XIII

IV .,fiдelis noster' II

yђe XII

У интересу тобоже старих и стечених права обе су цркве, и Барска и Дубровачка, извршиле у то време читав низ фалсификата папских була. Године 1247. израдише Дубровчани на папској курији да се барски каптол подвргне Дубровачкој цркви. Кад је у мају те године дошао дубровачки каноник Матеј у Бар, да изврши решење, наишао је тамо на непредвиђен отпор. Барски каптол изјављивао је да он не признаје то решење, а пук и клирици узрујано су викали: Шта се нас тиче папа? Наш је папа господин наш краљ Урош!' Син градског кнеза с еколико младића морао је лично да спроведе Дубровчане до пристаништа, да их не би разјарена светина и телесно напала. Овакво држање католичког елемента даје најбоље сведочанство о успеху толерантне политике краља Уроша. Ма колико се узимало у обзир да су се Барани овако држали јер су били у питању њихови локални интереси и патриотизам места, ипак би тешко бил веровати да e једна католичка општина претпоставити једног краља шизматика папи, ако тај краљ и његова политика доиста то не заслужују. Обавештен о тој ствари папа, за чудо, није осудио толико Баране колико Дубровчане. Водећи у првом реду рачуна о интересима цркве. а нешто и из политичких разлога, папа је 1248. године именовао за барског архиепископа једног веома цењеног црквеног мисионара и свог пријатеља Јована де Плано Карпинија. Њему је поверио да тачно проучи овај спор.

Дубровачка Република је већ 1249. године стала тражити савезнике. Те годин обећао је бан Нинослав Дубровчанима да e их штитити у случају напада српског краља. Суседног хумског кнеза Андрију, српског вазала, склонили су те исте године да им даде обећање како e лепо примити Дубровчане који њему добегну, и да им даде изјаву да неће поћи на њих с њиховим непријатељима. По том би изгледало, и то је врло вероватно, да су се Дубровчани бојали напада српског краља због свога држања, а не да је иницијатива потицала од њих. Али, кад су, мимо сваког очекивања, они дали ухватити и затворити барскога надбискупа, кривица за изазивање пада на њих. Почетком 1252. године водила се на папској курији права парница између Барана и Дубровчана, у присуству обојице архиепископа; а у лето те године пошао ј Урош на Дубровник. Мала Република успела је да за овај мах смири краља с мало штете иако су духови били узрујани. Урош се љутио што се преговори у Риму бесконачно отежу, и осорно је изјавио да у његовој држави нема никакве власти ни папа ни Римска црква; краљ Владислав отишао је још даље, па је чак и псовао папу и назвао псима и њега и све кардинале. Изненађује, свакако, и упорност Дубровника, који је тражио, поред толиког устручавања са српске стране, да његова црква буде врховна власт једне већ моћне краљевине. Не попуштајући никако, а уплашени нападом од 1252. године, Дубровчани желе да се још боље осигурају и да с добрим савезником евентуално сами пређу у напад. Таквог савезника нашли су у Бугарима.

У лето, 15. јуна 1253, склопљен је у Дубровнику савез између његове владе и Бугара. и то изрично врху зло творење краља Уроша'. По том уговору, Дубровчани су имали дати помоћ Бугарима и на копну и на мору и предати им све градове које буду узели. Дубровчани e као награду добити слободну трговину по Бугарској, све раније повластице по Србији, мало проширење земљишта и врховно право своје цркве над приморским католицима Србије. Годину дана доцније, 22. маја, придружио се том савезу и хумски жупан Радослав, син Андријин. Није сигурно да ли је Радослав ушао у тај савез пре бугарског напада на Србију или услед њега. Бугари су, доиста, после склопљеног савеза, упали у Србију и продрли cv дубоко, чак до манастира Св. Петра на Лиму, који су опљачкали, а можда и на север све до Жиче. Како је дошло до бугарског повлачења из Србије није данас сигурно познато, али највероватније је да је било неког страног посредовања, и то понајпре угарског. Несумњиво је. да су Мађари 1253/54. оперисали у Босни и да се после тога као њихови вазали јављају и босански бан и хумски жупан и српски краљ. После бугарског повлачења Дубровчани су дошли у тежак положај. Осамљени. они су морали тражити мир који је склопљен 23. августа 1254. По том миру Дубровник је имао да плати један део ратне шт те. Дугогодишњи спор између њихове и Барске цркве решен је у корист ове друге; и то решен тако, што су Дубровчани одустали од парнич ња. Барска архиепископија постала је отада неоспорена католичка метропола Србије. Горе од Дубровчана прошао је жупан Радослав. После овог рата о њему се губи сваки траг: биће вероватно да га је краљ Урош свргао с власти и његов део Хума тешње спојио са својом државом.

