VI IX

Византија је, осећајући велику опасност, напрегла све своје снаге да одоли Бугарима. Цариградска дипломатија постала је веома активна траже и на све стране савезнике. У невољи обратила се и Србима. Драчки заповедник Лав Равдух дошао је лично у неретљански крај. који је тада био под влашћу Петровом, у мисију да придобије Србе против Бугара, у вези са Мађарима. Захумски жупан Михаило Вишевић, кога је Петар био далеко потиснуо, обавести о тим преговорима Бугаре. Он је уопште био пришао бугарској политици, надајући се да њихавом помо у сузбити Петра, који је показивао тежње да се ослободи бугарског притиска. Михаило је још 912. године ухватио сина млетачког дужда и доцнијег дужда Петра Бадоарија, када се из Цариграда враћао у Млетке, и послао их је Симеону.

Симеонова политика била је јасна: он је, да пресече све те опасне везе против себе, погодио најпре најјачег противника. У бици код Ахелоја, 20. августа 917. године, он је страховито потукао Грке. Одмах затим, док је једну војску упутио на Цариград, кренуо је другу на Србе, да сруши Петра и доведе на владу Павла Брановића, унука Мутимирова.

Али, Петар је био јак; одржао се с успехом против свих дотадашњих напада, и није било невероватно да ће и сада његов отпор бити врло снажан. Стога Бугари смислише превару. Они га, под заклетвом, позваше на договор. Када је он поверовао заклетви и дошао, они га ухватише и везана одведоше у Бугарску. Тамо је и умро у Симеоновој тамници. Власт у Србији преузе бугарски штићеник Павле Бранови , признавши Симеонову врховну власт. После тих својих победа Симеон се 918. године крунисао за цара, створивши у исто време и Бугарску патријаршију.

Неуспеси византијски доведоше у Цариграду до великих промена. Држави на чело дође заповедник флоте Роман Лакацин, 919. године, као сувладар и после таст малолетног цара Константина Порфирогенита. Та промена увреди Симеона, који је имао уговор са Византијом да његова к и постане њихова царица и да тако он сам дође до утицаја у Цариграду. Нови рат био је неизбежан, и почео је врло брзо. У то време налазио се у Цариграду српски кнежевић Захарија, син Прибислава, првенца Мутимировог, који се пред Петром био склонио у Хрватску. Византијска дипломатија понуди Захарији да са њиховом помоћу изведе преврат у Србији и сруши бугарског штићеника Павла. Грци су, очевидно, хтели да Бугаре запосле на тој страни и одврате од Цариграда. Захаријин покушај није успео. Сам Захарија би ухваћен и послат у Бугарску, где је чуван у оковима (920. године). Али мало иза тога улоге се потпуно мењају. Сигурно потакнут грчким обећањима, а можда и изазван каквом суровошћу или тешким притиском Бугара, сам Павле се дигао против Симеона. Али, као и други пре њега, немаде успеха. Симеон посла са својом војском против њега Захарију, за кога је држао да га је бављење у Бугарској научило памети. Павле би збачен, а Захарија дође на власт 923. године.

Стога поново прибегавају лукавству. Позивајући српске жупане да д у на једно одређено место и прихвате свог новог владара Часлава, они су се клели да не мисле ништа рђаво. Заборавивши сличну лаковерност Петрову, Срби повероваше и дођоше на то место. Ту вође бише одмах похватане, а обезглављен народ поста лак плен бугарског напада. Бугари у оше у Србију, похваташе тамо велик део становништва од малог до великог' и одведоше га у Бугарску. Само један део, западни свакако, успео је да се спасе у Хрватску. Гонећи Србе, један део Бугара, под в ом Алогоботуром, продре и на хрватско тле, али је био зле среће. Хрвати којима је тад владао активни кнез Томислав, с успехом одбише бугарске нападе. Чак се у саопштењу Порфирогенитовом каже да су Бугари били сви побијени. Србија је, међутим, постала обична бугарска покрајина (924. године).

Михаило Вишевић, противник Петра Гојниковића, а савезник цара Симеона, као да се у последње време био повукао од Бугара и приближио победнику Томиславу. После пада Петрова он је сигурно добио натраг своју захумску област и пратио, без живљег учешћа, борбе у Рашкој. његову држању за време овог тешког ратовања између Срба и Хрвата, с једне, и Бугара с друге стране, нема никаквог спомена. Тек 925. године спомиње се он изричито уз краља Томислава, као учесник на Сплитском црквеном сабору, на коме се расправљало о словенском богослужењу у Хрватској и суседству. По свему се чини да Михаило није био тада потпуно самосталан, него да је зависио од Томислава. Према закључку тог сабора, Сплит је постао црквена метропола не само хрватске него и захумске српске државе. Михаило се, после тога, јавља и као известан војнички чинилац. Он је 10. јула 926. узео талијански град Сипонт, који је номинално био византијски, али који је лако могао постати плен пљачкашких Арапа или Лангобарда. Очевидно је да Михаило није могао узимати тај удаљени талијански град за свој рачун, јер га не би могао трајно задржати. Није, међутим, нимало сигурно да ли је то учинио због плена, из гусарске склоности, или по жељи Томислављевој, или, можда, по поруци из Цариграда. Јер недуго иза тога јавља се он као пријатељ Византије, од које је добио племство и титулу антипата', тј., нам сника.

