xohe oce ao

Опљачкане беху читава струмска и серска област. Кад се Драгутин вратио натраг, не могући да издржава ратне напоре, Милутин је ратовање наставио сам, након једног малог одмора, и 1284. године, помаган од суседних арбанашких великаша. Овог пута он је заузео области дебарску, кичевску и поречку, а опустошио је крај око Охрида: Није било кога да му се противи и да га укори', каже биограф краљев. Тако су српска освајања у Македонији проширена с источног и на западни крај. Српске државне границе помакао је Милутин овим срећним ратовањем до пред градове Струмицу, Прилеп, Охрид и Кроју; највећи део Словенима насељене Македоније дошао је под српску власт.

Тежиште српске државне политике померало се све више према истоку и југу. Рашка престоница и дежевски двор напуштају се и краљевска седишта постају Приштина и Скопље. До Милутина Србија је гравитирала само према Јадранском мору; сад, овим новим освајањима, она се видно упућује и према Егејском. Док је Рашка представљала српско средишње подручје, гравитација према Јадранском мору била је природна, тамо су водиле Неретва и посредно Морача и сви главни стари путеви; Дубровник, Котор и Бар беху главне излазне тачке из унутрашњости. Од Милутина, средишња српска област постаје косовска висораван и подручје Шар-планине; ту се стјечу путеви и правци и према југу, низ Вардар, и према истоку према Брегалници, и према северу, низ Мораву, и према западу, одакле је добивала своју главну етничку снагу.

Син цара Михаила, цар Андроник II (12821328), слаб и поводљив владар, није имао снаге да спречи српску експанзију, која је за ово кратко време показала снажан полет и ненадане успехе. Он је највећи део своје активности провео у дефанзиви, и то понекад више у ставу молиоца, него што би одговарало још увек поштовања достојној снази Византије. Уосталом, било је и врло тешко сузбити српску експанзију. Од Немањина времена Срби нису предузимали офанзиве великог стила, које би трошиле народну снагу, исто као што земља није страдала ни од једне теже непријатељске најезде, која би је бацила за дуг низ година у назадак. Прикупљена народна енергија тражила је да се искористи. Код брђанских елемената, као што је био српски у рашким планинама, има те неодољиве тежње да избије на чистину, у пределе лакшег живота. Војничком продирању претходило је етничко. До XII века мешовито становништво Косова и Метохије бива у XIII веку готово у већини славизирано; чак гра ански елеменат у оно мало градова Метохије и Косова добија осетан проценат српског живља. Трговачки обрачуни у Дубровнику и Котору у другој половини XIII и првој XIV века показују тај словенски прираст у довољној мери. Српском наглом јачању највише је допринело брзо развијање српске финансијске снаге. Експлоатисање богатих сребрних рудника, у Брскову, Руднику, Трепчи, Брвенику и другим местима давало је владару велике приходе, који су употребљавани у приличној мери за набавку доброг оружја и добре најамничке војске. Развијањем рударства развила се и трговина, у којој понајвише учествује млетачки капитал. Повећани трговачки промет јачао је, са своје стране, државни приход. Добивши тако јача средства, српска држава је, сасвим природно, могла доћи и до свог јачег израза. Српски замах овога времена није стога искоришћени успех једног подесног момента, него унутрашња потреба једног ојачалог организма.

Краљ Милутин је нарочито саблажњавао савремени свет својим поступцима према женама. У том погледу за њ није било никаквих препрека ни обзира. Своју прву жену, тесалску принцезу, која му је родила сина Константина, вратио је просто кући. Оженио се други пут својом пријом, сестром своје снахе Катарине, Драгутинове жене, Јелисаветом, коју је завео као калуђерицу. Од ње је добио кћер, којој је дао чудно име Царица. И њу је отерао после кратког времена и већ 1284. године венчао се са Аном, кћерком бугарског цара Ђорђа Тертерија. Данас не знамо да ли је овде била по среди нека страст или какав политички рачун. Ђорђе Тертерије, чију су земљу Татари пленили неколико пута и чију је врховну власт он признао 1285. године, није у овај мах био неки значајнији политички чинилац. Тертеријева се политика састојала у то време у том да тражи споразум на све стране; можда је он сам гледао да придобије Милутина овом брачном везом, из које је рођен Стеван Дечански.

У браничевској области беху се осилила два бугарска великаша, браћа Дрман и Куделин. У Ждрелу на Млави, у данашњој Горњачкој клисури, беху се они утврдили, одметнули од сваке власти и узнемираваху и српско и угарско суседство. У њиховој војсци налажаху се као полупљачкаши и полунајамници људи разних народности, а понајвише Бугари, Татари и Куманци. Озлојеђени на њих Мађари су почетком 1285. године упутили једну војску да их казни. Њиховом примеру следовали су мало касније и Срби. Краљ Драгутин, као непосредни сусед, покушао је сам да их уразуми, али им није могао учинити ништа, јер су се били одлично утврдили у иначе тешко проходном кланцу. Драгутин је, по свој прилици, претрпео пораз, јер Дрман и Куделин пређоше брзо у напад против њега и заузеше му извесне крајеве. Драгутин позва Милутина на договор у Мачковце на Морави и замоли га за помоћ. Милутин се одазвао. Уједињена српска војска ушла је потом у Браничево, потукла и протерала пљачкаше и њихове господаре и завладала читавом том облашћу. Браничево је предато Драгутину; тада је оно први пут дошло под српску власт и остало у њој све време после тога.

После овог пораза Дрмана и Куделина решио се видински кнез Шишман, који је можда имао неких веза с њима или полагао право на њихово подручје, да се обрачуна са Србима. Изненада, не зна се тачно које године, продро је он све до Хвосна, а намеравао је, међу осталим, да опљачка и Пећку архиепископију. Али ту је претрпео пораз од српске војске, која је дохрлила однекуд с југа, и морао се нагло повлачити. Срби су се дали у потеру за њим и гонили су га све до Видина. Шишман се с муком пребацио преко Дунава, док су Срби заузели видински град. С леве обале реке послао је побеђени кнез људе, да моле краља за преговоре. Мир је склопљен на основи: да Шишман призна врховну власт српског краља, а као јемство имало је бити Шишманова женидба са кћерком једног српског велможе. Доиста, Шишман је доскора узео кћер великог жупана Драгоша, а доцније његов син Михаило Милутинову кћер Ану, коју доцнији писци зову народски и Недом.

