravi, Tulkas je voleo da oprobava svoju snagu s drugima. Bio je mladalačkog izgleda i lep, sa zlatnom kosom i bradom. Ponekad je zvan Tulkas Snažni, i Tulkas Astaldo, što znači 'Smeli', a za ženu je imao Nesu Plesačicu. Za vreme Rata Sila, Tulkas je zarobio Melkora, a u vreme Rata Besnih izvršio je podvige u kojima se ispoljila njegova strahovita snaga.

Tuor

Edain od Dor-lomina, Tuor je rođen 473. Prvog Doba Sunca, baš pred Bitku Nebrojenih Suza u kojoj je njegov otac Huor ubijen a njegov stric Hurin zarobljen. Tuora su podizali sindarski Vilenjaci u pećinama Androta sve dok nije napunio šesnaest godina, kada ga je uhvatio i porobio Lorgan Istočnjak. On je kasnije pobegao i živeo četiri godine kao odmetnik. 496. Tuor je ušao u Skriveno KraIjcvstvo Gondolin da bi preneo Kralju Turgonu upozorenje Ulmoa, Gospodara Okeana, o predstojećem uništenju Gondolina. Turgon je, međutim, odbio da ode, i Tuor je takođe ostao tu i oženio se vilenjačkom princezom Idrilom. Ovaj par je imao samo jedno dete, Earendila. 511. Gondolin je opustošen. Tuor, Idrila i Earendil, sa preživelima iz Gondolina, pobegli su u Luke Siriona. Nekoliko godina kasnije Tuor je otplovio sa Idrilom i živeli su u Eldamaru.

Turgon

Vilin kralj Gondolina, rođen za vreme Doba Zvezda u Eldamaru, Turgon je bio drugi sin Fingolfina od Noldora. Posle uništenja Drveća Svetlosti bio je među Noldorima koji su gonili Morgota i Silmarile u Srednju Zemlju. U Belerijandu Turgon je prisvojio Nevrast kao svoje kraljevstvo. Međutim, godine 51. Prvog Doba Sunca, Valar Ulmo je pokazao Turgonu skrivenu dolinu Tumladen u Okružujućim Planinama. Tu je sagradio grad od belog kamena i nazvao ga Gondolin. Grad je završen 104, a Turgon je vladao svojim skrivenim kraljevstvom pet vekova. 473. je poveo Gondolindrime u Bitku Nebrojenih Suza u kojoj je samo žrtvovanje zaštitnice Edaina sprečilo potpunu propast. 496. Ulmo je poslao edainskog junaka Tuora da upozori Turgona, ali on je odbio da beži. Posle mnogo godina uhođenja, 511. Morgot je konačno otkrio gde se Gondolin nalazi i poslao svoje vojske da ga unište. Turgon je, sa svojim mačem Glamdringom u ruci, poginuo braneći svoj voljeni grad.

Turin Turambar

Edain od Dor-lomina i Zmajoubica, Turin je rođen 465. Prvog Doba, kao sin Hurina i Morvene. Posle propasti u Bici Nebrojenih Suza 473. Turin je poslat da ga odgajaju Sivi Vilenjaci kralja Tingola u Dorijatu. Od 482. Torin se, sa svojim učiteljem, sindarskim ratnikom Belegom Jakim Lukom, borio protiv slugu Morgota u močvarama Dorijata i izvan njega. 486. uzeoje ime Neitan i otišao u izgnanstvo. Pošto su zarobili Sitnog Patuljka, Mima, on i njegova odmetnička družina su pretvorili pećine pod Amon Rudom u središte svog delovanja. Tokom tog perioda zvali su ga Gortol Zmajeva Kaciga..0d 488. do 496. Turin je živeo u Nargo-trondu i zvao se Mormegil Crni Mač.

Ugluk

Uruk-hai od Izengarda. Za vreme Rata za Prsten Uglukje bio zapovednik svađalačke grupe Orka koja je u Rohanu zarobila Hobite, Merjadoka Brendibaka i Peregrina Tuka. Ubrzo potom tu skupinu su pobili Jahači Rohana. Ugluk je svoj čin verovatno dugovao činjenici da je bio krupniji, snažniji i gadniji od uobičajenih Orka. Uglukaje ubio Eomer, Maršal od Ridermarka.

Uilos

U Srednjoj Zemlji je postojao jedan cvet koji je uvek bio u cvatu, po imenu Uilos, što znači 'beli', na vilenjačkom. Bio je to zvezdoliki cvet i pojavljivao se u velikom mnoštvu na grobnim humkama. Ljudi su ga zvali Simbelmine ili Večnoset, na vestronskomjeziku.

Uinena

Majarski duh mora, Uinena, Gospa od Mirnih Voda, bila je žena Osea, Gospodara Talasa. Oboje su služili Ulmoa, Gospodara Okeana, koji je vladao vodom u svim njenim oblicima. Uinenu su svi oni koji su išli po moru isto toliko voleli koliko su se Osea plašili. Mornari su se molili Uineni da im omogući bezbedan prelaz preko mora.

Ulairi

Duge istorije Prstenova govore kako se posle Rata Saurona i Vilenjaka pojavilo devet utvara u predelima Srednje Zemlje. To su bili Ulairi, koji su se zvali Nazguli u Crnom Govoru, a koje su Ljudi znali kao Utvare Prstena. Nekad silni gospodari među Ijudima, Ulairi su podlegli iskušenju volšebnog Prstena i konačno postali robovi Mračnog Gospodara Saurona. Priča o njihovom razaranju kraIjevstava Vilenjaka i Ljudi je dugačka i strašna.

