Стварање C Царс ва

Краљ Душан, необично развијен, главом већи од свих савременика, краљ међу свима људима свог времена у свету највиши', како прича савремени Филип Мезиер, већ прослављен у борбама због свога јунаштва, изазивао је дивљење већ самом својом појавом. o a ce

IV

e ce

VI У Србији има сада пет рудника злата, и толико исто рудника сребра, где рудари непрестано раде. И осим тога има руда сребра, помешаног са златом, који су заиста ту скоро нађени на многим другим и различитим местима, и поврх свега има великих шума и добре врсте. И ко год буде добио ову краљевину. имаће доиста прекрасну и милу драгоценост. која e имати скупу цену у свему овом веку.' Исти тај извештај казује како су Латини и Арбанаси незадовољни српским режимом; и они сви, и сваки појединце, као да би се посветили, кад би могли руке умочити у крв поменутих Словена'.

Да је ово казивање било основано на непосредном сазнању казују јасно опасне побуне те исте 1332. године. Промена на престолу у Србији као да беше охрабрила извесне нередима склоне или Србима непријатељске елементе. Арбанас Димитрије Сума и зетски војвода Благоје дигоше устанак у Приморју с пролећа 1322, помагани од извесних великаша у Зети. Мисли се да је устанак избио стога, што се ти људи нису сматрали довољно награђени за услуге у борби против Уроша III'. Други разлог може бити и онај чести и доста обични, да се после једне побуне јављају брзо и друге с људима који само у таквим променама могу да избију на површину или да задовоље своје прохтеве. Овај устанак смирен је врло брзо, и то, како се чини, мирним средствима, понајвише посредовањем Дубровчана, чији су трговци имали доста веза и утицаја у том крају.

За ово посредовање Дубровчани су били брзо награђени. Још од сукоба са Бра ивојевићима, од 1326. године, и од српског потискивања из Хума, после међусобица иза Милутинове смрти, Дубровачка Република носила се мишљу да за повећање и добро држање, те да би је могли сигурније имати и држати', како су то сами образлагали, ступи у преговоре са српским двором, да закупи Стон. Те године су преговори доиста и почели, али се није могло доћи до споразума. Радећи на том даље, Дубровчани су све више показивали тежњу да Стон не само закупе него да га потпуно купе, да би га могли обзидати и утврђивати по својој вољи'. Та жеља јављала се код њих све јаче, откад им је постало јасно да e ради Хума између Босне и Србије доћи до нових сукоба, у којима би они могли имати тешких неприлика, ако би се Стон претворио у ратно поприште. Надирање бана Стевана II према морској обали узимало је све шире размере. Оно га је, у лето 1331. године, довело чак до сукоба с Млетачком Републиком, која је енергично хтела да заштити своја острва Корчулу и Брач, на којима је разапео своје нити активни босански бан. Млетачка Република спремала је чак и једну експедицију против бана. Кад је Дубровник био позван да спреми једну лађу, извињавала се мала Република у Млецима да им је веома незгодно истаћи се против бана, који би им могао бити опасан и направити велике штете (24. августа 1331). У ствари, бан је био готов на то и без тог акта непријатељства и сматрао је за потребно да шаље у Дубровник претећа писма, да би их само направио што безопаснијим.

Дубровчани су избегавали све сукобе који им не могу донети ништа друго сем штете, и искрено су се трудили да на обе стране створе расположење за мир. Они су гледали да некако измире бана и с краљем Душаном. Босански бан био је стварни господар Хума, али је Стон, са својим полуострвом, признавао врховну власт српског краља и био његов. Да би дошли до Стона, а неизазвали било једног било другог господара на непријатељства, они су, готово у исто време, преговарали са обадвојицом. Душана су приволели да им га прода после пријатељског посредовања у Зети 1332. године. У Малом већу Републике решено је 7. јануара 1333. да се за Стон плати 8000 перпера одједном и да се, као сталан годишњи доходак, плаћа краљу 500 перпера. За подмићивање краљевих великаша одобрена је сума до 1000 дуката, а главном поверенику краљевом Которанину Николи Бући обећано ј ј дно земљиште у самом Дубровнику и нешто у Стону. Босански бан имао је добити само прве године 600 перпера, а иначе само по 500, без друге какве суме, која би се исплаћивала одједном.

Краљ Душан није имао много разлога да одбије понуду за једну област која је готово ван његова домашаја и чија би га одбрана стала несумњиво више него што сама земља вреди и него што значи за његову моћ. Он им је стога 22. јануара 1333. коначно продао Стон. Дао им је уза њ и један део Приморја до дубровачке м ђ и Посредницу ,,како оптјече Неретва до мора'. Бан је издао своју повељу 15. марта исте године. Али у тој повељи нема помена о Посредници, коју је Душан, истина, дао Републици, али коју су у ствари држали Босанци. Узалуд је Дубровник покушавао да добије и то место. Саму Посредницу нису добили уопште никад, а Приморје око Сланог припало им је т к пред крај XIV века. Кад је Душан чуо за ову Стеванову повељу расрдио се на Дубровчане и хт д да поквари целу погодбу. Уплашени Дубровчани пожурише са посланством да му објасне ствар и да га ублаже. Новом пов љом од 19. маја 1334. тражио је краљ, и Дубровчани су се на то обав зали, да у тај крај не примају друге људе из његова краљевства сем оних који су се тамо већ затекли, и да дозволе краљеве претраге у том правцу. Осим тога, дубровачка се властела заклела да у Стону и Рату остане поп српски и да поје у црквама'. У случају да дође до рата између краља и Републике, Стоњани су морали бити изузети и нису смели бити употребљени као борци на дубровачкој страни. Занимљиво је да је после предаје Стона један део угледне хумске властеле прешао од бана краљу. Тако је, на пример, поступио жупан Милтен Драживојевић, немирни сусед Дубровника, који је са својим људима крстарио од Неретве до Оногошта.

