e ce jo

e

e

Можда му је дошло нешто помоћних чета и од његове сестре, удовице Младена Шубића. Душанова војска освоји читав крај на уш у Неретве и пође према Цетини. Трогир и Шибеник поздравише цара и одликоваше га својим поклонима. Пада у очи да Душан освајање Хума није предузео из требињске области, или да напад на Босну није извршио непосредно из Рашк , него тим заобилазним путем. Ha ce стога мисао да је тај Душанов поход имао и неких других циљева. Можда је цар хтео да давно изгубљене западне делов Хума својим присуством опом не на стару припадност; или је можда хтео да предузме штогод и у корист области Шубића и своје сестре, која ј недавно остала удовица;

или је акцијом на тој страни хтео да живље заинтересује Млечиће за савез с њим. Дубровачки писци казују да се бан Стеван повукао у планине, а Душан да је огњем и мачем' продро до Бобовца. Српски летописи имају о том погрешну хронологију. а бележе да ј цар ..сву Босну повинуо пода се'. Уз цара је, у овој борби. пристао и известан број босанске властеле, несумњиво православне и богумилске, која ј била противник верске политике банове. Усред опсаде тврдог босанског града стигоше Душану н повољни гласови из Македоније и он, стога, прекиде даље бављењ у Босни, сврати у Дубровник (око 13. новембра) и одатле пожури да час пре стигне на јужно бојиште.

Кад је цар напустио Босну, вратише се банови људи опет у своје старе области. Млетачка Република је 20. августа 1351. нар дила Шибенчанима да врате бану робље, а овај њима да надокнади штете да би унапред могли живети у љубави; а 22, нов мбра прочитана је у дубровачком Великом већу банова порука, да могу њихови трговци долазити у његове земље без икаквог страха и ту трговати као у самом Дубровнику.

Положај на југу Македоније беше се доиста за Србе нагло погоршао. Византинци су искористили царево одсуство и овај рат у Восни да што брже поправе стање у Солуну и око њ га. У том граду, изложеном честим српским нападима, опасаном Србима са свих копн них страна и одсеченом од остале грчке државе, беше се створила једна доста јака странка, под вођством Андрије Палеолога, која је радила за Србе. Хотећи да направе што јачи утисак у угрож ној области, оба грчка цара дођоше у Солун. Андрија Палеолог, бојећи се прогона и казне, пребеже Србима. Као помоћници грчке војске, коју је водио Матија Кантакузин, стигоше из Мале Азије нова турска одељења. Али Турци. жељни пљачке, приђоше у невеликом броју Матијиној војсци, док се ве ина разишла на друге стране. Један део оде у јужну Бугарску, да хара и плени. Грци су, ипак, прешли у напад, немајући против себе већ српске војске. Лако су освојили град Бер. искористивши скеле постављене за оправку градских зидина. Градска посада српска би разоружана, па пуштена, а немачки најамници могоше изићи слободно са свом спремом. Срби су много полагали на посед старог важног Бера, славног кроз читав средњи век, ради свог стратешког положаја и множине цркава. Чим су добили тај град, Срби су у довели доста велику посаду и прегли су одмах са огромним бројем радника (говорило се о 10 000) да обнове његове бедеме, и то у в ликом обиму. како би се у град могао склонити не само што већи број људи него и стоке, и то са местом за пашу. Његов губитак изазвао је стога врло мучан утисак, тим више што је при том било и издаје. После Бера падоше Воден, Острово, Нотија. Напад на град Сервију храбро је одбио војвода Прељуб иако се грчко становништво одмах споразумело са нападачима. За време овог ратовања падало је уопште у очи да је грчко становништво што се, уосталом, могло и очекивати било брзо готово да се придружи својим саплеменицима против нових српских господара. Од отвореног устанка задржавао их је дуго страх од јаке личности Душанове и, једно време, сазнање да је Византија сувише слаба да их одржи. Кад им се сад учинило да су се прилике у Константиновој царевини средиле, они су се лако одлучивали да пређу својима, и чак су их, према Кантакузиновом причању, и сами позивали. У том је правцу вршена и жива агитација с грчке службене стране.

Сам Кантакузин је користио, сем тога, и своја ранија познанства и везе с појединим српским заповедницима и мамио их разним обећањима. Било је у том погледу и извесног успеха; примери ћесара Хреље и војводе Момчила казују довољно јасно да су код појединих великаша лична корист и самовоља били јачи од осећања дужности и оданости својој држави и свом владару. Тако су и сада давали извесна обавештења Кантакузину или улазили у преговоре с им хрисопољски заповедник Брајан, заповедник Гинекокастра Вук, па чак и угледни Хлапен, који e после постати таст Краљевића Марка. Један део ових људи, уплашен офанзивом Кантакузиновом, и одсуством Душановим, преговарао је с Грцима понекад и стога да би обезбедио своје поседе и положаје.

