DEO - AKTUELNI PROBLEMI POSLOVNE ETIKE U SAVREMENOM DRUŠTVU

DEO - AKTUELNI PROBLEMI POSLOVNE ETIKE U SAVREMENOM DRUŠTVU

1. GLOBALIZACIJA I POSLOVNI MORAL

1.1. Globalizacija, pojam i karakteristike

Globalizacija kao nužan i neminovan društveni proces ujedinjavanja i objedinjavanja čovečanstva u jedinstveno svetsko društvo, međusobno uslovljeno i međusobno povezano u globalno ekonomsko, političko i kulturno prostranstvo, predstavlja jedan od najznačajnijih procesa savremenog civilizacijskog razvoja.

Globalizacija je poslednjih decenija proslog veka, zahvaljujuci novoj tehnologiji, komunikaciji ali i novoj ekonomiji nametnula svetu nova pravila, nove sadržaje, nove dimenzije i nova znanja. To je proces o kome različita društva, na različitom stepenu svog razvoja i različiti politički akteri, u skladu sa svojim ekonomskim interesima i političkom moći, imaju dijametralno suprotne stavove.

Dakle, u procesu golobalnog ujedinjavanja čovečanstva postoje dve protivrečne tendencije : jedna se manifestuje u povezivanju sveta u jedinstvenu ekonomsku celinu i rezultat je razvoja moderne tehnike i tehnologije, dok se druga manifestuje u borbi za oslobođenje od svih oblika ekonomske i političke zavisnosti, kao i za ostvarivanjem prava na slobodni nacionalni i kulturni razvoj.

Mondijalizacija ili multipolarna globalizacija pretpostavlja ravnopravnost između različitih naroda, država i kultura. Njen osnovni smisao je integracija sveta, demokratsko ujedinjavanje ćovečanstva i emancipacija čoveka i to ne putem raznih vrsta i oblika prinude. U tom smislu su i njeni osnovni akteri nauka i znanje, protagonisti novih proizvodnih snaga, udruženi proizvođači, emancipatorski pokreti, njeni osnovni akteri su slobodni i ravnopravni narodi.

Svi dosadašnji pristupi globalizaciji koji dominiraju u novijoj literaturi iz ove oblasti mogu se podeliti na :

hiperglobalistički pristup - polazi od toga da u savremenom svetu već postoji jedinstvena ekonomija koja je objedinila vodeće ekonomske regione. Međutim, ta integracija se ne odnosi na nacionalne privrede, već na velike korporativne organizacije.

skeptični pristup - polazi od opšteg stava da globalizacija izaziva samo negativne posledice, od ekonomskih, preko kulturnih, do ekoloških. U tom smislu ovaj pristup zagovara odbranu ekonomskog nacionalizma, zalaže se za ekološku održljivost, teži očuvanju lokalnog kulturnog identiteta.

transformacioni (reformistički) pristup - polazi od evidentne potrebe za novom reorganizacijom ekonomske, političke, vojne i kulturne dominacije, pri čemu se ne dovodi u pitanje sposobnost kapitalizma da društvo uvede u stanje društvenog blagostanja.

1.2. Ekonomska globalizacija

Pod globalizacijom ekonomije podrazumeva se proces rastuće privrede međuzavisnosti država širom sveta, što znači da privredne veze prevazilaze granice države ili regiona i teže da obuhvate ceo svet. Pod ekonomskom globalizacijom se ponekad podrazumeva i globalizacija kapitalističkog privrednog sistema, pa se za taj proces najčešće koristi termin tranzicija.

Globalizacija u širem smislu podrazumeva povezivanje nacionalnih privreda u jedinstvenu svetsku privredu, pri čemu se takvo povezivanje nacionalnih privreda ostvaruje preko svetskog tržišta. Ovakvo shvatanje prihvata i Svetska trgovinska organizacija, koja globalizaciju posmatra kao rast međunarodne razmene roba i usluga kroz kretanje tehnologije i kapitala, ali i migracija u svetu.

