XII XII

XI

У њој се често понављају имена предака, као што је то познат обичај у многим породицама све до данас, и ми по тим именима можемо правити извесне закључке. Немањин први син носи име Вукан, Вукана Немањића Ђорђе, Стевана Немањића Радослав, а то су све позната имена из зетске династије. Вукан је био познати Бодинов рођак и моћни жупан у Рашкој; можда је он и непосредни предак Немањин. Отац Немањин изгледа да се звао народним именом Завида. Колико се досад зна, он није био личност од већег значаја. За време династичких борби у Рашкој, после Бодинове и Вуканове смрти, био је протеран отуда и склонио се за извесно време у Зету. Ту му се 1114. године родио Немања, у Рибници код Подгорице. Има предање да је ту после подигнут манастир Св. Петра и Павла. Кад је његов отац успео да се врати у Рашку на столно место', после пораза краља Ђорђа. Немања би крштен поново. Хотећи да његов син у Рашкој могне бити од утицаја и чврста корена, отац је учинио ту карактеристичну промену несумњиво као очевидан уступак схватањима која су владала у тој земљи. Ако је то крштење желео сам Немања, онда би то био јасан знак његов ране политичк увиђавности и гипкости. Ово прекрштавање уједно илуструје противност између обадве културе, у Зети и Рашкој, и осећање њихових припадника кад се нађу на послу у другој средини.

Младост Немањина била је веома бурна. У својој области, у коју су спадале Топлица, Ибар и Расина до Мораве, он је почео прво административно-политичко деловање. У породици је постојала традиција узајамног прогоњења и неповерења; саблажњиве сцене отимања о власт биле су одавно на дневном реду. Њима је био заражен и сам Немања. Амбициозан и без много обзира о је хтео да ради на своју руку и мимо старије браће. Његов син, биограф, не крије да је ради тога, природно, био омрзнут од браће и да је изазвао њихов отпор. Немања је из почетка, мимо традиције породице, водио отворено гркофилску политику, рачунајући да помоћу ње доћи пре до утицаја. Тако је допро глас о њему и до цара Манојла. Цар је, при свом доласку у Ниш (можда 1161. године), позвао Немању и да га охрабри у том правцу, богато га је обдарио. Дао му је област Дубочицу код Лесковца као вечну баштину и прогласио га у њој потпуно самовласним. Поновио е дакл , и с њим донекле оно што је већ раније пробао са Десом. Цар је, уклонивши Десу, а давши Немањи нарочити значај, свакако хтео да у Србији створи по себе што повољнију ситуацију. Немања је био први сусед значајног војничког пута који је водио на Дунав и први сусед важног нишког путног чворишта. Имати господара тих области као одана присталицу било је за њега од великог значаја. Сем тога. Немања као његов штићеник могао је служити као в чита опомена великом жупану Рашк , ако би тај почео да води политику која не би одговарала његовим интересима.

Мађаре је цар Манојло био сасвим притеснио. Краљевић Бела морао је живети у Цариграду, где су га и оженили, а Белине земље, Далмација с јужном Хрватском (испод Велебита), морале су доћи под цариградску управу. Мађари су ради тога били огорчени и спремали су отпор. Цар Манојло, обавештен о њиховом незадовољству и унутрашњим трзавицама. у два маха упада у Угарску. 1163/64. године. Он је 1164. године узео јуришем Земун и похарао читав Срем. Уз Грке су ишли тада и обавезни одреди Срба. Друга грчка војска, под вођством Јована Дуке. кренула је на запад, преко Србије и Босне на Далмацију. Без великог отпора Грци су узели 57 градова од Сплита до Бара. Покорили су том приликом Босну и Далмацију и натерали их да признају грчку врховну власт. У северној Далмацији постаде грчки намесник Нићифор Халуфа, а у јужној с Дукљом кир Изанације. Срем и суседне области дођоше под власт Константина Анђела и Василија Трипсиха. За њихове управе подигоше се порушене куле земунске, а утврдише се и београдска градска платна. Исто тако обновљене су утврде Браничева и Ниша, а Браничево, као гранично подручје, још и нарочито насељено.