Ово ратовање Срба по Браничеву и видинској области доведе их у сукоб с татарским ханом Ногајем. Ногај, који је имао посебну област од подручја данашње Румуније, од Железних Врата и Дунава до иза Крима, у извесној још недовољно утврђеној вези са Златном Хордом у Русији, био је моћан господар и знатно је утицао на политичке прилике у земљама северног Балкана. Пред њим је побегао у Византију бугарски цар Тертерије и био замењен у власти војводом Смилцем, као новим бугарским царем под врховном влашћу Ногајевом. У суседним руским областима његова се реч слушала без поговора. Византијски цар Михаило Палеолог дао му је још 1273. године своју једну кћер за жену. Стога је, приликом царева спремања против Срба 1282. године, његовој војсци дошао у помоћ и један већи татарски одред. Силни Ногај, који је имао раније сукоба и с Пољацима и с Мађарима, био је спреман да нападне и Србе, јер је од Срба освојена подручја, нарочито видинску област, сматрао као своју домену. За тај напад он је већ кренуо и војску. Милутин, кога су обавестили о Ногајевој снази, уплаши се и понуди преговоре. Врло је вероватно да је краљ том приликом дао обавезе да не мисли предузимати никакве даље акције у тим областима. Као залогу за своју добру вољу упутио је Ногају као таоца свог сина Стевана са неколико друге деце из властеоских кућа. Они су остали међу Татарима све до Ногајевог слома и погибије, кад је дошло и до распадања његове државе. Хронологија тих догађаја још није сигурно утврђена; датуми се разилазе у крупној мери.

Кад су настале међу Татарима међусобне борбе, одлучио се бугарски цар Смилец да се ослободи њихове врховне власти. Да то постигне он се обратио за помоћ краљу Милутину. Споразум између Срба и Бугара имала је да утврди брачна веза између Милутинева сина Стевана и Смилчеве кћери Теодоре. Али се Смилец у Бугарско није могао одржати. Њега је срушио с власти Тертери ев син Светослав у заједници с Ногајевим сином Чеком (Чаком), кога је осле Светослав дао убити. Шта се догодило после са Смилцем није познато; сигурно је само то, да се Милутин није ради ега одлучивао ни на какве оштрије мере, пошто је у то време био заузет крупним преговорима са Византијом.

После погибије угарског краља Ладислава (1290. године) настадоше у Угарској велике борбе око његова наследства. Сва се земља поделила у два табора: за последњег Арпадовца Андрију III Млечи а', упола однарођеног и непопуларног домаћег' принца и за анжујског принца Карла Мартела, сестрића краља Ладислава, а сина краља Карла II. За анжујску страну беше добар део моћнијег хрватског племства и у почетку и краљ Драгутин и његов син Владислав, њихови сродници. Стога Владислав добија од анжујске стране 19. августа 1292. војводство целе Славоније, сем области које су већ припадале кнезовима Водичким и Франкопанима. Међутим, мало после те награде, Владислав као да је дошао у ближи додир с краљем Андријом; барем се, 1293. године, венчао с његовом нећаком Костанцом из познате млетачке породице Морозини. Иза смрти Карла Мартела (1295), напуљски анжујски двор поставио је као свог новог кандидата Мартелова сина, Карла Роберта. Драгутин овога пута није био за тог новог кандидата и правио му је извесне сметње.

У том мутном времену, од 1290. до 1300. године, бан Павле Шубић, пошто је имао Далмацију и један део Хрватске у својој власти, баца очи и на Босну. Он предузима неке мање познате војне походе у босанске земље, а шири можда свој утицај и другим начинима. Већ 7. априла 1299. јавља се први пут с новом титулом господара Босне'. Изгледа да је то била нека лична узурпација Павлова, јер упада у очи да о Босни нема помена у повељи од 4. августа 1299, којом Карло Напуљски потврђује сва права и области Шубића. Ако је и добио штогод од босанских земаља, то је с почетка могло бити само на западним странама. На истоку, област Соли и Усоре држао је краљ Драгутин, а у средишњој Босни изгледа да се још тада држао Драгутинов з т Степан Котроман.

За време ових борби око угарског престола краљу Драгутину није запала нека виднија улога. Извесни подаци говоре да је био на страни свог пашенога; то показује, сем донекле држања његова сина, нарочито препорука напуљског двора Драгутину и његовој жени да помогну Карла Роберта, који се с почетка 1300. године спремао да пређе у Далмацију, а одатле у Угарску. После се видело да Драгутин није испунио те наде, барем не одмах с почетка. Исте 1300. године кнез Ђуро Шубић доиста је и превео Карла у Сплит, а 1301. године је умро краљ Андрија. Тако је Карло остао једини претендент. Он је, природно, био обавезан Шубићима и за овај мах обасуо их је својом милошћу. Њима за вољу потврдио је њиховом сроднику кнезу Хрватину и његовој браћи босанску област Доњих крајева. Сам бан Павле уступио је свој део Босне свом млађем брату Младену 1301. године. Павлов син Младен, зван иначе и Младен II, спомиње се 1304. године као кнез Трију Поља и читаве земље хливањске'.

Угарски епископат беше навукао на се гнев папе Бонифација VIII, што није помагао његовог кандидата Карла Роберта и што је и после смрти Андријине тражио краља за Мађаре на другој страни. Да поправе свој положај, они до оше на мисао да предложе папској курији борбу против јеретика у Босни, и то и духовну и физичку. Као много пута раније, и сада је Босна имала послужит као вентил за опасну напетост у Угарској. До борбе је доиста и дошло, само је она била сложенија и тежа него што се надало у угарским круговима. У ту борбу уђоше и Шубићи. Године стајали су један против другог босански бан Стеван Котроман и бан Младен Шубић, и то чак на међи босанске државе, у области око Дрине. Стеван се вероватно повукао у области свога таста, краља Драгутина, а Шубић је ишао за њим. У јуну 1304. бан Младен је погинуо од неверних јеретика'. Борбу је наставио његов брат Павле и имао је успеха; од почетка 1305. године он се зове господарем читаве Босне' коју даје на управу свом сину Младену II. Та читава Босна' није Босна у целом географском обиму, пошто је краљ Драгутин и даље држао Соли са Усором. Како се краљ Роберт држао тад потпуно уз Шубиће, то је Драгутин охладио и према њему, поред свих сродничких веза и препорука, и чак му је правио неприлике на граници и међу великашима.

