IV

e

Као услед ватре подметнуте с више страна, читав је Балкан буктао у побуни. Дељанова војска сједини се с Тихомировом. Да не би било борбе о првенство, Тихомир би убијен, а Дељан проглашен за јединог владара.

Победоносна војска устаника продре чак до стародревне Тебе. Уз пут, као у Епиру. где су убили пореског старешину, придружише им се и други незадовољни елементи. Цар Михаило, уплашен, побеже у Цариград из Солуна, у коме се тад случајно налазио. Усред тих успеха стиже устанике несрећа. Алусијан, син фаталнога цара Владислава, који је био намесник у Ерз рику, па ради неких н правилности стављен под истрагу и прогоњен, побеже у Европу и, чувши за устанак, јави се Дељану код Острова. Он је пожурио да се постави као кандидат за престо, иако то није хтео одмах да каже. Дељан га је примио лепо, поделио чак власт с њим и дао му добар део војске, да с њом заузме Солун. Али неспособни Алусијан претрпи пораз. Да се освети Петру за прекоре, и да га уклони као такмаца, Алусијан га даде, на једној нарочито приређеној гозби, опити и ослепити. То недело не донесе му оно чему се надао; народ није био нимало вољан да пође за таквим човеком. Алусијан, видећи то, оде Грцима. Цар Михаило, обавештен о свему, пожури према Острову, нападе тамо пометену војску и порази је, а слепог Дељана зароби. Иза тог пође на Прилеп, који је бранио Манојло Ивац, вероватно сродник војводе Самуилова. Пошто су освојили тај град, Грци су пошли према северу, где су устаници дали последњи отпор код Бојане, близу Софије. Кад је и тај скршен, 1041. године, читава Македонија допала је поново под грчку власт.

Срећнији беше у својим борбама Стеван Војислав. Протеравши грчке власти, он је у својој горовитој отаџбини био несметан од Грка све док није сам дао повода за напад Цару Михаилу, који се бавио у Солуну, беше послата, вероватно из јужне Италије, једна велика пошиљка злата од 10 кентенара. Бура је лађу с тим драгоценим теретом бацила на зетску обалу. Војислав је злато, које му је тако pe дошло на ноге, запленио и задржао, поред свих протеста царевих. Тада се цар Михаило одлучио да казни одметнутог кнеза. Евнух Георгије Проват доби наредбу да крене у Зету. Тај војсковођа западе у зетским кланцима у спремљену заседу, 1040. године, и би потпуно поражен. У овој борби нарочито се истакао Војиславов син Радослав, који је убио једног од грчких заповедника и с тим унео прву забуну у њихову војску. Спречени Дељановим напредовањем, Грци нису могли одмах да понове напад, него су морали пустити да Војислав ојача и да се довољно спреми за даље борбе.

Цар Михаило није доживео нове потхвате у Зети. Умро је, још млад, крајем 1041. године. У Цариграду је цео почетак наредне године прошао у дворским побунама; царица Зое била је отерана у манастир и поново вра ена, а на престолу се за пола године изменише два цара. Од 11. јуна 1042. трећи муж царице Зое и нови цар Византије постаде изванредно лепи и храбри, али распусни Константин IX Мономах. Једно од првих дела.новога цара беше казнена експедиција против Зете. Драчки заповедник, патриције Михаило, доби заповед да покори Зету. Дукљанска хроник има вест да је цар послао посебне људе с доста злата и сребра, да покрену против Зећана рашког жупана. босанског бана и захумског кнеза. Ако би та вест била тачна, онда би то значило да те земље нису у то време биле у поузданој грчкој власти, него да су домаћи владаоци, можда под номиналном грчком врховном влашћу, имали извесна аутономна права, или су их можда сами себи проширили услед метежа у Царевини, изазваних Дељановим и зетским устанком. Ти су се владари одазвали позиву, послали своје чете у помоћ и поверили их Људовиту, хумском кнезу, као врховном заповеднику у том походу. Он, доиста, крену против Зете с требињског подручја, а Грци с великом војском (говори се о 60 000 људи) навалише од Скадра и Бара. Зећани се повукоше у црмничке кланце. Грци су опленили богате долине приморске Зете, и не хтедоше да иду дубље у планине. На повратку наиђоше све кланце око Сутормана поседнуте од Зећана. По причању Грка Кедрена, Срби су осули на Византинце камење и стене и стреле са својих висина, а ови су, не могући да употребе своје оружје, гледали само да изнесу живу главу. Настрадаше ужасно. ао вихор јурнуше Зећани за преплашеном гомилом, која је, по грчком извештају. изгубила 7 заповедника и на 40 000 људи, и гонише их све до реке Дрима.