У ово време у Србији се понова јавља Деса. Не знамо како је отиша из Цариграда, да ли каквом царевом дозволом или као бегунац, али у Србији је поново противник Византије. Кад се цар спремао да крене на њ, Деса се препаде и замоли да га цар прими. Манојло, увек доста лаковеран, прими га; истина. с много прекора али без горе штете. Деса му се додуше заклео на верност, али без намере да и држи обавезу. Заклех се језиком', говори за њ један грчки писац, али срце оста без заклетве.' Немања је за то време био повучен и свакако на страни Манојловој. Из тог времена су његове задужбине у Куршумлији, Св. Никола и Богородичин манастир.

Млетачка Република, која се раније обраћала за помоћ Византији због освајачке политике Фридриха Барбаросе у северној Италији, поче видно да мења своје држање кад виде Грке као господаре Далмације. Она се приближи Угарској као природном савезнику против Грка.

У исти мах почели су Млечани да раде и међу српским племенима, нарочито у Рашкој, како би их имали као помагаче против Византије. На нови рат се није дуго чекало. Мађари кренуше војничку акцију већ 1166. године, да потисну Грке из новодобијених области. Прве успехе постигли су у Далмацији. где није било много царских посада, а потом и у Срему. Угарски успеси, с једне стране, а напредовање Грка у Италији, где су заузели важни Јакин, с друге, определише Млетке да ступе у отворен савез са Угарском. Цар Манојло, сагледавши опасност, реши се да целу ову акцију угуши у заметку. На Угарску кренуше три војске, једна с Дунава, а друге две чак преко Влашке и Молдавске, да упадну у срце земље изводећи један дотле непримењиван стратешки маневар. Док је главна угарска војска оперисала према Дунаву, зашле су две грчке војске дубоко у њихово подручје изазвавши општу панику. Мађари бише присиљени да преко посредника моле примирје. Вероватно због неких њихових претераних захтева не дође одмах до мира, него се ратовање настави и целе 1167. године, и то на угарску штету.

У Срему и Далмацији грчку власт представљаху, како смо видели, царски намесници. док су у Ра кој, Босни и остацима Зете владали домаћи господари под врховном влашћу Византије. Срби из Рашке. за време овог ратовања, испунише своје обавезе према Грцима, пославши у њихову војску своје одреде, који се помињу на грчкој страни у борбама по Срему. Али, изгледа да је баш због тога учествовања дошло до неког преврата у земљи. Године 1167/68. ненадно избија на површину Немања, и то, мимо свих очекивања, убрзо као противник Грка. Вести о овом периоду наше историје веома су малобројне и мутне и човек тешко може добити слику о правом развоју прилика. Сасвим су нејасни подаци о Десиној судбини. Сигурно је само да је устанак у земљи избио поводом учешћа Срба у овом рату и да је цар Манојло лично дошао да га угуши. Великог жупана српског ухватио је и повео у Цариград као роба. Деса је, колико се зна, стално нагињао Мађарима.

Али није јасно како се Немања, миљеник цара Манојла, нашао доскора као противник Грка. Њихови извори помињу га с мржњом, као човека дрска и незајажљива и као непоуздана. Немањин син и биограф, Стеван Првовенчани, описујући очеву младост, каже како су га старија браћа замрзела што је радио у својој земљи све на своју руку, не саветујући се с њима. По свој прилици, њима се није свиђала његова политика, која је првих година била гркофилска. Десу је, око 1165. године не знамо тачно на који начин, сменио у Рашкој Немањин најстарији брат чије је име изгледа, било Тихомир. Овај с осталом браћом ухвати Немању и баци га у тамницу. Из тог затвора Немања се наскоро некако спасао, и одмах се спремио на освету. Успео је да у међусобној борби остане у Рашкој победилац и да нагна браћу да траже склоништа у туђим странама. Мени се чини да би објашњење за све ово причање могли дати овако. Немања се, вероватно, надао да ће место Десе доћи он као дотадашњи представник грчке странке, док је Манојло довео на престо његовог најстаријег брата. Љут због тога Немања је променио своју политику и, савладавши браћу, потражио наслона код Ма ара и њихових савезника. Можда се њиховом помоћу и спасао из затвора. Тако разумемо и зашто цар против Немање шаље Тихомира са својим помоћним четама, међу којима је било Грка, Франака и Турака. Немања дочека противнике на Косову, код Пантина, и страшно их потуче. Сам Тихомир заглави том приликом у невеликој реци Ситници.