Изненадна појава цара Душана пред Солуном, усред зиме, помрсила је планове Византије. Грци одмах понудише преговоре. Пред самим капијама града праћени од својих војвода и гарде, састала су се сва три цара, оба грчка и српски, да потраже споразум. Гневан, Душан је обасуо Кантакузина прекорима ради незахвалности, ради извршеног напада, ради савеза с Турцима. наглашавајући узгред да је Кантакузин, који сматра Србе и Душана као отимаче грчког подручја, у ствари главни отимач, који је присвајао оно што по закону припада другом, тј. младом Палеологу. Кантакузин је био блажи и гледао је да издипломатише' Душана; његова беседа, коју је сам писао и конструисао у старости, можда није тачна у целини, али даје сву аргументацију коју је он могао навести у своју корист. Кантакузин је признавао Душанову великодушност према њему лично, али је, наравно, бранио грчко право на њихове области. Није он никада мислио да за свој спас жртвује најкрупније интересе своје отаџбине. Уосталом, Душан није мислио искрено, искоришћавао је његову невољу, и најзад прекинуо савез и почео чак и да га гони. Овај почети рат није управљен против српских земаља него има да поврати несумњиво грчко подручје, које је Душан освојио у једној кризи Царства.

Да не би сву ову, нарочито за Кантакузина. незгодну аргументацију водили јавно, пред целом пратњом, њих су двојица преговарала једно време и насамо. Кантакузину се чинило да је његово разлагање имало утиска, иако је он од Душана тражио да се повуче на старе границе и васпостави првашње стање, уступајући му дефинитивно од нових тековина, као крајњи уступак, само градове и линију Зихна, Сер, Мелник, Струмица и Костур. Душан је с почетка тражио да му се врати све што је било уз то пре ове последње офанзиве, па је током разговора показивао извесну склоност за попуштање. Тачно је да је други дан расположење на обе стране било ведрије и да је дошло чак и до заједничке части. Кантакузин тврди да је Душанову попустљивост поколебало држање његових противника. По тобож већ постигнутом споразуму, дошле су Душану присталице Палеолога с предлогом да се не мири с Кантакузином, него да помаже младог цара, који још увек, са својим присталицама. нерадо гледа туторство и личну супрематију свога таста. Душан је, при таквом стању ствари, ако је чак и тачно да је било дошло до споразума на оној основи коју је као крајњу линију грчкога попуштања био предложио Кантакузин, лако променио своју одлуку. Што да попушта и уступа, кад је стање у Византији још мутно и без опасности да се може зло окренути против њега? Сутрадан, његови весници објавили су Кантакузину прекид преговора и објаву рата. До нове борбе између Кантакузина и Душана под самим Солуном није дошло, него се Душан упутио да повраћа отете градове. Брзо би освој н Воден, а за њим и важни Бер, који је узео војвода Хлапен.

Приликом заузећа Водена Душан је врло оштро поступио према Грцима који су га изневерили. Рањеном у борби начелнику града Лисику би ишчупана брада, па је злостављан, и иначе, у оковима послат на суђење у Скопље, али је на путу умро. Сам град је за казну опљачкан, а неверни становници расељени. Обавештен о непоузданом држању грчког становништва и по другим местима, цар је наредио најстроже истраге и казне. Колико је последња агитација, с вером у успех Кантакузинове офанзиве, била узела маха, види се најбоље по том што су чак неки грчки грађани Скопља. у нади да би Грци могли допрети чак и до тог града, ушли у преговоре с Кантакузином, нудећи му за тај случај своју сарадњу. Скопске Грке спасао је тамошњи митрополит, коме је било поверено суђење, правдајући их да су преговарали од страха, а не из зле намере. Душан се после ових догађаја могао јасно уверити, да је његов једини ослонац у српском и словенском елементу Македоније, а да је све друго нестално и чак непријатељски расположено. Ревизија дотадашње политике свела се, углавном, на личн промене и казне; док су, у ствари, требале бити извршене много коренитије измене. Српска снага, та која је била први стуб Царевине, није могла дотицати да очува све те далеке тековине. Је ли било мудро цепати ту снагу и слабити је гарнизонском службом у местима и срединама е њено присуство, у часу озбиљне опасности, ипак неће моћи да измени судбину? Је ли мудро да Прељуб српским грудима брани границе Тесалије, кад нису потпуно сигурни ни Струмица ни Воден? Експанзија српске снаге била је очевидно на штету њене солидности; пре него се ратовало због Тесалије или Тракије или Епира, требало је обезбедити и приљубити ближа подручја, пр свега Македонију.

Од овог времена Душан своју енергију збира да би извршио још један обрачун с Византијом, можда коначан. Да то што сигурније постигне, намерава да уклони с Балкана опасне грчке савезнике, Турке, који су у последњим борбама имали знатног удела. Постоји једно схватање у науци (Н. Јорге, писца једне велике Ис орије Османско Царс ва ) које Турке овога времена приказује као људе који су имали малу важност, који су били послушно оруђе у рукама њихових позивача (кад их позваше, они дођоше; кад их отпустише, они одоше') и који су приморани' да пређу у Европу и оснују своју државу. Схватање је то површно и врло упрошћено. У ствари, Турци су представљали већ тада снагу која није слутила на добро. У Малој Азији њихово систематско продирање лишило је Грке њихових главних градова и богатих области и сатерало их до саме обале. Не нуде се њима узалуд царске кћери, војни савези и богати поклони.