Иза смрти цара Јована Ватаца (1254) покушаш Бугари да поврате Македонију, али нису имали среће. Неуспех у том рату изазва у Бугарској метеже и погибију цара Михаила II, а потом и грађански рат. После дугих криза би, најзад, за цара изабран Константин Тих. унук Немањин, вероватно по женској линији, после зет никејског новог цара Теодора II Ласкара. Своју повељу манастиру Св. Ђорђа Горга код Скопља Тих пише тако, да се види како је водио рачуна о свима својим везама. Он ради како су радили свети и православни цареви грчки и бугарски, и жупани и кнезови и краљеви српске земље'. Нешто више успеха имао је у својој антиникејској политици после Ватацове смрти епирски деспот Михаило. Он је искористио запосленост цара Т одора у Малој Азији и 1258. почео је непријатељства у Македонији и Албанији. Да би имао више сигурности, он је ушао током догађаја у савез са франачким кнезовима Вилхелмом Вилардуенским, господарем Ахаје и Манфредом, краљем Сицилије. Овоме је, као мираз уз своју кћер, уступио Крф, Драч, Валону, Канину и Берат. Као некад за врем на Роберта Гвискара што су Нормани из јужне Италије закорачили у Албанију, сматрајући тај пут као најприроднији да се одатле шире према унутрашњости Балкана и загосподаре Јадранским морем, тако се имало поновити и овог пута. Албанија убрзо постаје домена франачких господара.

Краљ Урош је с почетка имао извесних веза с царем Ватацем. Као непосредни суседи, Бугари су му изгледали опаснији и он је радо гледао њихово потискивање од никејског господара. Али посл Ватацове смрти Урош хладни према Никејцима, можда зато што му с чинило да су, после многих успеха, сувише ојачали своју моћ. Можда због каквих родбинских веза, он прилази Михаиловом савезу, у ком западњаци имају тако видног удела, а можда му је изгл дала сигурнија и добит у савезу малих. Године 1258. почела су непријат љства. Епирци су освојили највећи део западне Македоније, помагани од Срба. Заповедник византијске војске и хисторичар Георгије Акрополит беше се повукао у прилепски град и ту се затворио. И Срби су преко Кичева кренули на тај град и узели су га, разбивши једну грчку војску која им је била пошла у сусрет, али нису могли да освоје саму прилепску тврђаву, односно онај град, који се, на једном стрмом брегу, издиже изнад вароши и који је данас познат под именом Марково Кале. Срби су кренули после тога на Скопље и освојили га, а прилепска се тврђава, на крају крајева, предала заједно са својим заповедником, кога у оковима дведоше у Арту. Усред ових борби умре цар Теодор II, порем тивши пред крај памећу. Тек после дужих криза дође за његова наследника војсковођа Михајло Палеолог, човек храбар и способан, али личан и безобзиран. С њим долази на власт нова византијска династија Пал олога, која влада све до пропасти Цариграда и грчке државе.

