II

II

међа и установа, а који управо ни до наших дана нису коначно престали.

се и данас онако исто опажати могу, као и пре толико векова.

III

III II III IV V

III

Они се тамо доселише, само што су први пут неприметно дошли, или поводом замашних насељавања, што су цареви предузимали. Кад оно разна словенска племена почеше да у самосталним гомилама узнемирују ове крајеве -источне царевине, тад је она већ имала многобројне мирне словенске становнике.

Трајне борбе и пустошења знатно умалише број становника на балканском подуострву. Остатака Трако-Илира или нестаде, или су их у планине потисли. Тек у позније доба налазимо овде онде оазе Келта и Гота, али доцније и ових са свим нестаде. Образованост, благостање и радиност тражише заклона по варошима и по утврђеним местима, ова су места била за тим крајна склоништа Јелинству, а на западу Романству. У таквим приликама на ново населише ове пределе вредни Словени, који су обрађивали земљу, а наравно да су хватали и све веће просторе, и у течају векова неприметно се пословенише остатци староседелаца, који су у њиховој околини живели.

Јер је ван сваке сумње, да ни стопу земље нису освојила она словенска племена, која су са тако великом силом упадала у ово полуострво у течају V, VI и VII века. Ове пустошне ордије или се на скоро за тим назад повукоше са големом пљачком, или их римске легије коначно распудише, а које су преостале, оне се населише као државни поданици. Са свим је природно, да је ова потчињеност била посве лабава. Поред слабости централне власти биле су на дневном реду непрестане побуне у свима крајевима византијске државе, те тако су и они одомаћени Словени кад што уживали већу или мању независност; а често су понављали праве ратове са царским легијама. Али и то стоји, да Словени нису стално освојили ни једну област на балканском полуострву силом оружја, нити су одмах по сеоби својој основали независне државе силом освајања.

Хрвати и Срби, који се појавише у првој половини VII-а века на међама источне царевине, такође нису оружјем у руци отели од византијског цара земљиште, на ком се настанише, већ се управо на царев позив онамо доселише. Дакле поред свију оних честих а кад што и огромних напада, што су Словени управљали противу визаитијске државе од потоњих година V века, ти њихови напади немају тип освајања, већ су били управо скитничка пљачкања. Они се по том настанише и раширише само поступно, или што се онамо доселише, или просто што су тамо заостали. Тако се дакле збило, те су позније поникле разне словенске државе, и ако у своме зачетку нису основане биле на темељу насилног освајања. Позније су се повећале оне, које већ постоје и ојачале словенске државе наравно и освајањем. А сада прелазимо описивању оних прилика, које су претходиле и изазвале сеобу Срба.

Године 610-е ступио је Ираклије на престо византијских царева, по што је с овога потиснуо крволока и омраженог цара Фоку, који својом осмогодишњом чемерном владом у мало што није упропастио државу.

Осим Словена, који су у другој половини VI века поново и веома грозно пустошили области балканског полуострва, па се чак и у Пелопонезу угнездили, појавио се при крају Јустинијанове владавине још и други народ на ушћима Дунава, ширећи пред собом страх и трепет. То бејаху Авари, који су насртали на области византијске царевине око 575 године. У то доба уплели се беху византијски цареви у дуготрајне борбе са силним владарима Персије, који су из основа потресли царевину. Толиким и тако страшним непријатељима нападнути цареви куповали су често големим новцем нестално и непоуздано пријатељство овога или онога варварског народа, е да би бар с те стране нешто о безбедили држави мир, те да сву силу своју прикупе противу Персијанаца. И заиста видимо, где се Авари и Словени често међу собом боре, а све у корист лукаве византијске политике. Али све то није сметало, да ови народи касније посебице или у задрузи нападају на области царевине, убијајући и робећи од једнога до другога краја.

Јустинијанови наследници Тиберије и Маврикије били су истина немоћни да таква засебна пустошења отклоне, али су се бар противу Персијанаца са неким успехом борили.

Међу тим је самовољна и махнита Фокина владавина довела царевину до крајње материјалне и моралне пропасти. Мисир и Африка, ове две велике провинције, оцепише се од државе. Европској области, која је од пустоши Словена и Авара тешко пострадада, грозила је опасност од новијих напада; азијске области, оставши без заштите, падоше у руке грабљивим Персијанцима, Не бејаше више војске, која је некада бранила царевину. Помреше ветерани, а новије чете нису могле да замене старе легије, ни по броју ни по ратничкој вештини. Државна ризница бејаше празна, а коначно исцеђене провинције нису могле приносити нове жртве. У таквим приликама чињаше се, да је неизбежан распад царевине.

Ираклије поново је спасао државу. Уложивши сву снагу своју, не штедећи црквено благо, ј ош је и свештенство побудио, да добровољно жртвује своје драгоцености отаџбини у крајњој опасности, трудио се, да од европских варвара мир откупи, а међу тим је војску организовао.