Дубровачка Република, чисто и строго католичка, није радо трпела православно свештенство и православну веру у Стону, у ком је још св. Сава основао епископију с важном мисијом у том крају, на граници православног подручја. За епископску цркву одредила је Република већ 22. августа 1335. католичког свештеника, а 1349. довела је фрањевце у то место. Да не би изазва а Душана, дубровачка је влада с почетка имала извесних обзира, али је после и тога нестало. Као средство за потискивање православних употребљена је, осим верске пропаганде, и аграрна реформа, која је на стонско земљиште доводила дубровачке племиће и као њихове раднике католичке сељаке. Захваљујући тим мерама Република је постигла да већ кра ем XIV века на Стону није било православних. Један извештај из 1394. године каже: Фратри, божијом помоћу, онај народ преобратише и покрстише и све досад преобраћају оне што сваки дан долазе у тај крај из земаља шизматика.' Стонски доходак од 500 перпера годишње примао је с почетка српски двор, а од 1350. године уступио га је Душан српском манастиру Св. Архангела у Јерусалиму.

Византијски цар Андроник III показивао је много енергије да обнови посрнули углед Византије. Али, иако је имао успеха према противни има мањег значаја, као што беху Ђеновљани, он ипак није могао да постигне оно што је желео. Византија његовог времена налазила се између два противника, набујала и неодољива, који су премашали њену снагу. На једној страни, у Азији, беху Турци, чија је снага расла сваки дан; на другој, у Европи, Срби, чији су прохтеви расли са сваким новим добитком. Сем тога, у Византији самој, као последице грађанског рата, беху остали многи неподмирени рачуни и личне освете, који су морали доводити до сукоба и разноврсних пакости. Једна од таквих пакости довела је 1334. до српског посредовања. Византијски намесник на западу, Сиргијан, који је био заповедник и на српској граници, би у Цариграду осумњичен ради велеиздаје. Огорчен на дворске дошаптаче, а и у опасности од казне или прогона, он добеже Душану и понуди му своје услуге. Тако сад доиста постаде издајник своје отаџбине. ако то у време прве оптужбе још и није био. Душан прими његову понуду и одмах пређе у напад против Грка.

Један део српске војске водио је сам Сиргијан. Вест о томе нападу уплаши све Грке, којима је била добро позната лична вредност њихова одметника. Срби, без велике борбе, освојише на једној страни Охрид, а на другој Струмицу. Сиргијан заузе Костур и друга нека места на албанској граници. Победоносна српска војска стиже под сам Солун, у ком је већ било извесне склоности за предају. На вест о тој опасности крену сам цар Андроник да спасе свој најважнији град после престонице. У исто време плели су Грци све мреже да ухвате или упропасте Сиргијана. Лерински заповедник Сфранцес, претварајући се као да је и он одметник, дође Сиргијану да тобоже заједнички раде, па после доста муке успе да га тешко рани у једној заседи. Сиргијана, већ у самртном ропцу, донеше пред Душана који га је оплакао и сахранио као најрођенијег. Сиргијанови људи, обезглављени, а мамљени од Грка и преклињани да не буду издајници, почеше прелазити Андронику и тако у два-три маха доведоше своје српске савезнике у тежак положај.

То је био један од разлога који је деловао на Душана да прими Андроникове понуде и склопи с њим мир, па чак и савез. 26. августа 1334. Савез, као чвршћа гарантија мира, био је у тај мах потребан за обе стране. Грцима је требао да би добили слободне руке на другој страни, а Србима стога што се на њих спремао угарски напад са севера. По уговору Грци су добро прошли, јер им је Душан вратио добар део освојеног земљишта, а задржао је само пограничне градове с ужим областима: Охрид, Прилеп, у ком сазида свој двор, Костур, Струмицу, Лерин, Сидирокастрон (српски Железнац), Воден и Чермен. Ово све узе за три године свог краљевства', пише с поносом краљев биограф у Данилову зборнику. Цар Андроник, за сваки случај, подиже за одбрану Солуна нови град, такозвани Гинекокастрон, који тако утврди да би га тобоже чак и жене могле бранити; отуд му је остало и име женски град' или Женско', очувано све до светског рата са доста словенског становништва.

Угарски краљ Карло Роберт, који се од раније спремао против Срба, нашао је, за време тих Душанових операција на југу, да је за њ најпогоднији моменат да васпостави угарску власт северним областима Србије. Стога је с великом војском кренуо преко Дунава. На глас о томе пошао је Душан против њега са својим Србима и једним делом грчких чета, које му је послао цар Андроник као савезник. Из Жиче, где се обавестио о угарском кретању, пошао је Душан на непријатеља, који је на глас о доласку његове снажне војск почео нагло узмицати и гушајући се бежати преко Саве, с грдним губицима. Читава ова борба водила се од пролећа до лета 1335. и завршена је потискивањем Мађара с подручја Србије. У њиховим рукама остали су само неки тврди градови као Београд, Голубац и Мачвански град.

У ово време пада и једна занимљива и врло важна епизода из Душановог породичног живота. Краљ у браку с краљицом Јеленом није имао деце; око 1336. године радило се на том да се он због тога с њом растави. Између Душана и аустријског војводе Отона вођ ни су 1336. године преговори да се Отонова синовица Јелисавета, кћи н мачког краља Фридриха Лепог, уда за Душана. Аустријски посланици дошли су били тог пролећа у Србију, путујући морем од Истре до Котора. Изгледа да је као посредник у тој ствари служио витез Палман, заповедник немачких најамника у Србији. Млада Јелисавета, која није била питана за пристанак, згрозила се од помисли да бива гурнута негде у непознат свет, у једну варварску земљу на истоку, за једног краља туђе вере и већ жењена, и сва усплахирена она се тешко разболела и умрла још те јесени. С њом је сахрањена једна интимна сентиментална траг дија, везана за једну нашу историјску личност, необична и по постанку, и по везама, и по својим упола мистичким последицама. Кад је краљица Јелена била обавештена о тим плановима Душановим, она се пожурила да роди, и то баш сина, и да тако умири Душана. И доиста у зиму 1336, или почетком 1337, Јелена је, на сумњив начин, добила јединог сина Уроша и тако учврстила свој положај на двору.

