II cpe e je Тај свој самостални став он одржава до краја. Иако је после заузео Бугарску и њену престоницу Преслав, он тамо неће да преноси своје седиште, него остаје веран Преспи и Охриду. У та места он је пренео и седиште Патријаршије, хотећи да патријарх буде уза њ као уз правог владара. Као непосредно наслеђе старе бугарске државе примио је царску титулу и установу патријаршије, којима је хтео и да обележи свој став према Византији и да покаже континуитет Симеонове творевине као нове државне концепције против свемоћи Цариграда. Стога је његова држава сматрана као наставак старе бугарске од свих савременика, па и од саме Византије.

Византија је пуне четири године, од 976. до 980, била заузета побуном. коју је у Малој Азији дигао војвода Варда Склир, и после тога разним устанцима за ослобођење муслимана, које је осоколила Склирова акција. Самуило примећује да су у европским областима Царевине проређени гарнизони и стога живо ради да своју устаничку акцију што више развије и учврсти добијено. Већ 979. године он са војском допире у Тесалију и опседа Ларису, коју је после дуже опсаде, у једном новом походу, освојио 983. године. Опљачкавши град, о је становништво, вероватно словенског порекла, преселио у Македонију, а мушкарце уврстио у војску. Том приликом пренео је и мошти ларишког светитеља Ахилија и подигао му цркву на једном од преспанских острва, који се данас назива Аил. Од тада датира култ овог иначе мало значајног светитеља међу Јужним Словенима. У Жеглиговској жупи подигнута је у XIV веку црква Архиљевица, а у ужичком крају постоји место и манастир Ариље. Пад Ларисе изазвао је у грчком свету разумљиво огорчење; опасност од Самуилове акције постала је до очигледности јасна за све.

За ову македонску династију везано је неколико романтичних приповедака, чију веродостојност није увек лако проверити. Нарочито су честе љубавне историје. Самуилов син Гаврило-Радомир, при освајању Ларисе, заљубио се у једну лепу Гркињу Ирину и раставио се због ње са својом првом женом, кћерком угарског краља. Године 986, казује друга прича, севастиски митрополит преговарао је за мир између Византије и Самуила. Овај је међу осталим тражио за неког свог блиског сродника сестру цара Василија II за жену. Грци су им као невесту подметнули кћер једног дворјана. Када су то дознали, Самуило и његови људи спалили су митрополита, који је довео младу, и рат је плануо наново. Грц су тада покушали да одвоје од Самуила Алусијана, неко њему врло блиско лице, које је господарило у једном делу државе. Није сигурно ко је тај Алусијан: да ли после добро познати унук Арона, брата Самуилова, или неки Аронов син. Неки бугарски научењаци држе, мислим сасвим неоправдано, да је то Арон сам, кога је Самуило

дао убити.

Сигурно е да је те године дошло до једног већег похода Васили евог против Словена. Византијски цар ударио је на Софију, главно средиште путева од Цариграда према западу, и на најисточније место докле је тада допро словенски покрет. Пред Софијом грчка војска, под заповедништвом још неискусног цара, остаје три недеље неактивна, опседајући град и расипајући се по околини због хране за себе и коње. Самуилови их људи, тако расуте, нападају, плене и убијају. Како је лоше и на брзу руку била опремљена сва војска, која није имала потребног искуства, види се најбоље по томе што јој ускоро нестаје хране. Присиљен свим тим, прича Лав Ђакон, царев пратилац на овом походу, Василије мора да се несвршена посла натраг. При том повлачењу, у кланцу такозваних Трајанових врата, нападоше их са свих страна македонске чете и направише прави покољ. Царев шатор, све благо и сав пртљаг бише заплењени. Сам Самуило је водио своју војску и 17. августа 986. однео ову победу. Њен резултат било је освајање читаве Бугарске, све до Дунава.