Хумску земљу држао је чврсто краљ Милутин од 1284. године, кад је Драгутин, добивши северне области, уступио требињски крај мајци краљици Јелени, и кад је Милутин запосео остале крајеве хумске земље. У њима је као намесника поставио свог најстаријег сина Константина. Краљ Милутин је током 1303/4. преговарао с баном Павлом и имао је с њим и један састанак у Вруљи близу Макарске. Према Хуму Шубићи нису били ништа много постигли: он је и даље остао у српској власти.

Краљ Милутин, видели смо, наставио је политику свог оца и брата у погледу савеза с Анжујцима. Краљ Карло беше упутио у Албанију свог сина Филипа Тарентског да управља том облашћу. Али Филип беше слаб да одолева византијским нападима, који пред крај XIII века беху постали прилично успешни. Он је око 1295. године био изгубио чак и Драч, старо исходишно место анжујских потхвата против Византије. Од Визацтинаца га је преотео и држао кратко време краљ Милутин. Године 1296. град се налазио у српској власти. Кад је и како од Срба упуштен не да се поуздано утврдити.

Грцима је било јасно да треба одвојити Милутина од Латина, да би ове могли сузбити с Балк на. Удружени Срби и Латини представљају опасност чије се све могућности не даду сагледати. Стога се у Цариграду одлучују, после неуспеха њихове офанзиве против Срба под вођством способног и хваљеног Михаила Главаса, да Милутина задовоље признавањем уступања највећег дела оних области које је он већ био освојио и да га, тако по могућности, придобију на своју страну. Као вођа посланства српском краљу би упућен крајем децембра 1298. године Теодор Метохит, доцнији велики логотет, човек вешт и проницав, који је, идући пет пута у Србију ради краљеве женидбе, сам забележио своје врло занимљиве утиске с Милутиновог двора. Из једног његовог писма добро смо обавештени како је у Србији постојала јака опозиција против споразума с Грцима; људи су говорили да је мир потребан Византији, а не победничкој Србији. Један део Грка, као Котаница, који се беху придружили Србима, бојао се краљева споразума с царем и радио је против њега. Код неких Срба, којима су ратни плен и пљачка знатно увећали приходе, било је опирања из чисто материјалних разлога.

Краљ Милутин био је, ме утим, лично вољан да преговара. Као печат уговора имала је и опет да буде једна женидба. Цар је раније био понудио краљу своју сестру, удовицу трапезунтског цара Јована II. Краљ Милутин беше пристао, али се византијској дами није ишло у непознату и за њу варварску земљу, а сем тога хтела је да остане у Трапезунту уза сина Алексија, који се није слагао са ујаком. Да не би увређени краљ ради тога отказа, прекинуо све везе, до којих је Грцима било много стало, цар Андроник понуди сад Милутину своју кћер Симониду, још младо дете од пет година. Овај четврти брак краљев, и то с дететом, само је појачао опозицију Срба против тог споразума, и код властеле и код једног дела клира; незадовољство је било исто тако и код Грка. Опозицију цариградског патријарха и његових једномишљеника цар је морао да ублажава другим уступцима и изјавом да је своју кћер просто жртвовао да изради отаџбини преко потребни мир.

Сем тога, било је и покушаја суседних владара да се осујети споразум између Срба и Грка, који би могао знатно изменити односе на Балкану. Стари савезници Милутинови, епирски Грци, односно синови тесалског деспота Јована, наваљивали су на Милутина писмима и порукама да не верује Цариграду, и да у тешњој вези с њима настави почети посао на рушењу цариградских властодржаца. С друге стране, јављали су се са својим понудама и Бугари. Удовица цара Смилца, пореклом Гркиња, иако већ у роду с Милутином, као ташта његовог сина, обратила се сада Милутину са предлогом да је узме за жену и да тако с њом добије и Бугарску Царевину. Метохит казује како усплахирена удовица и њени помагачи шаљу сваки час поруке и изасланике, преклињу краља да има пре њих на уму и да се не узда у царева обећања, јер нису

искрена нити e ce остварити'. Али Милутин оста непоколебив. Брак са византијском царском кћери ласкао му је сујети, чинио му се као награда за његове политичке успехе и дизао му углсд према брату у питању краљевског наследства.

Године 1299. дошло је до коначног споразума. Србија је задржала освојене градове, тобоже као мираз уз цареву кћер, али се зато заклетвом везао краљ на ново пријатељство, и узајамно су дати таоци. Насред Вардара, после Васкрса 1299. године, краљева трећа жена би као да је какав кривац, предата Грцима, ради њихове веће сигурности, а с њом Котаница и српски таоци, На истом месту предали су Грци Симониду и своје таоце. Милутин је сам дочекао своју младу жену; кад је прешла Вардар он је сјахао с коња и клекао пред њу. Брак са Аном раније је већ био проглашен за незаконит, да би се Милутин, мимо црквене одредбе, могао венчати и четврти пут. Тако је Стеван, Милутинов син из тог брака, постао одједном незаконито дете.

У Солуну, на састанку између Андроника и Милутина, византијско-српско пријатељство добило је још тврђу везу. У својој једној повељи манастиру Хиландару, Милутин спомиње с поносом да је на мачу добио јужну Србију, али не без сујете истиче и то како је постао зет грчког цара, који му онда даде онузи земљу у прћију'.

Ова промена Милутинове политике изазвала је незадовољство не само код пређашњих савезника него и у његовој рођеној земљи, па и у самој његовој породици. Краљица Јелена, мајка Милутинова, побожна старица, није била задовољна ни краљевим политичким држањем, ни његовим необичним браком. Милутинови поступци показивали су безобзирност једне врло тврде, сујетне и себичне душе. Грци су, изгледа, знали нешто о том јер су од Милутина изрично тражили да се на уговору о миру закуне и Јелена. Милутин се извињавао мајчином старошћу и даљином и тегобом пута. Ово тражење Грка да краљица мајка уз краља буде јемац мира свакако је важан доказ за политички значај и утицај Јеленин. Милутиново држање оштро је осуђивао и његов брат Драгутин. Има вести да је тада помишљао и на оружан сукоб, прозирући очевидно и друге планове Милутинове, али се уздржао, бојећи се помо и византијске војске коју је Андроник за тај случај ставио Милутину на расположење, а немајући дрвољно потпоре у тада растрованој Угарској и на другој страни заузетим Напуљцима. Сем тога, и његов зет, Стеван Котроман, био је угрожен од Павла Шубића, па је требало обратити пажњу и на те ствари.