Кад се учврстио на престолу, цар Михаило пребаци одмах војску у Евро у, да прими борбу с тамошњим непријат љима. Његов брат Јован потуче код Костура удружене Епирце и Франке, па одмах настави даље продирање. Брзо падоше Охрид, Девол и околна места. Такви су становници тих западних области', образлаже Акрополит себи за оправдање ту појаву, да се у тим крајевима народ без много отпора мири са оменама власти, лако се подвргавају свима господарима'. Само с помоћу свог зета Манфреда, коју му овај посла у најтежи час, могао је Михаило да се одржи у својој области Епира и северне Тесалије. Грци су заузели ч аву Македонију, а потисли су и Србе из Скопља. Изгледа да је краљ Урош, видећи судбину Епираца, сам повукао своју војску из Македоније и тако избегао тежу борбу са никејским трупама. На српско подручје оне нису прелазиле.

Али главни византијски успех овог победничког ратовања беше васпостављање њихове власти у Константиновој престоници. Једним ним препадом, 25. јула 1261, заузеше никејске трупе Цариград и протераше отуд Латине и њиховог цара Балдуина II. Цар Михаило Пал олог, као обнављач Византије, отац отаџбине', свечано је метнуо на главу царску круну у Аја Софији. Његова политика после тог успеха има више амбиција. Он је у сукобу с много суседа, а нарочито с Бугарима, против којих војује дуже али без сталне среће. Са Србима се у то време није носио. Они су били једним делом заузети на северу, као помоћници Мађара, у њиховим борбама с чешким краљем Пшемислом Отокаром II (1260. године).

Када су Срби постали нека врста угарских вазала не да се тачно утврдити на основу извора; ја лично мислим да је то била цена угарског посредовања у српску корист за време српско-бугарског рата 1253/54. године. Српске помоћне чете помињу се у угарској војсци изрично уз сигурно вазалне Босанце и Бугаре области деспота, после цара Јакова Светослава. Да српско-угарске везе постану ближе, оженио се старији син Урош в, Драгутин, Катарином. кћерком краља Беле IV. Кад се женио Белин син, Бела млађи, 1264. годин , у сватове код Беча дошао је и краљ Србије'. вероватно краљ Урош главом. Можда је те везе с Мађарима развијала краљица Јелена, а можда су оне и последица непосредних угарских успеха 1253/54. године у Босни и њихова учвршћивања у Мачви.

Када су у Угарској 1267. године настале борбе између старог краља Беле и његовог првенца сина Стевана, које су узеле велике размере и завршиле Белиним поразом, и када се чинило да је Угарска, усл д тих борби, знатно ослабљена, решио се краљ Урош да се опрости њихова туторства и да се и сам окористи тим заплетима. Исто је то мало раније покушао и бугарски деспот Светослав. али без успеха. Да би успео према Мађарима. Урош је хтео да с осигура пријатељством с Грцима. Цар Михаило је радо прихватио везе са Србима. Против њега спремала се из јужне Италије врло озбиљна акција, којој је био на челу Карло Анжујски, брат француског краља Луја IX, краљ обеју Сицилија. У мају 1267. склопио је он уговор с прот раним латинским царем Балдуином, на двору папе Климента IV, да се почн наскоро с обновом Латинског Царства. Његова је војска посела Крф, узевши то као етапу за даље акције. У таквим приликама цар Михаило је морао водити рачуна о држању Срба. Споразум између њ га и њих био је брзо готов и да би био солиднији требало је да краљевић Милутин, други син Урошев, узме Михаилову кћер Ану, и да он као царски зет постане наследник престола. Међутим, неуспех Урошев с Мађарима поквари све планове. Он беше почетком пролећа 1268. продро у Мачву, али га ту Мађари потпуно потукоше и заробише. Мађари су и пр ма краљу Урошу, као и према деспоту Светославу, показали доста пажње; они су их задржали на престолу. тражећи само више гарантија за будућност. Те су се гарантије, међу осталим. састојале вероватно и у том, да се краљевићу Драгутину, као угарском зету и приврженику, да удео у власти и већи утицај на државне послове. У актима после тога Драгутин се доиста. назива млађи Краљ'.