Као непосредна последица овог пораза беше н в грађански рат у Византији, који опет води Варда Склир и други војвода Варда Фокас. Они траже за себе царску круну. У невољи, цар Василије се обратио Русима и само са њиховом помоћу, после дуже борбе, успео је да очува престо. За време те кризе, која је трајала све до 989. године, Самуило је наставио освајања на Балкану. Тада је, вероватно. покорио Рашку и Босну и узео од Мађара Срем, у коме постоји епископија подвргнута Охриду. Тада је, исто тако, узео и Зету са Требињем. У Зети је у то доба владао кнез Владимир; престоница му беше код цркве Пречисте Крајинске, испод Катркола, а област му је обухватала данашњу Црну Гору и један део северне Албаније. Када је Самуило напао његово подручје, Владимир се склонио на брдо Облик. Остављају и један део војске да га опседа, Самуило је с осталим четама освајао друга места. Притешњен глађу и издајом, Владимир се предао, био свезан и послан у затвор у Преспу. Дукљањска хроника , која је имала једно доста поуздано житије Владимирово као извор, казује да је Самуило, љут што није могао освојити Улцињ, почео да плени и пали читаву Далмацију, све до Задра. Одатле се, у једном смелом и дотад нечувеном војном походу, преко Босне и Рашке вратио у своју област. На западу је, дакле, Самуило продро даље од цара Симеона; његова држава је уопште словенска творевина на Балкану. Никад више, све до наших дана, нису Словени имали у својој власти толико поседа. На југу, Самуило је 989. године узео Верију и Српчиште.

Прилично је позната из књижевности, у којој је више пута обрађивана, даља судбина Владимирова. Кћи Самуилова, Косара (у грчким изворима звана Теодора), заљубила се у младог сужња Владимира и измолила је у оца његову руку. Самуило је имао у својој политици и ширих потеза. Он није ишао само за тим да, приграбивши земље, у освојеним областима поступа сурово, него је желео да нове поданике што брже веже за себе и своју државу. Он је, мудро, вратио Владимиру Зету, да у њој и даље влада, али као његов човек, зет и вазал. Исто тако је вратио одузету требињску област Владимировом стрицу Драгомиру. После овог, везе између Македоније и северних српских области постале су тешње и срдачније. Српске земље дошле су под јурисдикцију Охридске патријаршије. То је појачало утицај православља и нарочито утицај и ширење македонске словенске књижевности међу Србима. У првим споменицима из Рашке и Босне на више се места јасно траг утицаја македонске школе.

У том времену, отприлике до 990. године, Самуило је освојио и Епир и драчку област. Он је био зет градског драчког кмета Јована Хрисилија, и вероватно је до Драча дошао његовом Тако је Самуилова држава излазила на три мора: Црно, Егејско и Јадранско, а на северу је била ограничена Савом и Дунавом.

Од 991. године његова ce обрће. Цар Василије II, сав војник, енергичан, доследан и непопустљив, пошто је смирио све унутрашње незгоде, прелази у офанзиву да рашчисти своје односе и са Самуилом. Вести о овом периоду македонске историје доста су помућене и несагласне, и на основу њих не да се увек створити потпуно тачна слика. Јасно је само то да Василије II има успеха, иако још нису коначни, и да постепено осваја терен. Један јерменски хроничар забел жио је једну врло важну чињеницу из овог времена. Цар је био населио у европским тематима много Јермена, дотад поузданих пријатеља Византије, и рачунао је на њих у случају потреб . Када је, међутим, избио рат, један добар део тих насељеника, са двојицом вођа, прешао је Самуилу. Да ли и ту нема посредне потврде за Самуилов ј рменско порекло и његове ближе вез са њима?

Када је Василије, због напада египатских муслимана у Малој Азији, морао 995. године прекинути ратовање у Европи и поћи на ту страну, обновио је Самуило своје ударце против Византије. Овог пута, 996. године, он је кренуо равно на Солун. Град није могао да узме, али је Грцима задао под градским бедемима осетан ударац и заробио је Ашота, сина градског заповедника Григорија Таронита. Од Солуна кренуо је Самуило на југ Грчке, све до Пелопонеза, у смелим и вратоломним продорима. Чим је добио вести о томе, цар Василије је одмах упутио против Самуила Нићифора Урана, врло способног војсковођу. Из Солуна, где је спремио сигурну одбрану, Уран је пожурио за Самуилом и у долини Сперхија наишао је на његову војску. Македонци су били изненађени, али, надајући се да Грци неће моћи прећи услед киша набујалу реку Сперхиј, не узнемирише се много. Грци су их, међутим, заобишли и изв ли ноћни препад. Словени су у тој борби љуто страдали; сам Самуило био је теже рањен и једва је успео да се спасе са исто тако рањеним сином; а његових 12 000 ратника допало је ропства.