После смрти цара Симеона (27. маја 927. године) Бугарска поче нагло опадати. Свађе насташе у самој династији између царевих синова; у бољарским редовима, дуго притискиваним силним царевим ауторитетом, избише велики захтеви; ратом заморена земља тражила је одушке. Богумилски покрет, који узе нагло да се шири, био је чиста реакција освајачком духу Симеонове политике; људи су тражили угушивање страсти, враћања одрицању и спорили су власт. Постанак те секте веже се уз име неког попа Богумила, који се јавио за време Симеонова наследника, цара Петра; у ствари, то је низ учења која потичу од старих гностика, а имају дубљих веза са павловцима и манихејцима. У основи дуалистичка, као све вере истока, богумилска секта је тај дуализам наглашавала до краја у свим појавама: бога и ђавола, односно душе и тела, вере и државе. Главни проповедници те вере били су павликанци, Сиријци и Јермени, који су били колонизовани на Балкану од VII до Х века; али се покрет развио нарочито после смрти цара Симеона, када је незадовољство у земљи могло да се слободније изрази.

Богумили су се одликовали рационалношћу; били су противници верских симболизација, апстрактних теорија и догматизма; тражили су да се Христова вера разуме онако како је проповедана, без Старог завета, проста и једноставна, али дубока по својој суштини. Одбацују крст и крштење деце, причест, васкрс мртвих. Не верују у чистилиште и загробни живот. Љути су противници хијерархије и нехришћанског сјаја цркве. Овај свет сујете није дело Божије него аволско: стога треба духовним савладати телесно; вратити се извору правог апостолског хришћанског живота. Противници богумила, као чувени Козма Презвитер, нападају их прекорима да су противници власти, да осуђују богатства, да буне слуге против господара, да дају женама много права. Да је та социјална критика имала своје оправданости види се из речи које говори сам Козма: свештеници странствују по туђим земљама, па и у рођеној; не брину се о пастви него само о себи и својима; учествују у метежима, или пијанче будући слуге утроби, а не богу', или се заносе похотом; или се баве трговачким пословима; кад оду у манастире не могу до поднесу аскезу и дисциплину, па се враћају старом животу као пси на своје бљувотине'.

Учење богумила имало је великог успеха, нарочито ме у Словенима. С извесним демократским особинама, са мало националних црта видних у самом имену секте, у називима браће (старац, гост, дед, стројник), богумилизам им е постао близак и драг. Било је, можда, и извесног социјално-политичког опредељивања. У Бугарској власти су биле још стари бугарски бољари, са још неистртим племенским осећањима; или под Петром, на двору, грчке. Словени, широки пук, били су носиоци главних терета. Није случајно да се у једној-две од познатих богумилских организација, међу Брсјацима и Друговићима, на доњем Вардару и око Бабуне, организује доскора нова, од Бугара независна, држава. Можда је чак и име бабуни, које се наводи као друга ознака за богумиле, нарочито у српским областима, у вези са том организацијом. Из Бугарске и Македоније та секта је прешла после и у Србију, а одатле и Босну.

Од Бугарске се прва отцепила Србија. За време узајамних борби и метежа у Бугарској решио се Часлав Клонимировић да обнови своју отаџбину. Са четворицом другова он, 931. године, побеже из Преслава у Рашку. пустоши која је тада владала у Србији причале су се необичне ствари на заинтересованом цариградском двору. Часлав је, говорило се, затекао у земљи свега педесет људи, који су лутали планинама и хранили се ловом, а нису имали ни жена ни деце. Такве приче су, несумњиво, претеране, али је вероватно да је земља личила на згариште и да су прометни путеви били напуштени. Такву земљу Чаславу није било тешко заузети'. Он се одмах обратио византијском двору траже и помоћ и заштиту. Цар Роман, коме је свако слабљење Бугарске било добро дошло, иако је са њом био у миру, а имајући и раније Србију у својим комбинацијама, прихватио је одмах Часлављеву понуду. Византија је за обнову Србије дала материјална средства, која су доносиле оне избеглице које су се из Бугарске, преко Цариграда, или из саме Византије враћале у отацбину. Вратише се и бегунци из Хрватске и других суседних земаља! Србија се, заједничком сарадњом, брзо опоравила. Бугарска, колико се зна, заузета дома им злом, које предузимала ништа против Часлава; вероватно је томе допринело и држање Византије, која је одмах показала жив интерес за српско питање.