Osnovna obeležja globalizacije u užem smislu su : da je ona mikroekonomski proces čiji su nosioci preduzeća kroz prekograničnu operaciju a ne države ili nacionalne privrede, da se u procesu globalizacije sve više kreću finansije, tehnologije, znanje, svojina i da je to između ostalog posledica oštre podele sveta. Ustvari, nekada je nosilac povezivanja različtih nacionalnih privreda bila međunarodna trgovina, a danas su to strane direktne investicije (SDI) koje su tako postale glavna snaga procesa globalizacije svetske ekonomske integracije.

U uslovima izrazito velike i raznovrsne proizvodnje prodaja robe na tržištu postaje posebno otežana. Dolazi do velike konkurencije na svetskom tržištu i takmičenja nacionalnih ekonomija, ne samo na nacionalnom, nego i globalnom tržištu. U tim uslovima, veliku ulogu i značaj imaju faktori stalnog inoviranja proizvodnih programa, podizanja kvaliteta proizvoda, nova poslovna politika, menadžerska znanja i umeća, kao i etička pravila poslovnog ponašanja, uz poslovni moral naravno.

Poslednjih godina uspon tzv. 'azijskih tigrova', kao značajan faktor ekonomske globalizacije, predstavlja globalan proces ekonomskog i tehnološkog progresa istoka sa jedne i slabljenja zapada sa druge strane. Naime, iako su ekonomski razvijene zemlje sveta decenijama svoje proizvodne aktivnosti usmeravale prema nerazvijenoj Aziji, jer je tamo radna snaga bila jeftinija a radnici realtivno dobro obučeni, ipak se azijski kontinent, na kojem živi više od polovine ukupnog svetskog stanovništva veoma brzo i uspešno tehnološki razvija. Većini azijskih zemalja, po mišljenju američkog naučnika i futurologa Džona Nejzbita treba samo nekoliko godina da dostignu tehnološki razvoj sadašnjih najrazvijenijih zapadnih zemalja. Po njemu, to je jedan od najznačajnijih megatrendova sadašnjosti.

Za ekonomsku globalizaciju je posebno karakteristična pojava transnacionalnih kompanija koje predstavljaju značajan subjekt međunarodnih ekonomskih odnosa, često znaajniji i od samih država. Transnacionalne kompanije svoju moć ostvaruju kontrolom tržišta robe i usluga, kontrolom finansijskog tržišta i tržišta informacija. Preko ovih tržišta ostvaruju efektivnu kontrolu proizvodnje, robnih tokova, cena, štednje i investicija, ali u isto vreme kontrolišu i neekonomske procese, posebno političke. Ilustracije radi navešćemo podatak da oko 350 vodećih transnacionalnih kompanija drži u svojim rukama oko 40% svetske trgovine.

U visoko razvijenim zemljama sveta danas je koncentrisano preko 90% finansijskog kapitala i 98% svih otkrića i tehnoloških inovacija. Za razliku od njih u nerazvijenim i zemljama u razvoju u kojim živi oko 80% svetskog stanovništva, ostvaruje se 12% indsutrijske proizvodnje, između 17 i 18% izvoza, od 16 do 20% društvenog proizvoda, dok za isplatu dugova odlazi gotovo 30% njihovog društvenog proizvoda, a u najvećem broju zemalja i ukupan nacionaalni dohodak. Konkretno, najnerazvijenijim zemljama u svetu trebalo bi skoro 350 godina da dostignu stepen razvoja koji je ostvaren u razvijenim zemljama.

U uslovima globalnog povezivanja država, naroda i nacija, koncept 'nove ekonomije' (new economy) kao nove ekonomske stvarnosti zamenio je staru ekonomiju. Nova ekonomija se zasniva na visoko sofisticiranoj tehnologiji, na znanju i inovacijama, novim formama povezivanja i udruživanja transnacionalnih korporacija, pri čemu se poslovanje odvija na svetskom tržištu.