Победивши тако Грке, Војислав се обрте према Људовиту. Изабра 50 од заробљених Грка, па их, онако заплашене и рањаве, посла пред собом Хумљанима, да испричају грчку погибију. Људовит је, међутим, неактиван чекао код Клобука. Кад је Војислављев син Гојислав стигао са зетском војском пред Клобук, није му било тешко да разбије савезничку војску. Сам је Људовит био рањен на мегдану са Војиславом и двојицом његових људи. Зетски успех био је, према томе, потпун на обе стране. Границе Војислављеве државе допреше, по Дукљанину, све до Војуше на истоку, а читава требињска област (с Конављем) на западу, заједно с неким деловима приморског Хума (до Стона), д е под његову власт. Ова је победа била извојевана крајем 1042. године.

После овог пораза Византија није предузимала ништа против Зет . Задржале су је, вероватно, у први мах опасне навале Руса, који стигоше до под саму престоницу (1043. године) и заплети с Норманима, који почеше систематски потискивати Грке из јужне Италије. На сам Балкан све чешће упадаху гомиле Печењеза. Византија је на муци с њима. Једне мити, друге шаље у војску, у малу Азију, а по предлогу намесника у Бугарској, насељава у подручју изме у Ниша, Софије и Скопља. Грамжљиви, насртљиви, непоуздани, они постају напаст Царевине; њихови походи, пљачкашки и разбојнички, допиру понекад до самога Цариграда. Војислав је због свега овога, у далекој Зети, био остављен на миру. Једино је дубровачки грчки стратег Катакалон наме-равао једну превару у стилу оних, какве су изведене против Ивца и Сермона. Он се понудио Војиславу да буде крштени кум једном његовом новорођеном сину. Војислав је, лукав и опрезан, тобоже пристао и уговорио састанак у једном пристаништу. Катакалон је стигао са ратним лађама, али кад је ступио на сухо, искочише из заседе Војислављеви људи, те га с пратњом ухватише и оковаше. Срби на то присвојише и ратне лађе, те на њима одведоше Катакалона као сужња у Стон. Војислав је умро у Прапратни, у својој престоници, и сахрањен је у цркви Св. Андрије.

После Војислављеве смрти, према причањима Дукљанске хронике, покушало је становништво требињске области, под вођством неког Доманца, да се ослободи зетске врховне власти. Наследник Војислављев, Михаило, имао је доста муке док је савладао устанике, захваљујући за коначни успех свом. у борбама с Грцима опробаном, брату Радославу. Са Византијом Михаило нема уопште никаквих сукоба. Он је био задовољан, као и отац му Војислав последњих година, да њега Византија остави на миру, да би могао средити своје односе Зети и са суседима. Византија је, међутим, сита дворских криза и сплетака решила једном војничком побуном за дужи низ година питање царства и царске династије. Године 1057, 8. јуна, проглашен је за цара Исак Комнин, први из династије Комнина, која e Византији касније дати три узастопна велика владара и која ће, последњи пут, обновити амбиције Источне Царевин Јустинијанове. Исак је владао мало, и сам је помогао да дође на престо његов пријатељ и одлични финансијер Константин Х Дука, који је имао да среди поремећену администрацију у држави. Михаило је негде око 1052. године ушао у присније везе с Грцима и добио је титулу протоспатара, а има вести и да се оженио једном грчком принцезом. Шта је Михаила определило да се приближи Византији није поближе познато; односи у суседству, колико се данас зна, нису по њ били опасни.