На политику Урошеву утицали су нарочито догађаји у суседству после 1271. године, односно после смрти епирског д спота Михаила, кад се његова држава распала у два дела и кад су Анжујци из јужне Италије, користећи се тим, посели главне албанске градове Драч, Валону, Берат и Кроју и још нека места. Балкански народи, противници Грка, почеше се спремати да ухвате тешње везе са Карлом Анжујским. У септембру 1271. очекивани су на анжујском двору посланици Србије, Бугарске и Албаније, иако његова војска тек 1272. године почиње своје операције у Албанији. Тад су Анжујци створ ли први пут посебну албанску државу regnum Albaniae', на чијем је челу, у њихово име, стајао капетан-маршал, са седиштем у Драчу. Шест угледних албанских таоца седело је, међутим, на двору краља Карла. У мају 1273. српски и бугарски посланици долазе на Карлов двор, где их врло лепо примају. Краљица Јелена је сродница Карлова, а краљ Урош се изрично зове одлични пријатељ'. У овај анжујски савез улази и тесалски господар, севастократор Јован, који се домало орођава с Урошем и даје своју кћер за његова ина Милутина. Испало је, дакле, тако, да је грчки цар, који је први кренуо мисао о савезу балканских држава против нове латинске инвазије, добио тај савез против себе. Србија је, после узалудне акције против Мађара, ушла потпуно у везе са западњачким силама; краљ Драгутин важи као у арски поузданик, а краљица Јелена је најсигурнија потпора западног свештенства и, с њим у вези, и заточник западне оријентације.

Дубровник је 1265/66. године подизао своје јаке бедеме с копнене стране, да би обухватио подграђе Св. Николе де Кампо и боље бранио пристаниште'. У исто време тражена је у Млецима и помоћ против опасног рашког суседа. Занимљиво је да је тада, као добра католикиња, краљица Јелена била на страни Дубровчана и да им је чак, писмено, понудила услуге на рачун свог мужа и државе, којој је била краљица, обећавајући им да ће их на време извештавати о краљевим наредбама. Да ли је тада дошло до непријатељстава и каквог су обима она била није познато: тек од 1268. године повећава Република свој годишњи данак краљу. Али ни тај нови споразум није био дуга века.

Године 1275. дошла је српска војска поново под Дубровник, под вођством самога краља, и хтела је јуришем да га заузме. Дубровачки кнез, Петар Ћеполо, први пут у дубровачкој историји, не ограничи се само на успешну одбрану, него сам, с војском, изврши из града препад на Србе и потисну их од градских бедема. После тог успеха поче дубровачка флота нападати српске обале и пљачкати их. У једном таквом нападу настрадаше Дубровчани осетно од једне српске заседе, која похвата око 40 њихових племића. Бенедикт Гундули као вођа и један Млечанин, заменик Ћеполов. бише, по наредби Урошевој. ослепљени. Дванаест дубровачких посланика, обучених у црно одело, преклињали су новога дужда, Ђакома Контаринија, да их помогне с флотом, после чега су два млетачка посланика, који стигоше на две галије, посредовали те се мир наскоро обновио.'

Годину дана после тога дошло је, по угарском примеру, и у Србији до борбе између оца и сина. Млади краљ Драгутин, у ког су Мађари, као у свог зета, имали више вере, добио је помоћ од угарског двора и са том он је потукао очеву војску на Гатачком пољу, у јесен 1276. Архиепископ Данило у Драгутиновом житију приказује ствар тако. као да Урош није хтео да, по обећању, одели сину једну већу област за владање и да је овај, онда, био присиљен да власт отме силом. У ствари, на Драгутина је деловао пример његовог таста. краља Стевана V, и тадашње неодређено држање Урошево у борби између Грка и Анжујаца. Краљ Урош повукао се после пораза у Захумље, можда у требињску област, и доскора се закалуђерио и постао монах Симон. Умро је вероватно 1280. године. а сахрањен је у својој л пој задужбини, у Сопоћанима, Рашкој на извору, у манастиру који је, као и Милешева, очувао најлепше српске фреске XIII века. Збацивање Урошево није прошло у Србији без протеста. Сем краљице Јелене, која је осуђивала то дело. против њега је био и главни представник Српске цркве, архиепископ Јоаникије. који је због тога напустио свој положај. После cv, из захвалности, краљица Јелена и краљ Милутин дали пренети његово мртво тело у Сопоћане, да лежи поред Урошевог тела.