Ulmo

Valar, Gospodar Okeana, Ulmo, što znači 'Gospodar Voda', zapoveda kretanjima svih voda na Srednjoj Zemlji, od njenih mora, jezera i reka do kiše, magle i rose. Za vreme Doba Zvezda Ulmo je pomogao da se Vilenjaci dovedu u Neumiruće ZemIje, i često je podučavao Vilenjake u muzici i morskim zakonima i ćudima. Ulmo se nije često pokazivao, ali kad je to činio, bilo je to obično kao da se neki divovski morski kralj uzdiže iz vode s kacigom od kreste talasa i oklopom od srebra i smaragda. Glas mu je dubok i snažan, a kad duva u svoje rogove od morskih školjki, Ulumire, mora odjekuju od njihovog zvuka.

Umbar

Za vreme Drugog i Trećeg Doba Sunca najveće obalsko pristanište u Haradu, južnim predelima Srednje Zemlje, zvalo se Umbar. Ime Umbar odnosilo se na grad, pristanište, tvrđavu, rt i okolna obalska područja. Bila je to velika prirodna luka koja je do Drugog milenijuma Drugog Doba postala glavno numenorejsko pristanište u Srednjoj Zemlji. Godine 326. Drugog Doba Numenorejci su okupili moćnu flotu koja se iskrcala u Umbaru da bi se borila protiv Sauronovih snaga, ali posle razaranja Numenora Ijudi te rase u Umbaru pali su pod Sauronov uticaj. Oni su postali poznati kao Crni Numenorejci i često su predvodili moćne flote Umbara protiv Dunedaina Gondora, naročito onih u suparničkoj luci Pelargir. U desetom veku Trećeg Doba Kraljevi Gondora napali su Umbar i skršili moć Crnih Numenorejaca na moru i zauzeli njihovo pristanište, grad i posede. Umbarje postao deo kraljevstva Gondor i ostao to sve do građanskog rata i pobune 1448, kad su pobunjeničke snage i njihovi saveznici Haradrimi zauzeli pristanište i otcepili se od Gondora. 1810. Gondor je na kratko osvojio pristanište i grad, ali su ga Haradrimi ubrzo povratili. Ponovo su crni brodovi ili dromondi Umbara bili na vodama harajući po obali, i ovi Ijudi koje su zvali Korsari od Umbara postali su strah i trepet na moru. Očekujući da će Sauronova moć porasti, 2980. Aragorn II je (pod imenom Torongil) na čelu jednog odreda izvršio iznenadni napad na umbarsku luku i spalio veći deo njegove flote. Za vreme samog Rata za Prsten Korsari su napali Pelargir, ali ih je do nogu potukao Aragorn s Mrtvim Ljudima Dunharoua. Korsari su bili prisiIjeni da mole za mir i, tokom Četvrtog Doba Sunca, Umbar je bio pod upravom dunedainskih kraljeva Ponovno Ujedinjenog Kraljevstva Arnora i Gondora.

Umanjari

Od sveg novorođenog vilenjačkog naroda koji je odlučio da se odazove na pozive Valara i napusti Srednju Zemlju da bi došao u Neumiruće Zemlje, samo jedan deo je završio Veliko Putovanje, Oni koji su stigli u Neumiruće Zemlje, kontinent Aman, nazvani su Amanjar, dok su oni koji su se izgubili na putu i otcepili se od glavnih vojski nazvani Umanjar, 'oni koji nisu iz Amana'. Glavne otcepljene grupe Umanjara zvale su se Nandori, Laikvendi, Falatrimi i Sindari, ali bilo je takođe i mnogo manjih plemena i porodica među onima koji su se izgubili na tom dugačkom putu na kome su vrebale mnoge opasnosti.

Ungolijant

Pauk od Avatara, Ungolijant je bila čudovišna i divovska ženka Pauka koja je živela u Avataru, nenaseljenom zapadnom području između Pelori Planina Valinora i hladnog mora juga. Verovatno iskvareni majarski duh po svom nastanku i poreklu, bila je najgnusmja od svih stvorenja koja su ikad živela u Ardi. Posedovala je moć da isplete paučinu od tmine zvanu Nesvetlost Ungolijantina. Na Melkorov zahtev, Ungolijant je zatrovala i uništila Drveće Valara. Potom su Melkor i Ungolijant pobegli u Srednju Zemlju gde su nasrnuli da se bore jedno protiv drugog oko Silmarila. Takoje velika bila Ungolijantina zla moć da je sam Melkor mogao da bude nadvladan da je nisu oterale njegove legije Balroga. Ungolijant je pobegla u Dolinu Smrti u podnožju Planina Užasa u Belerijandu gde se parila s tamošnjim paukolikim stvorovima i stvorila jedan čudovišni nakot džinovskih Paukova. Kasnije je Ungolijant odlutala na jug u pustinje Harada, gde je ne našavši ništa drugo za jelo - prožderala samu sebe.

Uruci

U Trećem Dobu Sunca izašla je iz Mordorajeda strašna rasa divovskih Orka. U Crnom Govoru oni su se nazivali Uruk-hai, ali su uobičajeno zvani Uruci. Bili su visoki koliko i Ijudi, sa zlim osobenostima Orka, ali su bili snažniji i nisu se plašili svetla.

Uruk-hai

Godine 2475. Trećeg Doba jedna nova vrsta orčkih vojnika je izašla iz Mordora. Oni su se zvali Uruk-hai. Imali su crnu kožu, crnu krv i kose oči, bili su visoki skoro kao Ljudi i nisu se plašili svetla. Uruk-hai su bili snažniji i izdržljiviji od manjih Orka, i strašniji i opasniji u borbi. Nosili su crni oklop i crne pancirne košulje, imali su dugačke mačeve i koplja i štitove ukrašene Crvenim okom Mordora.