Грци су 1336. године проширили своје поседе на западу, заузевши Тесалију, у којој беше умро последњи грчки династа Стеван Гаврилопул. Душан се за то време налазио на југу своје државе и у Радовишту се састао с грчким царем кад се тај враћао из Тесалије. Том приликом

упознао се и с грчким војводом Кантакузином. Извесна питања на западном делу Балканског полуострва беху тад постала прилично актуелна. У Албанији се спремао н ки покрет против Срба, а Грци су, добивши Тесалију, хтели да дођу и у посед Епира, где исто тако беше нестало господара. Заједничка акција, или бар неукрштање интереса на тој страни, чинило сс да би били од користи и по Душана и по Андроника.

Напуљски кра Роберт беше 22. маја 1335. затражио од арбанашких поглавица да положе заклетву новом кнезу драчком, Карлу, пошто је умро његов отац а њихов дотадашњи господар, Јован. Догодине, он је узео за свог капелана и саветника фра Доминика Топију, члана једне од најугледнијих албанских породица. Да је то чинио с намером да албанске прваке одвоји од Душана и привуче себи, види се јасно по сплеткама које су наскоро настале. Краљ Роберт упутио је 19. августа 1336. једно писмо албанским поглавицама Душанове области, у ком је изражавао своје задовољство што они показују спр мност да се одметну од свог господара и обећавао им на пролеће већу војничку акцију. Дотле, њихова је задаћа имала бити да као пчеле прибирају у своје коло остале поглавице, а он им упућује за сва обавештења своје поверенике Јована Сарда, који је с њима већ преговарао, и Корада Капуанца. У сам Драч, ради бољег успеха целе ствари, имао је поћи или сам кнез Карло или његов млађи брат Лодовико. Доиста, те године јавили су се у Албанији озбиљни н мири око Берата, Канине и Клисуре; али, као што се види, не у области српској, него у византијској. Све те покрете покушао је да пресече цар Андроник, који беше пошао да освоји Епир, па уз пут напао и казнио побуњена албанска племена. У први мах цар је добио Епир без борбе, али кад се он удаљио развила се пропаганда за самосталну епирску државу, коју нарочито помагаху западни противници Византије. Кад устаници успеше да протерају византијске власти и да заузму Арту, крену Андроник по други пут на запад и уведе ред, 1340. године.

У то време краљ Душан је био тешко болестан. Са боле у дошла је и једна криза малодушности. Забринут ради активности противника он је тражио наслона код Млечана и био готов на велике услуге и обавезе према њима. Млечани су му требали у првом реду ради њихове флоте, која би имала да онемогући војничке превозе из јужне Италије у Албанију. Душан је обећавао Мл чанима, у јуну 1340, своје помоћне чете у јачини од 500 људи, и то не само у суседству Србије него и у самој Ломбардији. У великом часу опасности он би лично дошао на челу својих чета. Млеци су, сем војничке помоћи, требали да обезбеде сигурно склониште Душану и његовој породици у случају невоље. Млечани су, на тај позив, уврстили краља и његову породицу v своје грађане, али с нису одлучили ни на какве обавезе конкретније врсте. Душану се једно време чинило да ствари иду против њега, и да он не може, онако болестан, да их окрене набоље. Византијски цар постигао је последњих година лепе успехе и припојио Царевини две важне области. Епир и Тесалију. У Албанији се јавио покрет против Срба. Анжујска кућа ту и у Угарској ради против њега и има уза се и босанског бана Стевана II. У Македонији, у области српске државе, војвода Хреља, један од најмоћнијих великаша, изневерава Душана и прилази Грцима. Предао им је своја три града, с важном Струмицом, и за то добио титулу ecapa.

Али, наскоро д е ненадан преокр т. Грчки цар Андроник III, који је показивао активност јаче енергије и који је Душану могао задати доста бриге и спремити много препона, умре још млад, 15. јуна 1341. од болести коју је задобио војујући по Епиру. С њим леже у гроб последња нада Византије. Грађански ратови, који c настали иза његове смрти, истрошише и оно мало снаге што беше остало и доведоше земљу буквално до руба пропасти. Андроников син и наследник Јован био је још малолетан. Стога му као сувладара поставиш очевог пријатеља и прослављеног војсковођу Јована Кантакузина. Али, против Кантакузина, који је био својевољан и показивао склоности да н само одржи у својој руци сву власт до царева пунолетства него да је обезбеди за себе и за своју породицу и после тога, диже се царица мајка, Ана, пореклом Талијанка. и сама врло амбициозна и веома лична. Борба између њене и Кантакузинове странке изби брзо и узе домало опак облик.

Глас о смрти Андрониковој пренуо је Душана. Be ради Хрељина одметништва он се био одлучио да крене на југ, а сад ненадано, стиже пред Солун. Уплашено намесништво у Цариграду пожури да ублажи краља, бојећи се тежих заплета. Јер, против Византије диже се у исти мах и бугарски цар Јован Александар, тражећи да му се изда његов противник Шишман, син цара Михаила. Буне избише и у Епиру и у Албанији: а на трачким обалама појавише се турске гусарске лађе пленећи и пустошећи. У тој тако тешкој ситуацији, личне борбе у Царевини уместо да се стишају, плануше још јаче. Кантакузина прогласише за издајника, свргоше га с власти, узеше му имање и све части и на крају му чак и дворе похараше. Свестан своје вредности. пркосан, жудан власти, а имајући уза се један део војске и великаша, Кантакузин се сам прогласи за цара (26. октобра 1341) и утврди се у Димотици.