Значај Урошеве владавине ни е био у политичким успесима: ти су како се види, били или врло мали или, понекад, никакви. Чак би се могло рећи да је линија његове спољашње политике, врло кривудава, завршила умногом негативно. Његова вредност претежно је у унутрашњем јачању државе: а у спољашњој политици његова је г авна заслуга само у томе што је, за разлику од своје браће Радослава и Владислава, уместо њихове пасивне увео више активну политику. покушавајући да је води више самостално. Он је тражио нове ориј нтције, а није хтео да се, као његова браћа, држи само једне линије. без имало личне иницијативе. У тим тражењима није био увек срећне руке, али је прилично погодио општи пут барем у једном правцу; савез са западњацима против Византије била је једина политичка могућност да Србија постигне извесне користи, ако не одмах и непосредно а оно, под добрим вођством, у скорој будућности. У унутрашњој политици његов је успех неоспоран. С каквим је разумевањем средио црквене односе у земљи види се најбоље по том, што га католици зову чак својим папом, и што православни архиепископ с њим заједно напушта своју власт. Да учврсти православље и да династију тешње веже с црквом, он је свакако доста допринео да његов брат Предислав постане архиепископ Сава II, по угледу на њиховог великог стрица. За Урошев двор је учени светогорски калуђер Доментијан писао житија св. Саве и св. Симеона Немање.

Краљ Урош је први почео експлоатисање рударства у Србији, а посебно сребрних мајдана у Брскову, и то, по свој прилици, помоћу саских рудара који су испред Татара пребегли из Ердеља у Србију. Све вести о рударском раду у Србији и Босни пре Урошева времена немају поуздане основе. Прве капитале за тај посао давали су Дубровчани и Которани као комисионари Млечана; можда је због неког финансијског питања и дошло до каснијих сукоба између краља и Републике св. Влаха. Први српски бронзани новац по грчком узору почео је да K je краљ Радослав, али тај покушај није имао готово никаква привредног значаја. Српски средњовековни новац почиње сигурно тек од краља Уроша. Он је почео ковање сребрних динара, по угледању на млетачке матапане, који су господарили у трговачком промету по источном делу Средоземног мора, и тај тип новца задржан је и од свих његових наследника. Тим је српска држава примила, у новчаном погледу, западњачки карактер; према западу је, преко Котора и Дубровника. упутила и свој главни извоз не само рударских него и других домаћих сировина, претежно сточарског порекла (месо, вуна, коже, сир, восак и сл.).

Краљ Драгутин остао је читавог свог живота одан Мађарима, поред свих криза и промена кроз које је прошла њихова држава крајем XIII и на почетку XIV века. Исто је тако остао у пријатељству и са напуљским двором. Утицај сродничних веза преко Драгутинове жене Катарине био је у оба случаја од знатног утицаја. Драгутин уопште има доста обзира у својим односима према западњацима; Млетачка Република нема разлога да се тужи на њ, исто као и наш Дубровник. Ради тога краљ Драгутин ужива симпатије западних писаца и истиче се увек као пример честитости према млађем брату Милутину.

У Бугарској је од 1277. до 1280. беснео грађански рат. Цар Константин, сломивши ногу, беше теже покретан и није могао с успехом да сузбија предузећа многих огорчених противника, раздражених нарочито поступцима њ гове царице. Године 1277. он је изгубио круну и живот, а онда је почело страховито клање у земљи. После дугих борби и невоља дочепао се, најзад, 1280, царског престола један Куманац, Ђорђе Тертерије. Против њега су Грци радили на све стране. и онда је сасвим природно што се цар Ђорђе одмах придружио анжујском савезу против њих.