Кад су први већи одреди Орканови стигли у Цариград, свет их је тамо дочекао с радосним клицањем, не само стога што су Грци били радосни ради доласка нових помоћника н го и што су ти помоћници представљали стварну снагу. Да су ти помоћници били понекад далеко до тога да служе као просто оруђе Грцима, видело се досад у више прилика. Турци су, нема сумње, показали прави инт рес за Европу тек одонда, откад су тамо били позвани; њихови први одреди нису ништа друго него обичне помоћне чете, које слушају наредбе својих господара; али врло брзо те помоћне чете постају нека врста извидница. Чим су Турци видели како стоје ствари, каква је снага њихових грчких послодаваца и како је богат плен коме се и с оне стране Дарданела могу надати, они су се лако решили да искористе то стање и то ново подручје. Тим пре што је Византија, исцрпена дугим кризама, била стално у новчаним неприликама, не могући да исплаћује уредно најамничке награде и тако донекле и сама упућивала грамжљиви туђи елем нат да се наплаћује сам. Османлије нису, као ни други пљачкаши, пазили много на то да ли ће оштетити своје најмодавце, а нарочито онда када и ти најмодавци не врше према њима примљене обавезе.

Рачунајући с тим, Душан намисли да турске чете или примами на своју страну или да их одврати од помагања Византије. Стога шаље султану своје посланство у Брусу и, по Кантакузинову примеру, нуди султану ништа мање него своју кћер за жену. Бар тако прича Нићифор Григора. Султан је српско посланство примио с чашћу и отпратио га с даровима, али оно није доспело да се здраво и читаво врати у Србију. Једна грчка чета, коју је водио намесник Халкидике, предусрела је код Родоста српско посланство и њихову турску пратњу, па их делом поби, а делом зароби. Тај поступак веома је огорчио Турке, и само велико унижење Кантакузиново могло је да смири Оркана. Велика је штета што о том посланству нема никаквих ближих података. Душан је свакако ишао за тим да Византију сасвим осами и да је онда, слабу и растрзану, савлада без тежих напора. Његове планове није било тешко прозрети. Видимо да су им Грци ухватили нити и да су се пожурили да све осујете. Они су добро осећали да им је турска помоћ, иако по скупу цену, тада била главно средство да колико-толико зауставе српски налет.

У том тако тешком положају, Византији нимало није требао рат с Ђ новом, у који се уплела поглавито због ђеновешких трговачких колонија у Галати. Тај рат имао је и за Душана извесних незгода. Он је, пре свега, определио Млечане, супарнике Ђенове, да узму страну Византије. Даље је, млетачким посредовањем, дошло до извесних преговора између Бугарске и Византије, вођених с почетка ради напасти од турских пљачкаша. Душан је употребио сав свој утицај да те везе, које су могле ићи и даље, лиши крупнијег политичког значаја; али је, за сваки случај, уговорио с Дубровчанима да не извозе и не продају оружје у Бугарску. Изгледа да је увек активна Душанова жена, царица Јелена, дала мисао да се њена млађа сестра Теодора уда за грчког цара, пошто с тај растави с Кантакузиновом кћери. Тако би ова три царска двора дошла у тесну породичну везу, а Душан би у том породичном савезу имао главну реч.

У великој поморској бици пред Цариградом, 13. фебруара 1352, Млечани са својим грчким пријатељима не могоше савладати ђеновешку флоту. Уплашен тим неуспехом, Кантакузин се поче трудити да се измири с Ђеновом и њиховим турским савезницима. Учинио је то н сумњиво стога, што му је било јасно да је немогућно водити борбу на толико фронтова и одржати сс против свих напасти. Сукоб с царем Јованом беше поново на помолу. Be у лето 1352. водио је млади цар борбе с Кантакузиновим сином Матијом, коме ускоро пожури отац у помоћ. Да се осигура за нове сукобе и да не би губио време у превозу чета, Кантакузин понуди Турцима град Чимпе на Галипољу. Ови су примили понуду и 1352. године прешли су у Европу, на одређено место, ако и не с намером да ту оснивају нову државу, а оно свакако у жељи да у Европи добију јако упориште за своје акције. Њихов прелазак у Европу, према томе, ако и није био завојевачки, с већим планом, није ипак био ни онако случајан како се понекад хтело да прикаже. Стојан Новаковић тачно је рекао једном приликом: Све грчке странке из опалога Источног Римског Царства служиле су се Турцима непрестано и у свим приликама како против унутрашњих тако и против спољних непријатеља. Немоћ и страсно слепило политичкога супарништва водили су Турцима руку и показивали им шта треба да раде.'

Цар Јован. видећи припреме Кантакузинове и бојећи се да сам прими борбу против њега и његових опасних савезника, обрати се за помоћ српском и бугарском цару. Да покаже своје искрене намере он посла Душану као таоца свог брата Михаила. Тај акт најбоље показује значај Душанове личности и сарадње и односа византијског цара према њему. Душан се одазвао том позиву. који је био приправљен читавом његовом политичком радњом последњег времена. Одазвали су се и Бугари. Српску коњицу водио ј казнац Градислав (?) Бориловић. Близу градићa Емпитија дође до борбе с Турцима. Боља и окретнија турска коњица савлада Србе, уморне с далека пута, док Бугари побегоше, а Грци падоше у плен. Та битка решила је борбу. Као победник Кантакузин прогласи да свог зета лишава престола, а за савладара подиже сина Матију (1353. годин ). Цар Јован се повуче у Солун.