Први кога је погодила ова промена Милутинове политике био је Дубровник. Млечани, врховни господари мале Републике под Срђем, беху почели огорчен рат с Ђеновом, савезницом Византије. Да помогне новој тазбини српски краљ је употребио оштре мере против Дубровника, коме раније беше признао сва права и повластице дотле уживане. Он је 1301. године дао по Србији позатварати дубровачке трговце, а Дубровчани на то заузеше Мљет и блокираше ушће Бојане. Дубровачки трговци из Брскова тужили су се 8. маја 1302. својима на мору, како се у овој земљи зло чини'. Млетачким заузимањем дошло је 14. септембра 1302. до мира, по ком краљ поново створи милост граду Дубровнику'.

Милутином и новом политичком ситуацијом била је веома задовољна цариградска дипломатија. Њој је савез са Србима дошао у прави час. Да је уместо споразума морала настављати рат са Србима или, из опрезности, држати у Европи веће гарнизоне, она би имала у Малој Азији тешкоће, које, можда, не би била у могућности да отклони, а камоли да савлада. Јер баш v ово време почиње брзо продирање Турака према малоазијској обали. Ојачани као вазали селџучког икониског султаната. Турци, под својим вођом Османом, рођеним 1258. године, постају активни већ од краја XIII века. Још 1288. године потукли су они Грке код Мелангине и пренели тамо своју престоницу, потурчивши и саму варош у Караџахисару; а 1301. године пала је у њихове руке и Никомидија. После распада икониског султаната Турци почињу да стварају нову малоазиску државу. То стварање могло је бити само на рачун Византије. После ударца, који су 1301. године код Бафејона задали Турци византијском престолонаследнику Михаилу. та је опасност постала очигледна за све државнике у Цариграду. Цар Андроник, да би с више изгледа одолевао Турцима, узе под најам једну јаку дружину шпанских ратника, Каталане', који су дотле служили као најамници у борбама по Италији. У борби с Турцима Каталани су с почетка имали успеха, али већ после две године проведене у византијској служби они, пусти, недисциплиновани и острвљени крвљу, обрћу 1305. године своје оружје против својих изнајмитеља, истина не без византијске кривице, јер не беху солидни у плаћању. У току тих борби, озлојеђени Каталанци превозе се у Европу, на Галипоље и после на Касандру, и почињу одатле пустошење суседних области. Служили су једно време и једним делом и као најамници код Бугара. Од њихових насртаја б о је од 1307. г дине угрожен и манастнр иландар, који је пожртвовано и с много напора одбранио игуман Данило, чувени писац житија српских краљева и архиепископа. захваљујући добрим делом и помоћи коју му е послао краљ Милутин у људима и новцима. Биограф Данилов пише како тада није било наћи ни једну стазу куд би се могло мирно проћи. него борбе и ратнике'. Краљева помоћ уништила је један део пљачкаша. а други су се, после извесног времена, повукли у стару Грчку.

Сем с Турцима у Малој Азији, Грци су имали великих тешкоћа и са Бугарима, с којима се беху заплели у један дуг а не много срећан и сигуран рат, који су 1307. године завршили великим попуштањем. Краљ Милутин, прате и пажљиво развој догађаја, почео је сумњати у могућност одржања Византије као озбиљног политичког чиниоца. Нимало сентименталан. он је стога ушао у везе са онима који су могли доћи у обзир као евентуални пријемници њених поседа. У првом реду беше то анжујски двор. Обнова Латинског Царства беше поново стављена на дневни ред. Брат француског краља Филипа IV, Карло Валоа, беше се оженио унуком латинског цара Балдуина II и са њом добио у мираз титулу њенога деде. Помаган од брата и извесних других елемената на западу, он је почео да се спрема на рат и да тражи везе ради напада на Византију. Напуљски двор пратио је све те припреме са симпатијом. Драч је опет од 1305. године у власти Филипа Тарентског, који се спрема и на даља освајања. Be у лето 1306. године покушао је Мулутин, преко скадарског епископа, да понуди савез Филипу. Био је, наравно, с обзиром на његову моћ, радо примљен. Филип је 6. августа те године одредио свог канцелара, који је имао примити заклетву од краља, а у јесен се и сам лично састао с Милутином. Краљ Карло Напуљски је одобравао те везе и потврдио уговор. Сем са Филипом, Милутин је ушао у везе и са самим Карлом Валоом. Марко Лукарић из Дубровника и Трифун Михаели из Котора отишли су, као његови по-сланици, папи и цару' Карлу у Француску, да и с њим склопе саве .

На француском двору се, природно, јавио интерес за српску краљевину и један њихов човек, један доминикански калуђер. би упућен у Србију, да је ближе сагледа и проучи. Његов извештај с тога пута. писан почетком 1308. године, очуван је и садржи занимљивих података, иако је писан са мржњом на краља Милутина и ради њега намерно дат са неколико неистина. Српски краљ представљен је као непоуздан, развратан и суров. Пишчеве симпатије су на страни католицима пријатељског краља Драгутина, који је још и у роду са Анжујцима. Краљ Милутин се сад тобоже боји напуљског двора, јер би му краљ Карло, као католик, могао отети Приморје, у ком је већина незадовољних католика; а друго, он се боји још и тог да стварањем Латинског Царства не изгуби своје тековине, које су га довеле до близу Солуна.

Али се Карло Валоа није много обазирао на тај извештај. Он је 27. марта 1308. склопио савез с краљевим посланицима близу Мелена. Главна тачка тог савезног уговора било је заједничко освајање Византиске Империје против Андроника који влада тим царством и његових наследника'. Тим уговором Карло је потврдио Милутину као српски посед све земље и градове које је раније добио од Византије и држао у својој власти: читаву област између Прилепа и Просека. Овче поље до Штипа, дебарску област до реке Маће и кичевски крај до Хокерије', који су сви, по тврђењу посланика, доносили краљу свега 5000 флорина годишње. Врло је важно за ове територијалне потврде да их Милутин не тражи за Скопље и Полог, које свакако сматра као неоспорне у сваком случају; док се за Штип каже у ратификацији уговора да га краљ држи за се и за своје наследнике, нити желимо обавезати се претекстом заклетве (на уговор) да ћемо га напустити'. Тим уговором Милутин је обећао прећи у католичку веру и своју кћер Царицу, рођену с угарском принцезом Јелисаветом. дати за Карлова млађег сина. исто Карла. На Милутина је свакако при овим одлукама деловао и успех анжујског принца Карла Роберта, који је, иако некрунисан, већ током 1307. године постао стварни господар Угарске. Папа Климент V веровао је тврдо у то Милутиново обећање и писао је на виш страна (патријарху у Градо и прокураторима фрањеваца и доминиканаца) да приведу у дело краљево прелажење у римску цркву и да му, као знак папине пажње, предаду његову заставу. Са Милутиновим посланицима стигла су у Србију и два француска свештеника, као цареви изасланици, да приме од краља потврду уговора. Милутин их је примио и потписао уговор 25. јула 1308. у шатору код Голих Хума'. Много доцније. тек у децембру 1313, потврдио је тај уговор и француски краљ Филип.