Тај ударац је проузроковао многе даље Самуилове несреће. Једна вест говори да се он, под утиском катастрофе, био обратио цару Василију молећи мир. До мира није дошло; и то, како један источњачки извор каже, стога што се Самуило предомислио у последњи час. Чуо је, каже, да је тада умро последњи бугарски цар ваљда Роман, јер другог није било и онда се тргао. Напустио је преговоре и прогласио себе за цара. Та вест је у супротности са грчким изворима, који знају за цара Романа и после тог датума и за његову даљу судбину; а и тешко је веровати да би се Самуило проглашавао за цара баш сада, после таквог крупног пораза. Истина, сам један пораз не би био довољан да дотуче Самуила. Не мање тежак пораз претрпео је био и цар Василије, па није подлегао. Али је било разлике у карактеру тих пораза. У једном Василије, још млад и неискусан, добија ударац као поуку за будућност; он иза тога. с тврдом вером у себе, ради живо даље, иде напред и очевидно доживљава успехе. У другом, Самуила стиже ударац после читавог низа успеха, као казна за превелику смелост, у доба зрелих година када се недаће теже подносе. У новим борбама није више нападач Самуило, него Василије.

Приликом новог византијског напада 997. године Самуило је, још неопорављен, готово пасиван. Нићифор Уран је из Солуна продро у македонску област и пленио је три месеца. Од почетка новог века акцију против Македонске Царевине преузима сам Василије. Године 1001. његова војска је покорила Бугарску, заузела обе старе престонице и порушила многа утврђења. Наредне године напали су Византинци на јужне Самуилове области. Људи су, после тих грчких успеха, почели губити веру у Самуила. Његов зет, Добромир, без борбе је предао град Верију и постао византијски антипат. Други војвода, Димитрије Тихонас, предао е град Колиндрон, под условом да са војском добије слободан пролаз до Самуила. Једино је Српчиште храбро бранио војвода Николица, који је, заробљен, презрео грчке части, добегао Самуилу, покушао нове борбе, али поново био заробљен и одведен у цариградске тамнице.

После тога Василије је освојио Тесалију. У повраћеним местима систематски исељава словенско становништво, а доводи грчко. По повратку из Тесалије цар је напао и узео Воден, једну од главних тврђава македонских, која је штитила прелаз за Преспу и Охрид. pe e године, 1003. пошто су завршили ствари на југу, Грци опет настављају акције на северу. Те године нападали су Видин. Да спасе тај град, док је до сада био, мање-више, уздржан, Самуило сад предузима енергичан напад. Лицем на Велику Госпојину упао је он са војском у Адријанопољ, и опленио град који је сав био у празничном расположењу. Карактеристично је, свакако, да је Самуило подуже избегавао да поново уђе у борбу са царевом војском: он сада не иде у помоћ Видину, као што је некад журио да спасе Софију. Једино што је покушао било је то да пресретне грчку војску, када је после заузећа Видина пошла на Скопље. Василије је затекао македонску војску на изабраним положајима код Вардара. Без оклевања, он је прешао набујалу реку, напао изненађеног Самуила и задао му ударац сличан оном у долини Сперхија. Цар Василије ушао је тада победоносно у освојено Скопље, које му је, према Скиличином причању, предао бугарски бивши цар Роман. По заузе Скопља Василије је пошао под тврди град Перник, у долини Струме, али није успео ни да га освоји, ни да обећањима склони на издају његовог заповедника Кракру. Самуило је, по цареву повратку 1004. године, покушао нов напад на Солун, али сасвим узалудно.

Самуило је доживео ударце и у породици. Младог заробљеника солунског Ашота, он је био оженио својом кћерком и упутио га потом за управника драчке области. Млади Ашот (судећи по имену, и он јерменске крви), када је видео обрт среће Самуилове, издаје Самуила и бежи у Цариград. Са њим је у издаји учествовао и сам таст Самуилов Хрисилије. У Цариграду Василије лепо прими и награди Ашота, усвоји његове предлоге и поруке о томе како треба спремити напад и предају града, и поступи по њима. Године 1005. Драч је дошао поново у византијску власт.