Притисак Турака oce ao ce све више. Њихове коњичке чете, сурове и грабљиве, нису водиле много рачуна о становништву подручја кроз која су пролазиле и од њих је наскоро процвилео и савезник и душманин. Н пријатељи Кантакузинови бацали су кривицу за ту напаст на њега и имали су у том правцу доста успеха код света који је страдао и био киван и огорчен. Кантакузин је и сам увиђао да му нови савезници почињу постајати опасан терет. Он стога куша да их се ослободи. Али сва његова настојања, па чак и богат новчане понуде, да се Турци врат у Азију. остају без успеха. Друга беда, која је задесила јужну Тракију, а коју Турци одмах искористише, беше страховити земљотрес од 2. марта 1354. Од њега нарочито настрада Галипоље. Турци, у великом броју, из Цимпе и нарочито из Азије, нагрнуше у опустели град и крај и поседоше га. Земља је била одмах подељена у спахилуке и уведене су турске власти. Узимање земље и поседа извршено је насилно, без много обзира према страдалницима. Тако се Турци угнездише на Балканском полуострву.

Долазак Турака у Европу донео је опасан елеменат за њену безбедност. Силни Оркан, са својом организаторском способношћу и јаком руком, беше створио од њих одличну војничку снагу и домало политичког чиниоца прворазредног значаја. Са старинским вештинама пустињског разбојника спајају ови нови малоазиски Турци финесе њихових грчких суседа.'' Нагли развој раније запуштене Брусе, њихове престонице од 1326. године, давао је довољно доказа чак о конструктивној вредности њених господара. Сматрати Турке овог времена као просте пљачкашке хорде, које је само пуки случај довео у повољну ситуацију, сасвим ј погрешно и н историјски. Код њих је, у ово време, владала једна воља која је добро знала шта xo e и имала шири интерес. Поред Оркана, који је главну пажњу o6pa ao војсци, деловао је и његов брат Алаедин као велики везир. Тај човек био се у младости повукао од света, али се после, као наш св. Сава, вратио на братов двор и ту живо радио на организовању нове државе. Нарочиту је пажњу посветио финансијама, као главном извору државне снаге, почињући од 1328. године ковати Орканов новац. Само државно уре ење у младој турској држави било је у основи демократско: сваки човек од вредности могао је слободно напред. Вредност се људи ценила понајвише по војничким врлинама, ј р све што је постигао, Оркан је у ствари, постигао помоћу ратничке вредности Турака, који су свим традицијама били везани за ту врсту рада.

Опасност од Турака опазили су доста рано сви суседи. Гомиле бегуна а са Галипоља доспеше до самог Цариграда, где су са ужасом прича о турској најезди. На Кантакузина се диже општа повика и гнев. Он постаде једна од најнепопуларнијих личности, јавно окривљаван због довођења Турака у Европу. И он сам увиђао је погрешку, али касно. Заузевши Галипоље, Турци су на његове протесте с иронијом одговарали да они нису прекршили уговор, нити се огрешили о савезнике; они су само посели места потпу о напуштена. Узбуђ на маса у престоници, незадовољна Кантакузином, поче прилазити у редове странке младог цара Јована. Још ове исте године, 23. новембра, успеше царев присталице да Јована доведу у Цариград и сруше Кантакузина. Осећајући се крив и одговоран, Кантакузин изгуби старо присуство духа и не покуша нов војнички отпор, него се помири са својим новим монашким чином, који је значио одрицање од сваке светске сујете. Као монах Јоасаф (од 10. децембра 1354), предавши се богословским студијама и писању историје свога времена, Кантакузин је умро у дубокој старости 1383. године.

Угнездивши се на Галипољу, Турци брзо почеше да шире своја освајања. Још 1354. године узели су Кипселу, на доњем току Марице, и Малград, па продужише пљачке и походе дуж читаве обале Мраморног мора све до Цариграда. Од раније научени на плен на бугарском подручју, они 1354/55. године почеше проваљивати и преко бугарске границе. Једна бугарска хроника каже да су допрли чак до Софије. У сукобима с турским одредима изгубио је цар Јован Александар два сина, од којих му Михаило беше наследник и сувладар.

Цару Душану давали су сви ти догађаји довољно повода да се озбиљно посвети турском питању. Турци су сваким даном постајали видно јачи и агресивнији. Оном ко је мислио да иде даље према Истоку и Цариграду они су представљали ако не несавладиву, а оно опасну препреку. Сметали су чак и у поседу стеченог. Брзи, лако покретни, смели, вешти ратници, они су српској војсци задали већ дотад два-три ударца. Ако им се за времена не пресече даље укорењивање у Тракији, они, са својим јаким резервама у Малој Азији, могу доста брзо постати не само врло непогодан сусед него можда и такмац за византијско наслеђе. Стога Душан долази на мисао да једном акцијом учини крај њиховом задржавању у Европи. Али, да би могао према њима развити своју пуну снагу, требало је да добије слободне руке на другим странама, нарочито на северу, где су Мађари у последње време, д 1353. годин , почели показивати своје старо непријатељско расположење. Требало је и иначе помирити западни свет, посебно талијанске републике и француски двор, са српском акцијом у Тракији, којој би непосредни циљ био одбијање Турака, а посредни, готово сигурно, посед Цариграда. Можда је цар желео да се у његовој борби с Турцима не нађе на противничкој страни која хришћанска сила, можда Ђенова, стари пријатељ Турака и Душану и Србији не баш пријатељска, ради њихових веза с Млецима. Стога свега, Душан се решава да се обрати папи, да му понуди унију своје цркве с римском, а да папа зато њега призна и прогласи капетаном Хришћанства', борцем за веру, и да га тако заштити од непријатељства других хри анских држава.