Немања, сад већ као противник Византије, улази у тешње везе с Млецима, који су због свог одметништва од Царевине изазвали гнев Манојлов против себе. Млечани у Приморју почињу живу акцију против Грка. Немања жели да им се придружи, и то баш акцијом у том правцу, према Приморју, а посебно према Котору. Кад је немачка флота, која је организована на брзу руку после напада на млетачке трговце у Цариграду (12. марта 1171), кренула у септембру те године према истоку, покорила је, уз пут, Трогир и Дубровник. Тада је некако почела и Немањина акција. У исто време Немања је ушао и у везе с Мађарима и преко њих са аустријским војводом, који је био у сродству са угарским краљем. Стога је једну своју војску Немања упутио и у Моравску долину, угрожавајући саобраћај између Ниша и Београда. Имамо из тог времена неколико занимљивих података о Србима. У Равном, данашњој Ћуприји, насред моравског пута, живело је српско становништво. Оно није хтело да пусти у град саског краља Хајнриха Лава, крајем марта 1172, иако су их грчки пратиоци краљеви као царске поданике нагонили на то. Срби су очевидно били узбуњени Н мањином акцијом, и нису хтели да приме саског краља као грчког пријатеља. Немцима су Срби, у својим шумама. изгледали дивљи. необуздани и суровији од животиња, с доста подмуклости. Срби су близу Равног извели и један неуспели ноћни препад на њихов добро чувани табор. Срби су, писао је скоро у исто време Виљем Тирски, народ необразован, без сваке дисциплине, становник гора и шума, непознат са земљорадњом. Срби су богати домаћом ситном и крупном стоком, млеком, месом, медом и воском.' Дрски и насртљиви, они нападају суседство и угрожавају мир.

Код Мађара брзо наста промена. После смрти краља Стевана (4. марта 1172, кад се Манојло беше кр нуо с војском да им за краља доведе свог кандидата Белу, погрченог Алексија, дочека га у Софији њихово посланство и замоли да им свог кандидата упути на престо. Кад је тако без муке решио питање с Мађарима, цар се окрену против Срба. Млечићи беху, међутим, настрадали у источним водама и од њих се није имало чему надати. Уплашен, Немања се повуче у планине и отуд поручи цару да хоће да се покори. Кад је разабрао да се може надати милости, стигао је пред Манојла гологлав и босоног, с голим рукама до лаката. с конопцем о врату. подносећи цару мач, да с њим уради шта хоће. Овај став подсећа у нашем народу на сцену при крвном умиру, кад кривац долази да моли милост. Пред царем Немања је пао ничице и молио за опроштење. Цар се смиловао, али га ипак поведе са собом у Цариград, да му украси победни тријумф. Висок и наочит, Немања је био од свих примећен, а цариградска публика, као и њени писци, није штедела подсмеха на његов рачун. У похвалној беседи цару архиепископа Јевстатија помиње се да је Немања био на боље окренут' више ранама него грозом. Српски народ је у тој беседи означен као ,,велики', а Немања као ,.чувен'' или славан'.