Као што некада цар Симеон није хтео да склапа мир са Византијом, него је био стално са њом на ратној нози', тако је сада чинио и Василије против Самуила. Он му не да да одахне. Његове чете често нападају Самуилово подручје и наносе му штете. За све то време, од 1004. до 1014. године, нема више ниједне сигурне вести о ма каквом Самуиловом офанзивном покушају. Уместо тога, у страху од византијских напада, он подиже утврђења и преграђује клисуру у Струмичкој долини међу Огражденом и Беласицом. Када је Василије, почетком 1014. године, покушао да се пробије, наишао је на несавладљиве тешкоће. Увиђају да тако моћи проћи, он повери заповеднику македонске еме Нићифору Ксифијасу да обиђе положаје иза Беласице, док он буде нападао спреда. Самуило је за то време, да одврати Василија, опет послао војску против Солуна, под вођством војводе Несторице; али, та војска је претрпела потпун пораз. Ме утим, Ксифијас је извршио свој задатак. На запрепашћење македонске посаде појавиле c ce грчке чете са Беласице њој у бок и сасвим је растројиле. На дан 29. јула 1014. заметнула се одлучна битка, која је завршила потпуним словенским поразом. Сам стари Самуило пао би у византијско ропство да га није спасао један очајнички јуриш његовог сина, али су ипак обојица морали да се бекством спасавају са несрећног бојишта. Самуило се склонио у Прилеп, у један од најтврђих градова Македоније. Струмица се ипак одржала, захваљујући томе што је становништво тврђаве Мачукова камењем и стрелама одбило грчке нападе. Иначе, словенска војска је страховито страдала. У грчке руке беше пало 15 000 људи. Суров византијски цар, пун освете и да застраши, казнио је несрећне заробљенике ослепљивањем, остављају и на сваку стотину по једног ћоравог за вођу. Учинио је, вероватно, то стога што је један одред Словена, под во ством Самуиловог сина Радомира, из заседе побио један део његових војника у теснацу између Беласице и Плауш-планине. Када су пред Самуила стигли ти убогаљени војници, некад цвет његове војске, он је добио срчани удар и убрзо је умро, 6. октобра 1014. године.

Самуила је наследио његов син Гаврило-Радомир, лично веома храбар и одлучан, али без праве среће. Изморена дугим и неуспешним ратовањем његова земља беше клонула, а енергичан противник није допуштао да се прикупи нова снага. Још исте јесени, 1014, цар наставља ратовање, желећи да искористи победу. После вести о поразу цару се предао град Мелник. Чим је добио глас о Самуиловој смрти, Василије је одмах кренуо у средиште Македонске државе, у саму Пелагонију, да по могућности докрајчи рат. Његова војска заузела је Штип и Прилеп, а он је сам попалио Битољ, у ком беше подигнут двор новог цара. Кад је зазимило, вратио се Василије у Солун, почетком јануара 1015. године. Одатле је с пролећа, априла месеца. кренуо опет у Македонију, да покори одметнути Воден. Заузевши град, цар је његово словенско становништво преселио у болерски крај, а место њега је довео грчки елеменат; и то не ратаре и раднике, него праве пустахије зване конторате' копљаници. Осим тога, у кланцу, на путу за Острово и Битољ, дао је цар сазидати два нова града, Кардију и Св. Илију. Даље одатле није ишао, него се вратио у Солун.

Притиснут толиком несрећом, а без изгледа на скори успех, Радомир пови главу и посла у Солун једно поверљиво лице, једног Грка одсечене руке, да понуди мир и потпуну лојалност. Али је цар понуду одбио. Он је веровао да је македонска држава у ропцу и да јој само треба задати последњи ударац. Стога упути у могленски крај војску, коју су водили Нићифор Ксифијас и солунски заповедник Константин Диоген. Град могленски храбро је бранио војвода Илица. Морао је доћи лично сам цар, да преузме заповедништво над војском, да поткопа и потпали бедеме, и да присили посаду на предају. И одатле је мушко способно становништво пресељено, и то чак у Јерменску, у област Васпуракан. Сам град је спаљен и порушен. Одмах потом пао је и други град могленски, Нотија.