Не могући да освоји Адријанопољ, Кантакузин се беше почетком 1342. године упутио према Солуну. да узме тај други по важности град Царевине, иако је знао да се ту, можда, може сукобити не само с Душановим аспирацијама него и са његовим четама. Али ни један ни други нису имали cpehe. Душан је био потиснут од Водена, а Кантакузин од Солуна. Кантакузин. штавише, беше стратешким операцијама грчке војске присиљен да се повуче на север и Србима. С два своја сина, Матијом и Манојлом, и са 2000 војника дошао је он у Просек и ту се предао српском заповеднику града. Из Просека би упућен у Велес, на подручје његова познаника и пријатеља, војводе Оливера. Кад је Душан, који се управо налазио на путу у походе свом шураку у Бугарску, добио вест о том, поздравио је одмах важног пр бега и позвао га на свој двор. Јула 1342. примили су Душан и краљица Јелена на свом двору. у Приштини, самозваног византијског цара с много пажње. Лепо дочекан, Кантакузин је остао на српском двору безмало годину дана. Склопио је са Душаном и савез за даљи рад. Цена тог савеза и српске помоћи Кантакузину да се дочепа власти у Византији имала је бити та, ,да Грци уступе Србима све градове западно од Кавале. у којима би се већина становника изјаснила за српску власт. Зло грађанског рата давало је наде на Душанову двору, да би та као нека врста плебисцита могла испасти у корист Срба. Обрт политичке cpe e показивао се већ у понашању појединих људи. Ћесар Хреља, краљев одметник, нашао је за мудро да се опет поврати свом господару и да му као добитак преда још и град Мелник, савладавши у њему посаду састављену од Кантакузинових људи.

Али, треба нарочито нагласити да савез између Кантакузина и Душана није био нимало искрен, од самог почетка. Кантакузин је добро знао да e Срби тражити наплату за своју помоћ и да та наплата може бити само на рачун грчког подручја. Што српско учешће буде веће, биће, природно, већи и њихов рачун. Но, њему је било у овај мах стало до тога да српском помоћу добије власт и сломи противнике; после e, кад се учврсти, он гледати да врати све на што је морао пристати у тесном положају. Be и при преговорима у Србији било је доста тешкоћа; и мада зависан од Душана, Кантакузин се дуго бранио да прими увете који су постављани. За Кантакузина се много заузимала краљица Јелена. Да се нађе решење, био је чак сазван и сабор од 24 српска великаша, на коме је главну реч водила краљица. Њеним утицајем и потпором великог војводе Оливера нађено је то посредно решење, које је остављало отворена врата на обе стране. Кантакузин се могао тешити да тим решењем Србима стварно није још ништа дао; преговори и расправе око начина провођења могу трајати месецима, а дотле може избити стицајем прилика или случајем и неки по њ и Грке срећнији излаз из целе ситуације. Душан је опет добро видео да му ова криза у Византији може добро послужити да прошири Србију, и кад већ једна страна тражи његову помоћ он је гледао да је и добро наплати. Понуђено Кантакузиново решење није му било много по вољи, али га је, под утицајем краљице и њених једномишљеника, примио, рачунајући с тим да ипак све обрне у своју корист.

У јесен 1342. почела је савезничка акција против Сера. а челу војске беше сам Кантакузин и српске војводе Оливер и Вратко. Поход је, изгледа, био схваћен мало олако. Српски војници са уживањем су пили младо вино, коме нису били много вични, и због тога су се у великом броју поболели од срдобоље; око 1500 људи платило је главом без иједног непријатељског ударца. Кантакузинови људи осуђивали су то нечување своје снаге и кад се, због осетних губитака, војска морала враћати не свршивши ништа, један добар део Грка остави савезнике и пође својим путом. Душан је, међутим, помоћу мита, добио Воден. Тај успех ојачао је Кантакузинову странку на западу и југу Балкана и још те јесени, помоћу свог нећака Јована Анђела, који је тамо био намесник, Кантакузин осигура Тесалију за себе.

У Цариграду су за то време радили свима средствима да разбију савез између Душана и Кантакузина. Деловали су чак и преко бугарског цара Александра, свог пријатеља а Душановог шурака. Душану је странка царице Ане нудила одмах све што је имао да му обезбеди савез с Кантакузином, то јест читаво подручје западно од Кавале и Филипија, сем Солуна, само ако им изда, убије или бар засужњи противника. Веран датој речи, Душан је одбио два грчка посланства и на пролеће 1343. поново је, заједно с Кантакузином, предузео ратни поход. Једно време водио је војску сам Душан. Како је крајем 1342. године у децембру умро превртљиви ecap Хреља, кога су вероватно прилике и Душаново незадовољство с њим нагнали да оде у Филски манастир, где је постао монах Харитон и где је и сахрањен, то је краљ подвргао себи његову важну пограничну област. После тога је нарочиту пажњу обратио Албанији, у којој је од лањске године његова војска с успехом деловала, тако да је у јуну 1343. Кроја, као главни град средње Албаније, била у Душановим рукама. н је тад потврдио граду све раније повластице. Кантакузин је ратовао и опет под Сером, који се упорно бранио.

Да покажу своју тврду одлуку истрајности у борби, грађани су Кантакузинова посланика, који је дошао да преговара о предаји, не само убили него чак и рашчеречили и његове комаде тела извесили на градске зидине, да буду опомена и спољашњем и унутрашњем непријатељу. Кантакузин није имао начина да их савлада и казни. Постоји и чињ ница да се српски војници под њим нису борили с вољом и да су му у два-три маха отказивали послушност. То, и неуспеси под Сером учинише да се Кантакузин поч осећати нелагадно међу Србима. Јавила се сумња. Она се појачала нарочито од онда, кад је Кантакузин преваром добио Бер, на који је већ раније Душан био ставио руку. Сигурно је, сем тога, знао и за поруке из Цариграда, а у сумњи га је појачао нарочито долазак млетачког посланика Марина Венијера (у лето 1343), од кога се бојао да e, по жељама и молбама из Цариграда, утицати на Душана да се дотадашњи савез раскине. Вероватно се у Србији била мало охладила и она странка која је раније радила за њ. За Душана је већ чуо да га је заузимање Бера, у ком се Кантакузин настанио, довело у велику јарост. Због свега тога Кантакузин се реши да напусти Србе и потражи срећу на другој страни. Упутио се против Солуна. На краљев позив да д е на нове преговоре, није се хтео одазвати. То онда изазва Душана, који је то можда једва дочекао, да п е на њ. У исто време стизала је и цариградска флота у Солуну. Да не би дошао међу два непријатеља, Кантакузин се брзо повукао у Бер. Природна је ствар да је после свега тога дошло лако до споразума између Душана и царице Ане. Да би споразум постао чвршћи, , крајем августа, верен мали шестогодишњи краљевић Урош са сестром младог цара Јована Палеолога.

