Ми, међутим, држимо да то неће бити. Стеван је Јевдокију отерао голу, само у кошуљи, очевидно љут ради њених поступака; толика безобзирност може се тумачити једино великом личном раздраженошћу. Сами Грци, који говоре о том догађају, нису му никако придавали политичке мотиве.

Папа Иноћентије III, који је пред очима имао само црквене интересе, пристао би да Стевану пошаље круну, само да придобије једног шизматичког поглавара више. Али је угарски краљ одлучно устао против те намере. То је чак и поспешило његову одлуку да нападне Стевана. У савезу с Вуканом продрли су Мађари 1202. године у Србију и покорили је. Вукан је постао велики жупан, добио је рашке земље и нишку област, а Емерик узе за се титулу српског краља и област источно од Мораве. Вукан ј , тако, постао угарски вазал, као што је био и босански бан Кулин. Стеван сам прича како је том приликом Србија била опустошена, а он се нашао ван отаџбине. Изгледа да се склонио у Бугарску, пријатељима свога оца. Између Бугара и Maђapa дође брзо, још 1203. године, до сукоба ради граница у источној Србији. Калојован или Јованица, бугарски владар тога времена, срчан и свиреп, оста победитељ; Мађари морадоше да се повуку из Бранич ва, а Вукан из ни краја. Стеван се, после те бугарске победе и вероватно с бугарском вратио у Србију, на свој престо, а Вукан се повукао у Зету.

И босански бан Кулин налазио се у сличној опасности. Вуканова достава и тужба сплитског надбискупа да је Кулин дао уточиште прогнатим јеретицима из Сплита и Трогира, потакну енергичног папу Иноћентија III да упозори писмом краља Емерика на понашање Кулиново и да га позове да томе учини крај. Босански бан. позван на одговорност, избегао је опасности само тако, што се направио да не разуме у чему би била јерес његове земље и тражећи тобоже поуке. Папин легат за Балкан, Иван де Каземарис, дошао је на то у Босну и 8. априла 1203. на Билином пољу примио свечано и обавезно одрицање Босанаца од извесних верских обичаја, које су дотле држали. Представници Босне, с истим легатом, отишли су потом угарском краљу и поновили пред њим своје одлуке и положили заклетву. Том акту присуствовао је и Кулинов син непозната имена. Тако се Босна спасла једне беде, која јој је, у доба тадашње угарске агресивности, могла донети великих неприлика.

Заузимањем активног и ауторитативног папе Иноћентија III дошло је почетком XIII века до новог крсташког рата. Године 1202. беше се у Млецима и њиховој околици искупила прилична крсташка војска. Али незгода за њу настаде у том, што крсташи нису имали да плате сву погођену суму за превоз, која је износила 85 000 марака сребра. Млеци искористише те новчане неприлике крсташа и понудише им, после извесних преговора, да e пристати да их превезу на дуг (сума дуга износила је око 34 000 марака), ако им крсташи помогну да уз пут савладају одметнути Задар. Стари дужд Енрико Дандоло, коме је тад било деведесет година и који беше слеп, пође сам са крсташима, давши тако пример и својим суграђанима. Али он је пошао на исток с другим жељама и мислима него што их је имало његово крсташко друштво.

У исто време јавила се и акција византијског принца Алексија, сина ослепљеног цара Исака. Он је предузимао све могуће само да сруши свог стрица имењака. У Риму је нудио црквену унију, а крсташима политичке и економске услуге, само да му помогну повратити изгубљени очев престо. Млечани су радо пристали на сарадњу, једно да извуку штету причињену Латинима приликом њихова покоља у Цариграду, а друто, да поврате изгубљена трговачка тржишта и добију нове повластице.

У јесен, 8. октобра 1202, кренула је велика млетачка флота на исток с крсташима. Задар је 24. новембра пао у млетачке руке. Тамо стиже доскора и принц Алексије. И поред протеста папина и отпора неких крсташа, ту би решено да крсташки поход, уместо у света места, крене најпре на Цариград. Крајем априла 1203. упутила се крсташка војска из Задра, с новим грчким царским претендентом Ал ксијем IV. Као свог новог цара поздравише Алексија уз пут Дубровник и Драч. Флота је 23. јуна стигла у Сан Стефано, пред Цариград, и одмах наскоро почела опсаду. Цар Алексије III, уплашен, побеже из престонице у Бугарску, а сам град бранио је његов зет Теодор Ласкарис. После Алексијева бекства, у ноћи 17. јула, изгледало је да је циљ крсташа постигнут. Слепи Исак изведен је из затвора и враћен на престо, а 1. августа крунисан је Алексије као његов сувладар. Млечани, којима се није напуштао Цариград, затражише исплату од 100 000 марака сребра, која је била уговорена као цена за њихову сарадњу. У исто време тражено је и да се изврши обавеза у погледу црквене уније.