Мало дана иза тога успеха стиже цару Василију посланство од новог македонског господара, Јована Владислава. То је био син Самуиловог брата Арона, кога је Самуило дао убити. Овај је вероватно искористио недаће Самуилове и Радомирове, и пун освете, а жељан власти, убио је Радомира код места Петриска, које се налази код истоименог језера. Дукљанска хроника изрично казује да га је на то разрачунавање подстицао сам цар Василије, разумљиво из каквих побуда. Свиреп, Владислав је не само убио Радомира него му је дао убити и жену, а сина ослепити. То је било-негде с почетка јесени 1013. године, по свој прилици септембра месеца. Дошавши на власт Владислав је похитао да изјави покорност цару Василију и да замоли мир. Василије је био вољан њему одобрити оно што је Радомиру одбио; то даје, донекле, потврде Дукљаниновој причи о њиховим тајним везама. Али баш у тај мах стиже цару угледни великаш македонски, кавках Теодор, како се чини присталица старог Самуила и његова сина. Он је приказао Владислава врло црним бојама и одговарао је цара да улази с њим у везе. Предложио је чак цару да се Владислав убије и најмио је за тај посао једног Владислављевог дворјанина. Али, овај дворјанин, вернији Владиславу него Теодору, уби овог на повратку кући. Цар Василије, потакнут сумњама Теодоровим, а иначе противник македонске државе и жељан да је што пре сатре, узе ово убиство као повод да почне нови рат. Без икакве веће муке цар је овог пута продро до самог Охрида. Одатле је намеравао кренути на Драч и тамо јаче утврдити своју власт, кад му стиже вест да је један његов одред, који је оперисао у Пелагонији, настрадао од чета македонског војводе Ивца. Цар одмах п е у Пелагонију, али се Ивац повукао у планине, немајући снаге да прими борбу с главном грчком војском. Василије се потом вратио у Солун, а две војске послао у два разна правца да заузму још заостале делове македонске државе и да их смире; једну у Струмицу, а другу према Софији. Прва је узела тврђаву Термицу (Бањску код Струмиц ), а друга Бојану код Софије.

У таквим приликама шта би било природније, него прибрати све народне снаге за заједнички отпор? Крвави Владислав сматрао је да ће ојачати свој положај ако потамани све такмаце и сроднике Самуилове породице. Он стога ради о глави и зетском кнезу Владимиру. Легенда каже да је овај, поред свих спомена своје жене, а Самуилове кћери, на обећања и заклетве Владислављеве дошао у Преспу и ту, по наредби Владислављевој, био убијен пред црквом 22. маја 1016. године. Жена му је после пренела тело и сахранила у крајинској цркви. Одатле је пренесено најпре у Драч (1215. године), а после је сахрањено у новом, по њему прозваном манастиру код Елбасана (Шен Ђин). Владимирова држава пала је у плен Владиславу. Култ кнеза и мученика Владимира развио се доста рано. Једно његово латинско житије, у изводу, сачувано је у Дукљанској хроници , а потиче несумњиво из XI века. Политички значај кнеза Владимира очевидно није био велик; његов култ стога долазиће несумњиво од моралне вредности његове личности. Још увек на дан његове смрти иде ук на планину Румију носећи са собом један крст, за који верују да се на њему Владислав заклињао како му учинити преваре. Та свечаност окупља све суседе, православне, католике и муслимане. У манастиру Св. Јована Бигорског, прича се, очувана је глава Владимирова, коју је. како се верује, тамо сам донео.