Kao što se razmnožavanje manjih Orka ubrajalo među najveća zla Melkorova, tako se stvaranje Uruk-haia računalo među Sauronova najstrašnija dela. Kako je Sauron stvorio bića nije poznato, ali se pokazalo da oni savršeno odgovaraju njegovim zlim ciljevima. Njihov broj se umnožavao i oni su odlazili među manje Orke i često postajali njihovi zapovednici, ili su obrazovali svoje čete, jer Uruk-hai su bili ponosni na svoju neustrašivost u borbi i prezrivo su se odnosili prema neznatnijim Sauronovim slugama.

Kad je mnoštvo Uruk-haia iznenadno navalilo na Ljude Gondora .kopljima i mačevima, poterali su Ljude pred sobom i na juriš osvojili Ozgilijat, upalili ga buktinjama i razrušili njegov kameni most. Tako su Uruk-hai opustošili najveći grad Gondora.

Ovo je, ipak, bio tek početak delovanja Uruk-haia, jer su ove velike Orke Mračne Sile cenile i oni su sa strašću vršili zla dela. Tokom Rata za Prsten Uruk-hai su bili među snagama koje su došle iz Morgula i Mordora. I, pod barjakom Sarumanove bele Ruke, došli su u velikom broju iz Izengarda u bitku od Rogburga. Međutim, s krajem Rata i padom Mordora, Uruk-hai su bili kao slamka pred vatrom jer, pošto Saurona više nije bilo, oni su, zajedno sa manjim Orcima i drugim zlim zverima, tumarali bez gospodara i bili ubijani ili naterani da se kriju u dubokim pećinama gde su mogli samo da se hrane jedan drugim, ili da pocrkaju.

Uruloki

Uruloki Vatreni zmajevi koji su se pojavili u Prvom Dobu Sunca iz Jama Angbanda bili su deo velike rase Zmajeva. Uruloki, ili 'vrele zmije', imali su otrovne zube i kandže,

Utvare Prstena

Bilo je devet moćnih utvara koje je Sauron pustio u Srednju Zemlju pošto su iskovani Prstenovi Moći. U Crnom Govoru nazivali su se Nazgu-li, što na uobičajenom jeziku glasi 'Utvare Prstena', i bili su glavne sluge i Sauronovi zapovednici.

Dugačka je priča o zlim delima Utvara Prstena, a sablasne senke ovih Crnih Jahača su izazivale strah u srcima čak i najhrabrijih naroda Srednje Zemlje.

Vaire

Valiera zvana 'Tkalja'. Ainurski duh Bezvremenih Holova koji je ušao u Ardu i postao jedan od Valara, Vaire je žena Mandosa, Citača Sudbine. Ona je tkalja sudbine jer tka zastirke koje vise na zidovima Kuće Mrtvih i pričaju priču o svetu do kraja Vremena.

Valari

Kada je Ei, 'Svetu koji jeste', dat materijalni oblik, došao je u njega deo prve rase, Ainuri, 'sveti'. U Bezvremenim Holovima oni su bili bića čistog duha koja su, kako 'Valakventa' beleži, ušli u Svet i, uzimajući zemaljsko obličje, podelili se u dva naroda. Manje moćan narod bio je mnogobrojan, i njihova priča se kazuje pod imenom Majari; većih sila bilo je petnaest na broju i oni se ovde opisuju kao Valari, Sile Arde.

U drevnim knjigama priča se da su se Valari i Majari, kada su došli i oblikovali grubo obličje Sveta, trudili da stvore savršenu lepotu koju su bili opazili u Viziji. Ali u tome je došlo do razdora i svađe među Valarima i rat je pokvario njihovo delo. Ipak, najzad je najednom ostrvu usred prostranog jezera u Srednjoj Zemlji stvoreno prvo kraljevstvo Valara zvano Almaren, a ceo Svet bio je osvetljen dvema blistavim Svetiljkama koje su stajale na Severu i Jugu. Tako je otpočelo Doba Svetiljki. Ali jedan od Valara se pobunio i razbio Velike Svetiljke Valara i razorivši ostrvo Almaren i njegove čarobne vrtove.

Tako su Valari napustili Srednju Zemlju i otišli na Zapad do kontinenta Aman gde su oko sebe postavili Pelori Planine i stvorili svoje drugo kraIjevstvo vrtova i palata još lepše od prvog. To kraljevstvo se zvalo Valinor, a njegov grad s kupolama, zvonima i velikim dvorima je nazvan Valimar. U to vreme je stvoreno Drveće Valara, kojeje davalo Večnu Svetlost, zlatnu i srebrnu, i ceo Aman unutar granica koje su obrazovale Pelori Planine bio je osvetljen; to kraljevstvo beše čudo od lepote.

Prvi od Valara je Manve, koji živi na Tanikvetilu, najvišoj planini Arde. On je Gospodar Vetra i Prvi Kralj. Ćitava Arda je njegovo carstvo, ali njegova glavna Ijubav je element vazduh, i zato se on zove Sulimo, 'gospodar daha Arde'. On sedi na uglačanom prestolu odeven u nebeskoplavu odoru, sa skiptrom od safira u ruci. Slične safiru su i Manveove oči, ali još sjajnije, i strašne kao munja. Manve vidi ceo svet pod nebesima. Bure u vazduhu su delanja njegovog uma, njegov bes je oluja s grmljavinom koja Ijulja Zemlju i slama čak i planinske tornjeve. Sve ptice vazduha su njegove, a iznad svih Orlovi. Njegov je Dah zemlje i Dah naroda Arde. Govor i sam zvuk su isto tako deo njegovog delokruga;a umetnosti koje voli više od svih ostalih su poezija i pesma.