Притисак финансијских органа на народ да се исцеди онолики новац за Млечане, који није поштедео ни цркве и њихово благо, и ови преговори с Римом узбунише свештенство и цео народ. И избегли цар Алексије III, правећи се као жртва православља и туђинске обести, разви из Адријанопоља живу агитацију против новог стања у Цариграду. Видећи како латинофобија у народу узима све више маха и како постаје неодољива, млади цар Алексије мења своју политику и напушта своје помагаче. Бедно дерле', рекао му је тад разјарени Дандоло, ми смо те дигли из блата и опет ћемо те у њ бацити!' Борба између Латина и Грка поста неизбежна. Али и међу самим Грцима настадоше нереди и сплетке. Оба цара, отац и син, бише крајем јануара 1204. свргнути с власти: Исак, стар и изнемогао, умре од страха, а'Алексије би задављен. Док се водила борба око њихова престола, трулу и искварену Византију бранило је, углавном, неколико варошких најамника и војвода Алексије Мурзуфло као нови цар Алексије V. Последњег дана, кад су крсташи јуришајући већ продирали у Цариград, побегао је и тај нови цар, а за његова наследника би извикан храбри Теодор Ласкарис. Али он није имао шта више да спасава. Латини су 13. априла 1204. постали господари горде византијске престонице, у коју, од њеног оснивања, не уђе дотад никад туђин као освајач.

У Цариграду је после тога основано Латинско Царство. Желећи да појача значај Млетака и њене привредне интересе, стари Дандоло, душа целог овог предузећа, радио је на том да нови цар не буде јака личност, ни нова царевина јака држава, јер e само тако Млеци моћи одржати свој престиж и натурати своју вољу. Сам за себе он круне нити је требао ни тражио, и кад му је понуђена он је одбио. Али његовим утицајем би изабран за цариградског императора Балдуин Фландријски и 16. маја крунисан у опљачканој Аја Софији. За патријарха у Цариграду би постављен Млечанин Тома Морозини и уза њ, за Св. Софију, још тринаест млетачких каноника. Али је за сваког познаваоца прилика на Истоку било јасно да такве мере неће довести до црквене уније. Уз ранија насиља при заузимању Цариграда, ово отимање Св. Софије беше само разлог више да се у душама ортодоксног грчког свештенства развије још дубља мржња на завојевача и створи трајнији јаз изме у обе цркве, поред свих покушаја за споразум.

Старо Византијско Царство распаде се у више делова. Осим цариградског, територијално врло ограниченог, Латинског Царства, доби Бонифације Монфератски Македонију с престоницом у Солуну Пелопонез, део Епира, Илирик и нека острва добише Млеци, који поседоше и један део Тракије и један део самог Цариграда. Други француски племићи подобијаше разне мале кнежине. И Грци сами, тамо где су успели да се одрже, разбише се у више држава. У Никеји се образова ново Грчко Царство, као наставак Цариградског под последњим владарем цариградским, Теодором Ласкарисом. Независно од њега развише Комнини своју власт у далеком Трапезунту. Деспотат Арте у Епиру држала је још једна грана династије Анђела.

Природна је ствар да је тако важна промена имала великих последица на целом Балкану. Од балканских држава, падом Византије понајвише се користила Бугарска. Њен владар, Калојован, већ је и нешто раније био ступио у везе с папском куријом, а сад их је само усрдније развио. У јесен 1204, 7. новембра, папин кардинал Лав посветио је трновског архиепископа Василија за бугарског примаса, а сутрадан крунисао је Калојована за краља', не цара', Бугарске. Калојован се зато, у име свог народа, подвргао врховној власти римске цркве. Калојованов пример следио је и српски велики жупан. Његову жељу да из Рима добије краљевску круну помиње папа у једном писму из исте 1204. године. Али угарски краљ, који није могао спречити везе између папе и Бугара, успео је да спречи краљевску титулу за српског великог жупана.

