DEO - MORAL KAO DRUŠTVENA POJAVA

DEO - MORAL KAO DRUŠTVENA POJAVA

1. SOCIOLOŠKI POJAM MORALA

U određivanju morala sa sociološkog stanovišta, polazi se od namere da se otkriju svi oni društveni faktori koji uslovljavaju moral i da se u skladu sa tim utvrde veze koje postoje između morala i ostalih društvenih pojava. Polazeći od toga da moral nije ni biološka, ni božanska pojava, da ne postoji ni van vremena ni van prostora, da je njegov nosilac čovek i da se njegovo postojanje vezuje za društvo, sociologija morala u najopštijem smislu moral shvata kao skup pravila, normi (običaja, predanja) koje postoje u određenim društvenim grupama i u kojima se odvijaju međusobni odnosi, bilo međusobni odnosi pojedinaca u grupi, bilo odnosi pojedinaca prema grupi, ili pak odnosi grupa među sobom. Zato se društvo tretira kao vrhovni moralni arbitar, merilo o tome šta je dobro a šta zlo.

Postoji opšta saglasnost da moral predstavlja sistem moralnih pravila, skup normi koje određuju čovekovo ponašanje u društvu i to prema društvu u celini, prema drugim članovima društva i prema samom sebi. Kao skup pravila ponašanj, moral se zasniva na normama o dobru i zlu, a manifestuje se u vrednosnom procenjivanju ljudskih postupaka, u smislu koje je ponašanje dostojno čoveka a koje nije, koje je vredno a koje se može označiti kao bezvredno, koje se odobrava a koje se osuđuje. U skladu sa moralnim normama, a u sklopu složene komunikacije koja se odvija u društvu, ljudi formiraju svoje ličnosti, karaktere i osobine, usmeravaju svoju motivaciju i delovanje, vrednuju i sude i sebi i drugima.

1.1. Poreklo i osnov morala

Moral je nastao sa nastankom ljudskog društva. Svoj razvoj beleži u skladu sa dostignutim nivoom društveno-ekonomskog razvoja, civilizacije.

Po Frojdu, norme koje društvo definiše, posebno one kojima se određena ponašanja zabranjuju, ličnost samo delimično usvaja, pa tako ne mogu ni postati deo unutrašnje strukture ličnosti. Sigmund tvrdi, imajući u vidu nagonsku, impulsivnu stranu ljudske prirode, da je potpuna harmonizacija moralne svesti, kao oblika društvene cenzure, i svesti pojedinca gotovo nedostižna.

Definitivno možemo da tvrdimo, uvažavajući značajna mišljenja u ovoj oblasti, da je poreklo morala ljudsko, da se može naći u ljudskom društvu, u samom čoveku. Jer, živeći u društvu, živeći sa drugim ljudima, stvarane su razne vrste normi koje su regulisale odnose tog zajedničkog življenja. Čovek kao slobodno, (samo)svesno, stvaralačko i odgovorno biće, stvara moral kao tvorevinu koja služi očuvanju njegovog ljudskog identiteta.

Moral i običaj

Običaj je najstarija forma regulisanja društvenih odnosa i ponašanja. U početnim fazama razvoja ljudskog društva, stihijski su nastala brojna pravila kojima su regulisana najraznovrsnija ljudska ponašanja. Jednom ustaljena pravila vremenom okarakteriše odsustvo svesti o njihovoj svrsi i razlozima zbog kojih postoje. Stihijski nastala običajna pravila vezana   su za animizam, kult i magiju. Nastaju iz potrebe da se ovlada prirodom i društvenim procesima. Zato je običaj u svojoj osnovi navika ili praksa koja se formira i postoji kao rezultat trajne predstave. Brojni običaji vremenom prerastaju u moralne norme. Upravo zbog toga, postoji opravdanje za tvrdnju da se poreklo morala može naći u običajima.

1.1.2. Moral i religija

Kroz vekove, često je isticana i ta 'vanprirodna' dimenzija morala, činjenica da je u samom svom nastanku proizišao iz religioznih dogmi. Ukratko, društvena cenzura bila je u relaciji sa opšte prihvaćenom idejom da Bog vidi i čuje sve, pa da usled straha od božje kazne ljudi modeliraju svoje postupke, čine ga društveno prihvatljivim, kako bi u krajnjoj instanci dospeli na 'onaj svet' moralne bezgrešnosti. 

1.1.3. Moral i pravo

Činjenica je da regulisanje ponašanja ljudi ne može biti prepušteno stihiji, dobroj volji pojedinaca ili pak težnji javnog mnenja da reguliše kolektivnu svest.

Drugim rečima, ukupnost društvenih odnosa mora regulisati neka organizovana snaga, neki organ koji ima sredstva da obezbedi nesmetano odvijanje i funkcionisanje istih.
Država određuje društvene norme koje se označavaju kao pravno-političke norme. Dalje, pravo predstavlja sistem društvenih normi, društvenih propisa čiju čije nepoštovanje sankcioniše država.

Pravo i moral se sadržinski razlikuju, ali se u izvesnoj meri i dodiruju. Razlikovanje prava i morala je najvidljivije u odnosu na sankciju. Naime, sankcija za prekršaj moralnih normi se uglavnom izražava kao spontana reakcija društva (uže ili šire sredine), u nekim varijantama predviđala je i isključenje iz društva, što se ipak razlikuje od organizovane prinude od strane države radi sprovodjenja pravnih normi. Isto tako, moralna dužnost i pravna obaveza nisu uvek u skladu jer određena pravna radnja može svoj izvor da pronadje u motivima koji su čak nemoralni, a da sa pravnog stanovišta ipak bude ispravna. Medjutim, pravo u određenim situacijama može da bude na čak i višem stičkom nivou u odnosu na određeni moralni sistem.

2. OSNOVNE KARAKTERISTIKE MORALA

Osnovna karakteristika moralnih normi je njihova obaveznost. Obaveznost je karakteristika i pravnih i običajnih normi. E sad, moralna obaveznost je dvostruka, što znači da je moral obavezujući i društveno (spolja) i individualno (unutra) , za razliku od pravne i običajne obaveznosti koja je isključivo društvena (jednostruka). Takodje, kao jedna od bitnijih karakteristika morala, navodi se i trenutačnost - obaveza pojedinca da moralno postupi, gotovo po automatizmu, kada se nadje u određenoj moralnoj situaciji. Pominju se i bezuslovnost, nametnutost isl.

Da bi čovek kao praktično biće usvojio moralne norme i po njima se ponašao, da bi formirao vrednosno-normativni odnos prema sebi, ali i prema drugim ljudima, mora da donese odgovarajući moralni sud. Moralni sud je sud o vlasitom ponašanju, ponašanju drugih ljudi, drugih društvenih grupa i to u odnosu na moralnu normu. Sud može biti pozitivan ili negativan. U slučaju da moralna norma bude prekršena, određeno ponašanje uslovilo negativan sud, sledi moralna sankcija. Moralna sankcija može biti individualna (unutrašnja, npr. griža savesti) i društvena (spoljašnja, npr. prezir, pa čak i isključenje iz društva).