U zasvođenim dvorima Ilmarina, u 'kući visokog vazduha' koju je Manve podigao na Tanikvetilu, stanuje takođe i Kraljica Valara. To je Varda, Gospodarica Zvezda, najlepša od svih Valara, jer svetlost Iluvatarova je i dalje u njoj. Ona je duh svetlosti koja je kao vrelo dijamanata. Varda je ona koja je oblikovala zvezde, i zato je Vilenjaci zovu Elentari i Elbereta, 'Zvezdana kraljica.' Njeno ime je amajlija svima onima koji bi hteli da svetlost odagna tamu. Vardaje ispunila Svetiljke Iluin i Ormal Svetlošću koja je obasjavala Svet, a kasnijeje isto tako uzela rosu Drveća Valara i učinila Zvezde još sjajnijim. Onaje stvorila oblike zvezda koji su poznati kao sazvežđa:
- Leptira Vilvarina, Mačevaoca Me-nelmakara, Srp Valakirku, Orla So-ronumea i mnoga druga. U tim obli-cima može se pročitati sudbina svih naroda Sveta. Kažu da Vilenjaci vole Vardu više od svih ostalih, jer su ih njene zvezde dozvale u svet, a deo njene svetlosti se zauvek zadržao u njihovim očima. Zbog ovog dela oni su je nazvali Tin-tale i Giltonijela, 'Raspaljivačica', i uvek joj pevaju na zvezdanoj svetlosti i zovuje Uzvišena i Veličanstvena.

Sledeći od Valara je Ulmo, čiji element je voda. On je Gospodar Okeana koga znaju svi moreplovci i koga se plaše Patuljci i Orci. Najčešćeje ogroman i bezobličan u svom dubokom vodenom Svetu, a njegovo pojavljivanje je kao neki visoki talas plime koji stiže na obalu; kaciga mu je kresta talasa, a oklop smaragdan i sjajno srebren. On podiže do svojih usana Ulumuri, velike bele rogove od školjki, i duva u njih duboko i dugo. Kada govori, glas mu je isto tako dubok kao odjek morskih dubina. Ipak, njegov lik nije uvek zastrašujući, a zapravo se i ne pojavljuje uvek kao Gospodar Okeana. Jer njegova je voda u svim svojim oblicima, od prolećnih kiša i izvora do brzaka potoka i rečica, do zavojitog toka reka. Njegov glas, isto tako, može da bude blag i umilan, bajan i pun tuge. Ali, nežan ili okrutan, Ulmo se kreće po celom svetu i sve što vode mogu da saznaju kraj obala reka ili morskih žala stiže na kraju do ovog gospodara.

Hraniteljka celog Sveta je Javana, jer njeno ime znači 'dariteljka plodova'; ona je takođe i Kementari, 'kraljica Zemlje'. Ona uzima mnoga obličja, ali često stoji visoka kao najgospodstveniji čempres, u zelenom ruhu i obasjana zlatnom rosom. Svi oni koji vole plodove Zemlje, vole i poštuju Javanu. Ona je sila koja zelenom eksplozijom stvara cveće, a prvo semenje svih Olvara je izmislila i zasadila. Ona je zaštitnica svih hitronogih Kelvara šumovitih predela i polja. Javana je iznedrila moćne šume Arde, i baš je ona, tokom Doba Tame, štitila život u predelima Srednje Zemlje Snom Javaninim - moćnim činima koje je bacila na Smrtne Zemlje. Najveće od njenih dela je stvaranje Drveća Valara i, posle njihovog uništenja, upravo je ona iz njihovih ugljenisanih stabljika izmamila jedan jedini cvet i plod, od kojih su stvoreni Mesec i Sunce.

Javanin suprug, sa kojim ona deli element Zemlju, ali još dublje od nje je Aule Kovač, Tvorac Planina, majstor svih zanata, izumitelj metala i dragog kamenja. Njega Patuljci nazivaju Mahal, 'tvorac', jer on je sila kojaje oblikovala taj narod iz zemlje i kamena. Premda nesavršeni, Patuljci su bili snažni i tvrdokorni kao samo kamenje i voleli su sve ono što se ticalo njihovog gospodara. Aule je takođe bio prijatelj i učitelj noldorskim Vilenjacima koji su prvi rezali drago kamenje i isticali se u građenju kula i gradova od sjajnog kamena. Oni su često dolazili u njegove dvore, usečene duboko u planinskom korenju Valinora, i naučili mnoge od njegovih veština. Najveća od njegovih dela bili su veliki radovi kojih se latio u najranijim Dobima, kada je oblikovao samu Zemlju.

Još dublje od Auleovih palata su Dvori Mandosovi, koji se nalaze na zapadnoj obali gde talasi Ekaje, Okružujućeg Mora, zapljuskuju Neumiruće Zemlje. To je Kuća Mrtvih u kojoj živi Valar Namo, koga svi, po tom dvoru, zovu Mandos, Čitač Sudbine. Ovaj Prorok Sudbine je Gospodar duhova i, od Valara, najsvesnijije Volje Iluvatarove. Njega sažaljenje ne može pokolebati ni ganuti, jer on zna sve sudbine koje su bile objavljene u Muzici. U predanju Vilenjaka duhove ubijenih Vilenjaka priziva Gospodar Mrtvih i oni prebivaju u njegovoj palati u mestu zvanom Dvorane Cekanja. Blizu Mandosa na zapadnoj obali Valinora živi njegova sestra, Niena Naricaljka.

