DEO - RADNI MORAL KAO OBLIK MORALA

DEO - RADNI MORAL KAO OBLIK MORALA

1. POJMOVNO ODREĐENJE RADNOG MORALA

Rudi Supek je izneo podelu definicija radnog morala, koju je sačinio u skladu sa podelom Konferencije američkih psihologa iz 1940. godine. U skladu sa tim, definicije radnog morala su svrstane u srodne grupe pa se zato razlikuju 3 pristupa. To su :

1. inidvidulano organsko gledište - pojam morala odnosi se na uslove telesnog i emocionalnog blagostanja kod pojedinca, koji ga čine sposobnim da rade i žive sa nadom i uspehom, osećajući da deli osnovne ciljeve grupe čiji je član, koji ga čine sposobnim da može izvršiti zadatke sa energijom, zanosom i samodisciplinom, podržan uverenjem da, uprkos preprekama i sukobima, njegovi lični i socijalni ideali vrede da bi ih sledio.

2. po kolektivnom gledištu - moral se odnosi na uslove života grupe u kojoj postoje jasni i određeni grupni ciljevi koje pojedinac smatra važnim i u skladu sa individualnim ciljevima; gde postoji poverenje da će postići ciljeve, sredstva za njihovo postizanje, poverenje u vođe, i u samog sebe gde su agresivnost i neprijateljstvo upereni protiv sila koje više štete grupi nego pojedincima unutar grupe.

3. moral sa gledišta pojedinca u grupi - kada se grupi da određeni zadatak, moral doprinosi da pojedinac pun nade i energično učestvuje u životu grupe, tako da svojim delom i naporima pojačava uspešnost grupe u izvršavanju tekućih zadataka.

Najpotpunije shvatanje radnog morala u našoj literaturi dao je Danilo Ž. Marković. Polazeći od saznanja da je moral složena društveno-duhovna pojava, određena društveno-ekonomskim i tehničko-tehnološkim odnosima, Marković radni moral određuje kao skup normi o ponašanju čoveka u radnoj sredini, zasnovanih na shvatanju o položaju i značaju rada u društvu, pri čemu norme u sebe uključuju motive, stavove i zadovoljstva učesnika u radnom procesu i radnoj grupi.

1.1. Moral i radni moral

Postoji relativno mali broj opštih moralnih normi vezanih za proces rada. One se obično ispoljavaju putem konkretnih i brojnih dužnosti oblikovaniih u procesu rada u vidu određenih tehničkih pravila, formalnih i neformalnih odnosa i pravila ponašanja između svih učesnika u procesu rada.

Društvo u celini postavlja pojedincu moralne zahteve koji su u skladu sa opštim shvatanjem o značaju i ulozi rada, postavlja zahteve koji se odnose na sam proces rada, u smislu šta se od njega u tom procesu očekuje, postavlja zahteve u odnosu na organizaciju rada i zahteve u odnosu na ponašanje u određenoj grupi. Prema istaknutim moralnim zahtevima, svaki učesnik u procesu rada zauzima svoje stavove, ili ih usvaja, pa ih oseća kao svoju unutrašnju obavezu i zato bira motivisan u radu, ili postavljene zahteve oseća kao prinudu, pa se prema njima negativno odnosi.

2. MOTIVACIJA ZA RAD I RADNI MORAL

Morivaciju možemo odrediti kao proces pokretanja aktivnosti radi ostvarenja određenih ciljeva, usmeravanja aktivnosti na određene objekte i regulisanje načina na koji će se postupiti. A motivi su oni unutrašnji činioci koji pokreću na aktivnost, koji je usmeravaju i njome upravljaju radi ostvarenja određenih ciljeva.

Za čovekovo ponašanje od posebnog su značaja socijalni motivi, koji se zasnivaju na psihološkim potrebama i to onim potrebama koje se mogu zadovoljiti samo neposrednim kontaktima sa drugim ljudima ili čije zadovoljavanje pretpostavlja postojanje društva.

Socijalni motivi koji imaju poseban značaj za rad i motivaciju, prema Danilu Ž. Markoviću su :

gregarni motiv - odnosi se na težnju pojedinca da bude u društvu, da u njemu bude prihvaćen, da sarađuje i izbegne usamljenost.

motiv za ličnom afirmacijom - odnosi se na težnju pojedinca da bude prihvaćen i priznat od strane društva, tj. da ima određeni položaj u društvu.

motiv za postignućem,

motiv sigurnosti,

motiv za sticanjem,

altruistički motiv - koji počiva na želji pojedinca da pomogne nekom drugom, a da pritom ne ostvari ličnu korist.

Savremena psihologija priznaje sledeće osnovne teorije motivacije :

1. teorija hijerarhije potreba,
2. teorija dvojne motivacije,
3. teorija pravičnosti ili teorija društvenog upoređivanja, i
4. teorija očekivanja.