С краја лета 1016. цар Василије, свршивши извесне послове у Цариграду, полази поново против Македоније. Тврди град Перник, који је одолео толиким нападима, био је главни циљ његове акције. После тромесечне опсаде (управо после 88 дана) Василије је овог пута морао да се врати. не могавши ни тада нагнати храбру посаду ни на предају ни на издају. Чим је ославило пролеће 1017. године Византинци су кренули на нови поход. Из Мозинопоља, гд је цар чешће зимовао, пошао јс према Костуру, пошто је уз пут узео још непознати град Лонг. Али

напори његови да освоји тај тврди град брзо, на препад, немадоше успеха. За дуже опседање, међутим, цар није имао времена или потребног спокојства. Ево зашто. Баш ту, њему је стигла вест да је познати бранилац Перника, војвода Кракра, ступио у савез с Печењезима, да се сјединио са Владиславом и да се спрема да, узевши Доростол, нападне цара с леђа, из Бугарске. Добивши те гласове Василије почиње да се повлачи, освајајући и рушећи уз пут градове Вишеград, Верију и пределе Острова и Молиска. На путу му јавише да је опасност унеколико прошла, пошто су Печењези одбили да суделују у борби против цара.

Василије крене нато против града Сетине, на изласку из Морихова у битољску котлину, где се налазио један царски двор македонски и велике залихе жита. Недовољно утврђен, град је брзо пао у грчке руке, с целим пленом. Македонска војска пожури у помоћ. Цар Вас лије јој посла у сусрет заповедника солунске теме, Константина Диогена. Мак донци су вешто завели и опколили његову војску и сигурно би је потпуно поразили да јој није стигао у помоћ сам цар, пожуривши са својом коњицом. Кад су македонски осматрачи угледали ту војску, у ужасном страху стадоше викати: Бежите, бежите, ето цара!' нашто сву војску обузе паника. У највећој пометености војска се разбеже на све стране, потпуно неспособна за борбу. заједно са самим Владиславом. После те победе Василијс се неко време задржа у Водену да организује нове крајеве, а онда оде на зимовање у Цариград (9. јануара 1018).

Be По примеру Кракрином д оше и многи други великаши с разних страна, из Пелагоније, Моровизда и из Липљана с Косова. У Серу стигао је цара Кракра са осталим господарима предатих градова и лично је изјавио своју подложност. Ту су му се предали и војвода Драгомуж, господар Струмице, кога цар исто направи патрицијем, и Богдан, заповедник унутрашњих градова'. Пада у очи да је, сем Кракре, код македонских војвода мало бугарских, него превлађују чисто словенска имена, као и код млађих чланова династије. Пред самим градом Струмицом дочекао је цара архиепископ Јован (Давид) са свештенством, молећи за милост у име Марије жене Владислављеве, која се одрицала свих владалачких права. То је била потпуна капитулација Македонске Царевине. У победничком походу цар је прошао Скопље, Штип, Просек и ушао је најпосле у Охрид, где је дочекан с молепствијима и клицањем. У старој престоници Самуиловој Василије је наишао на огромно богатство; било је, прича се, више од хиљаду кентенара злата и мноштво златом и бисером оки ених хаљина и накита. Ту је затекао и Владислављеву удовицу с децом њеном и Радомировом. Цар је био према њима милостив и узео их је под своју заштиту, али их је, у исто време, ставио под надзор. Чак и Владислављева сина Прусијана, који се беше, са оба брата, повукао у планину Томор и покушао да тамо организује борбу, прими у Деволу усрдно и даде му титулу магистра. Прусијан и му Алусијан и Арон вра али су се, по именима, на стару јерменску традицију породице. Код Преспанског језера цар је овом приликом подигао две нове тврђаве, Василиду и Констанцију, у част свога и братовог имена.

Али се ипак овом приликом не покорише све војводе и кнезови македонски. Војвода Ивац, познат са своје победе над Грцима у Пелагонији, није хтео да призна врховну власт Василијеву и одметнуо се у планине, да спрема устанак. Грци тумаче његов отпор тим, што је хтео да обнови Самуилову државу и узме његову титулу и положај. На планини Врохоту, у граду Проништу, Ивац је почео да окупља устанике. Тај је покрет морао бити врло озбиљан, кад је цар лично дошао у Девол да, примивши царевиће, позове на предају и Ивца, нудећи му исту милост коју је показао према осталим његовим војводским друговима, а упозоравајући га на безизгледност даље борбе. Да би добио времена Ивац уђе у преговоре, отежући их намерно што дуже. Тако је задржао цара готово два месеца. Тада нови охридски заповедник, Јевстатије Дафномил, дође на овај план преваре. Војвода Ивац славио је сваке године Велику госпојину и по старом обичају примао у тај дан у свој дом госте и намернике. Јевстатије, с двојицом својих људи, оде на Ивчеву славу. Овај га прими лепо, иако је био изненађен том посетом. После црквеног обреда Јевстатије позове Ивца на тајни договор у четири ока, па кад је овај дошао Јевстатије га, као физички јачи, обори на земљу и помоћу својих пратилаца веже и ослепи. Узрујаним гостима изјавио је да то ради у име царево. Убогаљеног Ивца одвео је потом цару Василију, који га даде бацити у тамницу. Јевстатије је, за награду, добио управу над Драчем.