Часлав је успео да знатно утврди своју власт и ојача Србију сталном помоћу Византије и цара Константина Порфирогенита. Он је био још жив када је цар писао свој важни спис О управљању државом , у коме је навео границе тадашње српске државе. Србија је тада обухватала данашњу Босну до Пливе, Цетине и Лијевна на западу; Травунија и Конавље признавали су српску власт, а Захумље и Неретљанска област означавани су подручјем српског становништва и државе. На истоку је српска граница допирала до Раса, а према северу ишла је до Рудника и можда до Саве. На југу се Часлав наслањао на српска племена у Дукљи. Часлав је имао ширу државу него Властимир, али се срж и његове државе налазила у данашњој источној Босни и североисточној Херцеговини и западној Србији; од извора Неретве до западне Мораве. Тај крај за више од два века представља средиште српског племена и заметак српске државе. Ужи назив Србије Порфирогенит даје за североисточну Босну са Солима и за крај од извора Лима, Раса па до Рудника, називајући то покрштеном Србијом'. Али у цара се налази и шири обим тог имена. Први пут се код њега, дакле средином Х века, за ову читаву Часлављеву творевину употребљава назив Србија.

Под српским именом Порфирогенит обухвата сва племена која су ушла у обим Часлављеве државе, Босанце, Рашане, Требињце, Конављане, Дукљане, Захумце и Неретљане. Под Чаславом се, дакле, врши прво српско племенско прибирање у нашој прошлости, и то очевидно као реакција на бугарску освајачку политику Симеоновог времена. Династија Вишевића губи свој значај, иако се Михаило у другом делу своје владавине, пред крај Симеоновог живота, приближио Византији и био примљен од ње.

Од тих српских племена Неретљани су били најратоборнији. Њихова гусарења по Јадранском мору не малаксавају. Млечани су стога са њима на живој муци. Експедиција, коју је против њих повео са 33 лађе дужд Петар Кандијан, 948. године не постиже никаквог успеха. После још једног неуспелог похода Млечани су били присиљени на преговарање и, како се чини, на плаћање извесних дарова' да би могли несметано пловити. Неретљани су се користили и унутрашњим нередима у Хрватској посл смрти краља Крешимира (око 945. године) и заузели су острва Казу, Вис и Ластово, а држали су, осим их, и четири своја острва Мљет, Корчулу, Брач и Хвар.

Један арапски писац, који је употребљавао савремене изворе, пише о Словенима Балканског полуострва тога времена, који су прекрили читаво његово подручје, да су њихова западна племена, Срби и Хрвати. најхрабрија и да становници оних крајева зазиру од њих и траже њихову заштиту. Да није њихове плем нске расцепканости и суревњивости, како су смели и одважни, не би се с њима могао мерити по сили ниједан народ на свету'. Они станују, каже, у тешко приступачним горама, баве се земљорадњом и трговином, и њихови товари иду копном и водом све до Русије и Цариграда.

Србе и Хрвате о почетка Х века често и сурово нападају Мађари. било да на њих ударају непосредно, било да преко њиховог подручја продиру у туђе области. Последње године владе цара Константина. 959. године, о Васкрсу, они продиру дубоко у Византију, до близу саме престонице. У тим нападима није могла бити поштеђена ни Србија. односно њени северни д лови. У Дукљанској хроници има подужа прича о томе како је Часлав дошао у сукоб са Мађарима и погинуо од њих. Неки в а угарски, Киш, упао је са војском у Босну и пленио је. Часлав пожури са својим четама против њега. Стиже га негде код Дрине и потпуно га потуче; сам Киш погибе у тој борби. Његова удовица пође угарском поглавици са молбом да јој да нову војску како би осветила мужа. Са небројеном војском', прича Хроника , пошла је она против Часлава. Затекла га је негде у Срему. По ноћи, изненада, напали су Мађари на Србе, потукли их и ухватили и самог Часлава и сву његову мушку родбину. По наредби Кишове удовице, везали су им ноге и руке и побацали их све у Саву. То је било негде око 960. године.

Са Чаславом је пала и његова државна творевина. Она није настала дужим систематским спремањем, као природан историјски процес, него у повољном стицају прилика, које је искористио један вешт и активан човек. И стога се и распала оног часа када је те личности нестало. Једини историјски извор за то време, врло мутан и непоуздан, Дукљанска хроника , забележила је само чињеницу да се Србија иза Часлављеве погибије распала у мање јединице и да је такво стање трајало дуже времена. Рашка се одвојила од Босне, коју је освојио хрватски краљ Крешимир II. Босански бан, видевши да му не може одолети, побеже Мађарима. У осталим српским покрајинама узеше власт локални господари. Тако се прича за требињску област да је у њој образована посебна кнежина.