Valari Bogovi Arde. Ta titanska bića upravljaju svim elementima sveta. Orome, lovac Valara, voleo je šume Ardepo kojlma je jahao uvek na svom belom pastuvu, duvajuci u rog, Va-laromu.Zveri i Lovac. Njega vole svi narodi konjanika, kao i oni koji žive od lova i oni koji su pastiri i šumari. Orome je strašan kad lovi i njegov gnev u boju je užasan. S kopljem i lukom Lovac izjaše na svom pastuvu Naharu, životinji beloj i srebrnoj s kopi-tama od zlata koja potresaju Zemlju. Kad Orome dune u svoj veliki duvački rog Valaromu, planine i šume odjekuju od tog zvuka i u njegovu svitu dolaze lovački psi Majara i eldarski lovci na neobuzdanim Konjima. Najčešće se ovaj lovac zove Orome, 'onaj koji svira u rog', što je Arav među Ljudima Gondora i Bema na vestronskom; za Vilenjake je on Aldaron, na kvenijskom, i Tauron, na sindarskom, što znači 'gospodar šume'.

Dakle, to su osam Valara koji se zovu Aratari, najmoćniji od sila koje obitavaju u Sferama Sveta. Ali ima još šest Valara, i još jedan posle njih koji je podlegao ziu i zato se navodi kao poslednji.

Oni koji žude za večnom mladošću obožavaju Vanu, ženu Oromea i mladu sestru Javaninu. Vana Večno-mlada je njeno ime, ona ima bašte zlatnog cveća i njena glavna ra-dost su ptičja pesma i cvetanje cveća.

Nesa Plesačica je sledeća, to je Oromeova sestra. Ona voli hitra šumska stvorenja i ona dolaze kod nje, jer sama lepa Nesa je divlji duh koji igra bez prestanka na zelenim travama Valinora koje nikada ne venu.

Suprug Neseje Tulkas Snažni, koji je ušao u Ardu poslednji od svih Valara. On se zove Rvač i takođe Astaldo, 'smeli'. On je najjači od Valara, brz i neumoran, zlatokos i zlatobrad. Čak i u Ratu on ne nosi nikakvo oružje jer njegova gola snaga i veliko srce nadvladavaju sve neprijatelje.

Brat Mandosaje Lorijen, Gospodar Snova. Kao i Mandos, Lorijen je nazvan po svomprebivalištu, jer Lorijen je najlepša bašta u Ardi. Njegovo pravo ime je Irmo, ali za sve je on Lorijen, Kralj Snova i Vizija.

U divnim vrtovima Lorijena je Jezero Lorelin u kome se nalazi jedno ostrvo puno visokog drveća i bl-gih izmaglica. Tu živi nežna Este Isceliteljka. Njen ogrtač je siv, i ona daruje odmor. Nju cene svi, ali njene darove najviše priželjkuju oni čija je patnja velika.

Vala zvana Vaire je žena Mandosova, a zovu je Tkalja. U dvorima svog muža ona neumorno tka na preslici ćilime istorije i sudbine mnogo pre nego što ćc se događaji zbiti u vremenskom sledu.

Poslednji od Valaraje onaj kojije na početku bio najmoćniji od Ainura. Zvao se Melkor, 'Onaj koji se uzdiže u Moći'. On je posedovao delimično moć svakog od Valara, ali je njegovo carstvo bilo uglavnom Tama i Hladnoća. Kretao se nad Ardom kao neki crni oblak kojeg je bilo strašno pogledati, kao noćna mora Sveta izašla na svetlost dana. Sve zlo koje je postojalo i koje postoji u Svetu svoj začetak imaio je u Melkoru, jer se on pobunio protiv Iluvatara u Bezvremenim Holovima i došao u Ardu u srdžbi, želeći da stvori sopstveno kraljevstvo. Doneo je iskvarenost u Svet, a s njim je došao jedan deo Majara izopačenih njegovom zlobom. On je napravi svoju tvrđavu, Utumno, i svoju oružarnicu, Angband, duboko ispod korenja planina Srednje Zemlje. U Ardi je vodio pet velikih ratova protiv Valara i ugasio najlepše svetlosti Sveta uništivši i Velike Svetiljke i Drveće Valara.

Na početku se Melkor pojavljivao u obličjima lepim i zlim, mnogobroj-ne su bile njegove lukave prevare, i čak je i Manve Prvi Kralj bio obmanut. Ali posle Mračenja Valinora on je zauvek preuzeo svoje zlo obličje i Vilenjaci su ga nazvali Morgot, 'mračni neprijatelj Sveta'. Taj ratnički kralj bio je kao neka velika kula, s gvozdenom krunom, crnim oklopom i crnim štitom, ogromnim i bez obeležja. Izraz lica mu je bio opak, jer vatra zlobe je gorela u njegovim očima i lice mu je bilo iskrivljeno od besa i izbrazdano ožiljcima od kandži Torondora, Gospodara Orlova i noža Berena Edaina. Imao je još osam rana, a šake su mu bile opečene od vatre Silmarila, tako daje neprestano osećao bol. Glavno mu je oružje bio Malj Grond, zvani Čekić Podzemnog Sveta, koji je tutnjao kao grmljavina i cepao Zemlju svojom silinom. Ipak, u Ratu Besnih sva ta sila je uništena, iako je Melkor pozvao u pomoć Zmajeve, Balroge, Orke, Divove Trolove i sva druga zla bića. Taj je rat bio njegov kraj i, mada je mnogo njegovog zla i nešto njegovih slugu preostalo, on je jedini od Valara proteran iz Sfera Sveta i sada prebiva zauvek u Praznini.