Верујући у озбиљност тих планова Милутин је, одбацивши обзире према византијском двору, још те ист године прешао у напад. Кренуо је војску у старом правцу, према Солуну и Егејском мору. Од каталанских савезника Турака, који беху с њима заједно пљачке ради прешли у Европу, Милутин је узео у најам један део чета: 1000 коњаника и 500 пешака. Вођа те најамничке војске беше неки Мелик или како га Данило зове, Мелекиљ, Турчин, који је. служећи хришћанске владаре. постао и сам хришћанин. С том војском Срби нападоше на солунску област, али бише одбијени. Разуздана руља најамника обрну се после тога против самог Милутина. Али их овај савлада и оштро казни; Мелик би убијен, а његово друштво разјурено и премлаћено.

После извесног времена Милутину је постало јасно да је западни антивизантијски план више дело авантуристичке фантазије него реалних припрема. Његов страх од нове најезде Латина на Балканско полуострво показао се као неоснован. Успеси Филипа Тарентског у Албанији беху незнатни и без већег утицаја на балканске односе. Кад је то уочио, Милутину није дуго требало да промени своју политику и да се врати својим грчким пријатељима. Кад је то извршио не да се тачно определити, али свакако још 1309. године. У то време, 1309. године, папа Климент V прешао је у Авињон и показао тим јасно значај сукоба који су тада владали између Талијана и Француза. Ти сукоби ослабили су знатно углед папа и спречавали су, у осетној мери, њихов рад већег политичког замаха. Кад је исте те године папа проклео Млетачку Републику, учинио је само то да је један од најважнијих чинилаца у балканској политици био излучен из сарадње с њим, и то, наравно, на његову штету. Карло Валоа, човек од више комбинација, мало после савеза са Србима беше, заједно с братом, ушао у преговоре да дође и до немачке царске круне, која је погибијом краља Албрехта (1. маја 1308) остала без свог носиоца. Доцније, он је потпуно заокупљен унутрашњим питањима Француске. На промену краљеве политике можда су утицали Млечани, ко и су били огорчени на папу и Французе. Они као да су упућивал Милутина и на покрете против Албаније, односно против тамошње анжујске власти. У једном писму Млетачке Републике краљу, од 10. маја 1309, Урош се зове краљ Србије, Хума, Дукље и Албаније'. То је први помен Албаније у титули српског краља. Тај назив можда није употребила као прва српска канцеларија него баш млетачка, али је њим обележена видна линија у Милутиновој балканској политици и стога је и важан и карактеристичан.

Краљ Милутин није могао одмах предузимати веће акције у Албанији. Било је важних питања и на другој страни. Требало је помагати, најпре, Византији у борби против Турака. Једно турско одељење, као оно Меликово и отприлике исте снаге, беше под вођом Халилом засело у Галипољу и по примеру Каталана пљачкало по читавој Тракији. Византија сама није могла да их савлада; тек са српском помоћу они су 1312. године били потпуно уништени. Из захвалности према Србима цар Андроник је, међу осталим, поклонио Хиландару село Куцово. Ово је био први историјски сукоб између Срба и Турака, на европском тлу. Али није био и једини. Турско продирање у Малој Азији узимало је све ви е маха. Нису ту били у питању мањи или већи пљачкашки одреди, него свесна експанзија једне млађе и добро организоване државе. Грчке војске нису могле да одоле турским ударцима и претрпеле су више пораза. Грци су већ гледали Турке где се приближавају Никеји и Бруси и где их опасују једним снажним ланцем. Византија је, осећајући се сама слаба за борбу с њима, тражила савез на више страна. На Србе је рачунала као на хришћанске и сродничке пријатеље. Краљ Милутин одазвао се позиву свог таста, цара Андроника, и упутио је 1313. године једну српску војску, са доста властеле, у Малу Азију, под во ством великог војводе Новака Гребострека. Срби нису хтели да се подвргну грчкој команди, него су сачињавали посебно одељење. Њихово ратовање у Малој Азији било је успешно; чак у Нагоричину, у манастиру Св.Ђорђа, унесено је у црквени натпис како краљ у то лето изби Турке', док Данило говори о тамошњим српским победама у самим суперлативима.

У ово време краљ Милутин има и две тешке кризе у породици. Између њега и његова брата Драгутина односи одавно нису били искрени и срдачни. Милутин је био себичан и једном добијену власт очевидно није хтео испуштати из руку. Драгутин је желео да престо осигура свом сину, а то је према таквом Милутину могао постићи само силом. Сем тога, Драгутин је осуђивао Милутинов последњи брак и сам по себи, и ради веза са Византијом. Безимени извештач од 1308. године изрично каже, да је међу браћом избио рат и разлаз ради неслагања у питању о престолу, који је трајао још и те године. Византинци су, још приликом удаје Симонидине, дали Милутину нешто помоћних чета да би се успешније бранио од Драгутина, за кога су знали да је непријатељ те везе и политички и јер је она имала да подигне Милутинов престиж. Борбе у Босни почетком XIV века између Шубића и Драгутинова зета Стевана и састанци Милутинови с Павлом Шубићем у то време можда су с тим v вези. Ратовање између pa e имало је мањих и већих пауза. Једно посредовно је у време кад је Данило био хиландарски игуман, по свој прилици негде иза 1310. године. Кад је Милутин упутио своју војску у помоћ Грцима, Драгутин га је напао поново. Српска властела, којој је Милутин натурао своју вољу oja je осуђивала његове ћуди, прешла је у већини на Драгутинову страну. Милутина је из врло тешког положаја спасло свештенство. Оно је зазирало од Драгутинових веза са западом, док је Милутин, мада суров и безобзиран, задужио Српску цркву обилатим прилозима, зидањем и оправљањем многих манастира и јачањем свештеничког сталежа.