После ове тешке лекције Немања више није помишљао на отпор против Манојла. Сав се дао на сређивање прилика у својој држави. Нарочиту је пажњу обратио сузбијању богумилске јереси и јачању православља. Против јеретика је употребио врло оштре мере: њиховом учитељу одрезао је језик, а следбенике је чак и спаљивао или натеривао у бег; имања им је запленио а књиге спалио. Његова браћа морала су да му се покоре и признају његову врховну власт, да би могла да задрже своје области. Крај око Западне Мораве држао је Страцимир. који је основао Богородичин манастир у Грацу (Чачку), а у Захумљу је владао велики кнез' Мирослав, оснивач манастира Св. Петра на Лиму, за кога је била удата сестра босанског бана Кулина. Мирослав је навукао на се прекоре папске курије и 1181. године проклетство једног папиног легата, што је узео у заштиту неретљанске Качиће који б ху убили сплитског бискупа Рајнерија, и што је задржао за се бискупов новац. Сем тога, Мирослав је спречавао да се уреде односи и попуне места у некадашњим катедралним седиштима његове области.

Мирослављев шурак, пословични босански бан Кулин. јавља се од 1180. године, а вероватно је и од раније владао у Босни. Можда је он дошао непосредно иза бана Борића, негде одмах иза 1163. године. Сад је, као и Немања, признавао врховну власт Византије.

Још у пуној мушкој снази, са 58 година, умро је 24. септембра 1180. године силни цар Манојло, последњи велики цар Византије. Његова владавина, мада пуна успеха, била је у ствари више низ сјајно изведених војничких подвига, него државничких конструкција. И стога је, још за његова живота, било јасних знакова да Византија пати од доста невоља, које он није успео да отклони: после његове смрти зло је, нагло и непоштедно, узело неодољив мах. Царев син, Алексије, био је малолетан, а његова околина, одмах од првог дана, поче борбу за власт. Вештим сплеткама и с ретким цинизмом дочепа се престола Андроник Комнин, рођак Манојлов, човек велике даровитости, али још веће покварености и свирепости. Чим су непријатељи Византије сазнали за Манојлову смрт и за кризе у династији, спремише се да поврате и окају све што су изгубили за Манојлове владе.

Већ у зиму 1080/81, заузели су Мађари северну Далмацију заједно с млетачким али њима оданим Задром. На вест да је у Цариграду затворена Манојлова удовица, прешао је угарски краљ Бела, пријатељ и штићеник Манојлов, 1182. године у отворен напад и на дунавску линију, према Београду и Браничеву, пошто је заузео Срем. Покољ Латина у Цариграду, који су помагали непопуларну владу цареве удовице, изазва против Византије огорчене протесте и убрза одлуке за освету. Кад погибе царева удовица и после млади цар Алексије, уз друга лица из царске куће и аристократије, Андроникова владавина би жигосана као најгрубља. И Стеван Првовенчани код нас забележио је како у Цариграду настаде цар љути и крвопролијатељ'.

Против Византије диже се угарски краљ Бела и с њим у савезу Немања и, како изгледа, и босански бан Кулин. Бела је хтео да свети цареву удовицу, своју свастику, а у ствари да настави експанзивну политику Угарске, коју Манојло беше зауставио. Немања је ишао за тим да ослободи Србе од Византије и да прошири своје државно подручје. Босанци су ратовали уз угарску војску.

Византијску војску у источној Србији, према Мађарима, водили су Алексије Вранас и Андроник Лапардас. На глас да је Андроник преузео власт у Цариграду, међу њима настадоше несугласице и потом растројство у војсци. Вранас је био за Андроника, а Лапардас против њега. Овај други напусти војску и крену за личним авантурама. Разумљива је ствар, да ова војска није могла бити подесна за веће акције. Угарска и српска војска потиснуле су Грке из Моравске долине и продрле све до Софије, опљачкавши Београд, Браничево, Равно, Ниш и саму Софију. Мађари су ту прекинули ратовање и вратили се натраг, а Немања је остао да ратује даље за свој рачун. Главна Немањина освајања извршена су у ово време, од 1183. до 1190. године; на жалост, тачна хроноло-гија његове активности још није утврђена. Он је потпуно покорио Зету у целом њеном опсегу, заједно са Скадром, и читаво бокешко приморје. Од свих градова издвојио је и поштедио Котор (1185. године); у њему је чак сазидао и свој двор. Грчко је име истребио', пише Првовенчани, да им се не помиње отад у тој области.' Том приликом уклоњена је из Зете и стара домаћа династија, односно њен последњи владар, велики кнез Михаило. Михаилова жена Десислава, нашла се 20. августа 1189. године у пратњи барског архиепископа Гргура и неких других дворских људи, као бегуница у Дубровнику, где је предала општини две лађе. Барски архиепископ узалуд је тражио везе и можда помоћ код свог сплитског у Христу брата: у овај мах није било никог, ко би хтео и могао да спречи Немањину акцију у том правцу.