У XI веку Балкан је био са више страна преплављен нападима туђих народа. Руси су долазили под Цариград, Мађари су одавно почели да се спуштају преко Дунава; Печењези су се већ угнездили у неким крајевима, где се у месним именима још очувао спомен на њих (ср. на пример, Печењевце, Печеноге и сл.). Године 1065. избило је у наше крајеве још једно ново племе. То су били Кумани, по руском Половци, племенски сродници Хуна и Обра. Они су избили на Балкан за Печењезима, а потискивани од Руса. Њихова појава, 60 000 на број, значила је читав ужас. Они су као поплава прелили читаву Бугарску и допрли до Цариграда, Солуна и Хеладе, а да им грчка војска није нигде пружила озбиљан отпор. Кумане је, углавном, уништило то, што су се разлили сувише далеко, па су, онда, страдали као појединачне групе. Кад су, притешњени, замолили милост, населише их по проређеној и прилично опустелој области око Скопља, где име Куманово још и данас носи јасан траг својих некадашњих житеља. У Угарској су били много повезанији и јачи, па су се тамо одржали дуже. Још опаснији од тих северних нападача беху за Византију авантуристички Нормани, добро познати ради својих смелих подвига у историјама свих северних европских народа. Они су 1073. године имали у својој. власти ц лу византијску јужну Италију, а од онда показаше јасно своје тенденције да се пребаце и на источну страну обале Јадранског мора. Они су радили донекле у споразуму с папама, који су раскинули све везе с Византијом и 1054. годин објавили и дефинитивни прекид с Цариградском патријаршијом.

Тај важни датум коначног раскида између Рима и Цариграда, односно изме у Источне и Западн цркве, имао је значајних последица у историји Јужних Словена, па и нас Срба. Ми смо се отад поделили у две верске и културне сфере. Зета је по својим везама и географској гравитацији остала у сфери римске културе и латинског језика. У њеној приморској области све до иза Подгорице служило је само католичко свештенство још у XII веку. У Расу, било је, међутим, седиште православног епископа, чији се утицај, с грчком цивилизацијом и словенским језиком у цркви, ширио и преко државних граница Рашке, у источну Босну, која је са Србијом дуго сачињавала једну целину. Хрвати су сви дошли у западну сферу, а Бугари сви у источну. Источној сфери припадала је и сва Македонија.

Роман син некадашњег намесника Константина Диогена, беше, чудним стицајем прилика, 1067. године постао цар. Брзо потом. године 1071, изгубио је једну битку и царство. У Цариграду, по старом обичају, почеше страсне сплетке и борбе око пр стола. Роман је у Малој Азији узалуд покушао да се одржи; али је ту, на очиглед Турака. који су све више узимали маха. и сувише јасно открио унутрашње невоље Византиј . Сем Турака, Царевини се јавише непријатељи и с других страна. Јужна Италија, под вођством Нормана, сасвим се ослободи византијске власти. Ове метеже и борбе искористише. међу осталима. и македонски Словени, чији се борбени дух не беше смирио ни после толико скупих искустава. Македонски бољари, већином из околине Скопља. под Ђорђем Војтехом, чије име не казује словенско порекло, дигоше прави устанак. Можда је било за то и каква подстицаја од присталица цара Романа. Да у борбама не би остали усамљени. они се обратише за помоћ кнезу Михаилу у Зети. Сигурно је било и неког сећања на сродничке везе између Самуила и Владимира, односно на заједнички рад македонских и зетских поглавара. И устанак Војислављев, сасвим вероватно, није пао случајно кад и акција Петра Дељана. Михаило прихвати њихову понуду и даде им као поглавицу свог сина Бодина. 1073. године. Са Константином Бодином Михаило је послао војводу Петрила и врло мали број војске, свега 300 људи. Опрезан, Михаило као да није хт о да улази у велику авантуру и хтео је само да одржи в зе с покретом и да осмотри општу ситуацију.