Valaraukari

Od Majara, slugu Valara, bilo je mnogo onih koji su bili sazdani od elementa vatre. Melkor je došao medu ove vatrene duhove u najranijim danima i zaveo i iskvario mnoge od njih, okrećući ih protiv Iluvatara i Valara. Od blistavih bića oni su pretvoreni u demone koji su goreli mržnjom, to su bila glomazna čudovišta zaogrnuta tminom i nosili su plamene bičeve. Ovi izopačeni Majari, od kojih su svi strepeli, nazvani su 'Valaraukari', 'vatreni bičevi', ali u Srednjoj Zemlji su bili poznati kao Balrozi, 'demoni moći'. Pod tim imenom kazuje se istorija njihovih zlih dela u Smrtnim Zemljama Arde.

Valimar

U središtu Valinora u Neumirućim Zemljama nalazio se grad Valara i Majara. On se zvao Valimar, 'dom Valara', i bilo je u njemu mnoštvo belih kamenih kuća, srebrnih kupola i zlatnih šiljatih vrhova kula. Grad je bio čuven po nebeskoj muzici svojih mnogobrojnih zlatnih i srebrnih zvona. Ispred njegovih belih zidina i zlatne kapije Valinora nalazio se Mahanaksar, Prsten Sudbine, gde su, u velikom krugu, postavljeni prestoli Valara, i gde su većali. A tu se takođe tokom mnogih doba, nalazila Velika Humka Ezelohar na kojoj je raslo Drveće Valara.

Valinor

Prvo kraljevstvo Valara i Majara u Svetu bio je Almarin. Njihovo drugo kraljevstvo bio je Valinor, 'zemlja Valara', na prostranom zapadnom kontinentu Aman. Na mestu zaštiće-nom s tri strane ogromnim Pelori Planinama, i omeđenom morem Ekaja na zapadu, Valari i Majari su podigli grad Valimar i zasadili Drveće Svetlosti kojom je bilo osvetIjeno celo njihovo carstvo sve do Pelori Planina. Posle uništenja Drveća Svetlosti Valari su stvorili Sunce i Mesec koje su postavili na nebesa i koji su osvetljavali ceo Svet. Valinorom dominiraju ogromne palate i teritorije Valara i njihovih pratilaca Majara. Najupečatijiviji je Ilmarin, dvor Manvea Gospodara Vetra i Varde, Kraljice Zvezda, na vrhu Tanikvetil, najvišoj planini na Ardi. Posle razaranja Numenora i Promene Sveta u Drugom Dobu Sunca do Valinora, kao ni do ostatka Neumirućih Zemalja, nisu mogli stići oni koji dolaze iz Smrtnih Zemalja, izuzev čarobnim brodovima Vilenjaka koji su mogli da plove Pravim Putem izvan Sfera Sveta.

Vampiri

Da li je od ptice ili zverke Melkor okotio opakog Slepog miša Srednje Zemlje koji siše krv, ne govori se ni u jednoj priči. Ali priča se kako su, u Prvom Dobu Sunca, u ovom krilatom obličju - uvećani i naoružani kandžama od gvožđa - vampirski duhovi došli u službu Melkora, Mračnog Neprijatelja.

U Potrazi za Silmarilom Turingvetil, 'Žena tajanstvene senke', bila je moćni Vampir i glavni glasonoša koji je putovao između Angbanda i Tol-in-Gaurota, gde je vladao Sauron sa svojim legijama Vukodlaka. Kada je Tol-in-Gaurot pao, sam Sauron je uzeo lik Vampira i pobegao. Kad je volšebnička moć Saurona skršena, mnoge zle čini su takođe razbijene. Ogrtač preobražavanja kojije Turingvetili dao moć da uzima lik Slepog miša je spao s nje, i strašan duh ovog vampira je iščezao.

Vana

Vana zvana 'Večno-mlada', Vana je večno mladalački duh Valara i najsrećnija je kada je okružena cvećem, pticama i vrtovima. Sestra Javane Plodne, a supruga Oromea Lovca, Vanaje personifikacija proleća. Ona se može naći u svojim vrtovima u Valinoru koji su puni zlatnih cvetova i raznobojnih ptica

Vanjari

Od Tri Roda Vilenjaka koji su preduzeli Veliko Putovanje iz Srednje Zemlje u Neumiruće Zemlje u istorijama koje su stigle do Ljudi najmanje se govori o onom Rodu koji se smatra prvim i čiji se kralj Ingve naziva Uzvišenim Gospodarem nad svim Vilin narodima. Ta loza su Vanjari, takođe poznati i kao Lepi ili Svetli Vilenjaci. Oni izgledaju kao da su od zlata, jer im je kosa najsvetlija od svih naroda. U najvećoj su slozi s Va-larima i ovi ih najviše vole, savet Gospodara Valara, Manvea, i Varde, njegove kraljice, uvek im je na raspolaganju.

Vanjari su imali malo veze s Ljudima. Samo jednom su se vratili u Srednju Zemlju, i to zato da bi se borili protiv Morgota Neprijatelja u ratu Besnih, koji je okončao Prvo Doba Sunca. Niko od Vanjara nije ostao u Srednjoj Zemlji; svi su prešli more i vratili se u Neumiruće Zemlje.

Ono što je poznato o Vanjarima Ljudi su čuli od izgnanika - Noldora koji su se vratili u Srednju Zemlju u vreme Pojavljivanja Ljudi. Mada su Vanjari najmanje brojni od Tri Roda, oni su najmudriji i najhrabriji. S Noldorima, u prvim danima, su u Neumirućim Zemljama sagradili grad Tirion na zelenom brdu Tuna. Bio je to veliki grad s belim zidinama i ku-lama, a najviša od kula svih Vilenjaka bila je Mindon Eldalieva, Kula Ingveova. S nje je jedna srebrna svetiljka osvetljavala Senovita Mora, a u dvorištu Kule Ingveove stajala je mladica od drveta Telperiona zvana Galatilion, koja je cvetala zajedno s vilinskim narodom.