Ратовање савезника на албанској страни није било много срећно. Сами Албанци беху претежно уз Грке и у доста случајева чинили су неприлике и Србима и анжујским четама и људима. У јесен 1278. има помена о томе како Албанци нападају српске и дубровачке караване, који иду из Брскова у Котор. У јесен 1279. предати су у Бриндизију. у затвор, неки албански прваци као издајници напуљског краља. У пролеће 1281, после извесног напредовања у средњој Албанији, до Берата чете краља Карла бивају потучене и потиснуте с осетним губицима. Љут, стога, а пун планова, Карло, помоћу својих широких веза, увлачи у савез и Млетачку Републику; спрема велико предузеће против Грка; и озбиљно се носи мишљу да у најкраће време обнови Латинско Царство, коме би био на челу његов зет Филип, син Балдуина II. Али и цар Михаило не чека скрштених руку да дође ударац. Он је против краља Карла нашао савезника у арагонском краљу Петру, зету краља Манфреда, кога је 1266. године срушио напуљски господар. Као последица грчко-арагонског савеза дошло је 31. марта 1282. године. Сицилијанско вече, покољ Француза на Сицилији, и општи устанак против њих. Византијски цар бацио је угарак у саму Напуљску Краљевину, и онда није никакво чудо што краљ Карло за једно време није могао предузимати ништа на Балканском полуострву.

У вези са овом анжујском акцијом у Албанији било је и српско кретање против Грка. Оно, као ни анжујско, није вођено с почетка у великим размерама; карактеристично је, међутим, да није ишло с њим ни у истом правцу. Срби су ратовали у подручју око Шар-планине, и тек кад им се придружио један угледни грчки пребег, војвода Котаница, почели су да шире свој круг и да се упућују с појединим четама дубоко у Македонију, чак до Сера. После свог успеха у Албанији, Грци угрозише и Србе, који морадоше да се повлаче. Нешто тај неуспех, а нешто и несрећа, што је сломио ногу при јахању под градом Јелечем, изазваше код краља Драгутина тешку потиштеност. Архиепископ Данило приповеда да је краљ сматрао свој пад као божију казну за поступак према оцу: али је још вероватније да је на њ деловала недавна коб његова рођака, хромог бугарског цара Константина. Стога он у Дежеви, 1282. године, уступи престо свом млађем брату Милутину, а за себе задржи западни део области око Рудника, Подриње, и Хум са Требињем. Драгутин је предао престо Милутину као неке врсте регенту, желећи да наследство престола остане свакако у његовој линији, односно синовима му Владиславу и Урошицу. Тако су ствар и приказивали неки савремени страни писци; један анонимни приказивач Србије из 1308. године изрично вели како је сам Драгутин говорио да је престо уступио привремено, за време своје тешке болести после пада, и да полаже своје право на њ. Данило, међутим, каже, да је Драгутин Милутину даровао престо свој'. У манастиру Ариљу, у Драгутиновој задужбини, бележи се 1296/97. године како је тад владао млади краљ Урош самодржац', па се тек за њим помиње ктитор господин краљ Стефан, брат краља Уроша'. Касније, кад је прездравио, 1284. грдине, добио је краљ Драгутин од свог шурака краља Ладислава, а против воље његове таште Јелисавете Куманке, Мачву са Сремом, Београд и од Босне крај Соли и Усоре, које је дотле држала сама Јелисавета. Драгутин се стога и казива сремски краљ', по средишњој области своје нове државе. Његове престонице беху Београд, који тад први пут долази под српску власт, и Дебрец у Срему. Драгутинову ту област аноним из 1308. године назива Србијом, док за Милутинову има име Рашка.

У Босни, подељеној иначе у неколико угарских баната, главна личност беше у то време Стеван Котроман, господар Врхбосне, односно старе Босне. Он у јесен 1284. постаде зет краља Драгутина, узевши његову кћер Јелисавету. Та брачна веза има е после велики значај у историји

Босне и Србије.