Na širenje nove ekonomije značajno je, možda čak i presudno, uticala savremena informaciona i komunikaciona tehnologija, pri čemu se posebno izdvaja Internet kao sredstvo pomoću kojeg se obavlja globalno poslovanje. U tom smislu značajno je elektronsko poslovanje (E - bussiness ili E - commerce) koje se obavlja u okviru tri bitna područja : B2B (Bussiness to bussiness), B2C (Bussiness to Customers) i B2E (Bussiness to Employer). 

1.3. Politička globalizacija

Pod političkom globalizacijom se podrazumeva jedinstvenost i protivrečnost politika i političkih odnosa koji postoje u okviru država, saveza država, regiona i između regiona.

O političkim odnosima između država u procesu globalizacije izdvojila su se 4 modela :

1. Pax amerikana - po ovom modelu upravljanje jedinstvenim političkim prostranstvom treba da pripadne americi kao najmoćnijoj ekonomskoj sili na svetu.

2. Adam Smith model - globalne političje institucije ne treba mnogo da se mešaju u delovanje tržišnih mehanizama pošto se ekonomijie zasnivaju na liberalizaciji tržišta.

3. Fragmentacija - država ima pravo i obavezu da štiti nacionalne interese.

4. Koordinacija - sve države grade politički sistem na demokratskim osnovama.

Inače, nijedan od ovih modela nije našao konkretnu primenu u praksi.

1.4. Globalizacija i civilizacijski razvoj u društvu

Civilizacija se može odrediti kao istorijsko - antroploški, socio - kulturni i istorijski tip organizacije društva na određenom geografskom prostoru. Treba imatu u vidu da danas ne postoji jedna civilizacija, već postoji više civilizacija, koje su se nalazile i još uvek se nalaze u sukobu, tako da savremeno svetsko društvo predstavlja jednu civilizaciju kao ukupnost više posebnih unikalnih civilizacija, koje proces globalizacije dovode u odnose saradnje ili sukoba pa u tom smislu možemo govoriti o sudaru kultura, odnoso o sukobu civilizacije.

Razvoj čovečanstva zabeležio je postojanje više civilizacija. Neke su se održale, neke propale a neke se danas nalaze pod pretnjom uništenja ili asimilacije. Između civilizacija postoje suštinske razlike u jeziku, kulturi i tradiciji, istoriji, geografskom prostoru, politici i političkoj praksi, religiji, filozofiji, umetnosti i književnosti, razlike u naučnom znanju, tehničkom znanju, tehnološkom razvitku, privrednom razvoju, estetici, u moralnom domašaju, etičkim principima, sistemu vrednosti. Sve ove razlike mogu usporiti proces globalizacije, mogu biti dominantan uzrok sukoba posebno u pokušajima izgradnje novog svetskog poretka.

U sadašnjem procesu globalizacije učestvuju potpuno neravnopravni učesnici. Visoko ekonomski razvijene i politički moćne zemlje sveta kroz razne organizacije i institucije nameću svoja pravila ponašanja, oblikujući tako novu političku i kulturnu realnost, pri čemu čuvaju svoj identitet a remete kulturnu raznolikost drugih. Na taj način se ugrožava nacionalni identitet pojedinih naroda, posebno malih, nerazvijenih i onih u tranziciji, negira se njihovo kulturno određenje sa odgovarajućom tradicijom i sistemom vrednosti, osporava se njihova pripadnost kulturi i naciji kao stvaralačkih bića i njihov državni suverenitet.

1.5. Sociološki pojam globalizacije

Pročitati iz knjige

2. INFORMACIJSKA ETIKA

Jedan od najvećih izazova savremene civilizacije svakako je i nova tehnologija, posebno informaciona tehnologija, pa sledstveno tome i informaciona etika.

U savremenom globalizovanom svetu nove tehnologije se razvijaju velikom brzinom, pa se kao najvažnije tehonologije današnjice izdvajaju : telekomunikacije, elektronika, kompjuteri, novi materijali, optoelektronika, biotehnologija, energija, robotika, genetski inžinjering, informatizacija, sofistikacija i medikalizacija.