Осим Ивца. зна се и за још неке македонске војводе, који нису хтели да се покоре. Тако је неки војвода Гавра мислио на устанак и ушао ради тога у везе са Елемагом Францисом, који је био заповедник Берата и признавао Василијеву врховну власт. Кад се дознало за ту заверу, Гавра је био ухваћен и ослепљен, а Елемаг се одбранио од оптужбе и задржао старо достојанство. Устанак је покушао и стари вођа Николица. Он се раније истакао као храбар бранилац Српчишта, али је најзад морао да се преда. Цар Василије га је, као сина једног угледног византијског чиновника, помиловао и именовао за патриција. Николица се наскоро вратио у Македонију и, за владе Самуилове, покушавао нове нападе на Српчиште. После слома македонске државе он се спремао за нове борбе. Али, гоњеи од Византије и царске војске видећи све скрхано, Николица се сам једне ноћи предао царевим људима. Био је окован и послат у Солун. Крајем 1018. године била је читава земља покорена, а Василије је, ради своје енергије у овим дугим и крвавим борбама, добио назив убица Бугара'.

На Малој Преспи, на острву Аилу, још се налазе рушевине старе Самуилове цркве Св. Ахила. За њу стручне архитекте налазе да представља прелазни тип јелинистичко-оријенталне школе и да има исте диспозиције као Стара митрополија у Месемврији, на обали Црнога мора. Друга Самуилова грађевина, црква Св. Германа, у селу Герману, показује утицаје анатолске школе, чије је порекло у Јерменској. Црква је та у новије време поправљана и дограђивана. Осим надгробне плоче Самуилових родитеља и брата му Давида, то су једини остаци Самуилове владавине, која је била тако необична по својим успесима, као и по наглим обртима среће. У нашој прошлости није било примера наглијег успеха и наглијег пада, као што је случај са судбином македонске државе.

На крајњем северу некадашње македонске државе, у Срему, одржао се још, после пада свих области на југу, сремски поглавица Сермо. Не могући га, без тежих напора, савладати, поручио му је византијски намесник у Србији, Константин Диоген, да жели с њим неки лични договор. Сваки је имао да поведе са собом по тројицу слуга; а састанак је требало одржати насред једне реке, вероватно Саве. На састанку, Диоген уби Серма и онда с војском крену и без муке узе град Сирмиј, односно Митровицу, који му је предала Сермова жена. Византијска власт прошири се тако, 1019. године, све до Срема на северу и Јадранског мора на западу.

Освојивши македонску државу цар Василије није показивао оне суровости, каква би се могла очекивати од њега после оног поступка са заробљеницима иза битке код Беласице; а није наставио ни онај систем хеленизације ове области, како је чинио раније заузимајући извесна места. Уместо тога, како видесмо, он је на многим положајима остављао старе кнезове и заповеднике. Самуилова држава је била подељена на четири теме, а главно седиште управника беше у Скопљу. Важнији градови и тврђаве беху поседнути поузданим грчким људима, а војничко уређење добило је, као у византијским областима Италије, карактер катепаната. Порески систем није био удешен према тежем византијском, него је остало да се плаћа за порезу мат жита, мат проса и крчаг вина.