Ali, posle nekog vremena Vanjari su još više zavoleli Svetlost Drveća, jer ih je ono nadahnjivalo da komponuju pesme i pišu poeziju, što su njihove glavne Ijubavi. Zato su oni poželeli da se nasele tamo gde se mogla videti njihova puna svetlost. Tako je Ingve poveo svoj narod iz Tiriona do podnožja Tanikvetila, Planine Manvea, Uzvišenog Gospodara Va-lara. Vanjari su se zakieli da će tu ostati, i tu su se zadržali, mada je Drveće odavno nestalo.

Varda

Valiera, Kraljica Zvezda. Najveća i najlepša kraljica među Valarima, Varda je žena Manvea, Kralja Arde. Ona živi u svojoj palati Ilmarinu na vrhu Tanikvetila, najviše planine Arde. Varda se često naziva 'Kraljica Svetla' jer je svetlost njen element. Ona je stvorila i upalila zvezde, zapalila Svetiljke Valara, sakupila rosu svetlosti s Drveća Valara i postavila Mesec i Sunce na nebesa. Varda je valarska Kraljica Nebesa koju Vilenjaci najviše vole i među kojima je poznata pod mnogim imenima: Tin-tale, Elentari, Snežnobela, Giltoni-jela, Elbereta i Gospodarica Zvezda.

Vardarijana

Zemlja Numenor bila je blagoslovena u svom postanju darovima Valara i Eldara. Među darovima Vilenjaka bilo je mnogo mirisnog zimzelenog drveća koje su u Numenor doneli telerski Morski Vilenjaci sa Samotnog Ostrva Ereseje i koje je mnogo cenjeno zbog nebeskog mirisa svog cveta, lista, kore i drveta. Među njima je bilo i drvo Vardarijana, koje je, kao što mu ime kaže, bilo drvo 'omiljeno od Varde', valarske Kraljice Nebesa.

Varge

U Trećem Dobu Sunca u Rovanionu živela je zla pasmina Vukova koji su sklopili savez s planinskim Orcima. Ti Vukovi su se nazivali Varge i često su, krećući u rat, išli s Orcima zvanim Jahači vukova, koji su jahali Varge kao Konje. U bitkama Rata za Prsten Varge su potučeni zajedno s većinom orčkih hordi i posle tog vremena istorije Srednje Zemlje koje su doprle do nas ne govore više o ovim divljim stvorenjima

Varjazi

U zemlji Kand, južno od Mordora, tokom Trećeg Doba Sunca je živeo jedan okrutni narod po imenu Varjazi. Oni su bili saveznici zlim Istočnjacima i Haradrimima, i bili su sluge Mračnog Gospodara Saurona. Istorije zapada pričaju kako su Varjazi po Sauronovom naređenju dvaput krenuli protiv Gondora. Godine 1944, s Ljudima Bliskog Harada, Varjazi su se borili protiv vojske Earnila od Gondora i bili poraženi na Prelazu Poros. Više od hiljadu godina posle toga Varjazi, s Haradrimima i Istočnjacima, došli su u pomoć Sauronovim armijama iz Morgula i Mordora u Ratu za Prsten. Ali, to je bio poslednji put da se bore protiv Gondora, jer Sauronovoj moći je došao kraj i Varjazi su sklopili mir s Dunedainima, zadovoljni u sopstvenoj zemlji Kand.

Vatreni zmajevi

Od svih stvorenja koje je odgajio Morgot Mračni Neprijatelj tokom svih doba svoje moći, opaki gmizavci koji su se zvali Zmajevi su ulivali najviše straha. Bilo je mnogo pasmina ovih bića, najsmrtonosniji su bili oni koji su bljuvali ližuće plamenove iz svojih nečistih trbuha. Oni su se zvali Vatreni Zmajevi, i među njih su se ubrajali najsilniji od Zmajeva. Glaurung, Otac Zmajeva, bio je prvi od Urulokija, vatrenih zmajeva, i imao je mnogo potomaka. Užasno je bilo zlo koje su ovi Zmajevi činili u kraIjevstvima Vilenjaka, Ljudi i Patuljaka u Prvom Dobu Sunca.

U poslednjim danima tog Doba, kad je većina Glaurungovog legla koje je bilo vezano za zemlju usmrćeno u Ratu Besnih, iz Angbanda su se pojavili krilati Vatreni Zmajevi. Za njih se kaže da su bili među najvećim užasima sveta, a za Ankalagona Crnog, koji je bio od ove rase, i čije ime znači 'nasrćuće čeljusti', pričalo se da je najmoćniji Zmaj svih vremena.

U kasnijim Dobima sve istorije Srednje Zemlje pričaju o poslednjem moćnom krilatom zlatnocrvenom Vatrenom zmaju koji je bio skoro isto tako strašan kao Ankalagon. Bio je to Zmaj od Erebora koji je oterao Patuljke Durinove loze iz kraljevstva pod Planinom. On se zvao Smaug Zlatni, i godine 2941. Trećeg Doba ubijen je smrtonosnom crnom strelom koju je odapeo Bard Lukonosac iz Dola.

Večnoset

Divno belo cveće koje se na vestron-skom jeziku običnih Ijudi zvalo Večnoset raslo je preko grobnih humki kraljeva Marke kraj Eldorasa u zemlji Rohan. Ti cvetovi, koji su se zvali Simbelmine na rohirimskom jeziku, bili su kao svetlucavi kristali snega koji su cvetali u svim godišnjim dobima, uvek blistajući zvezdanom svetlošću na grobovima ovih kraIjcva. I Rohirimima i običnim Ljudima ovi beli cvetovi na zelenim travnjacima bili su večni podsetnik na moć snažnih kraljeva Marke.