Telekominikacije kao ukupnost tehničkih i tehnoloških rešenja, u najvećoj meri omogućavaju sve veću povezanost među ljudima i to kada oni fizički nisu blizu. Razmena informacija u vidu podataka, poruka, slika i drugih misaonih sadržaja posredstvom telekomunikacione tehnologije u vidu telefonije, televizije, telefaks uređaja, modema, elektronske pošte, satelita i drugih uređaja omogućena je sve većem broju ljudi širom planete. Time je proces globalizacije zahvaljujući novoj tehnologiji, a posebno razvojem raznih informacionih mreža i Interneta kao mreže svih mreža postao ostvarljiv.

Od pojave kompjutera, 1946. godine, pa sve do današnjeg dana razvijeno je nekoliko kvalitativno različitih generacija kompjutera. Sada je u poodmakloj fazi razvoja već šesta generacija kompjutera zasnovana na bazi mikročipa. Ta generacija treba da obezbedi prelazak sa obrada informacija na obradu znanja. Nauka je već sada sasvim blizu stvaranju takvih kompjutera koji će posedovati elemente veštačke inteligencije. Ovi kompjuteri će biti napravljeni od proteinskog materijala koji je u prirodi odgovoran za najsuptilnije funkcije svojstvene čoveku a to su funkcije opažanja i učenja, a ne samo memorisanja, u čemu je kompjuter već odavno nadmašio čoveka.

Pojava novih materijala kao novih sintetičkih tvorevina, doprinela je da se neki obnovljivi ili neobnovljivi prirodni resursi i rezerve u velikoj meri sačuvaju i koriste, što ima poseban značaj za buduće generacije.

Jedna od najznačajnijih tehnologija današnjice nesumnjivo je i robotika. To je relativno mlada tehnička grana koja ima veliki uticaj na proces rada, organizovanja rada i upravljanja. Upravo zbog takvog značaja koji ima za proces rada i upravljanja roboti su krajem prošlog veka postali pokazatelj industrijske razvijenosti pojedinih zemalja.

Kada je u pitanju etika u menadžmentu informacione tehnologije, pominju se sledeći principi :

- 'zlatno pravilo', upućuje na pristup koji podrazumeva isti način ponašanja prema sebi i prema  drugima,

- 'kategorički imperativ', podrazumeva ono ponašanje koje svima odgovara,

- 'pravilo klizave padine', odnosi se na to da je nužno zaustaviti one ponovljene aktivnosti koje dovode do negativnih posledica,

- 'utilitarno pravilo', ukazuje da treba činiti one aktivnosti koje koje će najvećem broju ljudi doneti najviše dobra ili ukazuje na to da treba činiti one radnje koje će činiti najmanje štete ili će biti najjeftinije, i

- takozvano pravilo 'nema besplatnog ručka', ustanovljava princip nadoknade vlasniku.

Osnovna pitanja i problemi koje pokreće informaciona tehnologija odnose se na pravo intelektualne svojine (odnosi se na autorsko pravo, na patente, zaštitne znake, poslovne tajne, knjige, muziku filmove itd.), ličnu privatnost i privatnost podataka (lično pravo svakog pojedinca ili društvene grupe da sami odluče da li će, kada i na koji način informacije ili podatke preneti drugima), vlasništvo nad informacijama. Ovi problemi pokreću neminovno i pitanje odgovornosti, brojna moralna i etička pitanja. Pored zakona koji regulišu oblast koja se odnosi na informacionu tehnologiju, poseban značaj ima informacijska etika, kao skup etičkih principa odgovornog korišćenja informacionih sistema.

2.1. Virtuelno poslovanje

Kada govorimo o virtuelnom poslovanju, moramo naglasiti da je virtuelna korporacija najznačajnija organizaciona struktura. Nastanak virtuelne korporacije, njen način funkcionisanja i upravljanja u velikoj meri zavisi od informacione tehnologije. Pri tome se posebno ističe da ona ne može da postoji bez pomoći Interneta i elektronske trgovine.