У Призрену Бодина прогласише, према традицији која је још била жива. за бугарског' цара и по последњ м бугарском цару Петру он доби ново име Петар. Скопљански намесник, који покуша да угуши покрет, би поражен и заробљен. На то се устаничка војска, недовољно мудра, и жељна да покрет што више територијално прошири, поделила на двоје: једна пође према Нишу, с Бодином као вођом, а друга у јужну Македонију. И Михаило, помаган од Хрвата, нападе на драчку област и византијске градове у Далмацији, верујући, после првих успеха, да је покрет на добру путу. М ђутим, јужни део устаничке војске, који беше без напора узео Охрид и Девол, настрада под градом Костуром. Тамо се беше прикупила не само византијска војска него и неки бугарски и македонски великаши, који су били против устанка. Сузбивши Петрила, Византинци се обрнуше против Бодина. Кад Византинци узеше Скопље Бодин се у зиму, по снегу, упути из Ниша према Зети. Код Пауна, на Косову, стигоше га Грци, потукоше га и заробише. Тако је скрхан и овај македонски устанак. Као заробљеника одведоше Бодина у Цариград, где га затворише у манастиру Св. Срђа и Вакха. Кад је Исак Комнин послат у Сирију, упућен би тамо, у Антиохију, и млади Бодин. Одатле се спасао и вратио у отаџбину помоћу млетачких бродара, које за то беше најмио његов отац.

Кад је скрхан македонски устанак, Византија одлучи да казни и Зећане и Хрвате. Драчки намесник, Нићифор Вриеније, доби наредбу за напад. Кратки извештај његова сина каже да је он победио зетског непријатеља, да је узео таоце и да је оставио посаде у важнијим местима, нарочито далматинским, које је опет повратио ромејској власти. Карактеристична је његова опрезност. За већу сигурност војске дао је прокрчити кланце и путеве, како не би прошао у тој врлетној земљи као његов предшасник. Знамо, да је овом приликом потпуно уништена Преспа и опљачкан храм Св. Андрија. Дукљанинова хроника додаје још да је у овим борбама Михаило погубио све синове сем заробљеног Бодина. Борба је завршена 1074. године.

У Риму је, у ово време, био на челу цркве моћни Гргур VII, једна од најистакнутијих и најауторитативнијих личности у целој историји папа. Као представник божије моћи он је на земљи хтео папској власти створити не само морални него и стварни физички престиж. Он хоће папску духовну моћ да натури као државну; xo e да буде дародавац круна; главни регулатор светске политике у религиозном замаху. Он 1076. године доводи до престола хрватског краља Звонимира, али као вазала папске курије. Изгубивши поверење код Византије, кнез Михаило је морао тражити наслона на некој другој страни. Природно да га је потражио код тада силног папе Гргура, који му је од главних европских сила био најближи. Вероватно је деловао и пример хрватског краља. Папа није имао никаква разлога да Михаилову понуду не прими. У једном папском писму од 9. јануара 1078. Михаило се назива краљем. Према томе, он је ту титулу добио по свој прилици већ током 1077. године. Папа је, примањем Михаила, хтео очевидно да појача свој утицај на источној страни Јадранског мора, односно да поврати, колико може позицију изгубљену 732. године. Врло је вероватно да је папа и од Михаила тражио да призна његову врховну власт, по свом освештаном начелу. Михаило је то признао исто као и Звонимир, без икаква уштрба по политички значај своје државе. Напротив. Она је тим само добила; имала је сад формално признање с најкомпетентнијег места у Европи. Вреди забележити да је тих година, баш 1076. године, и трећа словенска држава, Пољска, добила краљевство' од истог Гргура VII.

Михаило је желео да у својој држави добије и посебну архиепископију као верску централу. томе је и писао папи Гргуру. Католици његова подручја а и он сам беше католичке вере остали су под влашћу Дубровачке епископије, коју недавно беху потчинили Сплитској архиепископији. Разумљиво је по том, што Михаило није радо гледао да његови поданици имају свог верског поглавицу у ту ој држави. Али он није дочекао да му се та жеља испуни. Тек је за време владе његова сина Бодина. 8. јануара 1089. године, Барска епископија добила дуго жељено унапређење.