Tvorac teorije hijerarhije potreba je Abraham Maslov. Po ovoj teoriji ljudsko ponašanje je određeno potrebama koje se po hijerarhiji mogu podeliti u 5 grupa. S tim da potrebe iz više grupe mogu da se zadovolje samo ako su već zadovoljene one niže grupe. U prvu grupu spadaju biološke potrebe (potrebe za hranom, vodom, vazduhom, odećom, skloništem). Drugu grupu čine potrebe sigurnosti i to ne samo fizičke već i socioekonomske, poput statusa, ugleda i zaposlenja. Treću grupu čine potrebe za pripadnošću grupi i za prihvatsnje od strane grupe. Četvrtu grupu čine potrebe za samopoštovanjem i osećanjem lične vrednosti, a petu grupu čine razvojne potrebe, potrebe da se pojedinac razvija i izrazi kao ličnost, da se ostvari kao stvaralac.

Teorija dvojne motivacije polazi od dva nezavisna niza faktora koji utiču na produktivnost. U prvom nizu su faktori zadovoljstva, a u drugom faktori nezadovoljstva.

Teorija pravičnosti polazi od toga da od zadovoljstva na radu zavisi stepen pravednosti u procesu rada (odnos onoga što pojedinac ulaže u proces rada (napor) i onoga što za to zalaganje dobija od preduzeća (zarada)).

Teorija očekivanja se odnosi na motivacioni napor kao rezultat množenja verovatnoće da će uloženi napor dovesti do očekivanog ishoda i subjektivne vrednosti koja se pridaje realnom ishodu.

3. NORME RADNOG MORALA

Svako društvo. odnosno društvena grupa ima potrebu da formira norme radnog morala.

U skladu sa društveno-ekonomskim odnosima, svojinskim oblicima i oblicima organizovanja rada Danilo Ž. Marković se opredeljuje za 5 osnovnih normi radnog morala : radinost, čovečnost, pravičnost, poštenje i drugarstvo. Neke od ovih normi radnog morala sve više postaju i vladajuće norme o ponašanju u mnogim kompanijama.

Čovekovo ponašanje u radnoj sredini u kojoj obavlja proces rada određeno je ne samo uslovima rada, već i osobinama njegove ličnosti. Pošto se ličnosti po svojim osobinama međusobno razlikuju, sasvim je normalno što je i njihov odnos prema radu različit, iako rad ima isti sadržaj, iako se vrši u istim društveno-ekonomskim odnosima.

Odnos prema radu je veoma bitan faktor radnog morala. U najopštijem smislu taj odnos se može odrediti kao pozitivan i kao negativan. Naime, pozitivan odnos prema radu imaju one ličnosti koje u adu nalaze bilo koju vrstu zadovoljstva a negativan one koje rad doživljavaju kao prinudu i to najčešće ekonomske vrste. U osnovi, ako čovek ima pozitivan odnos prema radu, on će se u značajnoj meri iskazati kao stvaralačko biće, pri čemu će težiti da što uspešnije obavi svoj posao i postigne zadovoljavajuće rezultate, pa će se u tom smislu ponašati onako kako to zahtevaju norme radnog morala.

3.1. Uticaj ekonomskih procesa na moral

Posredno ili neposredno, ekonomski procesi deluju i utiču na moralni poredak jednog društva. Činjenica je da je moralni život čoveka direktno vezan za materijalne uslove u kojima živi i stvara.

Uticaj privrede na moral ne ispoljava se u svim društvima i svim ekonomskim sistemima na isti način. Naime, u nerazvijenim društvima, u društvima u kojima su ljudi relativno među sobom izjednačeni, može postojati minimalistički moral u kome su solidarnost i uzajamna pomoć osnovne moralne norme. Ali, zato u razvijenim društvima moral gubi svoju nužnost, privredni proces se može osuditi kao nemoralan, solidarnost se može zameniti zakonima opstanka na tržištu, moralne norme se mogu kršiti, pa ekonomski proces iz tih razloga može biti i ugrožen. Prema tome, velika ekonomska beda, ali i veliko ekonomsko bogatstvo mogu ograničiti moralne vrednosti, mogu poništiti moralne norme.

Uzajamni uticaji ekonomskih procesa i morala su veoma složeni, posebno zato što moralni problemi mogu značajno uticati na odnos ljudi prema radnoj aktivnosti.

Polazeći od određenja ljudskog rada sa ekonomskog stanovišta, po kome rad predstavlja suštinsko određenje čoveka, delatnost kojom čovek ne obezbeđuje samo uslove materijalne egzistencije, već se iskazuje i kao stvaralačko biće, proizilazi da meterijalni interesi nisu jedini i dominantni, jer je sve više onih koji rade i kada ne moraju. A na moralnom planu odnos prema radu obuhvata čovekove predstave o cilju i smislu rada, kao i o značaju rada za društvo u celini i čovekov život uopšte.

U osnovi, stav čoveka prema radu i prema svojoj radnoj delatnosti, pa u skladu sa tim i prema odgovarajućem društveno-ekonomskom sistemu, zavisi od njegovih vrhovnih životnih vrednosti. Jer vrhovne vrednosti, u velikoj meri određuju i odgovarajući moral koji ljudi usvajaju. A ako moral kao vrhovnu vrednost ističe i propoveda rad i privređivanje, onda će ljudi biti skloni onom skonomskom sistemu koji te vrednosti najbolje ostvaruje.