Virtuelna korporacija je organizacija sastavljena od više poslovnih partnera koji dele troškove i resurse u cilju ostvarenja proizvodnje određenih proizvoda i usluga. Ona može biti privremena ili trajna, a partneri koji je čine nalaze se na različitim lokacijama, pri čemu se na osnovu resursa koji se u virtuelnu korporaciju unosi određuje snaga i uloga partnera. Inače, osnovne karakteristike virtuelne korporacije su : izvrsnost - što znači da se u kompaniju unosi ono u čemu je svaki partner najbolji; iskorišćenost - što znači da resursi mogu doneti veći profit i ostvariti konkurentnu prednost; oportunizam - što znači da se koriste sve raspoložive tržišne mogućnosti; nepostojanje granica; poverenje; prilagodljivost promenama; tehnologija - što znači da je informaciona tehnologija čini mogućom, i to preko umreženog informacionog sistema.

Elektronsko poslovanje podrazumeva obavljanje poslovnih operacija primenom savremene elektronske tehnologije. Nastanak elektronskog poslovanja uglavnom se vezuje za pojavu elektronskih sistema plaćanja i to od interbankarskih sistema zatvorenih mreža i elektronskog transfera sredstava na mestu kupovine, do plaćanja na otvorenim mrežama kao što je Internet.

Prva aktivnost elektronskog poslovanja na Internetu bila je elektronski marketing, da bi se kasnije razvila elektronska poizvodnja i elektronska distribucija.

U odnosu na tradicionalni način poslovanja, elektronsko poslovanje ostvaruje značajne rezultate jer smanjuje radno intenzivne aktivnosti, podiže produktivnost rada, smanjuje troškove proizvodnje, povećava učešće visokoobrazovane radne snage, smanjuje učešće početnog kapitala, demonopolizuje tržište, integriše svetsko tržište itd.

3. ZAŠTITA ŽIVOTNE SREDINE

Usled poremećene ravnoteže između prirodnih sistema za održavanje života i industrijskih, tehnoloških i demografskih potreba čovečanstva, dolazi do ekloške krize, krize okoline.

Narušavanje ekološke ravnoteže u prirodi tekovina je savremene civilizacije. Iscrpljivanje prirodnih resursa je došlo do kritične granice, pa se postavlja pitanje mogućnosti njihovog korišćenja u budućnosti. Tu se posebno misli na neobnovljive prirodne resurse u koje spadaju rezerve fosilnih goriva i ograničene rezerve ležišta metala.

Sa razvojem tehnike i tehnoligije, nauke i naučnih dostignuća, došlo je između ostalog i do opasnosti ugrožavanja čovekove prirodne sredine, njegovog opstanka i njegove egzistencije. Drugim rečima došlo je do ekološke krize koja je poprimila globalni karakter. Uporedo sa ekološkom krizom, 50-ih godina XX veka, rađa se svest da postoji evidentna opasnost za opstanak ljudske vrste. Poslednjih godina velika pažnja se posvećuje očuvanju prirodne sredine u svim delovima Sveta i na svim nivoima, posebno u organizacijama.

Ne treba ni pominjati da je promena klime na planeti upravo prouzrokovana čovekovom delatnošću. Došlo je do pregrevanja planete, pa mnogi naučnici smatraju da ovo pregrevanje predstavlja veliku opasnost za čovekov život. Kao konkretna negativna posledica zagrevanja planete navodi se podatak da će do 2100. godine mora u celom svetu porasti između 15 i 90 cm, pa će gusto naseljeni delovi kopna nestati, a morska voda bi prodrla dalje u unutrašnjost i uzvodno uz reke, zagađujući pritom podzemne sveže vode. Osim opisanog problema, značajnu strepnju predstavljaju i ozonske rupe, nedostatak hrane, itd.

Mnogi ekološki problemi rešavaju se na nivou organizacije Ujedinjenih nacija, putem saradnje sa brojnim državama. Ujedinjene nacije organizuju brojne međunarodne konferencije o zaštiti životne sredine, organizuju više međunarodnih skupova koji se bave pitanjima unapređenja covekove životne sredine i slično. Tu je i tzv, program Ujedinjenih nacija za čovekovu sredinu koji se bavi pitanjima sprečavanja zagađivanja vazduha i vode, kao i sprovođenju racionalnog korišćenja prirodnih bogatstava.