Вођа Милутину оданог свештенства беше познати биограф Данило, човек вешт, окретан и с пуно знања, који је некако у то време постао епископ бањски. Њему је Милутин поверио своје велико благо на чување. С тим новцем, Милутин је на дукате прикупио војску, састављену од Турака, Татара и Осета, и спремио се на прави рат. Али од тога домаћег зла плашила се цела земља. Свештенство се живо заузе да се распра стиша и да дође поново до споразума. Хиландарски игуман Никодим би упућен од оба краља и сабора српске земље у Цариград, цару Андронику и патријарху Нифону, очевидно с мисијом да тамо јави за текст споразума и вероватно добије неку санкцију. Драгутин је овом приликом проширио своју област и добио је важни Рудник; да ли је било још неких других промена није познато. Као симбол измирења дошло је подизање манастира Бањске на повлашћену игуманију, о чему је издат заједнички чувени Светостефански хрисовуљ, са учешћем оба краља. Спис писца Псеудоброкара, непријатељски расположеног према Милутину, казује исход читавог спора овако: Милутин је у борби остао побеђен. А по том Стефан (Драгутин), смиловавши се на крв свога брата, опрости му, и по својој драгој вољи подели краљевину са својим братом.' Пошто је умро Драгутинов син Урошиц, то је други син његов, Владислав, имао наследити очеву област, а Милутин да остане краљ Рашке као синовчев вазал. Ако је, под притиском, доиста пристао на то, Милутин сигурно ниједног часа није помишљао да ту обавезу заиста и одржи.

Други сукоб имао је Милутин са сином Стеваном, рођеним из брака с Аном Тертеријевом. Како је био поништен краљев брак с његовом мајком, Стеван се, одједном, обрео као незаконити син. Неки страни писци и зову га тим именом. Да је то морало вређати младог принца и охладити његове односе са оцем разуме се само по себи. Било је јасно да ће Милутинов брак са малолегном Симонидом остати неплодан. Царица Ирина, ташта Милутинова, жена врло амбициозна и предузимљива, обасипала је Милутина разноврсним поклонима с нескривеном намером да његов престо осигура једном од својих синова. Она је послала стога у Србију, негде иза 1308. године, најмлађег сина Димитрија, али се тај наскоро вратио. Младом грчком принцу учинила се српска држава сувише сурова. Да ли је после тога царица извела и други, исто тако неуспео, покушај са старијим сином Теодором, који је постао монфератски господар, како то прича један грчки хроничар, није сасвим поуздано. Међутим, готово је ван сумње да се утицај таштин на Милутина није ограничио само на то једно питање. Са Симонидом је дошло и нешто грчке дворске пратње и она је сигурно уносила своја схватања и навике у српски двор. Да то није могло проћи без протеста српских дворских лица и властеоских породица не треба ни истицати посебно. Најогорченији је био краљев син, Стеван, који је том очевом женидбом изгубио највише. Оглашен за незаконитог губио је изгледе на власт или суделова е у њој; а покушај са Димитријем казивао му је да то оглашавање није била проста формалност, него да e ce из ње извући све правне последице. У Зети, где је био намесник очев, око њега се почела купити незадовољна властела. Можда је ту било и опозиције западњачког приморског елемента против византофилске политике краљеве.

Који је био непосредан повод Стефановом устанку није познато, као ни тачно време кад је он избио. Милутин је пожурио с војском да угуши побуну. Пред очевом силом Стеван се повукао иза Бојане. Данило прича да је Милутин понудио тад сину преговоре и да је овај, дирнут, отишао оцу и молио за опроштење. Кад га се дочепао, у Милутина није било милости. Он је Стевана дао оковати, одвести у Скопље и тамо ослепити; онда га је, убогаљена, послао у Цариград, свом тасту, заједно са женом и два сина, Душаном и Душицом. Сва је cpe a била за Стевана што очева наредба о ослепљењу није до краја извршена. Крвник, који је имао да то изврши, био је поткупљен и није пробо несрећном краљеви у зенице. Бојећи се оца, Стеван је то крио за читава његова живота и стално носио завој. У Цариграду, цар Андроник је имао саучешћа према Стевану, коме је тамо умро млађи син, и са своје стране није чинио ништа што би отежавало судбину изгнаника и заточеника.

Не знамо како је краљица Јелена примила вести о овим стварима: можда их није ни дочекала. Умрла је у дубокој старости 8. фебруара 1314. Пред крај живота примила је у Скадру монашки чин, и то православни. Сахрањена је у својој задужбини, манастиру Грацу, где је по љутој зими била пренесена из свог двора, из Брњака.

Мало после мајчине смрти разболео се и краљ Драгутин. Осећајући крај живота он се покалуђерио и добио име Теоктист. Be je од раније показивао извесне аскетске склоности и oce ao потребу да своје тело кажњава ради грехова младости. Умро је 12. марта 1316, надживевши

сина Урошица, а сахрањен је не као и син му у његову манастиру Ариљy, него у Ђурђевим стубовима код Раса, у Милутиновој области. Милутин је Драгутинову наследнику Владиславу оспорио н само право на врховну власт у Рашкој него и на очев део државе. Он је одмах упао с војском у синовчеву област, ухватио је Владислава и бацио га у тамницу. Његову област сем Босне, припојио је својој држави. С краљем Драгутином, ако не и нешто мало раније, нестало је у Босни и његова зета бана Стевана. Стеванова жена морала је да бежи с децом из земље, и то судећи по том што су једни побегли у Дубровник, а други у Медведград у великој журби. Дубровник се после често хвалио како је прогната баница на његовом подручју нашла склоништа и заштите. Можда су с тим у каквој вези Милутинови напади на Дубровник 1317/18. године који су обустављени заузимањем Млечића.