Од јужних приморских градова против Немање се с успехом одржао једино Дубровник. Јаки градски бедеми штитили су малу Републику под Св. Срђом с копна, док за удар с мора Немања није имао довољно флоте. Према дубровачким хроникама, писаним касније, али понајвише на основу старе грађе, напад на дубровачко подручје извела су 1184. године Немањина браћа, хумски господари и непосредни сусед Мирослав и Страцимир. Мирослављ ва флота страдала је 18. августа код Пољица, преко пута од малог острва Колочепа, а Страцимиров поход на Корчулу, после губитка флоте, завршио се потпуним неуспехом. Поучена искуством, браћа су поновила напад идуће године на Дубровник, само с копна, али и опет без среће. Уговор о миру, који је и очуван потписан је 27. септембра 1186. Жупан Невдал и Дружина Видошевић дошли су у Дубровник и утврдили погодб мира са заступником норманске сицилске краљевине, чију су врховну власт признавали Дубровчани кратко време од 1185. до 1192. године, с кнезом дубровачким Крвашем и архиепископом Трибуном. Дубровчани су тим уговором добили слободну трговину по рашкој држави; право испаше на Немањином подручју и искоришћавање шуме. Хумљанима је зато дато право слободног промета у Дубровнику.

У лето 1185. кренута је и велика норманска офанзива против Византије, која је посредно помагала и Немањиним успесима. Нормани узеше Драч и Солун и спремаху се на сам Цариград. У престоници изби буна, којој се стави на чело Исак Анђел. Нови цар Андроник би ухваћен 12. септембра и у страховитим мукама убијен. Нормани, изгубивши у пљачкању потребну дисциплину, биш у јесен поражени на доњој Струми и изгубише све тековине.

У време ових општих покрета одметнула се 1185. године од Византије и Бугарска, под вођством браће Теодора и Асана Белгуна. Да би се осигурали од Византије, која је, поред свих унутрашњих незгода покушала да устанак угуши, Бугари уђоше у везе с Куманима преко Дунава и са Немањом преко Тимока. Немања је плански ширио своју акцију према истоку; освојио је Ниш и продро у тимочку долину. Ту је заузео и порушио градов Сврљиг, Равно код Књажевца и Кожељ. Покушај цара Исака 1186/87. године да покори Бугаре није имао успеха; они су за непуне две године већ успели да прилично развију своју снагу. Цар Исак је овој тешкој ситуацији за Царевину показивао више енергије него што се од њега могло очекивати. Да би се ослободио најопаснијег противника, он се измирио с Мађарима и оженио се кћерком краља Беле. Уз њу је требало да добије и изгубљене градове у Моравској долини. Али је Немања, ушавши у то подручје као освајач, хтео ту и да остане, осећајући добро и привредни и војнички значај Моравске долине. Стога је он по свој прилици, и помагао бугарски устанак и одржавао везе с њима.