Душанова верска политика до тог времена није била много пријатељска према католицима. Православна јерархија имала је моћан утицај у Србији од почетка XIV века и није хтела бити много толерантна. После српских освајања на југу тај се утицај само повећао; православље је била једина спона која је везала српске освајаче с побеђеним Грцима и која би. можда, временом могла учинити да се та два елемента више приближе. Стога је Душан био задуго чист православац. У чл, 6 његовог Законика католичка вера звала се јерес латинска'. Тим чланом цар је наређивао да се врате у православље сви они који су раније преведени. Ко то не учини биће кажњен, исто као што ће бити кажњен и католички поп, који би православног превео у своју веру (чл. 8). У старе праве католике тим није дирано, они су могли лично остати у својој вери, као што су и чинили. Цар је само пресекао сваку католичку пропаганду на штету православља и дао је пуну заштиту вери, коју је сам исповедао и која је била државна.

С католичке стране било је покушаја да се цар привуче западној цркви. Папа Климент VI, верски врло активна а иначе и политички моћна личност, био је незадовољан Душановом црквеном политиком и тражио је од њега, почетком 1346. године, да престане са прогоњењем католика и да врати Которској бискупији нека одузета места. Постоји мишљење да је још тада, дозволивши изузетно хрватским глагољашима словенску службу у Прашкој надбискупији, папа намеравао да помоћу чешког краља Карла IV и у Чешкој боље образованих словенских калуђера постигне жељено јединство вере'. Стога да је Карло IV подигао глагољашки манастир Емаус у Прагу (1347. године). Почетком 1347. дошла је у Рим од скадарског епископа вест о Душановој склоности за унију, што је на папином двору изазвало живљу активност да се та склоност проведе у дело. Писано је одмах неколико писама најважнијим католичким општинама Србије, какве беху Котор, ap и Скадар, и неким угледним лицима, да покушају деловати на цара. Нарочито се много полагало на утицајног Которанина, Николу Бућу, царевог протовестијара, и главног финансијског стручњака Србије. Али су те вести, изгледа, биле недовољно проверене. Кад папине пријатељске поруке и позиви нису помагали, прешло се 1350. године на претње. Позивани су угарски краљ, Млеци и велики мајстор Јовановског реда да они ефикаснијим мерама утичу на српског цара. Али све то није помогло; на ове последње позиве ниј се нико ни одазвао, заузет другим бригама. Душан је био противник католика и њихове пропаганде, понајвише због албанске политике напуљског двора, који је своје главно оруђе у борби против њега налазио у католичком елементу.

Кад је краљ Лајош задовољио своје прохтеве у Италији и измирио се с напуљским двор м, почео је, подстицан од папе, веће припреме за своју нову балканску политику. Године 1352. ушао је с Ђеновом у савез против Млетака, а у јулу 1353. оженио се Јелисаветом, кћерком босанскога бана Стевана II, и везао тако још тешње Босну за своју државу. Домало, његово непријатељско расположење према Србима постаде јавна ствар.

То држање Лајошево и опасност од Турака и определили су Душана да 1354. године лојално потражи наслон на папску курију. У Авињону није више био Климент VI, него га је наследио Иноћентије VI. Њему је у лето те године стигло царево посланство, које је водио ранији которски а сад трогирски бискуп Вартоломеј. носећи царево писмено обећање да e прићи западној цркви и услове под којима би он то био вољан учинити. Посланство се чак заклело да су Душанове нам ре искрене и добра воља ван сумње. Али одговор авињонске курије није био онакав каквом се цар надао. Папа је, истина, љубазно одговорио 29. августа, али у том одговору, из обзира према француском, а још више према угарском и напуљском двору, он цара није назвао царем, него краљем, што на Душана очевидно ниј могло оставити добар утисак. После, папини легати отезали су веома дуго свој одлазак за Србију; само посланство добило је пропратно писмо тек на Бадњи дан 1354. Главна личност папина посланства беше учени Француз, падски бискуп Петар Тома. На путу за Србију бискуп Петар се, по папином налогу, састао у Пизи с чешким краљем, који је ишао у Рим да се крунише за немачког цара. Из Пизе упутио је Карло, 19. фебруара 1355, једно врло важно писмо цару Душану, нашем у Христу најмилијем брату'. Краљ се радује царевој жељи да приступи сједињењу цркава, које e бити олакшано тим, што ће се у богослужењу моћи задржати словенски језик. Заједнички словенски језик племенити', како се каже у писму, јесте важна веза која спаја ова два словенска владара, на коју Карло , да би јаче утицао на Душана, посебно удара гласом. Ако Душан устраје на свом почетом путу. Карло му обећава своје посредовање код угарског краља и помоћ при даљем освајању у Грчкој.