Гоњен од Византије и напуштен од Душана, Кантакузин се беше нашао у врло тешком положају. Његова одлука створена је, међутим, брзо. Једини активни непријатељ цариградских господара беху у тај мах Турци. Против њих тражила је Византија баш ове, 1343. године, помоћ млетачке флоте. Кантакузин, који је и од раније имао веза с њима, затражи турску заштиту. Омар, ајдински емир, један између најмоћнијих у Малој Азији, брзо се одазва вапају угроженог, као што је годину пре спасавао у Димотици и жену Кантакузинову од Бугара. Турци с Омаром и са својом великом флотом чамаца избише ненадано на ушће Вардара. С Кантакузином заједно покушаше узалуд нов напад на Солун. Али уједињена хришћанска флота Млечића, родоских витезова и кипарског краља, које је окупио и бодрио сам папа, уништи код Халкидике турске лађе. Турци, одсечени од своје базе, нађоше се на муци. Краљ Душан, који је за то време освајао по Албанији и Македонији и био, у тај мах, близу Зихне, посла против тих Турака, којих је било око 3000 људи, свога војводу Прељуба, с тешком коњицом. Код Стефанијане, између Солуна и Сера, дође до сукоба. Ту Турци вешто преварише Србе. Повучени на један брежуљак, пун грмља, они су сачекали да српски коњаници одседну с коња и да се с напором, у тешким оклопима, стану пети уз брдо. Онда су они, за тили час, слетели низ брдо, на другу страну, дочепали се српских коња, побили нешто људи и одјурили у Тракију, где се налазио Кантакузин (1344. године). У Тракији је Кантакузин и без њих имао успеха, а сад је постао озбиљна опасност. Из Цариграда су звали у помоћ и Србе и Бугаре.

За време тих борби у Тракији, чешће се помиње неки војвода Момчило. То је један од оних на Балкану доста обичних епских авантуриста, који је као четник служио и Србима и Грцима, делујући углавном у Родопи и по јужној Македонији. Године 1344. оставио је Душана и прешао Кантакузину. Његова чета била је у ствари права, и то врло озбиљна, војска и имала је 5000 пешака и на 300 коњаника. Кантакузин га је одликовао чином севастократора, а царица Ана чином деспота, само да би га придобили на своју страну и везали чвршће. Али он није веран ником. Напустио је доскора и Кантакузина и прогласио се као потпуно самосталан. Самовољан је био несумњиво увек. Оставивши Кантакузина напао је одмах његове турске савезнике, па и њега самог. Али, то му беше пред главу. Озлојеђени Турци, заједно с Кантакузином, нападоше га непоштедно. Момчило је тражио склоништа у тврдом приморском граду Перитеориону, али га грчки становници нису хтели примити, и он је недовољно спреман, морао да уђе у борбу на пољу. Засути турским стрелама попадали су он и његови другови после храбре одбране (1345. године). Епска песма српска пренела је тог родопског војводу у херцеговачки Пирлитор и дала о њему и његовом крилатом Јабучилу једну од најлепших својих твор вина.

Док се Кантакузин бавио на истоку, заузимао је Душан полагано западне делове Балканског полуострва и јужну Македонију. У јесен 1345. беху у његовим рукама Берат, Валона и Канина у Албанији, и Костур, Драма, Филипи и Хризопољ у Македонији. Узео је и Бер, Кантакузинову базу у том крају. Кавала, односно тад звани Крстопољ, постаде крајња тачка византијске западне границе. Неосвојив за Србе остаде бедемима добро опасани и упорно брањени Солун, за којим је Душан жудио целог живота. Успеси које је краљ постигао од 1331. до 1345. беху доиста велики. На Балкану Душан није имао такмаца. Физички већи од свих људи, он је то био и као владар балканског подручја. Према Србији све су друге државе ишле у други и трећи ред. Бугарска се привијала уза њ, Византија се хватала за његов скут, Босна га се бојала. Душан oce a своју снагу и превласт Србије. Освојивши и значајни Сер, најважнији град између Цариграда и Солуна, краљ 15. октобра 1345. пише Млетачкој Републици, с пуно поноса, да је постао господар готово целог Царства Ромејског'.

Видећи своје успехе и немоћ Византије Душан долази на смелу и велику замисао. Он жели да постане господар Цариграда и да на рушевинама труле Византије подигне мо царство једног младог народа, пуног полета и стварне снаге. Посед Цариграда стари је сан свих словенских држава које су се стварале око Византије, на Балкану и Црном мору. За њим су тежили Симеонови Бугари, Душанови Срби и после Руси кроз готово цео XVIII и XIX век. У старом Серу, далеко на југоистоку Македоније, Душан ствара одлуку да прогласи Српско Царство. Be јануара 1346. полази његово посланство у Млетке, да пријатељску Републику обавести о његовој намери и да јој понуди савез за освајање остатака европске Византије. Тај савез с Млецима Душану је требао највише ради флоте које сам није имао, а без које је било немогуће потпуно опсести и савладати Цариград. Само с копнене стране није га дотле могао нико освојити. Али Млеци нису пристајали на ту понуду; једно стога што су у то време ратовали с Мађарима ради Далмације, а друго што им није ишло у рачун да се слаба влада Византије, која им је, често из нужде. давала многе олакшице, замени владом једне јаке а младе и услед тога можда осионе државе.