На глас да је 3. октобра 1187. султан Саладин освојио гроб господњи, крену се моћни немачки цар Фридрих Барбароса на нов крсташки поход. Он, који је век провео спорећи се с Римом и носио жиг некадашње црквене клетве, хтео је пред крај живота да једним великим делом, ид алом тадашњег витештва, даде доказа о својој дубокој хришћанској оданости. Срби су, изгледа, знали за њ. Он је био познати противник Византије у Италији. Како је Немања дошао с њим у везу не може се поуздано тврдити, али чини се да је поср дник био истарски крајишки гроф и титуларни војвода Хрватске и Славоније, Бертолд Андекс. Немањин брат Мирослав преговарао је с њим да за свог сина Тољ на узме Бертолдову кћер. Божићу 1188. године дошли су Немањини посланици у Нирнберг, цару Фридриху, с поруком да њихов господар радо очекује крсташе у својој земљи. Кад је у мају идуће године цар кренуо из Регенсбурга познатим путем преко Угарске и стигао у Моравску долину, могао је да види непосредно разлику српског и грчког понашања. Читавим путем до Немањине границе, нападали су грчки најамници и други пљачкаши понајвише по заповести браничевског заповедника, пртљаг и позадину крсташке војске. Немања је, међутим, поздравио цара, кад је 27. јула стигао у Ниш, заједно са својим братом Страцимиром, најсрдачније. Они донесоше војсци обилате понуде у вину, јечму и месу. Немања је изложио цару своју антигрчку активност и понудио му своју сарадњу; да се опрости грчке власти, он је пристајао да призна Фридрихову, јер је, због удаљености граница, могла бити свакако мање непосредно осетна. И Бугари су, исто тако у Нишу, по примеру својих српских савезника, понудили цару сарадњу у борби против Грка. Међутим, Фридрих у тај мах није ишао као непријатељ Византије; напротив, имао је чак и с њом једну врсту пријатељског уговора о слободном пролазу. Цар ј стога по свој прилици у Нишу још био уздржан.

У Адријанопољу, 14. фебруара 1190. године, дошло је до мира изме у Грка и крсташа; Фридрих је свакако имао на уму више Саладина и прави циљ свог похода, него Исака и његове Грке. Чим се ослободио те опасности, цар Исак се реши да сву снагу обрне против Срба и Бугара. Брзо предузети поход против Бугара није успео; стога се цар за нови поход против Срба спреми много озбиљније. У јесен 1190. године (или можда 1191) кренуо је он на Немању с добро опремљеном војском. Немања се пред Грцима повукао с југа и негде на јуначкој Морави примио битку. У тој борби прошао је р аво. Његова војска би потучена, земља тог краја опустошена, а његов двор, вероватно у Куршумлији или у њеној близини, попаљен. Али Немања није био савладан: он је борбу могао наставити и негде у својим планинама Рашке. Цар Исак је стога волео да се с њим нагоди и пристао је да буде врло попустљив.

Добар део Немањиних освајања остаде Србима; тако сва Зета, Косово с Липљаном и Метохија до близу Призрена. Византија је гледала само да растави Србе од Бугара и да задржи главна места моравског пута, као Ниш и Равно. Срби су, међутим, већ у великој мери преплавили околину тих места и раширили се и према истоку и према северу, и то као врло непоуздани грчки поданици. Да об збеди грчки утицај у Србији, цар Исак је уговорио да његова братичина Јевдокија, кћи Алексија Анђела, пође за средњег Немањина сина Стевана, који ће имати да наследи оца на престолу. Такви услови мира показују најбоље колико је Немања ојачао, колико се Србија дигла, и како се њена снага и осетљивост Немањина сад, ипак поштовала. При ранијим поразима српски су жупани били срећни ако спасу главу и одрже престо; византијска милост личила је често на милостињу и добијала се уз највеће унижавање. Сад, међутим, са Србијом се преговара, чине јој се уступци и тражи се њено пријатељство. Истина, то се дешава у доба Исаково, а не у Манојлово; у време кад Византија већ тешко болује од домаћег рата.

Овим миром с Грцима завршио је стари и већ заморени Немања своје ратничке подви . Резултат његових дугогодишњих настојања био је врло позитиван.