У Босни се, на рачун Котроманића, проширио бан Младан II Шубић, који их је, углавном, и потиснуо видећи да се после Драгутинове смрти нема ко заложити за њих. Само, бан Младен није знао да очува тековине свог оца. Осион и прек он је изазвао против себе најмоћније хрватске племићке породице, као Франкопане, Бабониће, Нелипиће, неке приморске градове као Трогир, и босанске племиће Хрватиниће и Миховиловиће. Угарском краљу Карлу Роберту, који се и иначе носио мишљу да крши моћ великаша, добро је дошло ово огорчење против ана Младена, и он се брзо решио да бана потпуно ослаби. Вероватно, да поправи свој положај и добије нове присталице, бан Младен је довео у Босну за бана Стевана II Котроманића, сина Стевана I. Дубровчани су се после хвалили да је у том било и њихове заслуге. Нови босански бан, који је био бистра глава и врло вешт политичар, био је с почетка потпуно зависан од Младена, готово само његов намесник. Бан Младен је, на пример, молио папу за дозволу да се Стеван може венчати са кћерком кнеза Мајнхарда Ортенбуршког, с којом је био у сродству. Папа се одазвао тој молби писмом од 18. јула 1319.

Питање о наследству Драгутинових земаља које су биле угарско лено довело је до сукоба између Угарске и Србије. Краљ Карло нергично је устао против Милутиновог присвајања тих крајева. Он је, по препоруци папиној, створио против њега јак савез и организовао је нападе са више страна. Сем са севера из Угарске, против Србије се јавише непријатељи и из Далмације, које је водио Младен Шубић, и из Албаније, где су Анжујци имали своју моћну странку. Положај Милутинов беше прилично тежак. Али је Србија тада већ била толико ојачала да је из те борбе изашла не само без губитка него унеколико и као победница. Први су почели непријатељства противници с југа. Српска властела из Стона, три брата Бранивојевића, одговорише одмах нападима на суседне области Шубића, гледајући у бану Младену отвореног противника. Од 10. априла 1318. почео је он да се зове, уз све дотадашње титуле, још и главним господарем хумске земље'. Милутин се, у истом духу борбе, прозвао краљем Хрватске'. У рату који се водио 1318/19. године бан Младен је рђаво прошао и добио је мир тек посредством Дубровчана, пошто је морао дати таоце и међу њима и рођеног брата, омишког кнеза Гргура. У зиму 1318. знало се у Риму да је против Милутина устао и Филип Тарентски и читав низ арбанашких првака под вођством три брата Мусакија. Папа Иван XXII соколио је 1319. године одметнике и борце против Срба и обећавао им своју помоћ.

Покрет је изгледао доста широк. Као непријатељи Срба помињу се многи арбанашки прваци као Павле Матаранго, Виљем Аријанит, Владислав Гонома, два брата Блиништа. Али Милутин се одржа ипак и на тој страни.

Мађари су напали Милутина са севера, у Мачви и Београду. Једна војска продрла је до Колубаре, а друга је на јуриш узела Београд и запалила га. Али нити је прва могла да иде даље од Рудника, ни друга даље од Космаја. Краљ Карло је позвао папу да крене у акцију остале владаре католичког света, како би уз њихову могао да продре до мора и освоји сву Милутинову државу. Очевидно је да он не би тражио ту туђу помоћ да је сам имао довољно снаге да изађе накрај с Милутином. Папа, љут противник шизматичког краља, за кога каже да је у свему непријатељ хришћанске вере', развијао је доста живу делатност да створи гвоздени обруч око њега. Осим писама упућиваних албанским главарима и бану Младену, он је после молбе угарског краља стао позивати и чешког и пољског краља, и друге неке немачке кнезове, да помогну Мађаре и католичку ствар против рашког неверника'. Сви ти људи имали су, међутим, пречих брига код куће. а нису налазили ни довољно разлога да се упуштају у ту далеку и по њих бескорисну експедицију. Стога цела ова акција оста без последица. У запису из 1319. године на сребрном олтару што га је дао поставити у храму Св. Николе, у Барију, штованом код Срба још од Немање, Милутин је са извесним поносом дао забележити да је господар земље од мора све до реке великог Дунава'. Србија је већ довољно јака и стабилна, с успехом могла издржати ову знатну пробу оптерећења.

Јак и безобзиран у својим државничким акцијама, Милутин је такав исти био и у породичним односима. Суров, циник, човек само своје воље. Од њега и његове љубоморе пропиштала је и Симонида, која се све више развијала у лепу жену. Краљ није био више млад да би освајао; а ни раније, док је био млад, изгледа да никог није обавезао својом љубављу. Невољен ни од ког, отуђен од најрођенијих, он је имао незавидну јесен живота. Симонида је чак и бежала од њега. Искористила је мајчину смрт, 1317. године, да се врати сама у Цариград. Отуд није хтела нипошто у Србију. На претње Милутинове отац је силом натера да пође тамо. На путу, Симонида у Серезу прими монашки чин само да се спасе од Милутина. Али њен брат, деспот Константин, који је добро знао шта би бесан Милутин могао да ради после тога на штету Византије, раздера сестрину монашку ризу и предаде Симониду Србима, без обзира на њен плач и јаук. Милутин је доскора, око 1320. године, под утицајем свештенства, а нарочито архиепископа Никодима, опростио најзад сину Стевану и дозволио му да се врати у Србију. Претварајући се да је потпуно слеп, Стеван је умирио оца и добио од њега на управу жупу Будимље, где је повучен живео чекајући своје време.

Убрзо потом Милутина је нестало заувек. Изненада, 29. октобра 1321. умро је у Неродимљу, по мишљењу лекара од апоплектичког удара, једва коју недељу иза завршетка своје лепе Грачанице и пошто му је стари таст, да га одобровољи, и из захвалности, уступио манастир Св. Николе код Сера. По Милутиновој смрти краљица Симонида вратила се у Грчку и умрла је као калуђерица у манастиру Св. Андрије.

Милутин је дигао Србију до главне балканске силе. За његова времена српска држава се нагло развила у свим правцима: и културном, и економском и војничком. Њене границе обухватале су први пут браничевску област на северу. а трајно је у њен састав ушла северна Македонија. Скопље се дигло као нова престоница. Мачва с Београдом, дата Драгутину као угарско лено, постаје све више српско подручје. Милутин се не може огласити за великог само због његових оскудних моралних особина; иначе, после Немање, то је свакако најкрупнија политичка личност Србије кроз цео XIII век, односно личност која је за Србију, државнички, највише учинила. Једино је свети Сава испред њега. Напретку Милутинове државе свакако је много допринело и то, што се у њој усталила његова власт за безмало четрдесет година, па се у тако дугом раздобљу могла доследније провести извесна консолидација прилика и ојачати ауторитет централне власти, поред свих ених незгодних страна.