Али. управо у време кад се Душан решио на тај тако важан корак, угарски краљ организуј свој поход на Србију и тако разбија битну претпоставку целе ове Душанове комбинације. Зашто да он изазива потресе у својој земљи, који, поред свега његовог личног ауторитета, ипак не би могли изостати, кад он од тога свега дела нема никакве практичне користи? Ако папин углед не може да задржи курији тако оданог угарског краља ни у часу кад се ради придобијања новог друга, обичн свуда у таквим приликама показује највећа прсдусретљивост, шта ће му онда сва та унија? Душан њу није требао зато што су га мучили неки верски проблеми, него из непосредних практично-политичких разлога. Кад они нису испуњени, он не само што јс одбацио мисао о сједињењу цркава него се чак љути на њу и можда на себе самог што је примио.

Краљ Лајош упао је у Србију у лето 1354. Да га сузбије, Душан је кренуо на север и у августу већ се налазио под Рудником, у Брусници.

По свој прилици ради ових в рских питања, цар је позвао патријарха Јанићија у Жичу, да се с њим посаветује. Патријарх се ту разболео и на повратку у Пећ умро је у Полумиру на Ибру, 3. септембра. После Душановог доласка угарска је офанзива заустављена. Лајошева војска страдала је, сем од Срба. још и од неке заразе, од које је умро и сам краљев брат, хрватско-далматински херцег Стеван. После његове с рти угарска војска повукла се из Србије без икаква успеха. Душан није могао да против ње предузима јаче мере, једно стога што се журио на југ, где су се догађале ствари од пресудног значаја, и друго, можда, стога што није хтео да јачим противнападом изазива Ma ape на осветне борбе.

Љут због овог угарског напада, Душан није хтео да скрива своје огорчење пред папиним изасланством, које му је стигло негде у марту 1355. Биограф бискупа Томе даје врло занимљив опис тог састанка. Душан је, вели он, телом већи од свих људи на свету овог времена и страшан у лицу'. Папине посланике дочекао је охоло, опкољен властелом и војском, и дао им је одмах до знања да је од лањске године изменио свој држање. Биограф казује да је због цареве срџбе сам бискуп Петар био у опасности. Душан је чак наредио својим католицима у војсци да нипошто не смеју присуствовати мисама, које је бискуп служио. Кад је, за инат, желећи смрт да би се умножила католичка вера', бискуп једно јутро одслужио мису, позвавши на њу све верне, и кад су, упркос забрани, на њу дошли немачки најамници, цар се беше разгневио још више. Али се умирио привидно доста брзо, кад му је вођа најамника, вероватно Палман, изјавио да су они спремни, за одбрану вере, не претрпети казну него ући и у борбу. Такво држање бискупово, у његовој земљи, утицало је на Душана, да потпуно одустане од раније намере. Озлојеђен због пропале мисије, бискуп је из Србије на повратку кући, кренуо краљу Лајошу и тражио од њега да рат настави свом жестином.

Краљ Лајош се, доиста, почео спремати на Србе, али не могаде током 1355. године прећи у напад. Можда није имао ни праве воље да прими борбу с Душаном, чију је снагу знао и видео. Сем са Србијом, он је рђаво стајао и с Млетачком Републиком, нешто због млетачких веза са Србима, а много више због њеног учвршћивања у Далмацији. Због извесних градова у Далмацији, посебно због Клиса и Скрадина, који су припадали Шубићима, односно Душановој сестри Јелени, удовици Младена II, било је доста прегоњења и преговарања. Те градове су хтели и Млечани, и Мађари и Босанци, док је Душан желео да их очува сестри као својој савезници, можда као стратешке тачке према Босни, с њене западне стране. Душанова војска ушла је 1355. године у те градове, Како цар није хтео никаква сукоба с Млечанима, он је, видећи њихову живу жељу да добију те градове, пристао да његова сестра поведе разтоворе о предаји. Видећи нерасположење скрадинског грађанства против својих људи, а чувши можда и за цареву смрт, његов војвода Ђураш Илић предаде тај град Млечанима 10. јануара 1356, како му цар беше раније наредио. Град Клис преотели су Мађари.

Душан се надао да e му догађаји у Византији из друге половине 1354. године знатно помоћи да се приближи свом давном циљу. Борбе изм ђу старог Кантакузина и младог цара не беху завршене падом првога. Очеву борбу наставили су Кантакузинови синови, иако су добро осећали колико њиховом успеху смета огорчење које је завладало против њиховог оца. У народу, који је највише страдао, страх од Турака претварао се понегде у панику. Један млетачки извештај из Цариграда од 6. августа 1354. говорио је, да би тамошњи грађани пристали и на туђу власт, чак и на млетачку и на српску, само ако би та могла да их заштити од азијатског савезника. Стога, у часу кад су догађаји у Византији могли добити какав неочекивани, по Србе повољни обрт, Душану је пало врло тешко што је морао да се заплиће у нове сукобе с Мађарима. Тим треба објаснити, сем оног непредузимања противнапада на Мађаре, и ову предусретљивост према Млечићима у Далмацији. Његова је главна пажња била на југу, одакле, у једној повељи од 5. децембра 1355. имамо и последњи помен о њему и његову раду. Две недеље доцније, 20. децембра, Силни Цар Душан био је већ покојник. Умро ј изненада, не зна се од чега. у најбољој мушкој снази, и у време кад је српској држави и хришћанском Балкану уопште требала једна централна воља најапсолутнијих квалитета. Душан ј био сахрањен у својој задужбини, у Арханђеловом манастиру код Призрена. При ископавањима, која су вршена у манастиру 1927. године, нађен је у југозападном делу цркве један мраморни плочама обложени гроб, за који се мисли да је царев. У гробу није на ено ништа сем нешто испретураних костију, пошто је гробница раније претресана и опљачкана.