За свечани чин царева крунисања, кој је имало да видно, за све векове, обележи врхунац моћи српске државе, сјајни успех генерацијама плански прибиране и развијане народне енергије, чињене су велике припреме. Уз цара је требао постојати и патријарх. који ће извршити крунисање; уз царство и иначе треба да буде патријаршија, највећа црквена уз највећу световну власт. За крунисање није се могло ни мислити на цариградског патријарха; а на бугарског за такав чин у српској држави није се хтело мислити. За патријарха српског Душан даде прогласити архиепископа Јањићија, свог доброг сарадника, који је раније био логотет. Пристанак за проглашење Српске патријаршије дали су само од Душана у пола или сасвим зависни црквени поглавари, бугарски патријарх, светогорски прота, и аутокефални охридски архиепископ. Проглас, према том, није био строго канонски него више израз самовоље и сопствене снаге. Ради тога и ради политичког карактера читавог акта бацила је после Цариградска патријаршија проклетство на нову српску црквену тековину и прекинула с њом везе.

На крунисање Душаново, које се имало извршити у Скопљу, скупила се сва господа српска, световна и црквена. Осим српског патријарха нашао се ту и бугарски, а беше много епископа и црноризаца, нарочито из Свете Горе. Дубровачка Република послала је нарочито изасланство с богатим поклонима. На Васкрс, 16. априла 1346, крунисан је Душан за цара, а његов син, деветогодишњи Урош, за краља. Србија је постала Царевина с пуном амбицијом да замени упола сломљену Византију. То казује и нова титула Душанова, која га означава као цара Србљем и Грком' βασιλευς и његова изрека да му је Богородица помогла да краљује великим и славним градовима грчким и да буде наставник великим и светим царевима грчким'. С том амбицијом Србија је узела на се и извесне традиције, установе и ликове цариградске империје, који су сматрани као атрибут и наслеђе царског достојанства, иако су имали у понечем чист византијски карактер, који је извесним делом био и производ њихове културе. Рим је, речено је једном лепо, био град који је створио једно царство; а цело једно царство стварало је Цариград. У њему је, стога, гледан идеал царства, царски град по превосходству. Грци су га сами звали само Град и Константинов град, а у Словена је он добио име Ц сарь градь Цариград. Стога су традиције тог града, врло поносног на свој престонички положај, биле примане од свих суседа с несумњивим респектом, и стога су и некад Симеон бугарски, као сад Душан српски, иако политички противници Византије, прихватили са жудњом њен царски нимбус.

Поставши цар, Душан је наградио све своје важније сараднике. Како се сам попео у чину, по византијском узору, тако је по истом обрасцу унапредио и њих. Титулу деспота, највећу после царске, добише царев полубрат Симеон, брат царице Јелене Јован Асен, који је био у Душановој служби, и Јован Оливер, можда супруг Душанове a exe Марије и господар овчепољске, тиквешке и мориховске области и оснивач манастира Леснова. Севастократорима бише проглашени цареви рођаци: војвода Дејан, за којим је била удата Душанова сестра Теодора, господар кумановске области, и Бранко Младеновић, чије се порекло изводи од Вукана Немањића, с породичним имањем на Косову, у Дреници, а коме Душан беше недавно поверио охридски крај. За саре је произвео: Војихну, господара Драме; војводу Прељуба, зета царевог и војводу Гргура Голубића. Сем појединих лица, цар је обдарио и многе цркве и манастире. Овом је приликом, највероватније, скопљанска митрополија одликована да буде првопрестона.

Цар је поклањао у ово време велику пажњу цркви. Преко е је хтео свакако да ублажава и привлачи грчки елеменат, који с новом царевином није имао ништа заједничко сем вере. Хтео је, уз то, да богатим даровима придобије за себе свештенство уопште, које је држање цариградске патријаршије могло да направи нерасположеним према цару и његовој творевини. У том погледу је нарочито полагао на светогорске монахе, на најутицајнији духовни елеменат у Македонији. Он је лично у зиму 1347/48: походио тамошње манастире и богато их обдарио. Тамо су му, ипак, несумњиво замерали, што је попустио упорној царици Јелени да и њу поведе са собом и да прекрши старо освештано правило Свете Горе, да на њено тле, међу монахе, не сме крочити женска нога. Године 1350. уступио је 500 перпера годишњег дохотка, који је Дубровачка Република плаћала српском владару за продати Стон, јерусалимском манастиру Св. Архан ела. Арханђелима је Душан посветио и свој манастир на Бистрици више Призрена, за који је изабрао место још 1343. године, хотећи да се захвали арханђелу Михаилу за оздрављење од болести. Цркву, посвећену истим војводама небеских сила', он је почео зидати у пролеће 1348. године, а довршио је 1352. Она је, на жалост, срушена готово до темеља; недавно извршена ископавања са проналаском раскошне орнаментике и скупог материјала употребљеног мермера дају само једностран наговештај о стилу и вредности те задужбине. Занимљиво је да је народна песма очувала помен на Душанов култ Арханђела и да му овог свеца даје за кућног патрона.

На глас да се Душан дао крунисати за цара, пожурио је Кантакузин да се крунише и он. Пет недеља после свечаности у Скопљу крунисао је јерусалимски патријарх (цариградски, очевидно, није хтео) Кантакузина у Адријанопољу за цара (21. маја 1346). Неуморан и непопустљив, он тражи савезнике на све стране. Кад је његов дотадашњи савезник Омар погинуо у једној борби код Смирне, Кантакузин се обратио силном Орхану, вођи Османлија. Да га чвршће веже за себе, он му је дао за жену своју кћер, жртвујући по дотадашњем византијском обичају, за своје политичке циљеве рођену децу. Помаган од Турака, он поправља свој положај; а кад у Цариграду погибе његов главни противник, Алексије Апокавк, окренуло се јавно мишљење у његову корист. Свет је био сит грађанског рата и његових све тежих последица, а плашиле су га и амбиције нове српске царевине. Кантакузинова странка веровала је у способности свог шефа и хтела је да му, уз компромис са законитим царем, обезбеди власт и утицај у држави. Стога му они, 3. фебруара 1347, отворише капије престонице. Кантакузин би крунисан поново за цара и дата му је власт да десет година царује сам у име младог цара, који ће постати његов зет, а да после тога царују заједно. Али то измирење није поправило положај Византије. Изнурена земља беше клонула и изгубила веру у себе; према Душановој Србији она је представљала, како тачно каже X. Гелцер, силу трећег реда.