Под његовом влашћу почело је прибирање српских области у једну трајну целину. Добивши Зету, Немања знатно проширује српску област на мору, а новим освајањима померио је српске границе из брдских предела у три велике суседне долине: у моравску, косовску и метохијску. Излазећи тако из свог планинског склоништа у свим правцима, а нарочито на широки царски друм дунавске долине. Срби постају активан и важан чинилац у балканској политици. много више него што су дотле били. Босанска династија је у родбинској вези с Немањом, а Бугари су му савезници. У српској државној политици осећа се да поред авантуристичког и случајног и четничког, што је дотле превлађивало, има и нечег државничког и стваралачког, одређеног за будућност и за трајнији живот. Тај потез нечег стабилнијег и монументалнијег одлично карактеришу Н мањине црквене грађевине. До његова времена ми као да нисмо имали ниједног српског црквеног споменика веће уметничке вредности; то може бити разлог. што се код народа није очувао готово никакав спомен о нашим владарима пре Немање, и што је предање о њима невезано за видне објекте, готово потпуно ишчилело из памети. С Немањом. који је, н гонећи католике, православље учинио државном вером, почиње богата серија наших величанствених средњовековних задужбина, достојних пуне уметничк пажње. Црква Св. Николе у Куршумлији. Ђурђеви стубови и надасве још и данас добро очувана красна Студеница најбољи су докази Немањина успона. За Студеницу кажу стручњаци да јој је техника стајала на висини најсавршеније сувремене технике на западу'. Ко се одлучује на таква дела несумњиво је да осећа у себи способност живота и после смрти и да верује у стабилност онога што је успео да створи.

Кад је византијски цар Исак 1194. године покушао да сузбије бугарску експанзивност и у свом ратном походу рђаво прошао, јави се против њега моћна опозиција, којој је био један од вођа његов брат Алексије, таст Стевана Немањића. Можда то, да уступи место Алексијеву зету, а можда и неповерење Византије према Немањи као старом савезнику Бугара: а можда и физичка клонулост, иако је она најмање вероватна, би узрок да се Немања, на Благовссти 1195. године, одрекао престола. За његова наследника не дође старији му син Вукан, него средњи, Стеван, византијски зет, што много говори у прилог мишљењу да је Немањина абдикација дошла из политичке потребе. Вукан доби на управу Зету с Требињем, Хвосно и очинску Топлицу. Трећи, најмлађи Немањин син, Растко, његов мезимац, беше негде у јесен 1191. или 1192. године, одушевљен причањима о Светој Гори, отишао у руски манастир, из кога је прешао у грчки Ватопед, и ту примио монашки чин и ново име Сава.

Мало дана по Немањиној абдикацији, 10. априла 1195. године, цар Исак би у табору код Кипселе свргнут с власти и ослепљен, а на царски престо дође у сплеткама врло вешти Алексије.

Пошто се одрекао престола Немања се, заједно са женом, замонашио у Расу, у цркви Св. Петра и Павла, па се онда повукао у Студеницу а жена му, тад прозвана Анастасија, у Богородичин манастир код Куршумлије. Немања је из Студенице пратио развој политичких догађаја. Кад је видео да је грчка царска криза остала без даљих последица и б з опасности по Србију и да је нови и нератоборни цар пажљив према своме зету (именовао га је чак севастократором) решио се Немања да напусти земљу и да остатак живота проведе у Светој Гори, уз свог љубимца. У јесен 1197. године дошао је монах Симеон на Атос и ту проживео нешто више од две године. У споразуму са светогорском општином и сином Савом, а по дозволи цара Алексија, пуном пажње према Симеону и Сави, подигао је Немања 1199. године на северном делу Свете Горе манастир Хиландар као српску обитељ, која служити за примање људи од српског народа', како пише у царевој хрисовуљи. Хиландар је, по царевој одлуци, постао самосталан, својевластан и самоуправан', односно права царска лавра. Хиландар је постао најактивнији српски манастир средњег века, расадник црквене културе и писмености византијског типа, и место за најсолидније образовање наших монаха. У народној традицији `ј л Вилендар усред Горе Свете' заузима једно од најчаснијих места. У њему је Немања, са 86 година живота, и испустио душу, на сурој рогозини и с каменом под главом, 13. фебруара 1200. године. Као родонач лника династије Немањића, као заслужног бранитеља и утврдитеља православља у Србији и као човека који је свој бурни живот окајао монашком ризом и молитвом, српска црква прогласила је Немању за светитеља.