У Византији, крајем седамдесетих година XI века, наста права јагма око царског престола. У борбу уђоше ништа мање од пет разних кандидата, који нису презали ни од каквих средстава. Као кандидат истиче се и познати нам драчки заповедник Нићифор Вриеније кога победи ретко способни Алексије Комнин, главни заповедник војске и домало цар Византије (1081. године). У тим византијским међусобицама Михаило није више учествовао, али је појачао свој углед. За то време је плански развијао везе с Норманима. Још 1073. године, кад је био потучен скопљански заповедник, беше у његовој војсци заробљен један лангобардски официр из доње Италије. Њега Михаило, по примеру Самуиловом, направи зетом. Овај је човек, изгледа, био нека врста Михаилова посредника. Вођа Норманске странке у Апулији, један од најбогатијих грађана, Аргирац из Барија, долази лично краљу Михаилу и у априлу 1081. удаје за Бодина своју кћер Јаквинту. Ове везе појачала је донекле и акција драчког заповедника Ђорђа Мономахата. Заражен примером свог претходника, и он је спремао устанак и сањао о круни. Ради тога је ушао у преговоре с Норманима и Михаилом. Кад је ствар постала опаснија, и кад је Алексије показао више снаге него што је овај претпостављао, Мономахат немаде снаге да се упусти у пустоловину, него добеже Михаилу.

Нормани, под вођством Роберта Гвискара, а од средине 1080. године и пристанком папе Гргура, беху се решили да се пребаце у подручје драчког темата, и да се ту стално угнезде. То су старе тежње свих господара Јужне Италије. Одатле, старим Игњатијевим путем, они су имали да се крећу према главним емпоријама Источног Царства, тражећи за своје колико освајачке толико и лакоме прохтеве погодно подручје. Византија је брзо осетила њихову опасност. И једни и други рачунаху на Србе, чија би помо у тим областима била дратоцена. Решити се, међутим, било је врло тешко, јер је исход борбе био веома неодређен. Дубровник са својом флотом пристаде уз Нормане. Млечани, бојећи се од Нормана за свој положај на Јадрану, присташе уз Византију. Вероватно је држање Млетака утицало на Србе у Зети, да се сувише не излажу. Краљ Бодин, који је некако у то време наследио оца, водио је дволичну политику. Он је тобож пристао уз Византију, и кад је цар Алексије лично дошао под Драч и он је сам довео тамо један одред своје војске. Али стварно није хтео никако да уђе у борбе ни за једну ни за другу страну. Роберт се искрцао у Валони у пролеће 1081. и убрзо је с војском пао под Драч. Док је он опседао град стиже цар Алексије у својима, али претрпи 18. октобра 1081. тежак пораз. Бодин је, стојећи по страни за време те борбе, чекао исход. После те победе Нормани освојише Драч и продирући даље узеше током 1082. године целу Македонију с Охридом, на северу Скопље, а на југозападу Епир и Тесалију.

Дукљанска традиција потврђује за Бодина карактеристику Ане Комнине, да је био врло ратоборан и пун подмуклости'. Он је, прича се, потиснуо све рођаке концентришући власт у својој руци. Он укида патријархално заједничко владање читаве породице с посебним сродницима владарима појединих жупа, који су били умногом независни. Његово држање у борби под Драчем довољно карактерише његову политику. Он искоришћава то што су Нормани пресекли везе између Зете и Византије и што су тежиште своје акције пренели више на југ. Њему је за то време остао слободан север и северозапад. Тих година Бодин је узео Рашку и направио је обичном покрајином Зете, давши јој за управнике два своја дворска жупана, Вукана и Марка. Затим заузе и Босну и постави у њој неког кнеза Стевана, исто као свог намесника.

Цар Алексије, као нскад Василије II, није клонуо после првог пораза, него енергично прибра војску за нове борбе. Од 1083. године он постепено потискује Нормане, док их после с рти Робертове (1085) није присилио да потпуно напусте Балкан. Дукљанска хроника бележи да је Бодин том приликом добио Драч. Ако је то и било а потврде за то нема то је трајало врло кратко време. Византији је Драч био и сувише важна тачка да би је они лако прегорели. Бодин не беше ничим задужио Царевину, да би она имала према њему обзира. Постоји и друга вест, исто тако недовољно сигурна, да је Бодин био посео и Дубровник и саградио у њему тврђаву. Повод за то да су дале неке династичке свађе, које је нарочито изазивала Бодинова жена Јаквинта. Бодин ј , доиста, био човек врло немирна духа. Запосленост Византије с Печењезима он је искористио да чешће врши упаде у византијске области. При једном таквом нападу био је 1090. године заробљен, али се брзо дочепао слободе, н зна с којим начином. Вративши с у отаџбину, поново постаје активан и већ 1091. године улази у нове борбе против Грка заједно с рашким жупаном Вуканом. Ана Комнина, главни грчки извор за ова доба, била је тачно обавештена да између Византије и Срба лежи читав појас земље и знала је да тај није без утврђења. То је, дакле, била византиска гранична ивица, какву су они одржавали нарочито према ратоборним народима, који су се сваки час залетали у византиске области да пљачкају и освајају.'