С Душаном је стара српска држава достигла врхунац своје моћи. Постала је царевина, прва сила на југоистоку Европе, не такмац него готово господар Источног Римског Царства. Уз царство се дигла и патријаршија, као највећи степен црквене власти. Српски замах није никад био већи, ни напор плоднији. Бар наочи. Јер, у ствари, Душаново дело, мада велико и мада блиставо по царском сјају, и мада снажно по уложеној енергији, није било трајних квалитета. За терет једне империје српска снага тада још није дотицала; она је могла да дело ублизу изведе, али не и да га одржи. Млада српска енергија била је напрегнута преко мере и стога је врло брзо морала наступити реакција. Величина постигнутог чисто политички говорено, била је варка а не стварност. Српски елеменат обухватио је више него што је могао да асимилује, да приљуби и да стварно усвоји; он се трошио на далеким подручјима, која су ван домашаја његове културе, његове расе и чак његових политичких интереса. Шта је значило за српску политику посед Тесалије или јужног Епира? Какве је користи могла имати земља од тога? Штете је, међутим, било. Док се наша снага трошила тамо на југу, српски је елеменат поступно потискиван на западу, у Хуму, и угрожаван у Мачви. Босна је отишла сасвим у угарску сферу. Губила се линија Неретве, са нашим најчистијим етничким делом, а ишло се чак на обале Месте. И што је најважније, с тим новим становништвом грчких области, српска држава није добила прилив снага за даља дела, него опасан терет, који се у свим сумњивим ситуацијама, као 1350. године, показивао као наш непријатељ. То је стваран, реалан суд о Душановом делу, дат из даљине, после читавог низа векова, кад човек има пред собом преглед свега што је било и сасвим нов и друкчији поглед на ствари.

Историјски, Душан је радио онако како је одговарало схватањима његовог времена. Он је наставио дело које је већ било започето, иако његови претходници, можда не би докраја ишли баш тим путем. Тешко се било отети искушењу па не прихватити плен који се готово сам нудио и на који су га звали сами они, којима је припадао. У оно време успех се ценио по величини освојенога подручја од таквих схватања није био слободан још ни XIX век! а не по његову етничком саставу. Освајач је веровао у своју моћ покоравања побеђених и није тражио ништа друго него покорне поданике. Људи су често веровали да је довољно дати само господаре или управнике својих схватања и свога племена, па осигурати акцију смиривања и лојалност. Тако је поступао и Душан са довођењем српских племића и првосвештеника на управна места у новим областима. Он се трудио пажљиво да нове крајеве приближи српској матици и ову њима и да од њих створи целину. Он није у историји ни први ни последњи који је тако мислио и тако радио. Даље треба имати на уму да је Душан, сам јака личност, веровао да се дело које је он стварао може одржати и да одговара доиста његовој снази и снази државе којој је он на челу. Зар је могао помислити да ће с њим заједно да се почне рушити и његово дело? Зар је могао мислити да од толико руку које су с њим сарађивале бити ниједне да достојно прихвати крму у руке?

Колико се Душан истински трудио да своје државно дело среди и стави на солидне основ сведочи најбоље његов Законик , један од најдрагоценијих културних споменика средњовековне Србије. У уводрој речи Законику он каже, како се решио, поставши цар, да потражи некоје врлине и најистинитије и православне вере законе поставити, како их треба држати и бранити по светој и свесаборној и апостолској цркви Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа, по земљама и градовима, да се не би умножила у области царства нашега нека злоба, зло домишљање и лукава мржња, него да сви поживимо у пуној тишини и мирноме животу и у животу православне вере са свима људима царства нашега, малима и великима . . .'*

Њезин словенски превод Душанова доба постао је брзо попула ан не само у српској него и у бугарској и у румунској и руској цркви. Ипак овај зборник био је сувише гломазан за свакодневну употребу, садржавао је сувише много чисто црквених правила.

Стога се јавља на српском језику, вероватно исте 1348. године једно скра ење Властареве Син ме ради потреба царског суда . У том српском скраћивању остала је само једна трећина Син а е . Избрисана је готово цела канонска, цркв на грађа. али су остали сви световни закони византијских царева . . . Скраћ на Син а ма сачувана је у много рукописних примерака (али само Србији, непозната је била бугарским, румунским или руским судовима). Овом скраћеном Син мом служиле су се без сумње Душанове судије по јужним грчким земљама царевине. Осим тога, служили су се за аграрна питања такозваним Законом Јустинијана , кратком српском компилацијом из старог византијског Nomos Georgikos, који је одавно важио у грчким земљама. Ова два српско-византијска зборника (Скраћена Синтагма и Закон Јустинијанов) могла су да се примењују и у северним, чисто српским крајевима Душанове царевине. јер су многа њихова

начела (нарочито брачног и грађанског права) одавна била позната у Србији и прим њивана од епископа по варошима, од игумана по манастирским метохијама при суђењу и управљању, Кроз сто и педесет година, које су протекле од времена св.Саве, могли су и Срби у Рашкој да навикну на многе одредбе византиског права. Немноги сачувани споменици српског приватног права показују да се н. пр. уговор о куповини и продаји вршио за Душаново доба потпуно по византијским правилима у једној чисто српској вароши као што је био Призрен.