Врло важно беше и то, што је Василије задржао аутокефалну Охридску архиепископију, која се, у традицији бивше Бугарске патријаршије, звала и патријаршијом, оставивши јој њена права и границе. Цар, истина, не признаје тој цркви патријаршијског достојанства, али то је, после пада македонске државе, у први мах мало бунило њене припаднике, пошто је на управи остала иста личност, архиепископ Јован. Овај човек успео је израдити код цара да Охридској цркви потврди све оне границе, које је она добила за време Самуилово. Повеља о том издана је Охридској цркви 20. маја 1020. Према тој и још две повеље издане 10191020. године, Охридска архиепископија имала је под собом 31 епископију, обухватајући на северу Браничево, Београд и Срем, на северозападу Рас и Призрен, на истоку Силистрију, Видин, Софију, Струмицу, на југу Верију и Српчиште, на југозападу Бутринто и Јањину. Добар део тих западних епископија добила је Охридска архиепископија на рачун Драчке дијецезе. Опсег Охридске архиепископиј обухватао је, углавном, средину Балканског полуострва и његов западни део изузимају и Албанију и Приморје. Од Бугарске је у састав Охридске архиепископије улазио само западни д о. Тежиште делатности Охридске цркве било је, дакле, на чисто словенском подручју, које је делимично и раније било, а сад дефинитивно дошло ван домашаја Римске цркве. Западни утицај у области Рашке био је деловањ м охридског свештенства потпуно сузбијен, да касније безмало сасвим ишчезне.

Као у цркви, тако је, вероватно, и у свему другом у македонској држави био видан словенски карактер њезин. Цар Василије и његови наследници дали су после Охридску цркву у грчке руке: утицај грчки постепено се јачао и осећао све више; али он није могао да знатно измени главни словенски фонд. И то једно стога, што је стварањем словенске књижевности Ћирило-Методијске школе, и стварањем словенске македонске државе развијена словенска народна свест; и друго, што је словенским радом од једнога столећа створена традиција и богат духовни капитал, који се више нису дали потиснути.

У вези са Самуиловим ратовањем против Византије догодиле су се и осетне промене у Јадранском приморју. Млетачка Република, која се знатно развила пред крај Х века, искористила је сукоб Царевине са Самуилом да ојача свој положај у Јадранском мору. Сем тога, за време унутрашњих хрватских борби, после смрти Стевана Држислава Млечани се уплетоше у хрватске и далматинске послове, штитећи своје трговачке колоније и романско градско становништво. У 9. маја 1000. године, кренуо је дужд Петар II Орсеоло против Хрвата и Неретљана, да их присили на вођење обзира према млетачким интересима. Његов поход тога пута личио је на какав тријумф. Као победилац, без напора, често и без икакве борбе, он је прошао целу источну обалу Јадрана. Нешто отпора дали су само Неретљани. Прва њихова жртва била је једна група од 40 трговаца, која се из Апулије враћала кући. Код острва Каче савладале су Неретљане многобројне млетачке лађе. У Сплиту, где је дужд на свом походу свратио, појавило се изасланство слободних Неретљана, које је тражило да се њихови саплемени и ослободе, а обећавало да e доћи дужду сам неретљански кнез са својим људима, који e дати свечану изјаву: да неће више узнемиравати млетачке лађе и да се одричу оног данка који су им раније Млечани плаћали за слободну пловидбу. Дужд пристаде и пусти заробљенике, задржавши само шесторицу као залогу за исправност обавезе. Тако се смирише Неретљани с копна. Корчулани, који уђоше у борбу с Млечанима, бише савладани. Крвав отпор дат је дужду и на отоку Ластову. Ово за гусаре врло погодно острво са својим многим драгама и кланцима било је код Млечана веома озлоглашено. Стога су сад тражили да се разруши ластовски град и да буде потпуно напуштен. Кад су Ластовљани то одбили, дошло је до борбе. Млетачка надм однела је победу;

лас овски град би срушен и опустошен. Код цркве Св. Максима, на малом једном оточићу, дође дужду на поклоњење и дубровачки епископ и изјави му оданост у име свог града. Тако је дужд Петар II с успехом завршио своју експедицију. Кад је 1018. године била срушена македонска држава, и кад победоносне византијске војске дођоше доПриморја, признадоше и Хрвати византијску врховну власт. Вероватно су то с њима заједно учинили и Неретљани. Тако је цар Василије II постао врховни господар свих Јужних Словена сем Словенаца.