После 1091. године престају грчке вести о Бодину. Изгледа да је, ' заузет домаћим борбама с р ацима, био мање активан према Грцима; а биће тачно и то да је његово ропство 1090. г дине дало повода домаћим противницима да дигну главе и да је уопште Бодинов углед после тога почео да опада. С Бодиновом низбрдицом почео је да опада и значај саме Зете. Све активнији постаје. међутим, рашки жупан Вукан, који од краја XI века води главне борбе с Грцима. Поприште борбе је углавном западни д о Косова, гд се Звечан налазио у српским, а Липљан у грчким рукама. Граница је почињала на Дриму, ишла е њиме па с на североистоку проширивала у гранични руб и окр тала Топлици, пошто Врање пре Вуканових освајања није било српско.' Вуканови упади, иако четничког карактера, били су озбиљни и задавали су бриге престоници. Сам је цар обилазио погранична утврђења.

Вукан овог пута пође лично код цара са својом пратњом р ака и жупана, као прави владар. Том приликом предао је цару и тражене таоце, 20 људи, и своја два синовца Уроша и Стевана Вукана.

У ово време пада и почетак крсташких ратова. Продирање Турака у Малу Азију и освајање Пал стине са Јерусалимом давало је повода папама да крену акцију о ослобођењу, светих места'. Иницијативу је дао агилни Гргур VII. 'Кад је папа Урбан II, 1095. године, на саборима у Пјаченци стао да зазива помоћ хришћанског света за крсташки рат и у одушевљеним проповедницима, као Петру Амијенском, наишао на погодно op e, усталаса се читав запад и убрзо се организова први крсташки поход. Али крсташи, скупљени са разних страна, од белосветских авантуриста, беху све пре него заточници божји. Гибон их је назвао оштро животињама без разума и без човечности', а немачки историк Г. Кауфман рече за њих да су били поруга на религиозне циљеве, које су узели за плашт '. Један, и то већи, део тих крсташа je и кроз наше земље долазећи нам преко Угарске. Они су обично прелазили код Београда и Моравском долином ишли до Ниша, а одатле п најчешће преко Софије и Адријанопоља за Цариград. Први је прошао, у пролеће 1096. године, француски витез Готије са своја четири сина и 15 000 људи. Још испред Београда они су изазвали против себе тамошње становништво, крадући и отимајући његову стоку. А кад су прошли Београд и зашли у густе моравске шуме, између њих и тамошњег становништва почеле су се водити праве борбе.

И једна и друга страна xo e пљачку: а мржња је била велика код наших и због тога што је цео поход личио на завојевачку најезду. У густишу шума, где су их пресретали становници Мораве, погинуо је ме у осталима и сам Готије. Друга група крсташа, под в ством Петра Амијенског, хотећи да освети раније другове, изазива нове сукобе. Од њих је, већ пре преласка Дунава, страдао Земун, а после Ниш, у ком је грчки заповедник према 'њима показао доста предусретљивости, коју они нису добром вратили. И ту је један њихов одред пленио и палио и нагнао људе на освету, која је била свирепа. С тешким губицима кренуо је прилично разочарани Петар даље. Трећи одред, највећи, под в ством Готфрида Бујонског, прошао је мирно, пошто су и грчк власти и сами крсташи предузели потребне мере опр зности и пажње.