Koncept 'održivi razvoj za održivu budućnost' podrazumeva ravnotežu između potrošnje resursa i sposobnosti prirodnih sistema da zadovolje potrebe budućih generacija.

3.1. Poslovna etika i etika zaštite životne sredine

Narušavanje ekološke ravnoteže i to u onim razmerama koje u pitanje dovode opstanak života na zemlji, započeo je industrijalizacijom. Naime, Proizvodnja zasnovana na razvijenim proizvodnim snagama, nije vodila računa o zakonitostima koje postoje u prirodi. Drugim rečima, nije obraćala pažnju na to da je eko-sfera kao jedinstvo bio-sfere i eko sistema nenadoknadiva, što znači da ako bi bila uništena, ne bi se moglo obnoviti ni prirodnim procesima a ni ljudskom delatnošću.

Ekološka kriza je uslovljena i globalizacijom ekonomske proizvodne aktivnosti koja je rukovođenja ostvarivanjem profita. Tako se čovečanstvo danas nalazi pred problemom iscrpljenih i ograničenih prirodnih resursa, tako savremeni čovek danas mora da odgovori na pitanje u vezi sa energetskom krizom, zagađenjem prirodne sredine, demografskom eksplozijom i mnogim drugim pitanjima oko usaglašavanja prirodnog razvoja sa ekološkim zakonitostima.

U literaturi na zapadu a posebno u njihovoj praksi, definisani su okviri za procenu preduzetih akcija o očuvanju prirodne sredine. Postoji znatan broj takvih okvira, za razmišljanje o prirodnoj sredini. Prema Stoneru ipak se mogu izdvojiti :

okvir trošak - korist, propise i regulativu o prirodnom okruženju treba primeniti samo u slučaju kada bi troškovi u zaštiti prirodnog okruženja bili manji od koristi koja bi se mogla ostvariti. Ovaj model je inače često kritikovan a neki ga smatraju i pristupom koji je doveo do narušavanja ekološke ravnoteže u prirodi.

okvir održivog razvoja, je moderniji prilaz razmišljanjima o ekološkim problemima. Osnovni smisao ovog koncepta odnosi se na razvoj koji će odgovarati potrebama današnjice a koji će biti u funkciji potreba u budućnosti.

'Tamno zelini stav' se zasniva na tzv. dubokoj ekologiji. Tvorac ovog stava je skandinavac Arne Naes, čije ideje obuhvataju ekološke vrednosti po kojima bi se živelo u većoj harmoniji sa planetom zemljom. Drugim rečima, treba živeti na način koji odražava i poštuje planetu Zemlju. Da bi se ovakav stav ostvario, nužan je mnogo veći nivo svesti o okruženju nego što je ovaj današnji.

Rasprave o etičkoj dimenziji zaštite životne sredine često su bile veoma protivrečne. Tražili su se načini da se ispoštuje zakonska regulativa i etika poslovanja, a da se pritom i zadovolje sopstveni interesi. U tom smislu jedni su tvrdili da upravljački procesi nemaju obavezu u zaštiti životne sredine, veću od one koju od njih zakon zahteva, dok su se drugi tom zahtevu suprotstavljali.

Konkretno, etika zaštite životne sredine podrazumeva zaštitu ukupnog okruženja kao okvira čovekovog života. Dakle, etika zaštite životne sredine zasniva se na moralnoj odgovornosti čoveka da ne ugrožava sredinu u kojoj živi, jer samo tako stvaraju uslove za kvalitetniji način života.

Evo i nekih cifara u funkciji ilustracije problema o kome govorimo :

2.4 milijarde ljudi nema obezbeđenju adkevatnu zdravstvenu zaštitu;

1.1 milijardi ljudi u svetu, nema pristup pijaćoj vodi;

svakodnevno umire 6.000 dečaka i devočica od bolesti vezane za nedostupnost čiste pijaće vode, neadekvatnu zdravstvenu zaštitu i lošu higijenu;