БАЛКАНСКЕ ПРОВИНЦИЈЕ

Европско подручје почетком XVII века: три круга;

; у овим областима је централна власт била стриктна, најчвршћа и најригорознија, с обзиром да су ове области биле најближе двору у Истанбулу и Једрену; прве су освојене и прикључене царству, па су тако изгубиле везе с остатком Европе; муслимански елемент је био израженији, тако да је муслимана било не само у градовима, већ и на селима где су чинили муслиманску рају; та раја могла је да потиче од преобраћеног локалног становништва као што су Помаци исламизирани Бугари, али су у њу уврштавани и Татари, емигранти турског рода, који су дошли из Анадолије по освајању Добруџе; турска колонизација је била масовна само до XV века, тако се објашњава да су Турци населили само провинције које су прве освојене касније, услед надирања Сафавида, прекинута је миграција турских племена из централне Азије, па је Анадолија престала да буде извор емиграције ка Европи;

поред јеврејских градских колонија и јерменских насеобина, Балканско полуострво је било насељено католицима у Босни, Херцеговини и на северу Албаније, док су остатак полуострва чинили православци; Турци су 1393. укинули Бугарску патријаршију, а 1459. су исто учинили и са Српском; овакав развој догађаја је омогућио грчкој патријаршији да поврати свој потпуни суверенитет; став Мехмеда II је био одлучујући, пошто је он, да би одржао добре односе са становништвом покореног Цариграда и онемогућио га да затражи помоћ од западних хришћана, поставио Георгија Сколарија, грчког свештеника, за патријарха под именом Генадије; цариградском патријарху је дата духовна превласт над свим православним хришћанима у Царству; целокупно високо свештенство је било ослобођено џизје, владике и манастири су могли да имају тимаре, а црква је играла значајну улогу у османској власти; патријарха је потврђивао султан бератом, након избора од стране синода; патријаршија је намиривала своје обавезе Ризници првобитно у виду поклона (пешкеша), а затим је регуларно убиран харач, од 1474.;

деловање верских власти је још увек било усредсређено на духовност, док су правну моћ имале на свештенство, и код лаика за питања приватног права (венчање,наслеђе) и верског васпитања; пресуде су биле доношене на бази римског права, а главни извор је био Хексабиблос Константина Харменопулоса из XIV века;

монопол грчке цркве је у XVI веку био ограничен, услед релативне аутономије Охридске архиепископије, као остатка бугарске аутокефалне цркве, као и поновног обнављања српске аутокефалне цркве у виду Пећке патријаршије 1557, што је иницирао тадашњи велики везир Мехмед Соколовић, пореклом Србин, регрутован девширмом;

који су њоме обухваћени успех и напредак у друштву, а тицала се једног малог дела хришћанског становништва; преобраћења осталих су била малобројна и покренута могућношћу успона на друштвеној лествици и фискалним погодностима;

први знаци пометње у државној равнотежи су се јавили већ од друге половине XVI века, када је Царство захватила финансијска криза, пропадање класичних институција, рушење традиционалног поретка, губљење ефикасности војске, а кобно је било неприлагођавање у односу на противнике;

након похода Мехмеда IV у тој области, пољско-османски споразум из Бучача (1672), потврђен споразумом у Журавни (1676), признаје султанову директну власт над Подолијом, коју он трансформише у ејалет Камениче (Подолски Камењец), док му се признаје превласт над Украјином;

друга већа последица Карловачког мира је била крај османског суверенитета над Трансилванијом; између 1613-1648, та кнежевина је успела да води независну политику захваљујући енергичним војводама као што су Габор Бетлен (1613-1629), затим Ђерђ I Ракоци (1629-1648); њихово богатство, стечено трговином и конфискацијом земље, омогућило им је стварање јаких трупа, те су тако интервенисали на страни протестаната у Тридесетогодишњем рату и вршили велики утицај на влашке и молдавске војводе;

опоравак Османлија за време прва два Ћуприлића је омогућио да се потпуно реафирмише ауторитет султана над читавом земљом; војвода Ђерђ II Ракоци је свргнут 1657. због подршке коју је пружио Шведској, противно вољи Порте, у пољско-шведском рату, а кнежевину су освојиле османске и кримске трупе; Османлије су устоличиле нове војводе: Акоша Барчаја (1658-1660) је поставио Мехмед Ћуприлић и наметнуо му плаћање ратне одштете и повећање трибута, док је Михајла I Апафија (1662-1690) поставио Ахмед Ћуприлић; ово последње постављење је одбацио цар Леополд I (1657-1705), што је био непосредан повод за рат између Аустрије и Турске 1663-1664; упркос сјајној победи код Сент Готарда, Леополд I је пожурио да са Турцима потпише примирје у Вашвару 1664. где је Апафија признао за војводу;

аустријски успеси у рату Свете лиге су омогућили Леополду да поврати изгубљену прилику: споразумима у Бечу и Блају 1686. Леополд I je наметнуо свој протекторат војводству, као и присуство хабзбуршких гарнизона у градовима, и годишњи намет од 700.000 флорина; 1691. је издао diplomu leopoldinum, одређујући тиме принципе укључења Трансилваније у хабзбуршке оквире: она ће остати независна кнежевина и неће бити припојена Угарској, док три нације и четири признате вере задржавају своје привилегије, а земља је морала да плаћа годишњи трибут од 50.000 талира у миру и 400.000 флорина у рату;

после смрти Михајла I Апафија, Порта је поставила новог војводу, Имре Текелија, али је он владао само месец дана; сабор Трансилваније је прогласио Михајла II Апафија, али ни он није прошао боље, јер га је одбацио Леополд I, и на његово место поставио Ђерђа Банфија (1692-1704); утврђујући такву ситуацију, Карловачки мир је одредио да Трансилванија остаје у поседу Аустрије;

упркос неколиким озбиљним упозорењима, ратови с краја XVII и у XVIII веку нису довели у питање суверенитет Порте према двема дунавским земљама: Молдавијом и Влашком ;

током XVII века су повећани намети; током војних похода које је османска војска покретала у тој области, плењења су доста тешко пала сељацима;

политичке снаге ове две земље су биле подељене у погледу сукоба с краја XVII века, у којима је њихов османски сизерен заратио са Аустријом и Русијом; бојари су се поделили на проосманску, прохабзбуршку и русофилску странку; у Молдавији је забележена и пропољска оријентација; почев од потписивања руско-турског мира у Радзину (1681), којим је призната руска доминација над источном Украјином, појачан је притисак на политички живот Молдавије (први пакт о савезништву је потписан већ 1656.)

када су трупе Катарине Велике

споразумом је призната и слобода и потпуна независност Татара под вођством њиховог хана на Криму, што је значило и крај османског суверенитета над Кримским канатом, успостављеним још у време Мехмеда II, али је имлицирала и напуштање султанових поседа на југу Крима, на полустрву Таман и делти Кубана;