Бугарска је била прва држава која је почела борбу и с Латинима и имала успеха. У борби с необично одлучним и брзим Калојованом допао је као заробљеник у бугарске руке сам цар Балдуин, после изгубљене битке код Адријанопоља, 15. априла 1205. Тамо је после убијен, на веома грозан начин. На цариградски престо дође Балдуинов брат, Хенрих Фландријски, или Јерис Филандер, како га по грчком зове Стеван Немањић. У борби с Бугарима погинуо је 1207. године и Бонифације Монфератски. Калојован је, чинило се једно време, постао главни чинилац на Балканском полуострву. Али га је брзо нестало. Кад је, после погибије Бонифацијеве, пожурио да узме Солун, пао је под његовим зидинама од ударца једног свог војводе, 8. октобра 1207. С њим је застала и бугарска офанзива и снажни полет обновљене бугарске државе.

Оснивање Латинског Царства утицало је, природно, и на односе у Србији. Дубровачка Република, уместо дотадашње византијске врховне власти, прима 1205. године млетачку. Град је задржао своје старо уређење, али му је, ради контроле, кнез увек имао бити Млечанин. Кнезови су најпре бивали доживотни, а после само с мандатом од две године. У својим трговачким односима са суседима Дубровчани су и даље имали слободне руке. Тако су, на пример, већ 1206. године тражили и добили трговачке повластице од Михајла Дуке, епирског деспота.

У самој Србији Стеван Немањић је мудро пратио развој догађаја, не излажући се ни за крсташе ни за Бугаре. Исто је тако остао миран и Вукан у Зети. Сава, у својој биографији Стевана Немање, прича да је Вукан још био жив, кад се он вратио у Србију почетком 1208. године, доносећи из Хиландара мртво тело очево. У Студеници, 19. фебруара 1208, Немања је сахрањен поново, а над мртвим очевим телом Сава је коначно измирио оба брата. Али већ у лето те године Вукан више није био жив или бар није био на власти, пошто се као дукљански краљ помиње њег в најстарији син Ђорђе. Ђорђе се, наиме, 3. јула 1208, заклео на верност млетачком дужду, без обзира на свог стрица Стевана, и био спреман да с Млечанима заједно ратује против Арбанаса Димитрија Прогоновића, зета своје кћери, који је према Млечанима био непоуздан. Изгледа да се Ђорђе у Зети сматрао као самосталан и да је политику водио на своју руку.

После смрти Калојованове настадоше у Бугарској велики метежи. Малолетни Јован Асен, син Асена I, мораде да бежи из земље. а власт уграби сестрић Калојованов, Борило. Услед одметања и непризнавања његове власти, Борил је изгубио много од тековина свога ујака. Мађари му одузеше Београд и Браничево и проширише своје границе све до данашње Ћуприје у Србији. Калојованов сродник Стрез, врло угледан властелин, и чак претендент на престо, добеже Стевану Немањићу. Он је, вероватно, подсетио Стевана на услуге које је њему. у сличној прилици, учинио Калојован. И поред протеста Борилових, Стеван се заузео за Стреза, побратио се с њим и помагао га војнички да се дочепа тврдога Просека на Вардару и да се ту учврсти. Из Просека Стрез је проширио своју власт све до Охрида и близу Солуна. Сам Стеван казује, да је отео и предао њему пола царства бугарског', оставивши га да влада у Просеку под његовом заштитом. Борило није у први мах могао да спречава све те своје противнике, јер је био наставио борбе с Латинима и у њима претрпео тежак пораз (2. августа 1208. код Филипопоља). Кад Латини, заузети у борби с Грцима и због својих међусобица, нису докраја искористили своје победе, Борило, добивши одушке, почиње разрачунавање с противницима, које је, с друге стране, његов пораз био охрабрио. У Трнову, 11.фебруара 1211. године, одржан је државни сабор против богумила, а у ствари против цареве опозиције. Наскоро потом, посредовањем папиним, дошло је до измирења између Борила и оба суседна католичка владара. Цар Хенрик поста чак зет Борилов, узевши његову братучеду, а Мађари су спасли његову власт, пославши му помоћ да угуши једну велику побуну у видинској области.