Veliki narod

Maloj, povučenoj rasi Hobita ponašanje drugih rasa (izuzev Vilenjaka) izgleda grubo, bučno i lišeno finoće. I mada su postupci i delanja drugih rasa često mogli da ugroze živote Hobita, njih izgleda malo zanimaju velike nacije Ljudi, i tako su Ljudi bilo kog porekla Hobitima znani jednostavno kao Veliki Narod.

Veprovi

Lov na veprove bio je sport koji su upražnjavali Vilenjaci i Ljudi Arde. Čak bi i Orome, valarski lovac, koji je bio Gospodar šume, s lovačkim psima i Konjem gonio te šumske zveri s kljovama.

Najčuvenija od svih priča o ulovljenom Vepru je zabeležena u 'Letopisima Kraljeva i Vladara', koja govori kako je jedan kralj Rohana poginuo na kljovama divljeg vepra. Folka od Rohirima bio je moćni ratnik i lovac, trinaesti u lozi kraljeva, ali je zver koju je gonio a koja se zvala Vepar od Večnogaja, bila razjarena i ogromna. Tako, kad je u Šumi Firien pod senkama Belih Planina došlo do sukoba, nastupila je gromo-glasna bitka u kojoj su nastradali i lovac i lovina

Vešala-trava

U močvarnim predelima Srednje Zemlje, gde su vrebale opake aveti po imenu Mjaukala i letele ptice po imenu Krvovrane, takođe je rasla i vešala-trava. U predanju Hobita poznato je ime ovog korova koji je visio s drveća, ali o njegovim svojstvima se ne govori; jer je malo bilo onih koji su ušli u ove zlosrećne i uklete močvare a da su se ikad iz njih vratili.

Vešci

U Srednjoj Zemlji postojala su bića mnogih rasa koja su vladala volšebnim moćima. Među kasno došlom rasom Ljudi oni koji su se odali volšebnim moćima bili su poznati kao Vešci. Najmoćniji vešci su bili poznati kao Utvare Prstena koji su se u Crnom Govoru zvali Nazguli. Jer to su bili oni Ljudi kojima je Sauron dao Devet Prstenova Moći i koji su Svetu doneli tako mnogo užasa.

Od tih devet Veštaca uzdigao se jedan koji je imao vrhovnu moć. U Trećem Dobu Sunca on se pojavio na severu Erijadora i stvorio za sebe jedno zlo kraljevstvo u Angmaru. Mnogo vekova Ljudi su sa strahom govorili o ovom Vešcu-kralju od Angmara koji je opustošio Severno KraIjevstvo Dunedaina. Kasnije, taj isti Veštac-kralj se ponovo podigao na Jugu protiv kraljevstva Gondor i od Gondora oteo kulu koja je potom nazvana Minas Morgul. Tu je Veštac-kralj vladao sve do dana Rata za Prsten, kada je uništen, i on i drugi Vešci su nestali zauvek s lica Arde.

Veštac-kralj

Nazgul, gospodar Utvara Prstena. Veštac-kralj je prvobitno bio kralj volšebnik u Drugom Dobu kome je Gospodar Prstenova dodelio prvi od Devet Prstenova. On je postao Go-spodar Nazgula ili Utvara Prstena. Tokom Drugog Doba zapovcdao jc Sauronovim snagama i borio se u njegovim bitkama, ali s padom Gospodara Prstenova i oduzimanjem Jedinog Prstena je zbrisan i oteran u seni. Međutim, pošto Jedini Prsten nije uništen, posle hiljadu godina Sauron ga je dozvao natrag iz senki. 1300. Trećeg Doba on se uzdigao u liku Vešca-kralja od Angmara. Skoro sedam vekova stalno je ratovao sa Severnim Kraljevstvom Arnor, sve do 1974, kad je uništio njegovo poslednje utvrđenje u Artedainu. Sledeće godine njegove snage su potučene do nogu i njegovo zlo kraljevstvo Angmar je razoreno posle Bitke od Fornosta. Pošto je uništenje Severnog kraljevstva Dunedaina uspešno ostvareno godine 2000, on je usmerio svoju pažnju na Južno kraljevstvo Gondor. Napao je i zauzeo Minas Itil, i preimenovao ga u Minas Morgul. Kao Veštac-kralj od Morgula borio se protiv kraljevstva Gondor i harao njime tokom hiljadu godina. 3018, prerušen u jednog od Crnih Jahača, poveoje druge Utvare Prstena u Okrug u potragu za Jedinim Prstenom. Na Bregu Vetrova ranio je Nosioca Prstena, a zatim ga gonio do Gazova Rivendela. 3019. Veštac-kralj je poveo svoju ogromnu morgulsku vojsku i svoje saveznike Haradrime u napad na Belu Kulu. U Bici Pelenorskih Polja ubio je Teo-dena, ali je u čudnom ispunjenju proročanstva da njega ne može ubiti ruka Čoveka - usmrćen rukom rohirimske vitez-deve, Eovine, i Hobita, Merjadoka Brendibaka, naoružanog čarobnim vilin-sečivom.

Vilenjaci

Baš u času kad je Varda, Gospa od Nebesa, upalila sjajne Zvezde iznad Srednje Zemlje, Deca Eruova su se probudila kraj jezera Kuivienen, 'vode buđenja'. To su bili Kvendi, zvani Vilenjaci, i kad su došli na svet prvo što su ugledali bila je svetlost novih Zvezda. Zato od svega Vilenjaci najviše vole svetlost zvezda i iznad svih Valara poštuju Vardu, koju znaju kao Elentari, Kraljicu Zvezda. I još, kad je nova svetlost ušla u oči Vilenjaka u tom trenutku buđenja, ona se tu zadržala, tako da je zauvek potom sijala iz tih očiju.