С Милутином је нарочито дошао процват црквене уметности и књижевности, као јасан знак општег полета земље. У његово време радила су три велика писца наше књижевности: талентовани Теодосије, прерађивач врло популарне Доментијанове биографије св. Саве и писац службе и похвала св. Симеону и св. Сави; епископ Данило, краљев политички помагач, вешт и као човек и као писац, који је дошао на лепу мисао да даде читав низ биографија српских краљева, својих савременика (краљева Драгутина и Милутина и краљице Јелене) и српских архиепископа (од Арсенија); архиепископ Никодим, дипломата Србије у традицији св. Саве, чији је велик поштовалац, који је 1319. године завршио свој важни превод типика св. Саве Јерусалимског. Сам је Милутин тражио и помагао преписивање богослужбених књига и рад око њих. Једно лепо јеванђеље, рађено по његовој жељи 1316. године и од њега поклоњено Карејској келији св. Саве, налази се и данас, одлично очувано, у ризници манастира Хиландара.

Нарочито је заслужан краљ Милутин за нашу црквену архитектуру. Он је од свих наших владара највише подигао и обновио цркава и манастира, и то не само у Србији. Наши стари летописи бележе да је он владао 42 године и подигао 42 цркве. Његова две у Србији најсјајније задужбине јесу: још и данас у целини очувана Грачаница, последње његово дело, и од Турака разрушена Бањска. За ову другу говорио је Андра Стефановић, познати стручњак у старој српској црквеној архитектури: По својим доста великим дименсијама, по техничкој савршености, по лепоти размера, по богатству орнаментике, по архитектонским облицима најсавршеније и најпрецизније изведеним, по лепо смишљеним и оригиналним капителима, ову грађевину стављам на прво место од свих грађевина у романском стилу подигнутих на српском земљишту. Колико је мени познато, сувремено талијанско грађевинарство може показати примерке само већих димензија од ове старине српске, али се ова грађевина у свему осталоме може по техници и есте-тици да равна са најсавршенијим талијанским грађевинама свога доба. И не само то, него је техника тако савршена, да слободно могу рећи да ни данашња техника не би могла показати што савршеније од ове грађевине, у погледу прецизности израде, лепоте размера и лепо смишљене и органски изведене грађевине.'

Петокубетна, у византијском стилу грађена, Грачаница, зидана с укусно сложеним редовима опека међу камењем. нема иначе друге спољашње декорације, али оставља врло леп утисак отменошћу својих линија и размера и хармонијом целине. Њен се облик данас често опонаша у модерној српској цркв ној архитектури. Од других цркава које је Милутин подигао и обновио у земљи важније су: Богородица Љевишка у Призрену (1306/7) и Тројеручица у Скопљу; храм Јоакима Ане у Студеници (1314), Св. Никита у Скопској Црној гори, Св. Константин у скопском граду и др. Упада у очи повелик број цркава посвећених св. Ђорђу: у Нагоричину (1313. године, живописана 1318. године), на Серави Св. Ђорђа-Горга, у Ораховици у Дабру. С мајком је обновио из темеља католички стари манастир Св. Срђа на Бојани. После 1299. сазидао је данашњу главну цркву у Хиландару, пошто је порушио стару Немањину; проширио је конаке и читав манастир заштитио солидним градом. Близу мора, на месту старе Самарије, подигао је град с пиргом, Хрусију, да би бранио прилаз Хиландару од разбојника с морске стране. Још и данас очувани високи пирг близу морске обале почео је већ са врха да се руши. Сем у Србији, Милутин је зидао и помагао цркве и у другим крајевима. У Солуну је подигао цркве: Света Тројица, Св. Никола и Св. Ђорђе и царски двор а обдарио је цркву Св. Димитрија. У Серу је створио обитељ св. Јована; у Цариграду је дао подићи једну цркву у чувеном манастиру Продрому. Милутин је основао и у Јерусалиму манастир Св. Арханђела као склониште за српске хаџије и као афирмацију српске државе и на тој у хришћанству тако штованој, страни. И ту је пошао трагом св. Саве, који је први подигао тамо мали манастир, откупивши једну келију. Милутинова дарежљивост проширила се и до Синаја. Ту је, у славном манастиру Богородичином, подигао храм св. Стевану, коме је посвећена и Бањска. У том манастиру постојала је. као и у Јерусалиму, лепа збирка српских рукописа XIIXVI века, која још није подробније проучена, али која је, срећом, прилично сачувана. У Цариграду је Милутин подигао и једну велику болницу, с много кревета, и купио за њено издржавање извесна села; сабрао је у у веште лекаре и дао им добру плату, да би стално били уз болеснике.

У тој болници створена је наскоро школа за учење медицине или, боље, она је добила карактер једне медицинске клинике.

Све те штедре поклоне могао је краљ Милутин да чини захваљујући својим великим приходима од нових, добро искоришћаваних рудника. Теодор Метохит у свом опису краљева двора казује, како им се Милутин представио сав накићен. Око тела имао је више накита од скупоценог камења и бисера, колико је год могло да стане и сав је трептио у злату. Цео дом блисташе свиленим и златом украшеним намештајем.' Грчко посланство, храњено обилато најразноврснијим јелима, добивало је храну на златним и сребрним тањирима и посуђу. Краљ је посланицима поклонио своје најлепше хаљине, које је само један пут носио и опасао нас је појасевима, које је тек један пут носио'. Често их је звао за своју трпезу. Оволика дарежљивост долазила је, вероватно. добрим делом и отуд што је краљ баш хтео да се истакне пред грчким посланицима, у часу кад се преговарало да постане царски зет, али је добрим делом постала и црта његовог карактера, омогућена лепим приходима.

У дубровачким књигама има нешто података о њиховом трговачком промету са Србијом на почетку Милутинове владе. По рачунању Г. Чремошника, роба коју су 1282. године српски трговци, поглавито из Брскова, узели у Дубровнику на кредит, уколико су обрачуни сачувани или уопште забележени, износила је 13.206 солида и 11 гроша. Било је свакако и робе која се узимала за готово или у размену и на кредит који није уписан. Године 1325. промет се знатно развио и износио је око 160 000 перпера годишње. Како је добар део српске трговине ишао и преко Котора и Бара, то је сума промета свакако већа. Али и овако, према дубровачком делимичном рачуну, види се лепо како је тај развој био доста брз и све већих размера.