Пошто је средио односе с католичким владарима и с Хенриком чак склопио и савез, одлучи се цар Борило да нападн српског великог жупана. Стеван му није био пријатељ, и бугарска опозиција. као и Стрез, налазила је код њега склоништа и можда потпоре. Заједно с Хенриком кренули су Бугари на Србе, по свој прилици 1214. године. У близини Ниша, изгледа једним ноћним препадом, Срби су савезнике помутили, изазвали међу њима панику и нагнали их на повлачење. Да се освете за тај пораз, и да постигну успех, савезници почеше да се боље спремају. Обећањима, и изгледима на неку добит, они премамише на своју страну Стреза и дигоше га против Стевана. Стеван посла просечком господару свог умног брата Саву, да га одврати од тог савеза. Али Савино наговарање оста без успеха. Тад се пришло другим средствима. Савини биографи причају како је бог, на Савину молбу, послао анђела љута' који прободе Стреза. После његове погибије напад савезника би на извесно време одложен. Стрезову област заузеше, међутим, Латини из Солуна (сам Просек и његов крај), а делом Грци из Епира, који овладаше Скопљем и северном Македонијом.

Епирски деспот Михаило I беше се за ово време осетно ојачао. Под његову власт беше дошла цела Албанија с Драчем, и сад, како видесмо, и северна Македонија. Ово последње освајање, а нарочито заузимање Скадра, доведоше Михаила у сукоб са Стеваном. Али до рата између њих није дошло. Један слуга убио је Михаила у брачној постељи и тим, као и код Стреза, решио питање најкраћим начином, вероватно 1215. године. Наследник Михаилов, његов полубрат Теодор, брзо нађе начина да се измири са Србима. Михаилов брат Манојло узео је за жену једну од српских принцеза, а сам Стеван намераваше да се ожени Маријом, кћерком погинулог деспота Михаила, удовицом Јевстатија Фландријског, брата прве двојице латинских царева. али му то не дозволише црквене власти грчке ради блиског сродства. Касније је, не знамо тачно које године, Стеванов најстарији син Радослав узео за жену Теодорову кћер Ану. Њихов заручни прстен очуван је до данас, на ком, у грчким стиховима, стоји написано; Веренички прстен Стева-на, изданка од лозе Дука, прими рукама, Ано, роде Комнина'.

Стога пође преда њ, пре састанка у Нишу, на границу код Равног (данашње Ћуприје). Ту дочека краља Андрију 10. априла са свима почастима, као пријатеља, и гостио га је дванаест дана. Изненађен, краљ Андрија је одговорио на те љубазности пажњом са своје стране и, после дужих преговора, одустао је од намераване борбе. Кад се тако обезбедио од Мађара, пошли су онда Стеван и Андрија заједно у Ниш. као пријатељи. Хенрик, међутим, пун гнева и јарости', није се дао лако сломити. Он је од Стевана на сваки начин тражио један комад Србије, макар и мали. Стеван, сигуран да га Мађари неће напасти, није попуштао и чак се спремао да казни Хенрика. Он даде посести све кланце око Ниша, вероватно и грделичке и сићевачке, да спречи Латинима повратак или да натера Хенрика на попуштање. Хенрику у тај мах није било до борбе. У солунској држави беше дошло до крупних трзавица и Маргарита, солунска владарка, сестра краља Андрије, молила је Хенрика за помоћ. Стога он, кад је наишао на Стеванов отпор и видео да не може постићи што жели простом претњом, одустаде од даље акције. Повлачење му је осигурао краљ Андрија, који је посредовао код Стевана. Одмах из Србије Хенрик је пошао према Солуну, али га је на том путу изненадила смрт, 11. јуна 1216. године.

Овај савез двојице католичких владара против Србије, и осамљеност Србије у политици, натераше Стевана да тражи негде наслона. С тим у вези требало је напуштати донекле и чисто православну оријентацију српске државе, како је замишљао Немања и изводио Сава. Можда је чисто католички краљ Андрија већ у Равном тражио каквих обе ања у том правцу. Несумњиво је да је Стеван, 1217. године, извео крупан преокрет у својој политици. Омогућила му га је свакако брачна веза с Аном Дандоло, унуком славног дужда Енрика, која је остварена негде у то време. Да ли преко Млетака. или непосредно, Стеван је ступио у везе са папском куријом и тражио тамо поново краљсвску круну и извесну моралну потпору. Папа Хонорије III одазвао се тој молби радо, ј р је она значила нову тековину римској столици на Балканском полуострву. Један посебан папски легат, који је преко Сплита отишао у Србију, донео је круну за Стевана и 1217. године крунисао га њом.

Тај преокрет Стеванове политике није био добро примљен у земљи. Традиција православља већ је била ухватила корена. Против Стевана се нарочито диже његов брат Сава, дотадашњи му верни сарадник, главни представник православља и византијске црквене културе у Србији, и по свом чину и по свом св тогорском васпитању. Сава није хтео да изазива борбе у земљи, да је не би изложио каквим неприликама, него је напустио Студ ницу и Србију и отишао у Свету Гору.