Као заповедник области према српској граници од Дидимотике до Кавале би постављен Кантакузинов син Матија. Он је, као царев син, имао да ободри Грке под српском влаш у и да им да наде на скоро ослобођење. Доиста, чим је учврстио свој положај у Цариграду, Кантакузин шаље посланство Душану, у ком му захваљује за учињене услуге и тражи повраћај узетих градова. Душан је то одбио и дао тим прилику цариградској влади да покуша нову ратну срећу. Помаган од Орханових Турака, којима је један од вођа био и Орханов син Мурат, доцнији цар, Матија нападе Срб на источној граници, око Кавале. У тим борбама грчко становништво страдало је више од Турака, жељних плена, који нису много разбирали коме шта припада, него од самих Срба. Сам поход грчки, због таквог понашања Турака, не донесе за савезнике никакав успех.

II Она стога не одбија потпуно банову понуду, али је и не прима. Видећи ту уздржаност Млетака, а чувши за велику војску Лајошеву, која се кретала према Далмацији, бан Стеван се реши да поново иде с Мађарима, али да ипак, потајно, одржава везе с Млецима. Кад су се водиле борбе око Задра, бан иако учествује на угарској страни, чини ипак неке услуге и Млечанима и, како сами Задрани пишу, само се његовом држању има приписати да су они, на крају крајева, морали доћи поново под власт Млетака (15. децембра 1346). Стеван је нарочито желео да га Млечани измире и с царем Душаном, који је на њ био киван ради одузимања Хума и који то питање није никако хтео да скине с дневног реда.

Кад је у лето 1346. дошло до измирења између краља Душана и Лајоша, који је хтео да добије слободне руке на западу, босански бан се беше уплашио за свој положај. Рачунајући на Млетке, које је обавезао држањем у борбама око Задра. и на њихов пријатељски однос са ојачалим Душаном, он поново мисли на савез између Босне и Млетака. Млечани с понетка не улазе у то питање, али су били вољни да код Душана посредују за бана. Кад се погоршала ситуација у Далмацији на млетачку штету. они му онда 11. октобра 1346. поручише, како рачунају с њим и мисле на савез. У исти мах они су му јављали да је њихов посланик нашао цара Душана дубоко у грчкој земљи и да је цар за љубав Млетака, вољан да се измири с баном, али под условом да му

овај врати Хум. Постоји ли сумња о праву на ту земљу цар је пристајао да се о том нарочито расправља с потребним доказима. То је први пут у нашој историји да су владари били вољни један територијални спор р шавати не оружјем, него правном расправом. Ако бан не пристане на то, поручивао је Душан, онда он, заузет већим пословима на истоку. пристаје на примирје од две-три године са сигурним гарантијама да неће бити узајамних нападања.

Такво држање царево забринуло је бана и определило га да се одлучи за краља Лајоша и да у наслону на обезбеди и свој лични положај и свој посед. Стога напушта мисао и о савезу с Млецима, иако одржава доста срдачне везе с њима. Његовом посредовању има се, делимично, захвалити што је, најпосле, након дугих преговора, дошло до мира између Млетака и Угарске, 8. августа 1348. Важно је, да је и цар Душан, са своје стране, препоручивао Лајошу мир с Млетачком Републиком. Та акција Душанова долазила је донекле и због веза које је сам почео да стиче у Далмацији. Синовац бана босанског и далматинског господара, Младена II Шубића, а унук моћног бана Павла, Младен III, који је држао градове Скрадин, Клис и Омиш, беше се у јесен 1347. оженио Душановом сестром Јеленом. Наскоро потом, 1348. године. Младен је умро од куге, која је захватила цео Балкан и добар део Европе, и оставио је иза себе посмрче, Младена IV. Душан је одржавао везе с рано обудовелом сестром и водио је бригу о њој.

Краљ Лајош дао је погубити 23. јануара 1348. војводу Карла Драчкога као непријатеља свога брата; а исте године умро је и Јован Анђел, намесник византијског цара у Тесалији и Епиру. Цар Душан искористи обезглављеност тих земаља да настави и употпуни своја освајања на тим странама. Још исте године он је заузео цео Епир с Јањином и Артом, а његов војвода Прељуб заузе сву Тесалију, доспевши до млетачког приморског града Птелеа. Прељуб постаде царев намесник у освојеној земљи: Албанију, с Валоном и Бератом, доби царев шурак Јован Асен, а Епир царев полубрат Симеон. На читавом западу Балкана, од Дубровника до Крфа, једини Драч беше још остао у власти напуљског двора. Пуна Душанова титула, која се јавља у неким повељама. гласи од 1348. године овако: Ја у Христа Бога благоверни и Богом постављени Стефан, цар свима Србима и Грцима и западној страни, то јест Албанији, и Поморију и свему Дису (Западу).'

У тим освојеним областима Душан је проводио доста приметну антигрчку политику. Он је прилично отворено помагао Арбанасе против Грка. Брђанска албанска племена беху почела још с краја XIII века постепено освајање суседних долина, а од XIV века све више узима маха њихова експанзија према Тесалији и Епиру. Цар Андроник III узалуд је покушавао да спречи тај процес, коме се и сав други грчки свет опирао. Разумљиво је по том, што су Арнаути тражили потпоре код Срба и у њиховом походу од 1348. године узели жива учешћа. У Прељубовој војсци њихов број морао је бити врло велик, кад су читав тај одред Млечани по њима звали Албанци'. Срби су Албанцима за то давали знатне повластице, нарочито њиховим главарима.