Доиста српска правна и административна терминологија, још пре Душанова времена, показује доста утицаја византијског, као нпр. у речима и појмовима: парик, метох, пронија, панађур, прикија. стас, перивол, екс д, харисати, гарепсати. метекати. номик, кефалија, севаст, прахтор, апоклисијар, кастрофилакс и сл., да црквено, чисто грчко, уређ ње и називе и не подвлачимо нарочито. Византијско право улазило је у наше земље најпре преко цркве и црквеног законодавства, које је нарочито својим типицима и преводом Номоканона освештао св. Сава.

Душан је свој З коник прогласио 21. маја 1349. у Скопљу на сабору, пошто ј дуже времена био проучаван и припреман. Нова допуна, доста велика, објављена је п т година доцниј , 1354. Први, већи, део, са 135 чланова, прилично систематски поређаних, садржи претежно одредбе државног и административног права, док други део нема доследног система и носи карактер накнадног дометања, које су изазвале непосредне потребе. Извори законодавне радње Душанове још нису проучени систематски и исцрпно, те се не може у сваком случају са сигурношћу одвојити шта је рецепција византијског и старог римског права, шта остатак нашег обичајног права, а шта евентуално позајмица с које друге стране. Професор Т. Тарановски, познати стручњак за словенско право, указује у Душанову законику на трагове дубоке и тако рећи исконске старине' (нпр. враћање коња и оружја цару после смрти властелинове, што опомиње на односе у старим војничким ..дружинама'; задруга са старим међусобним зајемчавањем и др.): док је на дру-гој страни Н. Радојчић упозорио на важне чланове 171 и 172 Законика , којима се закон диже изнад царске воље и признаје му се апсолутна важност, нашавши да су позајмице из византијских Василика. У сваком случају, Душанов законик представља значајан и искрен напор да се цело државно уређење стави на правну основу и да се код свих поданика његове државе добије уверење о закону као уједначавајућем чиниоцу у Царевини. Код српског елемента, где је правно осећање чувано готово само по традицији, овом законодавном радњом развијао се смисао за правну одговорност и чињени су покушаји да се место старих обичаја уведу делимично нови, освештани у животу једн Царевине дугим низом векова или година.

Душан је грчко законодавство, исто као и грчку цивилизацију, сматрао напреднијим од српскога и примао га је не само за нове грчке него и за старе српске области. Допуном из 1345. годин он судско уређење грчких градова проширује на све градове његове државе, налазећи да ј правнички боље. Али тако нису поступали западни племићи, који су господарили у грчким областима. У XIII и XIV веку, фран-цуско, каталонско и млетачко племство у Атини и у Пелопонезу, на Кандији и на Кипру донело је собом систем персоналних закона. Потпуна права уживају само 'Франци' који се управљају по својим феудалним законима. Грчко право потиснуто је у позадину, Грци су сматрани за нижу, освојену расу. И само поједини Грци добијају великом муком privilegium francitatis, повељу на повлашћена франачка права и постају онда пуноправни држављани. Тога нема у Душановој држави; цар готово и не зна за националне и покрајинске разлике, него тежи да створи јединствен правни систем.'

Србија Душанова времена, по свом карактеру, била је сталешка држава. Племство и свештенство имали су повлашћени положај: они су сачињавали и сабор српске земље. Остало становништво, уколико нису били грађани и занатлије (пос бно рудари) са својим нарочито утврђеним правилима, беху прости себри. Себри би. према том, сачињавали наш трећи сталеж, коме су, истина, припадали и грађани, али са више права. Највећи део себара био је сељак, слободан (у ограниченој мери) и закупник меропх'. Они су, и један и други. били везани за земљу и стајали су у извесним обавезама према власнику свога села или засеока, који су обично били: владар или чланови владарског дома, цркве и манастири и црквене власти (добра архиепископије, епископије и др.) и властела. Због војне дужности, коју су морали вршити код световних господара, а од које су често били изузети људи на црквеним имањима, сељаци су бежали на ова друга, све док то Законик није забранио, из лако разумљивих разлога. По чл. 139 меропх је имао права. уколико се према ему поступа против закона, да се парничи чак и са самим царем, и да му нико не сме за то учинити каква зла. Несумњиво је тачно, иако то у Законику није нигде изрично наведено. да су сељаци, у свом селу, имали извесну самоуправу.

С Душановим закоником , Србија је постала правна монархија у пуном смислу те речи: хтело се да се појам самодршца не поклапа с појмом својевољца, као што је то раније, поред свих ограничења датих традицијом, личном обавезом и признањем извесних права, могао бити случај. Јачањем свог угледа и царске моћи Душан није хтео да јача и власт своје воље или своје уди, него је, у напону својих успеха, изашао са свечаном објавом, која је прогласила законитост основом државног поретка и њој подвргла све власти, с царском заједно.