Међутим, баш ове исте године, 1217, на Балкану настају крупне пром н . Место умрлог цара Хенрика дође на цариградски престо Петар Куртнејски, његов зет. Кад се он кренуо на своју царску дужност из Рима, где је био крунисан, покуша да отме, по жељи Млечана, Епирцима Драч. Тим изазва њихову освету. Не успевши под Драчем. цар Петар се упутио сухим за Цариград, али га Епирци на том путу негде око Шкумбе предусретоше и убише. Царева погибија изазва у сплеткама богатом Цариграду збуњеност и читав низ нових интрига и прогоњења. У Бугарској, после смрти латинскога цара Хенрика. цар Борило губи сваки ослонац и бива потиснут с власти кад с 1217. године појавио законити наследник, избегли Јован Асен II, праћен руским четама. Борило се држао ј дно време у Трнову, али га најпосле издаде народ и племство и отвори градска врата младом цару. Године 1218. Борило је изгубио престо и очњи вид.

Угарски краљ Андрија беш се у августу 1217. године из Сплита кр нуо на крсташки рат у Палестину, с кога се идуће године без имало славе вратио у завађену и презадужену земљу. Једине две државе на Балкану, чије стање беше сређено и које су могле да се користе овом помућеношћу, беху Србија и епирска држава деспота Теодора.

Погибија цара Петра и одлазак краља Андриј знатно су изменили увете под којима је краљ Стеван стварао своју латинофилску политику. Он то брзо увиђа и, политички врло гибак. вод ћи рачуна и о православној опозицији у земљи, решава се да с врати на стару линију. Стога се мири са Сав м, кој , да се осигура православље у Србији, тражи да се изведе организација Срп ке цркв . Таква организација добро би дошла Ст вану и из чисто политичких разлога. Црква његове државе налазила с под врховном влашћу охридског архиепископа, који је био епирски поданик. Теодор епирски, који се истакао као противник Латина и на чијем је подручју п гинуо цар Петар. имао је због те латинофобије несумњивих симпатија међу свештенством у Србији. Утицај његов и њ гове охридске архиепископије могао је стога постати можда и опасан по Стевана; отуд код овог склоност да се за Србе створи посебна српска црквена организација. Сава је лично узео на се да иде у Никеју, цару и патријарху. и да тамо изради самосталност српск цркве.

У Никеји је Сава био срдачно дочекан. За цара Теодора Ласкариса то је значило да Србији може добити једног савезника више и то на Балкану, за борбу против Латина. Сем тога. како ј и између Никејаца и Епираца постојала извесна суревњивост у питању евентуалног наслеђа Византије и Цариграда, кад се једног дана скрхају Латини. то је, разумљиво, у Никеји било радо примљено да се Србија обраћа њима и да се на релативно лак начин може добити њено пријатељство. Стога је Сава, иако свештеник, свршио преговоре најпре са царом, па је цар посредовао код црквених власти. За патријарха српска понуда и тражење значило је враћање истоку и његовом утицају у једној земљи, која је била у опасности да постане папинска домена. Они стога сви пристадоше да створе Српску архиепископију и да је учин самосталном. За архиепископа би посвећен сам Сава, једна од најјачих личности тадашње Србије. То је било на почетку 1219. године. Сасвим је разумљиво да је оснивање самосталне Српске цркве изазвало протесте из Охрида, а нарочито од Димитрија Хоматијана, тадашњег архиепископа.

Србија је тако за владе Стевана Немањића, првог свог венчаног краља, добила две велике тековине у свом државном развоју: постала је краљевина и добила је своју самосталну црквену организацију. Немањино дело, већ у првом нараштају, бива дограђено несумњивим успехом. Србија је постала права држава са својом индивидуалношћу и својим несумњивим стваралачким амбицијама. ли, и то треба додати, у читавој нашој прошлости није било периода кад су се на управи земље налазила два члана династије с тако изузетним способностима, као то беху Стеван и Сава, и у тако уској и на један циљ концентрисаној сарадњи.