Душанова политика на јужној граници Македоније ишла је за тим да ту област обезбеди за српски етнички посед. Као некад св. Сава, он потискује грчке црквене великодостојнике и на њихова места доводи своје Србе. Тако је на најважније место, за митрополита у Сер, довео

ученог игумана Арханђелова манастира код Призрена, познатог књигољупца Јакова, очевидно с намером да ту развије своју словенску црквено-просветну активност. С Косова покреће у Охрид, на ту исто тако важну тачку, угледне и одане Бранковиће, чија задужбина Заум, на Охридском језеру, још и сад подсећа на њих. Мудри Угљеша Мрњавчевић почео је своју државну службу у Требињу, па је после, можда сам а можда у вези с братом Вукашином који се 1350. године наводи као жупан на југу, у Прилепу, премештен на ту страну. Жупан Војихна, који се 1323. године помиње у северној Србији као присталица краља Владислава, сина Драгути овог, биће по свој прилици онај ћесар Војихна, који добија на управу Драму, најизложенију српску област на југоистоку. Није нимало случајно што Душан упућује баш на ту страну своје најугледније и најспособније великаше; он је очевидно хтео да те области на граници буду под влашћу њему најоданијих људи и да д у под што боље управљање. Људе тамо требало је задобијати и ауторитетом и праведношћу.

Ипак, Душан у тој својој политици није био прек. Да је водио обзира о грчкој култури види се понајбоље по том, што је многе од њихових манастира обилато даривао и писао им повеље на њиховом језику. У освојеном Епиру, као изузетак од горњег правила, кога се држао у Тесалији, поставио је за намесника свог полубрата Симеона, који је био, по мајци, грчког порекла. Душан је имао у својој служби доста грчких племића, тако епарха Исариса, судију Маврофора, дворјанина Фокопула, ученог великог папију Дуку Нестонга, кога шаље и у мисију папи 1354. године и великог хетеријарха Јована Маргарита, који има да се брине о пребезима и да међу њима тражи пријатеље. Кефалије у Серу биле су готово редовно Грци. Душан је, дакле, показивао ипак добру вољу да и Грке употреби у својој служби, с надом, наравно, да му у њој буду верни. Ни ифор Григора чак истиче да је Душан, као цар, видно променио свој став по обичајима Ромеја' и да је за Србију, од Дунава до Скопља, оставио старе уредбе и обичаје, а да је за нове области увео лично управу по старом римско-византијском праву. Да је северну Србију, односно српску земљу, оставио стварно свом десетогодишњем сину, да он ту управља, како вели Григора, неће бити потпуно вероватно у стварности. Али пада у очи, што је А. Соловјев добро нагласио, да је, мимо византијских обичаја, Душан крунисао себе за цара, а Уроша за краља. Урош врши непосредну краљевску власт у Србији као заменик свог оца, који врши врховну власт у читавој држави и непосредно управља у грчким земљама по римским законима'. У великој даровној повељи Хиландару г. 1348. Душан јасно разликује два дела своје државе: Срьблие и Роман ю.

Тачан попис метохија у тој повељи даје нам могућности да видимо, које области спадају у један а које у други део. Уз српску се земљу убрајају: Плав, Зета, Морава, Пилот, Липљан, Призрен, Полог. У Романију спадају: Просек, Штип, Брегалница, Струма, Струмица, Сер, Редина. Изгледа да и скопска област спада у Романију . . . Иста се подела спомиње још и у међународном уговору с Дубровником 20. септембра г. 1349. Ту се свуда строго разликује 'земља царева и краљева', 'тргови цареви и краљеви', 'властелин царев и краљев' и сваки поданик царев и краљев. Видимо чак из једне повеље г. 1353. да краљ Урош као краль всъмь Срьблиемь потврђује исте године даровницу свог оца манастиру Св. Арханђела, вероватно зато што се објект даровнице налази у 'Српској земљи'.' Али та подела, изведена правно и теоријски, није се могла провести докраја у дело, и то из више разлога. Византијских правних традиција, које су се одржавале, било је и у градовима српске земље' раније заузетим и већ асимилованим, док су српски управљачи, поред свих тежњи да се држе грчког права, уносили и у нове области понешто од својих обичаја.

Друго, српски је елеменат дошао као победилац и, поред свих обзира, имао је доста пута прилике да се истакне као носилац нове силе. С тим заједно ишло је и српско етничко освајање и јачање националне свести код македонских Словена. Најзад, ни сам Душан није био човек који би своју власт половио, а најмање са сином још дететом. Сем тога, јужне границе његове, за читаво време Душанове владавине, нису се могле усталити због непопустљиве цареве жеље за све новим освајањима; у њима се мање-више готово стално налазила војска, која је имала своје законе и своја схватања; а цар је, из војничких и других разлога, морао држати тамо поуздане управљаче, вође, па и друга спореднија лица, која су могла бити једино Срби.

Освајајући јужну Македонију, Епир и Тесалију и улазећи све дубље у чисто грчке области, Срби су све више долазили под утицај грчке културе и подлегали су јој. Осећала се њена традицијама богата надмоћност. Она је освајала у старо доба велики победнички Рим, а камоли неће балканске, још добрим делом сирове Словене. Од почетка XIV века почиње та, тако да речемо, византизација међу Србима и захвата најпре двор и највише кругове. Две Гркиње краљице, Симонида и Марија, брзо једна иза друге, уносе у Србију своје дворске обичаје, церемонијал и неке чинове, и понешто нове материјалне културе. Везе српских великаша с Грцима бивају чеш е и непосредније; Хреља, Оливер, Момчило, Угљеша и др. знају грчки. Неки се и жене отуда. Стеван Дечански провео је седам година у Цариграду са сином Душаном који је најлепше детињство проживео ту и примио, нема сумње, у сјајној .престоници, не само извесне утиске него и доста навика. Србија је у XIV веку давала често склоништа знатнијим грчким избеглицама од Котанице до Кантакузина. Од Душанова времена, стварањем царства. грчки утицај постаје још живљи и у јужним областима непосреднији: сам српски двор с деспотима, севастократорима, ћесарима, логотетима, протовестијарима, алагаторима и сличним титулама опонашао је непосредно Цариград. Јачању тог утицаја помагала је знатно и црква која је била сва, од свог почетка, организована по грчким обрасцима.