Последњи су од крсташа прошли нашим земљама Провансалци, у зиму 1096/97, под вођством тулуског грофа Рајмунда. Они су дошли у Далмацију сувим преко северне Италије и Истре, не обавестивши о томе хрватског краља. Стога је сасвим разумљиво што су на путу имали много неприлика. Хрвате и Србе њихов опис приказује као сурове и грабљиве, пуне неповер ња, који беже од њих и нећ да им чине никакве услуге. Земља, кроз коју су прошли. описана је тачно као брдовита и уз то горовита, с великим рекама; слабо је обрађена и мало настањена. Крсташе је изненађивала пустош; учинило им се да ту нема ни звери. ни тица. Становништво с , углавном, бави сточарством; а било ј пуно неповер ња и сасвим сирово. На том путу страдали су последњи одреди Крсташа и залутали и одвојени појединци. За освету. и да застраше крсташи c секли слов нским заробљеницима руке, ноге и носеве или су им копали очи. Веровали су, да је то чак имало и успеха. Тај тешки пут крсташа трајао је до Скадра четрдесет дана. У Скадру их је, међутим, краљ Бодин примио врло лепо и побратио се чак са грофом Рајмундом. Али није могао да спречи и даља узнемиравања крсташа, која су престала тек њиховим доласком у Драч.

Од крсташких похода, ма и краткотрајних, страдале су све балканске земље сем Рашке и Босне. Рашка је склоњена, не бивши ником на путу, остала потпуно поштеђена. То је несумњиво било од извесног значаја и помогло је још више јачању Вуканову.

Састанак Бодинов са Рајмундом последњи је историјски спомен, који је очуван о зетском краљу. У новом српском покрету од 1106. године њему више нема трага; умро је око 1101. године. Сахрањен је код Скадра, у цркви Св. Сергија и Вакха. Да је режим Бодинов био врло непопуларан казује изрично према њему нерасположени писац Дукљанске хронике , причајући да народ није хтео за владара његова сина Михаила ради рђавштине његове мајке', него је узео Бодинова брата Доброслава. Иза тога, зетска историја је испуњена крвавим смутњама око престола, у којима се ради власти жртвовало све. Једни претенденти делују из Драча, помагани од грчких власти и пријатеља, а други се групишу у Рашкој око Вукана, тражећи да им он осигура власт у Зети. Вукан искоришћава те смутње, улази с војском у Зету, и, заробивши Доброслава, доводи на престо Кочапара Бранисављевића, али као свог штићеника. Рашка се тако диже изнад Зете и преузима вођство у српском племену. Кочапару је тај притисак Рашке био врло тежак и он је гледао да помоћу других српских области поврати ранији значај Зете. Ради тога узима за жену кћер босанског бана, чија је зависност од Зете, услед последњих метежа постала врло лабава. Кад је покушао да и хумску земљу поврати у стари однос покорности, наишао је на отпор и погинуо у тим борбама.

Иза Кочапарове погибије дошао је на престо, опет обилажењем непосредне Бодинове линије, Владимир, син Владимира, најстаријег брата Бодинова. Овај је напустио мисао о борби с Рашком, сасвим се приближио Вукану и постао је чак његов зет. Тако је за извесно време Дукљанин говори о дванаест година осигурао својој земљи мир.

Крсташки рат у Малој Азији довео је, међутим, до сукоба између Византије и крсташа. Међу грчким противницима нарочито се истицао Боемунд, син Роберта Гвискара, пун старих наслеђених мржњи против Цариграда. Крајем 1104. године он се вратио у Европу, да тражи помоћ и савезнике против Грка, оптужујући цара као потајног помагача Турака. Знајући везе и активност Боемундову, цар Алексије 1105. године пређе у Солун, да се обавести о стању на западу Балкана и да препоручи преглед и поправку тамошњих утврђења. Усред ових спремања стиже му вест да су поново започели напади Срба из Рашке. Не може се ничим утврдити да ли је у тим нападима било какве везе с Боемундом. Вукан је с пролећа 1106. напао драчког намесника и потукао га је. Али кад му стиже глас да се цар лично, по четврти пут, креће према Рашкој и да је на путу дошао у Струмицу, он прибеже и опет свом опробаном средству: пожури да пошаље посланство и да поново понуди таоце, све као знак своје добре воље. Цар и овог пута, не желећи заплета и да би пресекао све основе за какве везе Срба с опаснијим противницима, прими извину и, штавише, смени дотадашњег драчког заповедника. Та царева добра воља и нарочито његова врло озбиљна спремања за рат деловали су на Вукана да остане у борбама између Византије и Боемунда не само потпуно неутралан него чак и пријатељски према Царевини.