Организаторски рад Савин у Српској цркви био је врло енергичан. Он ј , пре свега, тој новој организацији дао чист национални карактер. Владику Грка, кога је затекао у Призрену. свргнуо је и наместо њега поставио Србина, свог ученика, односно свог човека. И то није једина црта његове борбености. Одређивање седишта новооснованих епископија изведено је исто тако с нарочитом државноверском намером. Архиепископија је стављена у Жичу, у нову задужбину краља Стевана, далеко на север од Раса или Студенице, а недалеко од угарске границе. Епископија у Дабру на Лиму постављена је готово на саму босанску границу, да делује на тамошњи православни елеменат и да сузбија богумилско учење. Зетска епископија смешт на је на Превлаку. у Боку Ко-торску, ван саме праве Зете, а Хумска у Стон; обе готово на периферију краљевине, али очевидно с циљем да сузбијају католичку акцију која се нарочито ширила с подручја Которске и Дубровачке бискупије. У раније време и православни су манастири били подвргнути надзору католичког барског надбискупа; после Савине акције тај однос почиње да се мења у обрнутом правцу.

Православље је, после Савине организације, постало коначно државна вера немањићке Србије. Сава је у том погледу радио доследно и без имало обзира. Богумиле је сузбио из Србије још његов отац Немања. а Сава је. као светогорски латинофоб, учинио са своје стране све да спречи и ослаби утицај католичанства. Преко свештенства, на које је сам непосредно утицао и примером и поуком, Сава је дизао и општи културни ниво целог народа, настојећи да у њему развије људске врлине и смисао за грађанске дужности. Српску државну мисао немањићке династије створио је физички Немања, а интелектуално Сава. Национално или, боље речено, етничко јединство било је у то доба још недовољно свесно и не би спречило да и даље долази до онаквих сукоба какви беху они између Рашке и Зете, односно између католичанства и православља. Верско јединство било је у она времена једини д лујући амалгам и, захваљујући Савином раду, оно је доиста и деловало.

Друга линија Немањића, она кнеза Мирослава, владала је у Хуму под врховном влашћу рашког великог жупана, односно краља. Власт неких чланова те породице ширила се понекад и на суседне далматинске градове, који су иначе имали и задржали своју локалну аутономију. Тако је наследник кнеза Мирослава, у нас славног и познатог по ванредно драгоценом јеванђелију које је за њега писао дијак Глигорије, кнез Петар (11981227), био 1223. године изабран за сплитског кнеза и уведен у ту дужност од сплитског грађанства, и поред врло огорченог отпора католичког свештенства. Као сплитски кнез, он је дуго и оштро водио борбу с хрватским братством Шубића. По саопштењима из каснијих извора, кнез Петар је познат и иначе као борбен: ратовао је са краљем Стеваном и у том ратовању је рђаво прошао изгубивши своју област на левој обали Неретве.

Краљ Андрија, по повратку из Свете Земље, протестовао је против тога што је Стеван узео краљевску круну и претио је чак и ратом. Али је стање у његовој земљи било тако рђаво да се краљ није смео ни усудити да је излаже новим напорима. Племство је било толико ојачало и притеснило Андрију да је морао 1222. године објавити своју чувену Зла ну булу, кија је, исто као нешто мало раније издата енглеска Magna charta, сужавала краљевску власт у корист племства. Стеван можда није знао за све то, па је покушао да на Андрију делује дипломатским путем. Можда је с тим у вези и слање Стевановог посланика Методија у Рим папи Хонорију III, да тај са своје стране, утиче на македонског краља. Сем тога, Стеван је упутио у Угарску брата Саву, да и он лично умири Андрију. Савини биографи причају како се краљ Андрија тобоже с почетка опирао. али да је на крају попустио пр д очигледном светошћу Савином. Савина је мисија свакако успела, али више стога што краљ Андрија није могао, а не што није хтео да ратује. Односи између Србије и Угарске постали су после тога доста срдачни. Из обзира према угарском краљу пропустио је Стеван, 1221. године, да несметано прође кроз његову земљу нови латински цар, Роберт Куртнејски, син погинулог цара Петра. а шурак Андријин. Ј дан француски извор тога времена (Extrait de la compilation dite de Baudonin d'Avernes) казује, да je om приликом дошло до једне подвале српском краљу. Цар Роберт имао је уза се једног сержана из Лила, за кога се говорило да је његов незаконити стриц. Лепу кћер тога сержана дао је цар богато нагиздати и, представљајући је као своју рођену, успео да је потури за жену српском краљу', вероватно једном од синова или неком блиском рођаку Стевановом. Није нимало вероватно да је то била Јелена, Францускиња, удата за трећег сина Стевановог Уроша, пошто је Јелена морала бити млађа бар за читавих 15-20 година.