Доста је година минуло, док се савез с Аварима склопио. По овоме Авари се бејаху обвезали, да бране државу од словенских напада, не само на балканском полуострву већ и на северозападној међи. За тим је Ираклије 622 године отпочео већ одавно смишљену војну противу Персијанаца. Не спада у обим овога дела, да ма и најкраћим потезима опишемо ову заиста важну војну, која је уништењем персијске државе показала сјајан успех у шестогодишњој борби.

За наш задатак много је важнија околност, што су Авари, док се Ираклије у Азији борио, погазили мир, и уједињени са многобројним словенским племенима, 626 године напали и опсели и сам Цариград. Али се сила нападача разбила о тврде градске зидове, а још више о срчани и јуначки отпор грађана. И по што је грчка флота гомиле лаких словенских чунова уништила, мораше Авари и Словени да одступе. Тако се спасао Цариград од велике опасности, а овај је догађај оменуо Ираклија, да Аварима више не верује.

Победилац Персијанаца, на челу таке победама увенчане војске, није морао више зазирати, да ће се подунавски Словени или Авари скоро осмелити да понове нападе. Нема сумње, да би овај енергични цар потпуно сломио силу варвара, да је потоње године свога живота могао на миру проживети.

Међу тим је баш у 622 години, кад је Ираклије започео своју победну војну противу Персијанаца, настала веома замашна промена на далеком истоку, обртна тачка у преображају свију источних прилика. Бејаше то година Хеџире, или година Мухамедовог бегства. Нова наука, коју проповедаше арапски реформатор, брзо се ширила по свој Арапској и по суседним земљама. А по смрти пророка, дакле од 632 године, почеше његови везири да силом и мачем шире нову науку. Прво су на пограничне области византијске државе тако успешно напали, да се Ираклије није више сумњао, да му од те стране грози највећа опасност.

У исто се доба диже многобројно племе из своје северне постојбине и крену се на југ, северозападним међама византијске државе. Бејаше то племе словенско, Хрвати, који су тражили нову постојбину, као што су чинили и други народи за време великих сеоба. У таким приликама, предвиђајући велику војну у најближем времену, био је приморан Ираклије, да сву војску своју на најисточнијем крају своје државе прикупи, па је брижно погледао на немирне и непоуздане Аваре. Они су у то доба владали не само великом угарском низијом и Панонијом, већ су чак у Далмацију и Босну продирали. У таким околностима врло је вероватно, да се Ираклије зарадовао доласку Хрвата, који су тражили нову постојбину, и да их је употребио, да обуздају Аваре у њиховој тежњи за ширењем. По свој прилици тако се и збило, да су у то доба Хрвати молили цара, да им означи место, где би се настанили; с друге пак стране, да је цар њима та места не само радо уступио, већ је Хрвате баш позвао, да преко Саве пређу, и да заузму оне пределе, што су Авари посели били. Хрвати су заиста напали и разбили Аваре, а по том су се населили на северо-западном крају византијске царевине.

После некодико година за Хрватима дошли су Срби, њихови блиски племенски рођаци, који су на исти начин добили земљиште, где се и данас налазе.

Таква замашна насељења Словена и других народа на земљишту византијске царевине свакојако веома знатно карактеришу политику потоњих римских и византијских владалаца. У кратким потезима обележили смо ону неизбежну потребу, која је створила основу новој политици. Опустели крајеви требаше нове становнике, а таки се могоше наћи само у гомилама варвара, који се од времена на време јављаху на међама државе. Мимо то, малаксала држава већ је од више година принуђена била, да своју свуколику војну снагу употреби у одбрану источних провинција. А то је опет могла само тако постићи, завађајући ове варваре и дражећи их да се међу собом кољу. У том је опет влада најпоузданије успевала, насељавајући једно или друго варварско племе у покрајинама дуж државних међа.

Али се овде и опет рађа питање, да ли се византијска влада овим замашним насељивањима таквих ратоборних народа забринула за целину и опстанак државе? Чини се, да тога није било. Северни варвари нису на то ишли да освајају, већ просто да пљачкају, и да што веће ратне намете узимају. И у оно доба чинило се, да су ови напади мање опасни, но напади персијских и арапских организованих сила, које су смерале на освајање и стварање великих држава. Одатле прећаше дакле најозбиљнија опасност византијској држави. Што се тиче варвара, који су без икаквог државног строја живели и гомилу ратника представљали, с правом се надала византијска влада, да ће се ови дошљаци по свом насељењу, као државни поданици под управом византијских чиновника, било примањем Хришћанства, или у додиру са остатцима староседелаца, мало по мало у Грке прелити, и да ће тако по времену из њих поникнути елеменат компактнога народа. Та нада, као што рекосмо, према тадашњим приликама била је потпуно оправдана. Међу тим је историјски развитак допринео, те је та нада постала илузорна, и она политика, која је у своје време била потпуно оправдана, имала је у будућности најопасније последице за судбину византијске државе.