Нама се чини да би у овом походу од 1106. године могли можда наћи основу за датирање догађаја око Кочапарова доласка на престо у Зети. Да није сукоб изазван мешањем драчкога заповедника у унутрашња рашко-зетска питања и да није, због тога, дошло до његове смене? Било би. ипак, мало сувише наивно, да цар толико пута верује Вукану, ако овај није могао да се брани разлозима који би цара могли уверити да он није изазивач у свакој прилици.

Хронолошки ред догађаја, који су се за све то време развијали у српским земљама, не да се тачно утврдити. Поузданих извора за тај период нема, а вести Дукљанске хронике , мада су у овом периоду нешто сређеније, нису ипак такве да се можемо на њих ослонити без устручавања. Главни моменти, према њеном причању, били би ови. Превласт Рашке у Зети није прошла без отпора. Борбе у династији не престају, захваљујући, поглавито, нескрупулозној и свирепој Јаквинти. Ова уклања с власти краљеве Владимира и старог Доброслава и враћа на престо свог сина Ђорђа. Бранисављевић , потиснути с власти и несигурни за живот, траже склоништа и потпоре у Драчу. Заповедник Драча, Јован Комнин, доцнији цар, радо употребљава прилику да се уплете у зетске односе.Грчка војска победи Ђорђа и заузе Скадар. За владара би доведен Грубеша Бранисављевић, очевидно као штићеник Грка. Разумљиво је, стога, што се Ђорђе обрће сада према Рашкој, у коју се склонио, док му је мати Јаквинта била ухваћена у Котору и послата у Цариград, где је и умрла. Уз помоћ Рашке Ђорђе, у једној бици код Бара, савлада Грубешу, који и сам погибе. Поучен искуством, он нуди измирењ Бранисављевићима и уступа некима на управу поједине жупаније. Сами Бранисављевићи нису више сложни између себе: едни примају понуђене жупаније. други иду у Рашку, а трећи и даље остају с Грцима. Смрт жупана Вукана у Рашкој знатно је помогла Ђорђу да се не само учврсти него и да појача утицај Зете.

У Рашкој беху настали метежи, и Ђорђе их искористи да на тамошњи престо доведе синовца Вукановог, Уроша. кога су рођаци као супарника били затворили. Природно је да се Урош осећао зато обавезним Ђорђу, и да је у њему гледао заштитника. Овај успех Ђорђев довео је до нових сукоба с Бранисављевићима, који се сад сви обра ају за помоћ грчком заповеднику у Драчу. У Драчу више није био Јован Комнин од 1118. године он је постао цар Византије. У Драчу се памтила његова политика према зетским династичким сплеткама и стога нови заповедник радо у заједничку акцију с Бранисављевићима. Српски претенденти, с византијском војском, пођоше у два маха на Зету. Други пут, краљ Ђорђе би потучен и побеже у Црмницу. Земља, заморена тим династичким прегоњењима, поче да се буни. Први се диже Котор, а и Рашка се одметну од Зете. Краљ Ђорђе, као бегунац, лутајући из места у место, паде у руке противника и би одведен најпре у Драч, а одатле у Цариград, где је и умро. За краља у Зети, као грчки вазал, дође Градихна Бранисављевић.

У тим борбама изгубљене су главне тековине Војислављеве и Михаилове државе. Зета је изгубила слободу и дошла је поново под врховну власт Византије. Измучен, народ је дочекао туђинско посредовање као неку врсту олакшања. Главни представници народног суверенитета били су тешко компромитовани; изгледало је да земља постоји и мора да страда само због њих.

На Стону је недавно изближе проучена једна мала црква Св. Михаила. Цео њен склоп и грађевински и декоративни на крај XI или на почетак XII века. Само име свеца коме је црква подигнута под живо на зетске господаре, код којих је име и култ Михаилов сасвим разумљив. Стон је, зна се, био у њиховој власти. У тој цркви очувана је и фреска владара ктитора, на жалост без имена, и с њом још понешто од старог живописа. То је најстарији портрет наших владара, а то су уједно и најстарији средњовјековни афрески у читавој Југославији'. Љ. Караман, који је подробно проучио ту цркву, налази, да је овај стонски живопис рустична али врло интересантна интерпретација ранороманичког италског сликарства'.